Рат нема женско лице
| Рат нема женско лице | |
|---|---|
 Корице књиге Рат нема женско лице издање на српском језику из 2015. године | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | У войны не женское лицо |
| Аутор | Светлана Александровна Алексијевич |
| Земља |  Совјетски Савез |
| Језик | Руски |
| Жанр / врста дела | роман |
| Издавање | |
| Датум | 1985. |
| Превод | |
| Преводилац | Неда Николић Бобић |
| Датум издавања | 2015. |
| Класификација | |
| ISBN ? | 9788677024420 |
Рат нема женско лице (рус. У войны не женское лицо) је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (блр. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч)[1], савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Чаробна књига 2015. године у преводу Неде Николић Бобић.[2][3]
Књига је прва у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“, на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.[4]
О аутору
[уреди | уреди извор]Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику.[5]
О књизи
[уреди | уреди извор]Књига Рат нема женско лице је исповест, документ и дневник људског сећања. Кроз књигу проговара више од две стотине жена које описују како су као девојке које су сањале о томе да постану невесте, постале војници 1941. године. У Другом светском рату је учествовало око милион совјетских жена а које нису нису само спасавале и превијале рањенике, већ су и пуцале из снајперских пушака, дизале мостове у ваздух, одлазиле у извиђање и убијале непријатеља који је нападао њихову земљу, њихове домове и њихову децу.[6]
Ауторка је провела четири године радећи на овој књизи. Посетила је преко сто градова, вароши и села, бележећи приче и сећања ратних ветеранки.[6] Јунакиње прича Светлане Алексијевич, од којих су многе још малолетне, добровољно су отишле на фронт и веровале како треба обранити домовину од непријатеља који је напао њихову домовину. Због своје храбрости су одликоване, но након рата није им се било лако вратити у цивилни живот. Њихов разговор са ауторком књиге био је једина прилика да проговоре о ономе што су проживеле и и тако дају женско виђење ратних страхота.[7]
Следећим реченицама Свјетлана Александровна Алексијевич објашњава зашто је писала ову књигу:
| „ | Женске приче су другачије и о другом. “Женски” рат има своје боје, своје мирисе, своје освјешћење и свој простор осјећања. Своје ријечи. Тамо нема хероја ни невјероватних подвига, тамо постоје само људи који се баве нељудским и људским послом. И не пате само они (људи!), него и земља, и птице, и дрвеће. Сви који с њима живе на земљи. Пате и без ријечи, што је најстрашније. Али зашто?, питала сам се безброј пута. Зашто, када су заузеле и одбраниле своје мјесто у некадашњем мушком свијету, зашто нису одбраниле и своју причу? Своје ријечи и своја осјећања? Зашто нису повјеровале саме себи? Од нас је скривен цио један свијет. Њихов рат је остао непознат…Хоћу да напишем причу о таквом рату. Женску причу.[8] | ” |
| „ | Не пишем о рату, већ о човјеку у рату. Не пишем историју рата, већ историју осјећања. Ја сам – историчар душе. С једне стране исљеђујем конкретног човјека, који је живио у конкретном времену и учествовао у конкретним догађајима, а с друге стране, треба у њему да посматрам вјечног човјека.[8] | ” |
Садржај
[уреди | уреди извор]Књига садржи следећа поглавља:[6]
- Човек је већи од рата (из дневника књиге)
- Нећу да се сећам..
- Траба да порастете, девојчице... Још сте зелене...
- Само сам се ја вратила мами...
- У нашој кући живе два рата...
- Телефонска слушалица не пуца...
- Награђивали су нас малим медаљама...
- То нисам била ја...
- Те очи и данас памтим...
- Ми нисмо пуцале...
- Био је потребан војник...А желела сам да и даље будем лепа...
- Господе! Знате ли да командир инжењерског пука живи само два месеца...
- Само да га видим још једампут...
- О измрвљеном кромпиру...
- Мама, шта је то - тата?
- И она ставља руку тамо где је срце...
- Одједном сам страшно пожелела да живим...
Пријем
[уреди | уреди извор]Књига Рат нема женско лицеје преведена на више од двадесет језика. Добила је неколико престижних награда: награду Ryszard Kapuszczynski (2011) за најбољи рад у жанру репортаже, награда Angelus (2010) и друге.[9]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „У войны не женское лицо”. goodreads.com. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ „Rat nema žensko lice”. goodreads.com. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ „Rat nema žensko lice / Svetlana Aleksijevič”. plus.cobiss.net. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ Lezard, Nikolas. „Prikaz knjige „Černobiljske molitve“ Svetlane Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ „Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ а б в Aleksijevič, Svetlana (2015). Rat nema žensko lice. Beograd: Čarobna knjiga. стр. 5, корице књиге. ISBN 978-86-7702-442-0.
- ^ „Svetlana Aleksijevič: Rat nema žensko lice”. kgz.hr. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ а б „“RAT NEMA ŽENSKO LICE”: NE PIŠEM ISTORIJU RATA, VEĆ ISTORIJU OSJEĆANJA. JA SAM – ISTORIČAR DUŠE. – SVETLANA ALEKSIEVIČ O RATU IZ ŽENSKOG UGLA”. cyberbosanka.me. Приступљено 2. 11. 2022.
- ^ „Rat nema žensko lice. pojedinačnim poglavljima”. goaravetisyan.ru. Приступљено 2. 11. 2022.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Остале | |
