Пређи на садржај

Сергиј Лозницја

С Википедије, слободне енциклопедије
Сергиј Лозницја
Лозницја на Филмском фестивалу у Карловим Варима 2010. године
Датум рођења(1964-09-05)5. септембар 1964. (60 год.)
Место рођењаБаранавичи, Брестска област
Белоруска ССР, Совјетски Савез
ПребивалиштеНемачка
Занимањережисер, сценариста
Активни период1996—данас
НаградеДржавна награда Олександар Довженко (2019)
Веб-сајтwww.loznitsa.com
Потпис

Сергиј Володимирович Лозницја (укр. Сергій Володимирович Лозниця, блр. Сяргей Уладзіміравіч Лазніца; Баранавичи, 5. септембар 1964) јесте украјински филмски редитељ и сценариста белоруског порекла. Познат је по својим документарним и драмским филмовима.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Сергиј Лозницја је рођен 5. септембра 1964. године у белоруском граду Баранавичи. Белорусија је тада била део Совјетског Савеза. Касније се Сергиј с породицом преселио у Кијев, где је завршио средњу школу.[2]

Лозницја је дипломирао 1987. године на Кијевском политехничком институту, смер примењена математика. Од 1987. до 1991. радио је у Институту за кибернетику. Између осталог, бавио се развојем експертских система. Лозницја је тада такође радио као преводилац с јапанског језика.[3]

Уписао се на московски Институт за кинематографију Герасимов 1991, на одсеку за режију играног филма, код професорке Нане Џорџадзеје. Дипломирао је с одличним успехом 1997.

По завршетку студија, Лозницја је почео с режирањем документарних филмова у Санкт Петербургу 2000. Преселио се у Немачку годину дана касније.

Од самих почетака своје каријере до данас, Лозницја је добијао многе награде. Највише је познат по својим документарним филмовима, али се истакао и у снимању играних филмова. Од његових документараца, издвајају се Мајдан, Догађај, Аустерлиц, Процес и други, док су Лозницјини најуспешнији играни филмови Моја срећа, У магли и Донбас. У својим филмовима се превасходно бави историјским темама, али неретко зна да обради и теме које су у вези са савременим светом и друштвом.[4]

Дана 28. фебруара 2022, три дана након почетка инвазије Русије на Украјину, Лозницја је иступио из Европске филмске академије (ЕФА) као одговор на њену изјаву у којој исказује солидарност с Украјином. У отвореном писму које је доставио, Лозницја је осудио академију због тога што, како каже, није назвала ратом оним што јесте, није осудила варварство и није исказала свој протест.[5] Дан касније, 1. марта, ЕФА је саопштила да ће одстранити све руске филмове у избору за добијање филмских награда које додељује та академија.[6] Истог дана, Лозницја је изјавио да се противи тој одлуци, истакавши да су се многи руски филмски ствараоци успротивили рату. Додао је да су они такође жртве, као и ми, ове агресије. Позвао је да људима треба да се суди на основу њихових дела, а не на основу тога који имају пасош.[7]

Дана 19. марта 2022, објављено је да је Лозницја избачен из Украјинске филмске академије (УФА) зато што је исказао противљење бојкоту руских филмова. УФА је саопштила да је Лозницја више пута истицао да себе сматра космополитом, „светским човеком”, а да тренутно, када се Украјина бори да одбрани своју независност, кључни концепт у реторици сваког Украјинца треба да буде његов национални идентитет. Лозницја је истог дана издао саопштење, у коме је написао следеће:[8]

„Био сам запрепашћен када сам прочитао да је Украјинска филмска академија одлучила да ме избаци због тога што сам ’космополита’ (...) Једино је у ери касног стаљинизма, од почетка антисемитске кампање коју је покренуо Стаљин између 1948. и 1953, ова реч добила негативну конотацију, у оквиру совјетског пропагандног дискурса. Говорећи против космополитизма, украјински ’академици’ служе се управо овим Стаљиновим дискурсом.”

Лозницја је назвао академијино истицање на националном идентитету нацизмом и поклоном за пропагандисте из Кремља.[9][10][11]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Лозницја је ожењен и има две ћерке.

Изабрана филмографија

[уреди | уреди извор]

Називи филмова су на руском језику.

Документарни филмови

[уреди | уреди извор]
  • 2002: Портрет (срп. Портрет)
  • 2005: Блокада (срп. Блокада)
  • 2014: Майдан (срп. Мајдан)
  • 2015: Событие (срп. Догађај)
  • 2016: Аустерлиц (срп. Аустерлиц)
  • 2018: День победы[12] (срп. Дан победе)
  • 2019: Процесс[13] (срп. Процес)
  • 2019: Государственные похороны[14] (срп. Државна сахрана)
  • 2021: Бабий Яр. Контекст (срп. Бабин Јар. Контекст)

Играни филмови

[уреди | уреди извор]
  • 2010: Счастье моё (срп. Моја срећа)
  • 2012: В тумане (срп. У магли)
  • 2014: Мосты Сараево (срп. Мостови Сарајева)
  • 2017: Кроткая (срп. Кротка)[15]
  • 2018: Донбасс (срп. Донбас)

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Sergei LOZNITSA”. Cannes Film Festival. Приступљено 17. 6. 2016. 
  2. ^ „Sergei Loznitsa - Film director”. Приступљено 17. 4. 2022. 
  3. ^ Сергій Лозниця: анатомія чутливості — часопис «Кіно театр», 2011: № 2
  4. ^ „Proces”. zagrebdox.net. Архивирано из оригинала 27. 01. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2022. 
  5. ^ „Ukraine’s Sergei Loznitsa resigns from EFA, criticises Academy’s response to invasion”. Screen Daily. 28. 2. 2022. Приступљено 17. 4. 2022. 
  6. ^ Parfitt, Orland (1. 3. 2022). „EFA to exclude Russian films from European Film Awards”. Screen Daily. Приступљено 17. 4. 2022. 
  7. ^ Keslassy, Elsa (1. 3. 2022). „Ukrainian Filmmaker Sergei Loznitsa Speaks Against Russian Boycott (EXCLUSIVE)”. Variety. Приступљено 17. 4. 2022. 
  8. ^ „Ukrajinski reditelj: Treći svetski rat je već počeo, Putin je samo frontmen”. nova.rs. Приступљено 17. 4. 2022. 
  9. ^ Zilko, Christian (19. 3. 2022). „Sergei Loznitsa, Director Who Stood with Russian Filmmakers, Expelled from Ukrainian Film Academy”. IndieWire. Приступљено 4. 4. 2022. 
  10. ^ Blaney, Martin (21. 3. 2022). „Ukrainian Film Academy explains decision to expel director Sergei Loznitsa”. Screen Daily. Приступљено 17. 4. 2022. 
  11. ^ Loznitsa, Sergei (19. 3. 2022). „Sergei Loznitsa's public statement”. Cinéma du Réel. Архивирано из оригинала 24. 05. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2022. 
  12. ^ „Victory Day”. Rotten Tomatoes. 
  13. ^ „The Trial”. Rotten Tomatoes. 
  14. ^ „State Funeral”. Rotten Tomatoes. 
  15. ^ The unification of the prison with the people (Russian), RFE/RL
  16. ^ Lodge, Guy (18. 5. 2018). „Cannes: 'Border' Leads Un Certain Regard Award Winners”. Variety. Приступљено 18. 5. 2017. 
  17. ^ Boas, Matthew (3. 12. 2018). „Álvaro Brechner wins the Golden Pyramid at Cairo with A Twelve-Year Night”. Cineuropa. Приступљено 4. 12. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Сергиј Лозницја на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергиј_Лозницја&oldid=28779377”