Пређи на садржај

Русификација Белорусије

С Википедије, слободне енциклопедије

Русификација Белорусије (белоруск. Русіфікацыя Беларусі такође маскаліза́цыя) - то је скуп радњи и услова усмерених на јачање руске националне политичке супериорности међу Белорусима преласком лица неруске националности на руски језик и руску културу, праћеном њиховом асимилацијом [1].

Полотск, најстарији град у земљи, 1812, 1912. и 2006. године. Последице уништавања градских архитектонских споменика

Русификација је дугогодишња политика руских режима која датира још од Руске империје, затим је настављена под Совјетским Савезом и наставља се под режимом проруског председника Александра Лукашенка [2].

Хронологија

[уреди | уреди извор]
  • 1764. Упутство Катарине о русификацији Украјине, Смоленска (етничка белоруска територија), Балтичких држава и Финске [3]
  • 1772. После прве поделе Пољске, део етничких белоруских земаља постао је део Руског царства [4] · [5]. Катарина 2 потписала је декрет према којем су сви гувернери припојених територија своје пресуде, указе и наредбе требали писати само на руском језику. Почело је и ропство локалног становништва: око пола милиона слободних Белоруса постало је власништво (кметови) руских племића [6]
  • 1773. Катарина 2 потписала још једну наредбу „О формирању месних судова“, која је још једном предвиђала обавезну употребу искључиво руског језика
  • 1787. Катарина 2 одредила да се верске књиге могу штампати у Руској империји само у издавачким кућама подређеним Синоду Руске православне цркве. Услед тога је забрањена и делатност грко-католичких штампара [7]
  • 1794. Костјушкин устанак гуше трупе Александра Суворова, он као награду добија 25.000 белоруских кметова [8]
  • 1795. Русија званично негира постојање белоруске нације и белоруског језика. Почела су масовна хапшења локалних белоруских политичара и њихова замена руским [9]
  • 1825. Након доласка на власт цара Николаја 1, угушен је Новембарски устанак 1830-1831 [10]
  • 1831. Формирање посебног „Западног комитета” чији је задатак био „поређење на целој западној територији са унутрашњим покрајинама Велике Русије”. Министар унутрашњих послова Руске империје Петар Валујев приредио је за поменути Комитет „Посебни есеј о средствима русификације Западне територије“ (рус. Очерк о средстваз обрусения Западного края) [11]
Jедна од белоруских цркава пре и после реконструкције
  • 1832. Извршена је масовна ликвидација гркокатоличких и базилијанских школа које су фаворизовали белоруски језик и културу. Повећана је контрола Руске православне цркве над образовањем [12] [13].
  • 1840. Николај 1 издао декрет по коме је било забрањено да се у званичним документима користе речи „Белорусија“ (Белорусија) и „Белоруси“ (беларуси). Држава је добила назив „Северозападни регион“ (рус. Северо-Западный край) [14].
  • 1852. Ликвидацијом Гркокатоличке цркве почело је масовно уништавање белоруске верске књижевности. Да, Јосип Семашко је био лични сведок спаљивања 1.295 књига пронађених у белоруским црквама. У својим мемоарима он са поносом извештава да је у наредне три године по његовом налогу спаљено две хиљаде томова књига на белоруском језику [15] [16].
Михаил Муравјов
  • 1864. Михаил Муравјов-Виленски (1796-1866), познат по злостављању белоруског становништва, постао је генерал-губернатор „Северозападне територије“ [17]. Посебну пажњу посветио је образовању, прочула се девиза Муравјова: „Што није завршио руски бајонет, завршиће руска школа и црква“ [18] [19] [20]
  • 1900. Министарство просвете Руске империје поставило је за све школе у ​​земљи следећи задатак: „да деца различитих националности добију чисто руску оријентацију и припреме се за потпуно спајање са руском нацијом“ [21]
  • 1914. Белоруски народ се није помињао у резолуцијама Првог руског конгреса народне просвете у којима је наведен велики број народа Руске империје чијој деци је понуђено образовање на националним језицима. Уопште, за читав период његове владавине у Белорусији, руске власти нису дозволиле отварање ни једне белоруске школе [22]
  • 1929: Крај политике „белоризације“, почетак масовних политичких репресија [23] [24]
  • 1930. У СССР-у, под маском „борбе против религије“, почиње масовно уништавање јединствених архитектонских споменика. По наређењу совјетских власти уништени су древни манастири Витебск, Орша и Полоцк [25] [26] [27]
  • 1937. По наређењу совјетских власти, сви представници тадашње белоруске интелигенције су стрељани и њихови остаци сахрањени на територији тракта Курапати [28]
  • 1942. Јанка Купалу, класика белоруске књижевности, убиле су совјетске специјалне службе док је био у Москви
  • 1948. Олесја Фурс, активисткиња народноослободилачког покрета, осуђена је на 25 година затвора због истицања белоруског грба „Пагонија“ [29]
Jедан од јединствених белоруских замкова још увек су уништиле совјетске власти
  • 1960. После Другог светског рата настављено је уништавање архитектонских споменика под маском генералних планова за обнову и реконструкцију градова. Највеће губитке у погледу архитектонског наслеђа Белоруси су претрпели 1960-их и 1970-их [30]
  • 1995. Након доласка Александра Лукашенка на власт државни симболи Белорусије – бело-црвено-бела застава и историјски грб Пагоније замењени су модификованим совјетским симболима, а замењена је и национална химна. Поред тога, руски језик је добио статус другог државног језика (руски језик се користи у свим образовним установама и у масовним медијима), према Унеску, белоруском језику прети нестанак [31]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Мікуліч Т. Мова і этнічная самасвядомасць. — Шаблон:Менск (Мінск): Навука і тэхніка, 1996. — 159 с.
  • Самусік, А. Ф. Русіфікацыя сістэмы асветы на беларускіх землях у апошняй трэці XVIII — другой палове ХІХ ст. // Гістарычны альманах. Т. 14. Гродна-Беласток, 2008. С. 48-93.
  • Станкевіч Я. Зь гісторыі русыфікацыі Вялікалітвы. — Нью-Ёрк: Крывіцкае (Вялікалітоўскае) Навуковае Таварыства Пранціша Скарыны, 1967. — 44 с.
  • Калита И. В. Современная Беларусь: языки и национальная идентичность. — Ústí nad Labem, 2010. — 300 s. ISBN 978-80-7414-324-3. [2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Лыч Л. Русіфікацыя // Шаблон:Літаратура/Беларусь: энцыкляпэдычны даведнік, 1995 С. 630.
  2. ^ Дашкевіч З. «Беларусь паўстала, і цяпер беларусы самі пад акупацыяй», Новы час, 25 лютага 2022 г.
  3. ^ Собственноручное наставление Екатерины II князю Вяземскому при вступлении им в должность генерал-прокурора (1764 года)
  4. ^ Шаблон:Літаратура/Краіна Беларусь. Вялікае Княства Літоўскае (2012) С. 330.
  5. ^ Шаблон:Літаратура/Гістарычны шлях беларускай нацыі і дзяржавы С. 39.
  6. ^ Дакументы і матэрыялы па гісторыі Беларусі. Т. 2. — Менск, 1940.
  7. ^ Філатава А. Нацыянальнае пытанне і палітыка царскага ўраду ў Беларусі (канец XVIII — першая палова ХIХ ст.) // Беларускі Гістарычны Агляд. Т. 7, Сш. 1, 2000.
  8. ^ Швед В. Эвалюцыя расейскай урадавай палітыкі адносна земляў Беларусі (1772—1863 г.) // Гістарычны Альманах. Том 7, 2002.
  9. ^ Крыжаноўскі М. Жывая крыніца ты, родная мова // Народная Воля. № 65—66, 1 траўня 2008 г.
  10. ^ Миллер А. И. Планы властей по усилению русского ассимиляторского потенциала в Западном крае // «Украинский вопрос» в политике властей и русском общественном мнении (вторая половина XIХ века). — СПб: Алетейя, 2000.
  11. ^ Арлоў У. Як беларусы змагаліся супраць расейскага панавання? // Шаблон:Літаратура/100 пытаньняў і адказаў з гісторыі Беларусі С. 51—52.
  12. ^ Арлоў У. Дзесяць вякоў беларускай гісторыі (862―1918): Падзеі. Даты. Ілюстрацыі. / У. Арлоў, Г. Сагановіч. ― Вільня: «Наша Будучыня», 1999.
  13. ^ Шаблон:Літаратура/Гісторыя Беларусі (у кантэксьце сусьветных цывілізацыяў) С. 237.
  14. ^ Шаблон:Літаратура/Гісторыя Беларусі (у кантэксьце сусьветных цывілізацыяў) С. 228.
  15. ^ Калубовіч А. Мова ў гісторыі беларускага пісьменства. Клыўлэнд, 1978. [1]
  16. ^ Шаблон:Літаратура/Дзесяць вякоў беларускай гісторыі (1997)
  17. ^ Шаблон:Літаратура/Гісторыя Беларусі (у кантэксьце сусьветных цывілізацыяў) С. 257.
  18. ^ У менскім праваслаўным храме маліліся за Мураўёва-вешальніка — упершыню за сто гадоў, Радыё Свабода, 23 лістапада 2016 г.
  19. ^ Шаблон:Літаратура/Гістарыяграфія гісторыі Беларусі С. 133.
  20. ^ Шаблон:Літаратура/Гісторыя Беларусі (у кантэксьце сусьветных цывілізацыяў) С. 291.
  21. ^ Шаблон:Літаратура/Краіна Беларусь. Вялікае Княства Літоўскае (2012) С. 327.
  22. ^ Шаблон:Літаратура/Русіфікацыя: царская, савецкая, прэзыдэнцкая (2010) С. 19.
  23. ^ Катлярчук А. Прадмова да «літоўскага» нумару // Arche № 9, 2009.
  24. ^ Шаблон:Літаратура/Даведнік Маракова
  25. ^ Пацюпа Ю. Занядбаная старонка правапісу: прапановы пісаньня прыназоўніка у/ў перад словамі, што пачынаюцца з галоснай // Arche. № 6 (29), 2003.
  26. ^ Бекус Н. Тэрапія альтэрнатывай, або Беларусь, уяўленая інакш // Arche. № 2 (31), 2004.
  27. ^ Клімчук Ф. Старадаўняя пісьменнасць і палескія гаворкі // Беларуская лінгвістыка. Вып. 50., 2001. С. 19—24.
  28. ^ Нельга забі(ы)ць
  29. ^ Памерла беларуская патрыётка Алеся Фурс. У маладосці яна атрымала 25 гадоў лагера за "Пагоню"281
  30. ^ Касперович Л. Местные бабушки плакали: "Оставьте нам церковь". Деревянные храмы Беларуси, которые нужно увидеть, TUT.BY, 12 сакавіка 2018 г.
  31. ^ Шаблон:Літаратура/Дзевяноста пяты (2015) С. 10.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Русификација_Белорусије&oldid=27704788”