Странка правде и развоја
Изглед
Странка правде и развоја Adalet ve Kalkınma Partisi | |
---|---|
Скраћеница | AK PARTİ |
Вођа | Реџеп Тајип Ердоган |
Секретар | Фатих Шахин |
Гласноговорник | Омер Челик |
Оснивачи |
|
Основана | 14. август 2001. |
Одвојила се од | Странке врлине |
Број чланова (2024) | 11.041.464[1] |
Идеологија | |
Политичка позиција | десница[19] |
Велика народна скупштина | 266 / 600
|
Веб-сајт | |
www |
Странка правде и развоја (тур. Adalet ve Kalkınma Partisi), позната као AK PARTİ, је политичка странка у Турској. Владајућа је странка у Турској од 2002. Вођа странке је Реџеп Тајип Ердоган.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Adalet ve Kalkınma Partisi” (на језику: турски). Court of Cassation. Приступљено 17. 2. 2024.
- ^ „Erdoğan's Triumph”. Financial Times. 24. 7. 2007. Архивирано из оригинала 7. 3. 2021. г. Приступљено 24. 7. 2017. „The AK Party is now a national conservative party — albeit rebalancing power away from the westernised urban elite and towards Turkey's traditional heartland of Anatolia — as well as the Muslim equivalent of Europe's Christian Democrats.”
- ^ Abbas, Tahir (2016). Contemporary Turkey in Conflict. Edinburgh University Press.
- ^ Bayat, Asef (2013). Post-Islamism. Oxford University Press. стр. 11.
- ^ „AKP yet to win over wary business elite”. Financial Times. 8. 7. 2007. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г.
- ^ Cagaptay, Soner (2014). The Rise of Turkey. Potomac Books. стр. 117.
- ^ Yavuz, M. Hakan (2009). Secularism and Muslim Democracy in Turkey. Cambridge University Press. стр. 105.
- ^ Gunes, Cengiz; Zeydanlioglu, Welat, ур. (2013). The Kurdish Question in Turkey. Routledge. стр. 270.
Konak, Nahide (2015). Waves of Social Movement Mobilizations in the Twenty-First Century: Challenges to the Neo-Liberal World Order and Democracy. Lexington Books. стр. 64.
Jones, Jeremy (2007). Negotiating Change: The New Politics of the Middle East. I.B. Tauris. стр. 219. - ^ Osman Rifat Ibrahim (23. 5. 2014). „AK Party and the great neo-Ottoman travesty”. Al Jazeera. Приступљено 7. 6. 2015.
- ^ Yavuz, M. Hakan (1998). „Turkish identity and foreign policy in flux: The rise of Neo-Ottomanism”. Critique: Critical Middle Eastern Studies. 7 (12): 19—41. doi:10.1080/10669929808720119.
- ^ Kardaş, Şaban (2010). „Turkey: Redrawing the Middle East Map or Building Sandcastles?”. Middle East Policy. 17: 115—136. doi:10.1111/j.1475-4967.2010.00430.x.
- ^ а б Aditya, Prasanna (31. 8. 2020). „'Neo-Ottomanism' in Turkish foreign policy”. Observer Research Foundation. Приступљено 6. 4. 2023.
- ^ [9][10][11][12]
- ^ Baris Gulmez, Seckin (фебруар 2013). „Rising euroscepticism in Turkish politics: The cases of the AK Party and the CHP”. Acta Politica. 48 (3): 326—344. S2CID 189929924. doi:10.1057/ap.2013.2.
- ^ Gülmez, Seçkin Barış (април 2020). „Rethinking Euroscepticism in Turkey: Government, Opposition and Public Opinion”. Ekonomi, Politika & Finans Araştırmaları Dergisi. 5 (1): 1—22. doi:10.30784/epfad.684764 .
- ^ Çevik, Savaş; Batrancea, Larissa; Erdoğdu, M. Mustafa, ур. (19. 11. 2020). Behavioural Public Finance Individuals, Society, and the State. United Kingdom: Taylor & Francis. стр. 135. ISBN 9781351107365.
- ^ Erisen, Cengiz (2016). Political Psychology of Turkish Political Behavior. Routledge. стр. 102.
- ^ McKeever, Vicky (15. 1. 2020). „Turkish soccer star Hakan Sukur is now an Uber driver in the US”. CNBC. Приступљено 6. 4. 2023. „After retiring from soccer Sukur went into politics, winning a seat in Turkey’s parliament as a member of President Recep Tayyip Erdogan’s right-wing Justice and Development Party in 2011.”
- ^ [16][17][18][12]