Сергије Богуновић
Сергије Богуновић је био дубровачки трговац из друге половине 14. века, који је пословао на подручју српских земаља у оквирном периоду од око 1376. до око 1399. године. Сергије је носио презиме по свом оцу Богуну, а имао је и брата Лаврентија, који је такође био дубровачки трговац. Породица се доселила у Дубровник средином 14. века. Нешто касније, током 15. века, поједини припадници исте породице су усвојили придевак Немања, а потом и презиме Немањић, које у њиховом случају нема никакве везе са старом српском династијом Немањића, већ је повезано са засеоком Немања код Пљеваља, одакле су Богуновићи водили порекло. Традиција о пљеваљском пореклу породице (итал. La fameglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina) забележена је у позном генеалошком спису из 18. века, који је у историографији познат као Чингријина генеалогија.[1][2]
Као и остали чланови исте породице, Сергије Богуновић није био дубровачки племић, већ је припадао елитним круговима дубровачког грађанства, а био је и члан угледне дубровачке трговачке братовштине, која је првобитно била позната као братовштина Св. Духа и Св. Спаса, а касније као братовштина Светог Антуна.[3]
О пословима Сергија Богуновића сведочи грађа из Дубровачког архива. Тако је познато да се Сергије (лат. Sergolus de Bogon) налазио 24. новембра 1376. године у Цавтату, када му је упућен позив да откупи сребрне предмете (седам пехара, пет чаша и четири појаса, чија је укупна тежина 13 литара сребра), које је раније заложио за 134 дуката код Прибине, Милтјенове удовице. Три године касније, имао је спор са једним својим суграђанином. Као истакнути дубровачки грађанин, добио је 1399. године земљу у Сланском приморју. Тада је Сергију (итал. Sirgolo de Boguno) додељена једна четвртина земље у десетини Ивана из Павије у селу Подгора.[4][5][6][7][8]
У приближно исто време, деловао је и дубровачки трговац Цветко Богуновић, али изворна грађа не садржи податке о његовом сродству са породицом Сергија Богуновића.[9]
Иако Сергије и његови сродници нису били чак ни дубровачки племићи, већ само грађани и угледни трговци, поједини публицисти су на основу сличности њиховог касније забележеног породичног надимка (Немања) са презименом српске династије Немањића покушали да докажу наводну генеалошку повезаност те породице са старом српском династијом.[10][11]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћук 2001, стр. 37-46.
- ^ Ћук 2019, стр. 431-439.
- ^ Синдик 1926, стр. 222.
- ^ Тадић 1935, стр. 344.
- ^ Динић 1951, стр. 123.
- ^ Lučić 1969, стр. 166.
- ^ Ћук 2001, стр. 40.
- ^ Ћук 2019, стр. 433-434.
- ^ Куртовић 2009, стр. 34-37.
- ^ Кљајевић 2012, стр. 5-7, 18-26.
- ^ Bogunović 2018, стр. 55-202.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bogunović, Petar B. (2018). „Dynastiа Nemagnich et genus familiа Bogunouich (Per vestigium documentorum archivi Ragusini)”. Viteška kultura. 7: 55—202.
- Динић, Михаило (1951). Одлуке већа Дубровачке републике: Acta consiliorum Republicae Ragusinae. 1. Београд: Научна књига.
- Кљајевић, Божидар (2012). „Потомци рода Немањића по мушкој лози”. Потомци Немањића у српском роду (по женској линији): Pлеме Никшићи славе св. Луку. Београд: Ауторско издање.
- Куртовић, Есад (2009). Радосалићи - примјер једнократних презимена средњега вијека. Београд: Историјски институт.
- Lučić, Josip (1969). „Stjecanje, dioba, i borba za očuvanje Dubrovačkog primorja 1399-1405”. Arhivski vjesnik. Пљевља. 11-12 (1968-1969): 99—201.
- Синдик, Илија (1926). Дубровник и околина. Београд: Српска краљевска академија.
- Тадић, Јорјо (1935). Писма и упутства Дубровачке републике: Litterae et commissiones Ragusinae. 1. Београд: Српска краљевска академија.
- Ћук, Ружа (2001). „Дубровачка породица Немања пореклом из Пљеваља”. Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 37—46.
- Ћук, Ружа (2019). Србија и медитерански свет у позном Средњем веку. Београд: Историјски институт.
