Телеграфска станица у Нишу
Телеграфска станица у Нишу или нишка телеграфхана прва те врсте у овом граду, почела је са радом 1857. године у време владавине Османског царства. Само три године након што је пуштена у саобраћај прва телеграфска веза у Кнежевини Србији 1854. године између Београда и Алексинца, ова станица, као њен продужетак повезала је Софију и Цариград са Београдом, и осталим делом Европе.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Идеја да се оснује прва телеграфска станица у Нишу потекла је у време администратора Зејнел-паша који је стајао на челу Нишког ејалета, у првој година његове службе у Нишу. Ова пашина одлука била је врло значајна за историју овог града, јер се у склопу великог пројекта повезивања османске и српске телеграфске мреже, Ниш нашао на линији која је преко Софије повезивала Цариград са Алексинцем и Београдом на северу.[1]
На овом подухвату са османске стране радило се од лета 1857. године, да би у првој половини октобра и Ниш био повезан на овој линији. Наиме 16. октобра 1857. године успостављена је привремена телеграфска веза са Алексинцем,[2] након чега су уследили дипломатски преговори Порте и Београда о даљем уређењу телеграфског саобраћаја на овој релацији. Тако је Ниш захваљујући савременим комуникацијским токовима, а на линији Једрене–Алексинац укључен у међународни телеграфски саобраћај.[1]
Током 1866. године Пиротски грнчари постали су познати по производњи око 5.000 чашица за телеграфске стубове као изолатори, а који су се налазили на путу који је водио за Једрене. Ове чашице су биле квалитетније и јефтиније од оних које су правили мајстори у самом Једрену.
Оснивање телеграфске станице у Ниш становништво Нишког санџака поднело је са 120.000 приложених куруша.[1]
Међутим, како је међународна кореспонденција захтевала стручан кадар који је умео да телеграфску станицу стручно преусмерава и води, а у Османском цaрству тог кадра тренутно није било, прву генерацију османских телеграфиста чинили су везисти из Француске, због француског језика и своје стручности. Тако је у нишкој телеграфхани радио извесни „мсје” Шанилен.[1][3]
После даноноћних борби у предвечерје 10. јануара 1878. године турска војска је због великих губитака у људству затражила примирје, што је Команда Српске војске, коју је у борбама за ослобођење предводио ђенералштабни пуковник Милојко Лешјанин, одбила. У зору 11. јануара ослободиоци су тријумфално ушли у Ниш, након чега су командант Ниша Халил-паша и његов заменик Рашид-паша потписали капитулацију. Након ослобођења у нишкој тврђави 11. јануара 1878. године...
...заплењена је турска телеграфска станица одакле је телеграфиста Василије Паскаљевић, Јерменин по народности, уз помоћ једног турског чауша успоставио телеграфску везу између Ниша и Алексинца, тако да је кнез Милан Обреновић истога дана обавештен да је Ниш коначно ослобођен.[4]
За време ратова за ослобађање југа Србије ниједан телеграм није стигао у Ниш без претходне провере у Алексинцу као потпуно слободном граду.[5]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Милан H. Ранђеловић, Културне прилике у Нишу у XIX веку у време османске управе: архивистичко-документалистички приступ, Докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филолошки факултет Београд, 2021.
- ^ Б. Перуничић, Алексинац и околина, 925.
- ^ D. Çakılci, Osmanlı-Avrupa Telgraf Hatlarında Sırbistan Emareti’nin Rolü, Osmanlı Tarihi Araştırma ve Uygulama Merkezi, s. 34, Ankara 2013, 73.
- ^ Тодоровић, Тома. „Пре 140 година Турци напустили Србију”. Politika Online. Приступљено 2022-01-10.
- ^ „Prvi telegram u Srbiji poslat iz Aleksinca”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2024-12-16.
Литература
[уреди | уреди извор]- Б. Лилић, Југоисточна Србија у периоду српске националне револуције (1804–1878), књ. I.
- Ф. Ф. Каниц, Срби и становништво, књ. II.
