Пређи на садржај

Радослав Пауновић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Радослав Пауновић
Лични подаци
Датум рођења(1927{{month}}{{{day}}})1927.
Место рођењаПоточање, Краљевина СХС
Датум смрти2006.(2006-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (78/79 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Занимањеуниверзитетски професор
Потписpotpis_alt}}}

Радослав Пауновић (Поточање, 1927 — Београд, 2006) био је српски професор, оснивач и први предавач на катедри за јака алкохолна пића на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1927. године у селу Поточању.[1] Основно образовање је завршио 1939. године у Севојну[1], а Државну реалну гимназију 1947. године у Ужицу.[1][2]

До Другог светског рата, путовао је у гимназију ђачким возом, а за време рата и после, до матурирања, пешке. У слободном времену и ноћу, током већег дела гимназијског школовања, радио је у породичној воденици на Ђетињи у селу Поточању.[2] Као омладинац учествовао је на две радне акције: пруга Брчко—Бановићи, 1946. године, и пруга Панчевачки рит—Панчево, 1948. године.

У младим данима бавио се глумом и рецитовањем. У свом селу основао је ђачко друштво, које је давало приредбе околним селима. За време студија активно је радио у драмској секцији Пољопривредног факултета, са којим је освојио прво место на Универзитету 1951. године.[2]

Основне студије, на Воћарско-виноградарском одсеку, на Пољопривредном факултету у Београду је завршио 1952. године.[2][3] После дипломирања 6 месеци је радио као агроном у Сељачкој радној задрузи у Сремским Павловцима, до одласка у на одслужење војног рока. Завршио је школу резервних војних официра у Випави 1952/53. године.[2]

Пауновић 1988. године оснива породични подрум пића Примаг.[4]

Говорио је француски, а служио се руским, енглеским и немачким језиком.

Преминуо је 2006. године.[3]

Академска каријера

[уреди | уреди извор]

Запослио се 1953. године на Пољопривредном факултету у Београду, као научни стипендиста ректората Београдског универзитета.[2]

Докторску дисертацију Прилог проучавања утицаја јонизујућих зрачења на динамику бојених и танинских материја црних вина одбранио је 1963. године на истом факултету, након чега је изабран у звање доцента 1964. године. Установио је нови предмет на Пољопривредном факултету, технологија јаких алкохолних пића, за који је изабран у звање ванредног професора 1973. године. На истом предмету је, 1979. године, изабран у звање редовног професора.

Као једини редовни професор у Југославији у области технологије јаких алкохолних пића, ову материју је предавао и на Пољопривредном факултету у Сарајеву за 15 генерација редовних студената и у Загребу на магистарским студијама за 2 генерације. Под његовим руководством урађено је и одбрањено неколико стотина дипломских радова и неколико магистарских теза и докторских дисертација.[2]

У пензију одлази 1993. године.

Специјализације

[уреди | уреди извор]

Прво научно усавршавање Пауновић је обавио на Пољопривредном факултету у Земуну, од 1953. до 1955. године, као научни стипендиста ректората Београдског универзитета, у области технологије вина. У том времену провео је по месец дана (1953) у винском подруму у Књажевцу и (1954) у француском винском подруму у Розану, за време прераде грожђа у вино. Након ове специјализације је изабран у звање асистента 1955. године, за предмет технологија вина.[2]

Друго једногодишње научно усавршавање обавио је у Француској током 1962. године, где је у Центру за нуклеарна истраживања Универзитета Париз-Сакле, радио на испитивањима могућности конзервисања вина нуклеарним зрачењима, као и на проучавању могућности убрзавања старења вина и јаких алкохолних пића тим зрачењима. У току свог боравка у Саклеу обишао је све факултете и институте у Француској у којима се одржава настава из винарства, односно ради на истраживањима у овој области. Међу овима су факултети и институти у: Бордоу, Тулузу, Момпељеу, Нарбони, Дижону, Колмару, Коњаку и др. Овом приликом посетио је и факултет у Бону.[3]

Студијска путовања

[уреди | уреди извор]

Обавио је неколико студијских путовања у трајању 7 до 14 дана:[2]

Научни рад

[уреди | уреди извор]

Објавио је око 150[тражи се извор] научних и стручних радова у земљи и иностранству и учествовао је у писању више књига из области технологије вина и технологије јаких алкохолних пића.

Урадио је око 50 студија и технолошких пројеката за изградњу погона за производњу вина, јаких алкохолних пића и сирћета у оквирима СФР Југославије, међу којима се истичу подруми ракије: "Рубин" у Крушевцу, ПИК "Таково" у Горњем Милановцу, "Прокупац" у Београду, "Навип" у Земуну, "Шапчанка" у Шапцу, "Подгорка" у Осечини, "Србијанка" у Вањеву, "Повлен" у Косјерићу, "Боснапродукт" у Градачцу, "Приједорчанка" у Приједору, "Агроиндустрија" у Ужицу и вински подруми: "Годомин" у Коларима, "Винарска" у Власотинцу, Агрокомбинат "13. јули" у Подгорици, "Вино Жупа" у Александровцу, "Косово вино" у Београду и др.[2]

Учествовао је са рефератима на 5 југословенских виноградарско-винарских конгреса, као и на око 20 симпозијума у земљи и наоко 10 конгреса и симпозијума у иностранству из области технологије вина и јаких алкохолних пића.[2]

У својој струци извео је низ технолошко-техничких унапређења, као што су: нови поступци за припремање и извођење алкохолног врења, поступци за смањивање настајање метанола, цијановодоничне киселине и етил-карбамата, поступци за издвајање непожељних састојака, усавршени уређаји за батеријску и континуирану дестилацију, убрзани поступци старења пића и др.[2]

Обављао је више изборних функција на Пољопривредном факултету у Београду. Биран је у три мандата (1979-1985) за директора Института за прехрамбену технологију и биохемију, члан и председник Савета истог института, члан Савета пољопривредног факултета, члан и председник више факултетских комисија. Обављао је изборне функције у неколико научних и стручних удружења. Био је председник бројних комисија за оцењивање квалитета јаких алкохолних пића током четрдесет година. Учествовао је у изради бројних техничких прописа за алкохолна пића и сирће. Био је делегат Југославије у Међународној организацији за лозу и вино (OIV) током петнаест година.[1]

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Никчевић, Нинослав; Пауновић, Радослав (2013). Технологија јаких алкохолних пића — уџбеник. Београд: Пољоприведни факултет Универзитета у Београду. ISBN 978-86-7834-169-4. COBISS.SR 197694476. 
  • Пауновић, Радослав (1968). Крстић, Михајло, ур. Велики агрономски приручник — Винарство. Београд: Задружна књига. COBISS.SR 1551916. 
  • Пауновић, Радослав (2004). „Воћне ракије с мање непожељних састојака”. Лоза и вино. Нови Сад: GENCO. ISSN 1820-2799. COBISS.SR 212727815. 
  • Пауновић, Радослав (2004). „Повратак мускатне комовице — како настаје ракија од комине грожђа — комовица у Италији, Француској, Шпанији, Португалу — престиж мускатних сорти”. Лоза и вино. Нови Сад: GENCO. ISSN 1820-2799. COBISS.SR 212728327. 
Одабрани радови
  • Пауновић, Р. (1956). „Прилог изучавању фактора који утичу на тачност ебулиоскопа”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Радовановић, В.; Пауновић, Р. (1958). „Прилог изучавању садржаја метанола у вину”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Paunović, R. (1963). „Possibilité d'utilisation des radiation dans la concervation des vins”. Annales de Technologie agricole. vol. 12. 
  • Радовановић, В.; Пауновић, Р. (1963). „Динамика прелажења испарљивих састојака у дестилат при дестилацији превреле комине од шљива”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Радовановић, В.; Пауновић, Р. (1965). „Карактеристике неких сорти винове лозе у погледу садржаја антоцијана и леукоантоцијана и могућности њихове екстракције”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Радовановић, В.; Пауновић, Р. (1965). „Утицај начина винификације црних вина на садржај бојених и танинских материја”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Радовановић, В.; Пауновић, Р. (1965). „Утицај термичких третирања кљука на садржај бојених и танинских материја црних вина”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Пауновић, Р. (1965). „Прилог изучавању могућности смањивања садржаја метил алкохола при производњи ракије”. Зборник радова Пољопривредног факултета у Београду. 
  • Paunović, R. (1961). „A Contribution to the Study of Physice - Chemical and Organoleptic Changes Wine the effect of Ionizing Radiation”. Научна конференција пољских и југословенских научних радника на примени атомске енергије. 
  • Пауновић, Р. (1963). „Прилог проучавању утицаја јонизујућих зрачења на динамику бојених и танинских материја црних вина”. Докторска дисертација, Београд. 
  • Paunović, R. (1967). „Posibilité d'une diminution de la teneur en alcool methil que au cours de la production de l'eaux-de-vie de fruits”. II međunarodni simpozijum vinarstva Bordo-Konjak. 
  • Пауновић, Р. (1975). „Термовинификација и стабилизација црних вина”. Симпозијум винарства, Љубљана. 
  • Пауновић, Р. (1975). „Новија искуства у производњи вина”. I конгрес о производњи хране у Југославији, Нови Сад. 
  • Пауновић, Р. (1976). „Утицај неких фактора на састав и својства винског дестилата”. III виноградарско-винарски конгрес, Пореч. 
  • Пауновић, Р.; Тодоровић, М. (1978). „Батеријски уређај за универзалну дестилацију”. Зборник радова о опреми у процесној индустрији, Београд. 
  • Пауновић, Р.; Ћаковић, Б. (1984). „Установка дя дистилации спирта из картофеля и јаболк”. Саветовање у Талину, СССР. 
  • Пауновић, Р. (1987). „Mode de production et qualité de l'eau-de-vie de raisin”. Међународни конгрес виноградарства и винарства, Рим. 
  • Пауновић, Р.; Никичевић, Н. (1990). „Origine de l'acide cyanhydrique, de bensaldehide et du carbamate d'ethylle dans les eaux-de-vie de fruits”. Међународни симпозијум, Варна. 
  • Пауновић, Р. (1990). „Origine, mode de production et qualité de l'eau-de-vie de raisin dite losovatcha”. Међународни симпозијум, Бордо. 
  • Пауновић,, Р.; et al. (1990). „Утицај сортних карактеристика грожђа на састав и квалитет лозоваче”. VI конгрес виноградарства и винарства, Врњачка Бања. 
  • Пауновић, Р.; Латиновић, К. (1990). „Утицај начина производње на састав и својства комовице”. VI конгрес виноградарства и винарства, Врњачка Бања. 
  • Пауновић, Р. (1992). „Possibilitée de reduction de la teneur en constituante indesirables des eaux-de-vie de fruits à noyaux”. ler Symposium scientifique international de Cognac. 

Чланства

[уреди | уреди извор]

Радослав Пауновић је био члан неколико научних и струковних удружења у којима је обављао и изборне функције, као што су:

  • секретар Југословенског виноградарско-винарског научног друштва (1975-1981)
  • председник Српског виноградарско-винарског научног друштва (1987-1997)
  • Представник Југославије у Међународној организацији за лозу и вино, са седиштем у Паризу, од 1983. У оквиру ове организације учествује у раду три групе експерата и њеном Извршном комитету.


Током последњих тридесетак година редовни је члан и најчешће председник бројних комисија за органолептичку оцену јаких алкохолних пића, у оквиру контроле квалитета и сајмова:

  • у Београду од 1963. до 1985. и од 1992. до 1997.
  • у Новом Саду од 1964. до 1997.
  • у Лесковцу од 1985. до 1997.
  • у Љубљани од 1964. до 1990.
  • у Сарајеву од 1980. до 1990.
  • у Градачцу од 1968. до 1990.
  • у Скопљу 1993.
  • у Бордоу 1990.

Такође је председник Комисије за заштиту географског порекла и квалитета јаких алкохолних пића од 1971. до 1997.

Биран је за члана Савета Пољопривредног факултета, за председника Савета института за прехрамбену технологију и биохемију, за представника Факултета у Савету Огледне станице Радмиловац и Месне заједнице у Земуну. Радио је као представник Комисије за доградњу и одржавање Факултета од 1990. до 1993. Ангажован је као судски вештак у привредним споровима из домена јаких алкохолних пића.[2]

Признања

[уреди | уреди извор]

За остварени научни и стручни допринос, Пауновићу су додељена разна признања.[2] Орден рада са златним венцем му је додељен 1982. године, а на међународном фестивалу природе и културног наслеђа Жестивал у Ужицу, награда за најбољу воћну ракију Радослав Раде Пауновић носи његово име.[5]

Златне медаље

[уреди | уреди извор]

Повеље

[уреди | уреди извор]

Плакете

[уреди | уреди извор]

Дипломе

[уреди | уреди извор]

Захвалнице

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Бабовић, Милорад; Поповић, Владимир; Јовановић, Љубинко; Милићевић, Горан (1999). Осамдесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду: 1919:1999. Земун: Пољопривредни факултет Универзитета у Београду. стр. 626—627. COBISS.SR 79726604. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Јоксић, Здравко; Мићић, Јован В.; Отовић, Владимир (1997). 50 година матуре генерације 1946/1947 гимназије у Ужицу. Ужице: Матуранти Ужичке гимназије 1946/1947. стр. 175—177. COBISS.SR 126724359. 
  3. ^ а б в „Проф. др Радослав Пауновић”. Часопис Вино. 1. 4. 2006. Архивирано из оригинала 18. 8. 2023. г. 
  4. ^ „Примаг”. Архивирано из оригинала 20. 8. 2023. г. 
  5. ^ „Додељена признања Жестивала”. Регионална привредна комора Златиборског управног округа. 28. 12. 2021. Архивирано из оригинала 22. 8. 2023. г. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радослав_Пауновић&oldid=27678742”