Пређи на садржај

Страде Бјанке 2021.

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Страде Бјанке 2021.
Трка 3. од 33. у UCI ворлд туру 2021.
Информације о трци
Датуми6. март 2021.
Етапе1
Дистанца184 km
Побједничко вријеме4 с 40' 29"
Резултати
  Побједник  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (Алпесин—феникс)
  Други  Жилијен Алафилип (ФРА) (Декунинк—Квик-степ)
  Трећи  Еган Бернал (КОЛ) (Инеос Гренадирс)
← 2020.
2022. →

Страде Бјанке 2021. било је 15. издање једнодневне бициклистичке трке — Страде Бјанкеа. Одржана је 6. марта 2021. у италијанском граду Сијена, у покрајини Тоскана, као трећа трка у UCI ворлд туру 2021.[1] Претходиле су јој УАЕ Тур[2] и Омлоп хет Ниувсблад, који су одржани крајем фебруара.[3] Омлоп и Курне—Брисел—Курне заједно чине викенд отварања и означавају почетак прољећних класика,[4] а Страде Бјанке је први велики прољећни класик и сматра се шестим монументалним класиком.[5][6]

Укупна дужина је износила 184 km. Старт и циљ су били у Сијени, а вожено је 12 сектора калдрме, које су садржале и спуст и успон.[7] Пети сектор — Лучињано д’Асо, био је најдужи, са 11,9 km,[7] док је најтежи био осми сектор — Монте Санте Мари. Тај сектор је био дуг 11,5 km и назван је „сектор Канчелара”, по Фабијану Канчелари.[8] Циљ је био на средњовјековном тргу у Сијени поплочаним циглом — Пјаца дел Кампо,[9] након стрмог успона по калдрмисаном путу Санта Катерина у последњем километру, који води у центар средњовјековног града.[10]

Бранилац титуле је био Ваут ван Арт, који је на трци 2020. напао на 12 km до циља и остварио соло побједу, 30 секунди испред Давидеа Формола и Максимилијана Шахмана.[11] Највећи фаворити су били Ван Арт, Метју ван дер Пул и Жилијен Алафилип, који је освојио трку 2019, а остали фаворити су били Том Пидкок, Тадеј Погачар, Михал Квјатковски и Јакоб Фуглсанг.[12]

На око 25 km до циља одвојила се група од седам возача, у којој су били Ван дер Пул, Ван Арт, Алафилип, Михал Гегл, Погачар, Еган Бернал и Пидкок.[13] Ван дер Пул је напао на последњем сектору калдрме, на 11 km до циља, пратио је само Алафилип, а на 10 km до циља, достигао их је Бернал. У последњем километру, Ван дер Пул је напао на успону и остварио соло побједу, пет секунди испред Алафилипа, а Бернал је завршио на трећем мјесту, двадесет секунди након Ван дер Пула.[14]

Рута

[уреди | уреди извор]
Сектор калдрме који је вожен на трци

Рута је описана као јединствена, са секторима макадама и прљавих улица налик онима који се возе на Париз—Рубеу и успонима налик онима који се возе на арденским класицима.[15] Старт и циљ трке су били у Сијени, која је дио Унескове свјетске баштине.[16] Дистанца се с годинама мијењала, од 175 до 200 km, а од 2018. године вози се 184 km.[9] Вожено је по брдовитом терену кроз Крете Сенеси, у округу Сијена, у централној Тоскани.[17] Вожено је 11 сектора калдрме, укупне дужине 63 km. Сектори су, у зависности од тежине, били означени одговарајућим бројем зјвездица, од једне од пет; једном звјездицом су означени најлакши, а с пет звјездица најтежи сектори.[18]

Старт трке је био испред тврђаве Фортеца Медичеа, потом се ишло кроз Волте Басе, Совичиле и Розију,[19] а након 17,6 km вожен је први сектор калдрме Видрита — дуг 2,1 km — по равном и био је означен једном звјездицом као најлакши сектор.[20] Други сектор Бањаја, вожен након 25 km, био је дуг 5,8 km са успоном Виле ди Корсано у финишу, дугим 400 метара. Просјечни нагиб сектора био је 5,6%, а максимални 9,6%,[21] због чега је сектор био означен четирима звјездицама.[22] Након спуста, на 147 km до циља, вожен је трећи сектор Ради, који је углавном вожен по равном и био је дуг 4,4 km.[23] Послије тога се прилазило кроз Лупомпези и Везковадо, а на 136 km до циља вожен је четврти сектор Ла Пјана, који је био дуг 5,5 km и означен је једном звјездицом.[24]

Послије четвртог сектора ишло се кроз Буонконвенто, након чега је вожен успон Монталчино, дуг 6,5 km, са просјечним нагибом од 4,8% и максималним нагибом од 8,7%.[25] Послије спуста до Торенијерија, на 108 km до циља, вожен је пети и најдужи сектор Лучињано д’Асо. Био је дуг 11,9 km,[26] пролазио је кроз Козону и Лучињано и био је означен трима звјездицама.[7] Након само километар вожен је шести сектор Пиеве а Салти, који је био дуг 8 km и био је означен четирима звјездице.[27]

Трг Пјаца дел Кампо, у Сијени, на којем је био циљ трке

Наредних 20 km ишло се кроз Понте д’Арбју, Лучињано д’Арбју и Монтерони д’Арбју, а на 73 km до циља вожен је седми сектор Сан Мартино ин Гранија, који је био дуг 9,5 km.[28] У оквиру сектора вожен је успон Сан Мартино ин Гранија — дуг 8,3 km — са просјечним нагибом од 2,1% и максималним нагибом од 16,9%.[29] Остатак сектора је чинио благи успон Ашано, са максималним нагибом од 1%.[30] Послије спуста и 9 km након седмог, на 54 km до циља, вожен је осми и најтежи сектор Монте Санте Мари, који је био дуг 11,5 km и једини је био означен са пет звјездица.[28] Године 2016, када је Фабијан Канчелара освојио трку по трећи пут, осми сектор је постао познат и као Сектор Канчелара у његову част.[31]

Ишло се кроз Торе А Казтело, Кроче ди Самисеку, Кастелбуово Берардебга и Сан Пјеро, а на 24 km до циља вожен је девети сектор Монтеаперти, који је био дуг 800 метара и био је означен једном звјездицом.[32] Послије три километра и проласка кроз Вико д’Арбју, на 20 km до циља, вожен је десети сектор Коле Пинцуто, који је био дуг 2,4 km и био је означен четирима звјездицама.[33] На уласку у насеље Ле Толфе, на 13 km до циља, вожен је последњи сектор Ле Толфе, који је био дуг 1,1 km и био је означен трима звјездицама.[34] Последњих 12 km вожено је по асфалту, а у финишу је вожено Улицом Фонтебранде, гдје је, на километар до циља, вожен успон Виа Санта Катерина, дуг 500 метара, са просјечним нагибом од 12,1% и максималним нагибом од 21,4%.[35] Након успона, је вожен кратак спуст и неколико уских кривина до центра средњовјековног града и трга поплочаног циглом — Пјаца дел Кампо, гдје је био циљ.[15]

Сектори калдрме

[уреди | уреди извор]
Сектори калдрме
Бр. Име Дужина од Дужина
(km) 		Категорија
Почетак
(km) 		Крај
(km)
1 Видрита 17,6 166,4 2,1 *
2 Бањаја 25 159 4,7 ****
3 Ради 36,9 147,1 4,4 **
4 Ла пјана 47,6 136,4 5,5 *
5 Лучињано д’Асо 75,8 108,2 11,9 ***
6 Пиеве а Салти 88,7 95,3 8,0 ****
7 Сан Мартино ин Гранија 111,3 72,7 9,5 ***
8 Монте санте Мари
(сектор Канчелара) 		130 54 11,5 *****
9 Монтеаперти 160 24 0,8 *
10 Коле Пинцуто 164,6 19,4 2.4 ****
11 Ле Толфе 171 13 1,1 ***

Тимови

[уреди | уреди извор]

На трци је учествовало 25 тимова и укупно 175 возача, по седам у сваком тиму.[36][37] Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[38] побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, а другопласирани из про тура имао је аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док су организатори трке — RCS Sport, додијелили четири вајлд кард позивнице.[39]

По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне;[40] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.[41][42] Другопласирани тим из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике,[43] док су четири вајлд кард позивнице добили Андрони ђокатоли—сидермек, Бардијани—ЦСФ—фазијане, Вини забу—брадо—КТМ и Еоло—комета,[44] који воде бивши бициклисти — Алберто Контадор и Иван Басо, а тим је постао професионалан на почетку сезоне 2021, наставши из фондације Контадор.[45]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Фаворити

[уреди | уреди извор]
Ваут ван Арт, побједник трке 2020.

Због специфичне руте, трка привлачи и класик специјалисте и гранд тур возаче.[46] Највећи фаворити били су Метју ван дер Пул, Ваут ван Арт и Жилијен Алафилип,[47] који се сматрају најбољим класик возачима,[46][48] а то је био први пут након Ронде ван Фландерена 2020, да сва тројица заједно стартују неку трку.[46] Ван дер Пул је освојио Ронде 2020, када је, заједно са Ван Артом и Алафилипом напао на 35 km до циља.[49] У фебруару, морао је да напусти УАЕ Тур са тимом Алпесин—феникс, због позитивних резултата на ковид 19,[50] али је био негативан на тесту, због чега је могао да се врати у Холандију.[51] Одлучио је да пропусти Омлоп хет Ниувсблад и да вози Курне—Брисел—Курне,[52] гдје је напао на 85 km до циља, али је достигнут на 1,6 km до циља.[53] Ван Арт је освојио Страде Бјанке 2020, када је освојио и Милано—Санремо, док је Ронде ван Фландерен, друмску трку и вожњу на хронометар на Свјетском првенству завршио на другом мјесту.[54] Одлучио је да прескочи викенд отварања 2021. и да сезону почне на Страде Бјанкеу, на који је дошао као актуелни побједник.[55] Алафилип је освојио Страде Бјанке 2019, када је такође освојио Милано—Санремо, Флеш Валон и био лидер Тур де Франса на 14 етапа,[56] док је 2020. напао са Ван дер Пулом и Ван Артом на Ронде ван Фландерену, али је пао након што је ударио у мотор.[57] На почетку 2021, био је први фаворит на Омлопу,[58] гдје је био у нападу до финиша, а након што је достигнут, радио је за Давидеа Балеринија, који је побиједио у спринту.[59] Поред Алафилипа, за Декунинк—Квик-степ возили су и Жоао Алмеида, који је био лидер Ђиро д’Италије 2020. на 15 етапа,[60] Балерини који је освојио Омлоп, Здењек Штибар, који је освојио Страде Бјанке 2015,[61] Каспер Асгрен, Питер Сери и Дрис Девенајс.[62]

Тадеј Погачар је био један од највећих фаворита за побједу.

Остали фаворити били су: Еган Бернал, Тадеј Погачар, Том Пидкок, Грег ван Авермат, Јакоб Фуглсанг, Давиде Формоло, Михал Квјатковски, Алберто Бетиол, Бауке Молема, Тим Веленс и Ромен Барде.[63] Бернал је освојио Тур де Франс 2019, а одлучио је да дебитује на Страде Бјанкеу у склопу припрема за Ђиро д’Италију. Тим Инеос Гренадирс, који није остварио ниједно мјесто у топ 10 на ворлд тур класицима од 2017,[64] предводили су још Квјатковски и Пидкок, а возили су и Леонардо Басо, Овен Дул, Салваторе Пукио и Павел Сиваков.[65] Квјатковски је освојио Страде Бјанке 2014. и 2017,[66] док је Пидкок дебитовао за тим на почетку 2021,[67] а неколико дана прије трке, завршио је Курне—Брисел—Курне на трећем мјесту.[68] На Страде Бјанкеу, по први пут у каријери је носио број 1 за тим на некој трци.[69] Веленс је на почетку 2021. освојио трку Етоил де Бесеж,[70] након чега се повукао са Тур де ла Провенсе, како би се припремио за класике,[71] а Омлоп и Курне је завршио ван топ 20.[72]

Фуглсанг је освојио Критеријум ди Дофине двапут, по једном Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију,[73] док је Страде Бјанке 2019. завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Алафилипа.[74] Поред Фуглсанга, за Астану су возили и Фабио Фелине и Алекс Аранбуру,[75] који су били лидери тима на Омлопу и Курнеу.[76] Молема, који је освојио Ђиро ди Ломбардију 2019. и Класик Сан Себастијан 2016,[77] био је лидер Трек—сегафреда, за који су возили такође и Ђанлука Брамбила и Квин Симонс,[78] који је крајем 2020. био суспендован неколико мјесеци због наводног расизма на друштвеним мрежама.[79]

Том Пидкок је био један од фаворита за побједу.

Ван Авермат је био лидер АГ2Р ситроена, заједно са Нансом Петерсом, док Оливер Насен, који је био лидер тима са Ван Аверматом на Омлопу и Курнеу,[80] није возио трку.[81] Ван Авермат је освојио Омлоп 2016. и 2017, као и Париз—Рубе 2017,[82] док је недељу дана прије трке, завршио Курне на осмом мјесту,[83] а последњу побједу је остварио на Гран при сајклисте де Монтреалу 2019.[84] Петерс је прије трке остварио само двије побједе у каријери, на Ђиро д’Италији 2019. и Тур де Франсу 2020, док му је најбољи резултат на класицима било треће мјесто на Гран Пијемонту.[85] Бетиол, који је остварио прву побједу у каријери када је освојио Ронде ван Фландерен 2019,[86] био је лидер ЕФ едукејшона, заједно са Себастијаном Лангевелдом,[87] док су Групаму—ФДЈ предводили Стефан Кинг и Тобијас Лудвигсон.[88] Барде је завршио Страде Бјанке на другом мјесту на свом дебију, 2018, након чега није возио трку двије године,[89] док је на почетку 2021. прешао у тим ДСМ, гдје је био лидер на Омлопу и завршио је на 62 мјесту, скоро три минута иза главне групе.[90] Мовистар је предводио Алехандро Валверде, који је претходно освојио Флеш Валон пет пута и Лијеж—Бастоњ—Лијеж четири пута, као и седам медаља на Свјетском првенству у друмској вожњи,[91] док 2020. по први пут у каријери није остварио ниједну побједу у сезони.[92] Страде Бјанке је пет година млађа трка од почетка његове каријере,[93] а двапут је завршио на трећем мјесту — 2014. и 2015.[94]

Михал Квјатковски, двоструки побједник

УАЕ тим Емирејтс су предводили Погачар и Формоло.[95] Погачар је освојио Тур де Франс 2020, док је на почетку 2021. освојио УАЕ Тур, а Страде Бјанке 2020. завршио је на 13 мјесту.[96] Формоло је трку 2020. завршио на другом мјесту, када је побиједио у спринту Максимилијана Шахмана,[97] док је 2019. завршио на другом мјесту Лијеж—Бастоњ—Лијеж, такође испред Шахмана.[98] Бору—ханзгро су првобитно требали да предводе Шахман, који је завршио на трећем мјесту 2020. и Петер Саган, који је завршио на другом мјесту 2013. и 2014, али се Шахман повриједио након што га је ударило ауто на Ђиро ди Ломбардији 2020,[99] а затим је одлучио да пропусти Страде Бјанке и да вози Париз—Ницу, гдје је бранио побједу из 2020,[100] док је Саган био позитиван на корона вирус и морао је да буде у карантину десет дана крајем фебруара.[101] Изашао је из карантина прије почетка трке, али су из Боре изјавили да нема смисла слати га на Страде Бјанке.[102] У њиховом одсуству, тим је предводио Емануел Букман, који је дебитовао на трци, а Тур де Франс 2019. завршио је на четвртом мјесту.[103]

Мадс Вирц Шмит и Алесандро де Марки су предводили Израел старт ап нејшон,[104] Пељо Билбао је био лидер Бахреина,[105] док је Ђовани Висконти, који је завршио на петом мјесту 2018, предводио Бардијани на дебију тима на трци.[106] Бајк ексчејнџ је предводио Сајмон Јејтс, у склопу припрема за Ђиро д’Италију, док су за тим возили још Брент Буквалтер, који је трку завршио на седмом мјесту 2020. и Роберт Станард.[107] Сајмон Кларк и Михал Гегл су предводили тим Кубека асос.[108] Кларк је трку завршио на осмом мјесту 2018, када је завршио Лијеж—Бастоњ—Лијеж на другом мјесту,[109] док је Гегл завршио трку на деветом мјесту 2020, а 2017. је завршио Амстел голд рејс на осмом мјесту.[110] Тим Еоло—комета, који је возио прву ворлд тур трку у историји,[111] предводили су Давиде Баис, Ерик Фетер и Серхио Гарсија.[112]

Преглед трке

[уреди | уреди извор]
Метју ван дер Пул, побједник трке

Пошто су на етапи 11 на Ђиро д’Италији 2021. вожени сектори калдрме са Страде Бјанкеа, Сајмон Јејтс, Емануел Букман, Бауке Молема, Еган Бернал и Ромен Барде су возили трку у склопу припрема за Ђиро.[113] Ван дер Пул је, прије почетка, изјавио да је спреман и да јако жели да побиједи.[114] Сијена је била у црвеној зони због ковида 19, због чега су возачи морали да носе маске и да избјегавају блиске контакте прије почетка трке.[115] Трка је стартовала у 11:46, а бијег се одвојио тек на почетку другог сектора, на 158 km до циља.[116] У бијег су отишли Филип Валслебен из Алпесин—феникса, Кевин Леданоа из Аркее—самсик и Симон Бевилаква из Вини забуа.[116] Из групе су напали Лилијан Калмежан, Симон Пело и Дијего Севиља, али их је група брзо достигла.[116] Бјегунци су стекли 23 секунде предности, а на трећем сектору, Ђовани Висконти, који је из Сан Баронта, је напао.[116] Висконти је достигнут брзо, након чега су напали Симоне Петили и Самуеле Зокарато, који су достигли бјегунце пред почетак четвртог сектора.[117]

На четвртом сектору, из групе су напали Тош ван дер Санде, Самуеле Риви и Филипо Таљани, који су стигли на 25 секунди од бјегунаца, док је главна група заостајала минут и по.[118] На крају четвртог сектора, на 130 km до циља, тројица возача су достигли бјегунце и имали су предност од минут и по испред главне групе.[115] Таљани је пао, али је успио да се врати у прву групу, која је стекла четири минута предности испред главне групе, на спусту са Монталчина.[119] Петили је имао механичких проблема, док је, на најдужем сектору — Лучињано д’Асо, тим Јумбо—визма изашао на чело и главна група је, на 104 km до циља, смањила заостатак на два минута и десет секунди.[116] Група је смањила заостатак на минут и по, након чега је дошло до пада, у којем је учествовао Алекс Хаус, који није могао да устане одмах.[120]

Жилијен Алафилип је завршио на другом мјесту.

Група је смањила заостатак на минут, након чега су Петили и Риви напали у бијегу, али су их достигли остали, осим Таљанија, који је отпао и достигла га је главна група.[121] Предност је пала на мање од минут, а Риви је имао механичких проблема и отпао је из бијега.[120] Риди Молар и Лоик Вилеж су напали из главне групе на шестом сектору, док је на чело групе изашао УАЕ тим Емирејтс.[122] Предност је поново порасла на минут, а Молар и Вилеж су достигли бјегунце на 75 km до циља.[116] Предност је пала на 30 секунди, након чега је Вилеж напао из бијега, али је група брзо смањила његову предност на 16 секунди.[123] Погачар и Ерос Капеки су имали механичких проблема, послије чега је Асгрен замало пао у кривини и изгубио је доста позиција у групи, у којој је остало 50-ак возача.[116] Ђани Вермеш и Гонзало Серано су напали из главне групе, брзо су достигли Вилежа и отишли од њега, након чега је из главне групе напао Андреас Крон, који их је достигао.[124] Бјегунци су стекли 16 секунди предности, док се Погачар вратио у групу, након чега је Балеринију, који је био на челу за Алафилипа, пукла гума и отпао је од групе.[120]

Брамбила је напао на 63 km до циља, због чега се главна група подијелила на четири мање групе, а у првој групи су били Алафилип, Ван дер Пул, Ван Арт, Асгрен и Ван Авермат.[120] Групе су се брзо спојиле, а Алмеида је имао механичких проблема пред почетак осмог сектора, на којем се група поново раздвојила; у првој групи су били Формоло, Кевин Женије, Ван Авермат, Асгрен, Тобијас Фос, Пељо Билбао, Квин Симонс, Овен Дул, Петр Вакоч, Горка Изагире, Ромен Сигл, Роберт Станард и Мауро Шмит, који су достигли бјегунце и стекли 25 секунди испред главне групе.[116] Ван Арт је напао, пратили су Алафилип и Пидкок и стигли су до прве групе, док је Ван дер Пул био мало даље иза, али је достигао групу.[116] На успону Монте Санте Мари, Алафилип је двапут нападао, након чега је Ван Авермат отпао, а престигла га је и друга група, у којој је био Фуглсанг.[114] У првој групи су остали Алафилип, Ван Арт, Ван дер Пул, Бернал, Погачар, Гегл, Симонс, Женије и Пидкок. Ван Арт, Ван дер Пул и Пидкок су се смјењивали на челу, а Женије је отпао из групе, док је предност испред друге групе порасла на 23 секунде.[120]

Еган Бернал је завршио на трећем мјесту.

У другој групи су били Фуглсанг, Веленс, Молема, Симон Кар, Сајмон Кларк, Женије и Вакоч, који су смањили заостатак на десет секунди, а на 35 km до циља, Симонсу је пукла гума. Тимско возило је било далеко, због чега су му помогли неутрални механичари, којима је било потребно доста времена да замијене гуму и Симонс је отпао из прве групе.[125] Успио је да се врати у другу групу, али је њихов заостатак био све већи и, на 25 km до циља, заостатак је био 25 секунди.[116] Ван дер Пул је напао на почетку деветог сектора, затим је напао Алафилип, који се окренуо, видио да су Ван Арт и Пидкок на зачељу групе; напао је поново и Пидкок је отпао; Ван Арт је био иза њега, али је одмах изашао испред и покушавао да се врати у групу.[116] Заостатак је смањен на осам секунди, док је заостатак друге групе, коју је предводио Фуглсанг, порастао на 50 секунди. Ван Арт је возио на темпо, дошао је на 15 метара иза групе, након чега је Ван дер Пул убрзао јер није хтио да се Ван Арт врати у групу, али је он успио да се врати, док је Пидкок и даље био иза.[126] Возачи из друге групе су нападали један другог, а на 20 km до циља, Симонс је пао, док су Билбао и Браун наставили потјеру.[127]

Предност је порасла на минут и 10 секунди испред друге групе, а лидери су пратили један другог и смјењивали се на челу, возећи на темпо.[116] На почетку последњег сектора, Погачар је почео да се мучи, након чега је Ван дер Пул напао на 12 km до циља и једино га је Алафилип пратио.[128] На 10 km до циља, достигао их је Бернал, док су Погачар, Ван Арт, Гегл и Пидкок оформили потјеру иза и смањили су заостатак на 13 секунди.[115] У првој групи, Бернал није радио са Ван дер Пулом и Алафилипом, већ је само возио иза, јер је имао Пидкока у другој групи и није хтио да допринесе повећању предности, док у другој групи, Пидкок није хтио да ради и допринесе смањењу заостатка, јер је имао Бернала у првој групи.[116] На 8,5 km до циља, Бернал је почео да ради на челу, а предност се повећала на 16 секунди, док је у другој групи, Погачар тражио од Пидкока да почне да ради, али је он одбио.[116] Стекли су 25 секунди предности на почетку успона, на километар до циља. Ван дер Пул је напао, али су Алафилип и Бернал пратили. Ван дер Пул је поново напао на средини успона и нису могли да га прате; Бернал је одмах отпао, док је Алафилип био близу, али није могао да га достигне.[116] Ван дер Пул је прешао први преко успона, након чега је одвезао неколико кривина до трга Пјаца дел Кампо и побиједио је пет секунди испред Алафилипа. Бернал је завршио на трећем мјесту, 20 секунди иза, док је Ван Арт напао из друге групе и завршио је на четвртом мјесту, 51 секунду иза. У спринту, Пидкок је завршио на петом мјесту, Гегл на шестом и Погачар на седмом, а стигли су на циљ 54 секунде иза. Кларк је завршио на осмом мјесту, Фуглсанг на деветом и Билбао на десетом, а завршили су два и по минута иза.[129]

У нападу у последњем километру, Ван дер Пул је достигао убрзање од 1,362 вата, након чега је 15 секунди возио са 1,105 вати, а у остатку успона, који је одвезао за минут и 23 секунде, одржавао је просјек од 556 вати.[130] Винченцо Нибали, Том Бонен и његов отац — Адри ван дер Пул, били су одушевљени његовим убрзањем,[131] а након трке, Бен Свифт је изјавио да је Ван дер Пул апсолутни фаворит за Милано—Санремо и да је сигуран да ће напасти на Пођу.[132]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Трку је стартовало 175 возача, завршило је њих 118, 37 се повукло, док је њих 20 завршило трку, али ван временског лимита, преко пола сата иза побједника.[133]

Легенда
DNF Није завршио
OTL Ван временског лимита

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The UCI reveals the 2021 calendars for the UCI WorldTour and UCI Women’s WorldTour”. UCI. Приступљено 24. 5. 2021. 
  2. ^ „UAE Tour”. UAE Tour. Приступљено 24. 5. 2021. 
  3. ^ Robinson, Joe (26. 2. 2021). „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Routes, teams and all you need to know”. cyclist.co.uk. Приступљено 24. 5. 2021. 
  4. ^ „Cycling News - Opening Weekend Signals The Start Of The Spring Classics”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  5. ^ Ryan, Barry (4. 3. 2021). „Julian Alaphilippe: Strade Bianche deserves to be a Monument”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  6. ^ „Michael Gogl and Simon Clarke lead Qhubeka Assos' aspirations in Strade Bianche”. cyclingpub.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  7. ^ а б в „Strade Bianche 2021: The Route”. cyclingstage.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  8. ^ „More dirt road sectors for Strade Bianche in 2017 | Cyclingnews.com”. Cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  9. ^ а б „Strade Bianche-Eroica Toscana (1.1), Italy”. bikeraceinfo.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  10. ^ Puddicombe, Stephen. „Strade Bianche 2015 preview”. Cycling Weekly. Приступљено 24. 5. 2021. 
  11. ^ O'Shea, Sadhbh; Ostanek, Daniel; Frattini, Kirsten (1. 8. 2020). „Wout van Aert storms to victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  12. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Favourites”. cyclingstage.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  13. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Strade Bianche: Mathieu van der Poel wins with blistering final attack”. velonews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  14. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel powers away to seal Dutch double at Strade Bianche”. telegraph.co.uk. Приступљено 24. 5. 2021. 
  15. ^ а б „The secrets of Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  16. ^ „Siena, the Historic Center - UNESCO World Heritage Sites”. italia.it. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  17. ^ Weislo, Laura (31. 7. 2020). „Kwiatkowski: Strade Bianche gravel will be dangerous and risky”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  18. ^ „Strade Bianche”. gazzetta.it. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  19. ^ Farrand, Stephen (29. 7. 2020). „Cycling returns with the beautiful, challenging Strade Bianche”. uci.org. UCI. Приступљено 24. 5. 2021. 
  20. ^ „Percorso”. gfstradebianche.it. Приступљено 24. 5. 2021. 
  21. ^ „Ville di Corsano Climb”. veloviewer.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  22. ^ Farrand, Stephen (5. 3. 2021). „Siena start for Strade Bianche in 2016”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  23. ^ „Strade Bianche and Strade Bianche Women Elite routes confirmed”. giroditalia.it. 5. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  24. ^ Filipi, Davide (3. 3. 2021). „Analisi Percorso Strade Bianche 2021: sterrati e spettacolo sulla strada verso Siena”. cyclingpro.net (на језику: италијански). Приступљено 24. 5. 2021. 
  25. ^ „Montalcino Climb”. veloviewer.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  26. ^ Hunter, Davide (3. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 – Preview”. ciclismointernacional.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  27. ^ „Strade Bianche - Pieve a Salti”. gravelmap.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  28. ^ а б Farrand, Stephen (3. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 – Preview”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  29. ^ „Strade Bianche / L'Eroica - San Martino in Grania”. veloviewer.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  30. ^ „Agnano-Asciano”. veloviewer.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  31. ^ „Fabian Cancellara's triple Strade Bianche wins honoured with special milestone”. cyclingweekly.co.uk. 3. 3. 2017. Приступљено 24. 5. 2021. 
  32. ^ „Strade Bianche 2020: Route map, start list, TV coverage”. cyclist.co.uk. Приступљено 24. 5. 2021. 
  33. ^ „Strade Bianche 2021 returns to ‘traditional route’”. velonews.com. 5. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  34. ^ Farrand, Stephen. „Strade Bianche 2019 – Preview. Can anyone stop Deceuninck-QuickStep from winning on the Tuscan dirt roads?”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  35. ^ „Via Santa Caterina Climb”. veloviewer.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  36. ^ „Start List”. 2021 Strade Bianche. Tissot. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 3. 2021. 
  37. ^ „Strade Bianche: Startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  38. ^ UCI cycling regulations 2020, стр. 215.
  39. ^ Bonville-Ginn, Tim (5. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 start list: Line-ups for the Tuscan Classic's 15th edition”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  40. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 24. 5. 2021. 
  41. ^ „Alpecin-Fenix to ride all three Grand Tours in 2021”. cyclingnews.com. 1. 1. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  42. ^ Ostanek, Daniel (27. 10. 2020). „Alpecin-Fenix all but seal Tour de France invite after topping latest Europe Tour rankings”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  43. ^ „Van der Poel to have his pick of 2021 WorldTour events as Alpecin-Fenix earn automatic invitations”. cyclingnews.com. 23. 12. 2020. Приступљено 24. 5. 2021. 
  44. ^ Ostanek, Daniel (10. 2. 2021). „Eolo-Kometa lead 2021 Giro d'Italia wildcards”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  45. ^ Fotheringham, Alasdair (11. 12. 2020). „Contador and Basso invest in the long term at upscaled Eolo-Kometa”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  46. ^ а б в Puddicombe, Stephen (5. 3. 2021). „Five things to look out for at Strade Bianche 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  47. ^ Ballinger, Alex (5. 3. 2021). „Wout van Aert: It's wise to focus on more than Alaphilippe and Van der Poel in Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  48. ^ Start, James (18. 3. 2021). „Johan Museeuw impressed but concerned about MvdP, van Aert, Alaphilippe, and Primož Roglič”. velonews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  49. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  50. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 24. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  51. ^ „Mathieu Van der Poel heads home for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  52. ^ Ostanek, Daniel (25. 2. 2021). „Mathieu van der Poel set to race Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  53. ^ Benson, Daniel; Decaluwé, Brecht (1. 3. 2021). „Mathieu van der Poel goes down swinging in Kuurne-Brussel-Kuurne with 80km break”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  54. ^ „Wout van Aert”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  55. ^ „Wout van Aert on season debut at Strade Bianche: ‘I think I’m ready’”. velonews.com. 4. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  56. ^ Long, Jonny (27. 1. 2020). „'Better than last year? Impossible': Julian Alaphilippe, a rider with the world at his feet”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  57. ^ „Julian Alaphilippe crashes out of Tour of Flanders”. cyclingnews.com. 18. 10. 2020. Приступљено 24. 5. 2021. 
  58. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2021). „Julian Alaphilippe: I'm not the number one favourite for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  59. ^ Decaluwé, Brecht (27. 2. 2021). „Ballerini saves the day as Alaphilippe’s solo falls short in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  60. ^ „João Almeida: “Wearing the pink jersey for 15 days felt amazing!””. deceuninck-quickstep.com. 22. 12. 2020. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  61. ^ „Stybar wins 2015 Strade Bianche”. cyclingnews.com. 7. 3. 2015. Приступљено 24. 5. 2021. 
  62. ^ „Deceuninck – Quick-Step to Strade Bianche”. deceuninck-quickstep.com. 4. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  63. ^ „10 riders to watch at the men's Strade Bianche”. cyclingnews.com. 4. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  64. ^ „Pidcock, Bernal and Kwiatkowski lead Ineos Grenadiers’ at Strade Bianche”. swisscycles.com. 4. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  65. ^ Ostanek, Daniel (4. 3. 2021). „Pidcock, Bernal and Kwiatkowski lead Ineos Grenadiers’ at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  66. ^ Windsor, Richard (4. 3. 2017). „Michal Kwiatkowski takes sensational victory at Strade Bianche 2017”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  67. ^ Long, Jonny (15. 2. 2021). „Tom Pidcock to make Ineos Grenadiers debut at Tour du Haut Var alongside Geraint Thomas”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  68. ^ Benson, Daniel (28. 2. 2021). „Tom Pidcock closes Opening Weekend with third in Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  69. ^ Owen, Tom (5. 3. 2021). „Strade Bianche Cycling 2021 - Gb’s Tom Pidcock To Lead Ineos For First Time At Strade Bianche”. eurosport.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  70. ^ Fletcher, Patrick (25. 2. 2021). „10 riders to watch at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  71. ^ „Verkouden Tim Wellens Gaat Niet Meer Van Start In Tour De La Provence”. wielerflits.nl (на језику: холандски). 13. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  72. ^ „Tim Wellens”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  73. ^ „Jakob Fuglsang”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  74. ^ Puddicombe, Stephen (10. 3. 2019). „Five things we learned from the 2019 Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  75. ^ „Astana – Premier Tech Aiming For A Top Ten Result At Strade Bianche”. astanapremiertech.com. 3. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  76. ^ „Astana – Premier Tech Back Aranburu And Felline For Opening Weekend”. astanapremiertech.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  77. ^ „Bauke Mollema”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  78. ^ „A beginner’s guide and love letter to cycling Classics”. racing.trekbikes.com. 2. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  79. ^ Frattini, Kristen (26. 2. 2021). „Quinn Simmons: I did not deserve to be suspended”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  80. ^ „Van Avermaet and Naesen: Our partnership can be an advantage at Opening Weekend”. cyclingnews.com. 26. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  81. ^ „Greg Van Avermaet to lead AG2R Citroën at Strade Bianche”. cyclingpub.com. 3. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  82. ^ de Cheveigné, Adrien (24. 2. 2020). „Gilbert and Van Avermaet chase history in their backyard”. uci.org. Приступљено 24. 5. 2021. 
  83. ^ „Greg Van Avermaet”. ag2rcitroenteam.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  84. ^ „Greg Van Avermaet wins”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  85. ^ „Nans Peters”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  86. ^ „Tour of Flanders: Alberto Bettiol takes shock first professional win”. bbc.com. 7. 4. 2019. Приступљено 24. 5. 2021. 
  87. ^ „Alberto Bettiol Voert Selectie Ef Education-nippo Aan In Strade Bianche”. wielerflits.nl (на језику: холандски). 4. 3. 2011. Приступљено 24. 5. 2021. 
  88. ^ „Strade Bianche 2021: Riders”. cyclingstage.com. 25. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  89. ^ „Strade Bianche”. team-dsm.com. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  90. ^ „Romain Bardet”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  91. ^ „Alejandro Valverde”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  92. ^ Long, Jonny (4. 3. 2021). „Alejandro Valverde takes first win in 20 months at GP Miguel Indurain”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  93. ^ „Strade Bianche 2021: Who is going to win?”. cyclist.co.uk. Приступљено 24. 5. 2021. 
  94. ^ „Strade Bianche: Top-3 per edition”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  95. ^ „Pogacar and Formolo lead UAE at Strade Bianche”. cycling.today. Приступљено 24. 5. 2021. 
  96. ^ „Tadej Pogacar Racing Schedule 2021”. tadejpogacar.com. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  97. ^ Frattini, Kristen (1. 8. 2020). „Formolo regrets missing out on home victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  98. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 4. 2019). „Formolo, Schachmann give Bora-Hansgrohe two on the podium at Liege-Bastogne-Liege”. cyclingtips.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  99. ^ „Driver who cut off Schachmann during Il Lombardia fined”. cyclingnews.com. 17. 8. 2020. Приступљено 24. 5. 2021. 
  100. ^ „Paris-Nice 2021: Riders”. cyclingstage.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  101. ^ „Sagan To Miss Omloop Het Nieuwsblad And Kuurne-Bruxsels-Kuurne”. cycling.today. Приступљено 24. 5. 2021. 
  102. ^ Farrand, Stephen (2. 3. 2021). „Peter Sagan to miss Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  103. ^ „Jumbo-Visma and Bora-Hansgrohe recon Strade Bianche – Gallery”. cyclingnews.com. 5. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  104. ^ „Special Maxxis Tyres And Lots Of Morale For Strade Bianche”. israelcyclingacademy.com. 4. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  105. ^ „Faceplant can't keep Vanmarcke from fourth podium at Omloop Het Nieuwsblad”. bahraincyclingteam.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  106. ^ „Strade Bianche, Sabato Il Debutto World Tour Della Bardiani Csf Faizanè”. inbici.net (на језику: италијански). 4. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  107. ^ „Team BikeExchange men head to Strade Bianche with multiple cards to play”. greenedgecycling.com. 3. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  108. ^ „Gogl & Clarke Excited To Return To White Roads Of Strade Bianche”. teamqhubeka.com (на језику: холандски). 4. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  109. ^ „Simon Clarke”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  110. ^ „Michael Gogl”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  111. ^ „The Eolo-Kometa meets the World Tour category”. lalasport.com. 4. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  112. ^ „The Eolo-Kometa meets the World Tour category”. eolokometacyclingteam.com. 2. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  113. ^ „Giro d'Italia 2021: Stage 11 preview”. cyclingnews.com. 17. 4. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  114. ^ а б „Strade Bianche Men: Live Report”. strade-bianche.it. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  115. ^ а б в Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  116. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Ryan, Barry (6. 3. 2021). „Strade Bianche - Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  117. ^ „Bardiani CSF Faizanè: Strade Bianche D’attacco Per Il Neopro Samuele Zoccarato”. tuttobiciweb.it (на језику: италијански). 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  118. ^ „Strade Bianche: applause for Rivi in our WorldTour debut”. eolokometacyclingteam.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  119. ^ Hamilton, Alasdair (6. 3. 2021). „STRADE BIANCHE’21: Van der Poel White Roads Victory!”. pezcyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  120. ^ а б в г д „Strade Bianche Cycling 2021 - Men's Race Live As Mathieu Van Der Poel And Wout Van Aert Meet”. eurosport.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  121. ^ Cash, Dane (6. 3. 2021). „Mathieu Van Der Poel Wins Strade Bianche”. cyclingtips.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  122. ^ „Strade Bianche : A Bold Approach Was Not Rewarded”. wanty-gobert.be. 6. 3. 2021. Архивирано из оригинала 26. 05. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  123. ^ „Strade Bianche”. procyclingstats.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  124. ^ Teran Košir, Alenka; Kavčič, Simon (6. 3. 2021). „Nizozemski as premočan za vse, odlična predstava Tadeja Pogačarja”. siol.net. Приступљено 24. 5. 2021. 
  125. ^ „The Moment The Strade Bianche Was Won”. inrng.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  126. ^ „Strade Bianche: Mathieu van der Poel wins with blistering final attack”. velonews.com. 6. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  127. ^ Martin, Spenser (8. 3. 2021). „Strade Bianche: The PEZ Breakdown”. pezcyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  128. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (6. 3. 2021). „2021 Strade Bianche-Eroica Toscana (World Tour) Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Приступљено 24. 5. 2021. 
  129. ^ Long, Jonny (6. 3. 2021). „Lift off for Mathieu van der Poel as Dutchman powers to Strade Bianche victory”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  130. ^ Croxton, Josh (7. 3. 2021). „Analysis: Mathieu van der Poel's 1,300-watt Strade Bianche-winning power data”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  131. ^ „Nibali, Boonen and father Adrie left stunned by Mathieu van der Poel’s Strade Bianche performance”. cyclingnews.com. 8. 3. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 
  132. ^ Cossins, Peter (9. 3. 2021). „Swift: The problem for everyone at Milan-San Remo will be Van der Poel and Van Aert”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 5. 2021. 
  133. ^ „Strade Bianche 2021”. procyclingstats.com. ProCyclingStats. 28. 2. 2021. Приступљено 24. 5. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Страде_Бјанке_2021.&oldid=28785984”