Српско задужбинарство
Овај чланак је део серије о Србима |
Српска култура |
---|
Српско задужбинарство подразумева завештање или поклањање личне имовине задужбини, која кроз одређену друштвену или социјалну сврху наставља да користи личну имовину за остварење намере коју је имао задужбинар. Задужбинарство у Срба има историју која сеже још из средњег века и нарочито је популаризовано крајем 19. и почетком 20. века, да би током комунистичког периода било скоро заборављено. Након демократизације друштва, питање задужбинарства поново добија на значају.[1][2]
Историја
[уреди | уреди извор]У средњовековној Србији владари и племићи уобичајено су подизали цркве и манастире као задужбине. Нпр., најважнија задужбина Стефана Немање је Манастир Студеница, Цара Душана Манастир Светих архангела код Призрена, док је Краљ Милутин имао више десетина задужбина.
Задужбинарство у Србији се нарочито развило после Првог светског рата. Мотиви за то су углавном били племенити ".. да буде на ползу српскога народа...", нарочито у случајевима када Задужбинар није имао потомке. Но, нажалост, било је и случајева да су задужбинари били ратни профитери и да су постали задужбинари на притисак јавног мњења.
После Другог светског рата врло често се није поштовала воља задужбинара и задужбинама се мењала намена или су биле продаване.
Националнизација и задужбине
[уреди | уреди извор]Враћање имовине које је задужбинама била одузимана после Другог светског рата било је предвиђено Законом о враћању одузете имовине и обештећењу (о реституцији) који је у Србији усвојен 2011. године. Међутим, у пракси ово није заживело (до краја 2017. године враћена је само имовина задужбини Николе Спасића), јер су задужбине након национализације њихове имовине махом бивале угашене те није било коме вратити одузету имовину. С друге стране задужбинари су често своју имовину на управљање остављали Универзитету, Матици српској, Акадамији наука и др. организацијама од угледа, али те организације по овом закону нису добиле могућност да им ова имовина буде враћена. Стога су, на основу идеје да би и ова имовина требало да буде враћена сврси којој су јој наменили њени дародавци, појавили предлози доношења посебног прописа који ово омогућио, али су оне за сада (краја 2017. године) остале у домену разматрања.
Задужбинарство је било развијено и у Крагујевцу о чему је 2004. објављена књига „Питома лоза”.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Задужбина Илије Коларца -
Задужбина капетан Мише Анастасијевића -
Задужбина Душана Грујића -
Задужбина Ђоке Влајковића -
Задужбина Евгеније Кики -
Задужбина Евгеније Кики -
Задужбина Веселина Лучића -
Задужбина Персе и Ристе Миленковић
-
Задужбина Николе Спасића
-
Задужбина Николе Спасића -
Задужбина Драгољуба Маринковића
-
Задужбина Луке Ћеловића и Миливоја Јовановића
-
Задужбина Голуба Јанића и Самуила Јанића - данас хотел „Балкан"
-
Задужбина Јанића (детаљ)
-
Задужбина Драгице и Михаила Срећковића, данас општина Палилула
-
Задужбина Димитрија и Анке Наумовић
-
Дом Српског лекарског друштва, Београд, задужбина др Стевана Милосављевића
-
Добротворни фонд Саве Ж. Обрадовића и жене му Кате, Велико Градиште, 1925.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература и извори
[уреди | уреди извор]- Закон о задужбинама, фондацијама и фондовима
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Званични веб-сајт пројекта Српско задужбинарство, са биографијама задужбинара и списковима задужбина
- Српски задужбинари некад и сад („Политика“, 30. децембар 2012)