На првенству је учестовало 14 екипа које су у почетној фази такмичења биле подељене у 4 групе. По две најбоље пласиране селекције из сваке групе наставиле су борбу за титулу светског првака, док је преосталих 6 екипа разигравало за пласман од 9. до 14. места. У другој фази 8 екипа је било подељено у две групе са по 4 тима, а пласман у финалну фазу оствариле су по две првопласиране селекције из обе групе. Екипе које су заузеле последња два места у својим групама разигравале су за пласман од 5. до 8. места.
Титулу светског првака са успехом је одбранила селекција Канаде која је првенство окончала са свих 8 победа, и са само једним примљеним поготком. Сребрну медаљу освојила је селекција Сједињених држава, што је била њихова укупно 7. медаља на светским првенствима. Како су репрезентације Чехословачке и домаћина Швајцарске у финалној групи одиграли утакмицу без голова, нова утакмица између ова два тима одиграна је 5. марта, Швајцарска је победила са 2:0 и тако освојила бронзану медаљу на светском, односно златну медаљу на првенству Европе. Репрезентацију Канаде на овом првенству чинили су играчи екипе Трејл смоук итерс из градића Трејла у Британској Колумбији. На светским шампионатима дебитовале су селекције Југославије и Финске које су такмичење завршиле поделивши два последња места.
На првенству је одиграно укупно 48 утакмица, постигнуто је 267 голова, или 5,56 голова по мечу. Утакмице је пратило укупно 299.600 гледалаца, или 6.242 гледаоца по утакмици. Најбољи стрелци са по 12 голова били су чехословачки репрезентативац Јосеф Малечек и Швајцарац Фердинанд Катини.
На првенству је учестовало 14 екипа, а по први пут на светским првенствима заиграле су селекције Југославије и Финске. Репезентација Аустрије која је требало да наступи на првенству није се појавила пошто је Немачка годину дана раније анектирала Аустрију.
У прелиминарној фази такмичења екипе су подељене у 4 групе, две са по 4 и две са по 3 учесника. Играло се по систему свако са сваким, а на основу укупног броја бодова пласман у другу фазу оствариле су по две првопласиране екипе из сваке групе (укупно 8 тимова). Преосталих 6 екипа разигравало је за пласман од 9. до 14. места. Утакмице прве фазе играле су се од 3. до 5. фебруара.
Како су селекције Немачке и Италије имале идентичан број бодова након три одиграна кола, а у међусобном дуелу су одиграли нерешено, извршни одбор турнира је одлучио да се наредног дана одигра нова утакмица између два тима. Међутим, како је и та утакмица завршена без победника, одлучено је да се код поретка у обзир узима укупна гол разлика.[1]
У другој фази 8 екипа је било подељено у две групе са по 4 тима, а пласман у финалну групу оствариле су по две првопласиране селекцвције из обе групе. По две последњепласиране селекције разигравале су за палсман од 5. до 8. места. Утакмице друге фазе играле су се од 7. до 9. фебруара.
У разигравању за пласман од 9. до 14. места играло је 6 екипа које су у првој рунди били међу 6 најслабије пласираних у својим групама. Екипе су биле подељене у две групе са по три тима, а победници група одиграли су нову утакмицу за 9. место.
У разигравању за пласман од 5. до 8. места учестовале су екипе које су заузеле два последња места у својим групама у другој рунди. Селекција Велике Британије је одустала од одигравања ових утакмица и по аутоматизму је заузела 8. место.
У финалу се се такмичиле 4 најбоље селекције из друге рунде. Играло се по групном систему кроз три кола у периоду од 10. до 12. фебруара. Освајача бронзане медаље одлучила је утакмица која је одиграна готово месец дана касније између Швајцарске и Чехословачке.