Пређи на садржај

Торлаци

С Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте страницу Торлак.
Географско порекло становништва Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века (црвеном бојом означено шопско или торлачко становништво)

Торлаци је регионални назив[1] који се употребљава за становнике настањене у источној Србији и северозападној Бугарској. У 19. веку Торлак је Србин са југа; израз којим се потцењује — означава припадник нације са периферије српства.[2] Предео који насељавају се назива Торлак, Торлачија[3] или Торлачко. Они су, у најширем смислу, носиоци шопског културног типа[4], а Торлак је део шире територијалне целине Шоплука.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Сам назив Торлак је конструкт који долази од речи tor („прегача”), која се и данас користи у персијском. У питању је термин за младе бекташије који су увођени у тајне реда. То потврђују и европски путописци, који су забележили фразу Torlacis, monachi Turcici. Како су дервиши временом стекли веома негативну репутацију, то је та реч попримила негативне конотације, па тако и у бугарском и румунском језику она означава пијанца, пропалицу, скитницу, необразованог човека и сл. С обзиром да је Пирот био значајно дервишко средиште (у османским изворима зато познат као Шехиркој — од şeyhler köyü, „село шејхова”), чини се да одавде потиче овај погрдни термин, а то потврђује и картографски материјал (који смешта имагинарну планину Тори, која је повремено изједначена са Старом планином, на простор између Беле Паланке и Пирота).

Торлак

[уреди | уреди извор]
Торлак

Торлак је предео чије границе нису још увек дефинисане. Ова област се простире долином доњег Трговишког Тимока и готово целог Белог Тимока, као и на околним падинама Старе планине, Тупижнице и Тресибабе, тако да чини највећи део општине Књажевац и јужни део града Зајечара, на територији Србије. Године 1895. се каже да цела Стара планина са подгорјем „саставља предео Торлак”.[6] У Бугарској се простире на источним падинама Старе планине, у општинама Белоградчик, Чупрене и Ћипровци.[7] Међутим, прецизне границе још нису тачно одређене због различитих степена идентификације становништва са именом Торлаци.[8] По Бугарима, (1892) Торлаци живе око места Трна и Брезника.[9] И Видинска област се по Станоју Мијатовићу назива Торлак.[10]

Према неким изворима из 19. века Торлак је обухватао знатно шире подручје, тако је Милан Милићевић 1882. године записао да се предео на југ од планине ка Нишави и Пироту зове Торлак или обичније Торлачко, а људи Торлаци.[11] Он 1884. године наводи да се Торлак, по казивању сељака, пружа више Цариброда до Губеша, последњег торлачког села на тој страни, а докле се простире на запад и југ није могао тачно сазнати јер једни веле на запад до Беле Паланке, а на југ до Лужнице, док други кажу да се пружа чак до Ниша и до Знепоља.[12] Константин Јиречек, 1888. године, је написао како се становници царибродског и пиротског краја често називају Торлацима, али они тај назив доживљавају као увреду.[13]

Део територије града Београда назива се Торлак, а име је добио по становништву, које се ту доселило из источне Србије, из Сврљига за време вожда Карађорђа.[14] То је 1938. године судећи по једној реклами био „најздравији део Београда”.

Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године Торлаке приказао као посебну статистичку категорију у рубрици „национална припадност”,[15] а тако се изјаснило свега 12 становника Србије.[16]

Говор

[уреди | уреди извор]

Торлаци говоре тимочким говором тимочко-лужничког дијалекта српског језика која је део дијалектне групе познате под називом призренско-тимочки дијалект. Такође, ова дијалектна група се погрешно назива и торлачки дијалект[17], иако сви његови говорници нису Торлаци.

Обичаји

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Обичаји Торлака у југоисточној Србији

Торлаци, као и остали Срби, празнују породичну светковину крсну славу, која се код њих зове светац. После Другог светског рата Торлаци у Србији почињу да се користе термином слава који је највише заступљен код Срба, тако да данас тај термин искључиво користе. Торлаци у Бугарској славу празнују једном годишње, док у Србији то чине двапут годишње.[18] Такође, код Торлака у Бугарској славу наслеђује домаћин куће од претходног домаћина, док код Торлака у Србији она се наслеђује са земљишним поседом, па се може десити да се наслеђивањем више земљишних поседа може имати више слава. Госте на славу, у Србији, позива дете из куће која слави нудећи их ракијом, док у Бугарској госте позива невеста, најмлађа жена из куће, нудећи их вином. У Бугарској се главни обред, обред резања хлеба, званог колач или погача, обавља увече, пре дана посвећеног свецу који се слави. У Србији се то вече, које се зове повечерје, врши обред ломљења обредног хлеба званог вечерњача или вечерница, или више обредних безимених хлебова, а главни обред, обред резања колача, се обавља на дан свеца. Поред колача и других обредних хлебова следује и хлеб летурђија, док у Бугарској се уз колач не месе други хлебови, осим у мањем броју белоградчишких села хлеб Света Петка. И у Бугарској и у Србији други дан славе се назива патерица или патарица, али се у Бугарској јавља и назив бабиндан а у Србији окриље. Сеоска слава код Торлака у Србији се назива завећана или селска завећана, док код Торлака у Бугарској сабор или збор.[19] Такође, постоје и заједничке славе више породица које имају земљу у једном делу сеоског атара, и оне се у Србији исто зову завећане, а у Бугарској оброк или немају посебно име.[20]

Удружења

[уреди | уреди извор]

У Србији постоји Завичајно друштво Тимочана — Торлака, које је основано 1997. године у Минићеву, са циљем да афирмише и негује културно-историјске и природне баштине торлачког краја. Први председник друштва је био привредник Божин Јовановић, отац Миће Јовановића, бившег ректора Универзитет Мегатренда.[21] Друштво сваке године организује манифестацију Торлачко вече на којој се окупљају Торлаци из Србије и Бугарске.[22] Такође, постоји и Торлачко друштво Ждребче са седиштем у Белоградчику, које организује сваке године сусрет са Торлацима из Србије.[23]

Знаменити Торлаци

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Крстић 2004, стр. 151.
  2. ^ „Отаџбина”, Београд 1. мај 1883. године
  3. ^ Етно-културолошки зборник 2013, стр. 170.
  4. ^ Крстић 2004, стр. 142.
  5. ^ Живковић 1994, стр. 16.
  6. ^ „Дело”, Београд 1895. године
  7. ^ Крстић 2004, стр. 140.
  8. ^ Крстић 2004, стр. 140—141.
  9. ^ „Отаџбина”, Београд 1892. године
  10. ^ Станоје Мијатовић: „Белица”, Београд 1941. године
  11. ^ Милићевић 1981, стр. 592.
  12. ^ Милићевић 1884, стр. 165.
  13. ^ Jireček 1888, стр. 357.
  14. ^ „Време”, Београд 22. март 1937. године
  15. ^ Попис становништва 2011.: Национална припадност popis2011.stat.rs
  16. ^ Становништво према националној припадности: Остали Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2016) stat.gov.rs
  17. ^ Наш језик. 26—27. Београд: Лингвистичко друштво. 1983. 
  18. ^ Крстић 2004, стр. 146.
  19. ^ Крстић 2004, стр. 147.
  20. ^ Крстић 2004, стр. 147—148.
  21. ^ Торлаци имају своје удружење knjazevac.org.rs
  22. ^ Торлаци на окупу Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јануар 2016) knjazevacinfo.rs
  23. ^ Празник Торлака из Србије и Бугарске у Белоградчику severozapazenabg.com

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Торлаци&oldid=28840903”