Пређи на садржај

Уранијум

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ураниј)
Уран (хемијски елемент) преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Уран (вишезначна одредница).
Уранијум
Општа својства
Име, симболуранијум, U
Изгледсребрно сив металичан; кородира до иверичастог црног оксидног покривача на ваздуху
У периодноме систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Nd
↑
U
↓
(Uqh)
протактинијум ← уранијум → нептунијум ‍
Атомски број (Z)92
Група, периодагрупа Н/Д, периода 7
Блокf-блок
Категорија  актиноид
Рел. ат. маса (Ar)2.380.507.884(20)[1]
Ел. конфигурација[Rn] 5f3 6d1 7s2
по љускама
2, 8, 18, 32, 21, 9, 2
Физичка својства
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења1405,3 K ​(1132,2 °‍C, ​2070 °F)
Тачка кључања4404 K ​(4131 °‍C, ​7468 °F)
Густина при с.т.19,1 g/cm3
течно ст., на т.т.17,3 g/cm3
Топлота фузије9,14 kJ/mol
Топлота испаравања417,1 kJ/mol
Мол. топл. капацитет27,665 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 2325 2564 2859
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 3234 3727 4402
Атомска својства
Оксидациона стања6, 5, 4, 3,* 2, 1
*[2]
(слабо базни оксид)
Електронегативност1,38
Енергије јонизације1: 597,6 kJ/mol
2: 1420 kJ/mol
Атомски радијус156 pm
Ковалентни радијус196±7 pm
Валсов радијус186 pm
Линије боје у спектралном распону
Спектралне линије
Остало
Кристална структура ​орторомбична
Орторомбична кристална структура за уранијум
Брзина звука танак штап3155 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширење13,9 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост27,5 W/(m·K)
Електроотпорност0,280 µΩ·m (на 0 °‍C)
Магнетни распоредпарамагнетичан
Јангов модул208 GPa
Модул смицања111 GPa
Модул стишљивости100 GPa
Поасонов коефицијент0,23
Викерсова тврдоћа1960–2500 MPa
Бринелова тврдоћа2350–3850 MPa
CAS број7440-61-1
Историја
Именовањепо планети Уран, која је добила име по грчком богу сунца Урану
ОткрићеМартин Хајнрих Клапрот (1789)
Прва изолацијаЕжен Пелиго (1841)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
232U syn 68,9 y SF –
α 228Th
233U трагови 1,592×105 y SF –
α 229Th
234U 0,005% 2,455×105 y SF –
α 230Th
235U 0,720% 7,04×108 y SF –
α 231Th
236U трагови 2,342×107 y SF –
α 232Th
238U 99,274% 4,468×109 y α 234Th
SF –
β−β− 238Pu
референце • Википодаци

Уран или уранијум (U, лат. uranium) је хемијски елемент из групе актиноида III B групе. Међу елементима који се природно јављају на Земљи има највећи атомски број а(92); слабо је радиоактиван. Природни уранијум се јавља у облику 2 изотопа 235U (мање од 1%) и 238U (преко 99%). Изотоп 235U подлеже спонтаном раздвајању језгра под утицајем термичних неутрона. Изотоп 238U прима неутроне услед чега се претвара у 239Pu (плутонијум). Вештачком изотопу 233U се такође раздваја језгро; добија се бомбардовањем 232торијума неутронима.[3]

Особине елемента

[уреди | уреди извор]

Физичке

[уреди | уреди извор]

Уранијум је релативно мек, сребрнасто-светли метал велике густине. Јавља се у три алотропске модификације.[4][5]

Модификације при атмосферском притиску
Фаза Стабилни
температурни распон 		Кристални систем
α-уранијум до 688 °C орторомпски
(a = 285,4 pm, b = 586,9 pm, c = 495,6 pm)
β-уранијум између 688 °C i 776 °C тетрагонални
(a = 1075,9 pm, c = 565,6 pm)
γ-уранијум изнад 776 °C кубни
(a = 352,5 pm)

Уранијум-родијум-германијум (URhGe) је прва откривена легура која у изузетно снажним магнетним пољима исказује проточно инваријантну (реентрантну) суперпроводљивост.[6]

Хемијске

[уреди | уреди извор]

Уранијум у облику прашка је самозапаљив. Већина киселина раствара уранијум у металном облику, док га базе не нападају. Стајањем на ваздуху, на површини металног уранијума настаје слој оксида који га штити од даље оксидације.

Уранијум гради цео низ једињења у којим се може налазити у стањима од +2 до +6. Боја комплекса уранијума по правилу јако зависи од оксидационог броја, али и од лиганада у окружењу. У воденим растворима, као и у чврстим једињењима најчешће се јављају следеће комбинације боје и оксидацијског стања: U3+ (љубичаст), U4+ (зелен), UVO2+ (роз) и UVIO22+ (жит).[7] У неводеним растворима са органским лигандима најчешће се јављају неке друге комбинације боја. Уранијум у природи претежно се јавља у валенцијама +4 или +6. Четворовалентни минерали уранијума у води са нормалним pH условима окружења су готово нерастворљиви. Једињења уранијума су врло отровна. Отровност зависи између осталог и од њихове растворљивости. Лако растворљиве соли уранила су најотровније, док су тешко растворљиви оксиди мање отровни. Уранијум је тератоген тј. узрокује деформације и/или оштећења плода (фетуса) у утроби.

Биолошке

[уреди | уреди извор]

Код протеобактерија из рода Desulfovibrio откривена је способност да користе уранијум као прималац (акцептор) електрона, при чему се уранијум(VI) редукује на уранијум(IV). Врста Desulfovibrio vulgaris користи цитохром-ц3 као уранијум-редуктазу.[8] Међутим, када је уранијум(VI) доступан за бактерију као једини прималац електрона, није забележен раст бактерије.[9] Једна од бактерија која може да користи уранијум(VI) као једини прималац електрона и при том још расте јесте Geobacter metallireducens из породице Geobacteraceae.[10]

Нерастворљиви уранијум се може мобилизовати путем бактериолошке активности. У аеробним условима околине жељезо-сумпорне бактерије Thiobacillus ferrooxidans и Leptospirillum ferrooxidans могу да оксидују пирит (FeS2) до гвожђе(III)-сулфата (FeSO4) и затим до гвожђе(III)-сулфата (Fe2(SO4)3). Јони гвожђа(III) могу оксидовати нерастворљиви уранијум(IV) до растворљивог уранијума(VI).[11]

Редукција растворљивог уранијума(VI) до нерастворљивог уранијума(IV) деловањем прокариота се разматра као могућа метода биолошке санације подземних вода контаминираних уранијумом и опасним отпадом.[12][13]

Заступљеност

[уреди | уреди извор]

Уранијум је заступљен у облику хемијских једињења у количини од 2,4 ppm у природи која нас окружује, може се наћи у стенама, води, биљкама, животињама, а чак и у људском организму. У већој количини се јавља и у минералима, од којих су најважнији:

  • уранит U3O8 и
  • K2(UO2)2(VO4)2•2H2O

Највеће залихе руда уранијума се налазе у: Конгу, северној Канади, САД (Јута, Колорадо)...

Једињења уранијума

[уреди | уреди извор]

Хемијска једињења уранијума су отровна. Уранијум реагује са кисеоником из ваздуха, а кад се претвори у прах онда се пали. Реагује са киселинама сумпора, хлора, флуора.[14]

Примена

[уреди | уреди извор]

Основна примена уранијума је коришћење његових изотопа 235U као материјал за производњу атомских бомби као и нуклеарних реактора у нуклеарним електранама као и за покретање подморница.

Остале примене уранијума:

  • Користио се у керамици за бојење, али се не користи више због зрачења.
  • 238U се претвара у плутонијум у атомским реакторима
  • Металан уранијум се због велике атомске масе се користи као штит у генераторима са X зрачењем.
  • Користи се и у фотографији и у хемијској анализи.

Историја

[уреди | уреди извор]
Плоча на месту где је први пут пронађена руда уранијума 1789. (уранинит) у близини града Јохангеоргенштата

Уранијум је 1789. године открио немачки професор хемије и апотекар Мартин Хајнрих Клапрот, који је у то доба живео у Берлину. Клапрот је уранијум издвојио из минерала уранинита (познатог и под именом пехбленда). Добио је име по планети Урану (а тиме и према божанству из грчке митологије, Урану), којег је осам године раније (1781) открио астроном Вилхелм Хершел. Дана 24. септембра 1789.[15] Клапрот је своје откриће елемента објавио у говору пред Краљевском пруском академијом наука.[16] Његово откриће најприје је названо уранит, а наредне године, 1790. промењено је у уранијум. Руда коју је испитивао Клапрот, потицала је из рудника Георг Вагсфорт код немачког града Јохангеоргенштата у данашњој Саксонији, на самој граници са Чешком. Он је руду третирао киселинама те је јако загрејавао. Као резултат добио је црни прах који је назвао уран. Чињеница јесте да је заиста идентифицирао нови елемент, али оно што је добио није био елементарни уранијум него његов оксид. Тек 50 година касније, 1841. француски научник Ежен Пелиго успео је да добије чисти метални уранијум. У првој половини 19. вика уранијум се добијао заједно са другим минералима у чешком граду Јахимову, као и из неколико налазишта и рудника у енглеском Корнвалу.[17]

Зелено-жута плоча за торту са постољем од уранијумског стакла

Једињења уранијума током целог 19. века кориштени су за бојење стакла и керамике, као и за бојење свакодневних декоративних предмета у зелено-жуту боју, попут ваза, кључева, чаша и друго. Произвођачи стакла из Јоахимстала (Чешка) користили су технике бојења стакла уранијумом већ 1826. године. Употреба уранијума за бојење стакла настављена је све до средине 20. века, након чега је уранијум замењен другим мање опасним обојеним минералима. Керамичке глазуре обојене у палети од наранџасте до јарко црвене кориштене су у многе сврхе почев од посуђа па до архитектонске опреме. У области фотографије, дуги низ година 20. века користио је уранил-нитрат у сврху тонирања у црвено и смеђе дијапозитивских плоча на бази платине и бром-сребра.[18] Ризици по здравље при употреби или сакупљању уранијумског стакла и керамике са уранијумском глазуром, до данас су предмет спора између колекционара и научника. Да је уранијум радиоактиван, први је утврдио Анри Бекерел 1896. године. Уранијум се сматрао елементом са највишим атомским бројем који се може наћи у природи. Тек 1971. су откривени сићушни трагови изотопа плутонијума 244Pu у природи, тако да се данас плутонијум сматра природним елементом са највећом атомском тежином у периодном систему.[19]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Morss, L.R.; Edelstein, N.M.; Fuger, J., ур. (2006). The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3rd изд.). Netherlands: Springer. ISBN 9789048131464. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  4. ^ Binder, Harry H. der chemischen Elemente (1999). Lexikon. Stuttgart: S. Hirzel Verlag. стр. 674—682. ISBN 978-3-7776-0736-8. 
  5. ^ Brauer, Georg, ур. (1978). Handbuch der Präparativen Anorganischen Chemie. 3 (3. prerađ. изд.). Stuttgart: Enke. стр. 1195. ISBN 9783432878133. 
  6. ^ Levy, F.; I. Sheikin; B. Grenier; A. D. Huxley (2005). „Magnetic Field-Induced Superconductivity in the Ferromagnet URhGe”. Science. 309: 1343—1346. doi:10.1126/science.1115498. 
  7. ^ Holleman, A. F.; E. Wiberg; N. Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie (102 изд.). Berlin: de Gruyter. стр. 2149. ISBN 978-3-11-017770-1. 
  8. ^ Lovley, D. R.; P. K. Widman; J. C. Woodward; E. J. Phillips (1933). „Reduction of Uranium by Cytochrome c3 of Desulfovibrio vulgaris”. Appl. Environ. Microbiol. 59 (11): 3572—3576. PMC 182500 Слободан приступ. PMID 8285665. 
  9. ^ Lovley, D. R.; E. J. Phillips (1992). „Reduction of Uranium by Desulfovibrio desulfuricans”. Appl. Environ. Microbiol. 58 (3): 850—856. PMC 195344 Слободан приступ. PMID 1575486. 
  10. ^ Lovley, D. R.; E. J. P. Phillips; Y. A. Gorby; E. R. Landa (1991). „Microbial Reduction of Uranium”. Nature. 350: 413—416. doi:10.1038/350413a0. 
  11. ^ Tuovinen, O. H.; T. M. Bhatti (1999). „Microbiological Leaching of Uranium Ores”. Minerals and Metallurgical Processing. 16: 51—60. 
  12. ^ Lovley, D. R. (1995). „Bioremediation of Organic and Metal Contaminants with Dissimilatory Metal Reduction”. J. Ind. Microbiol. 14 (2): 85—93. PMID 7766214. 
  13. ^ Toeniskoetter, Steve; Dommer, Jennifer; Dodge, Tony (2. 11. 2012). „The Biochemical Periodic Tables – Uranium” (на језику: енглески). Приступљено 7. 11. 2017. 
  14. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  15. ^ Huebner, H. (1989). „Uran und seine Entdeckung durch Martin Heinrich Klaproth”. Isotopenpraxis (на језику: немачки). 25 (9): 361—367. 
  16. ^ Kupsch, Walter; Strnad, Jiří (1989). „Uranium Bicentenary”. Earth Sciences History. 8 (1): 83—86. doi:10.17704/eshi.8.1.a65n221521602774. 
  17. ^ Dahlkamp, Franz J. Science & Business Media (2013). Uranium Ore Deposits. Springer. стр. 5. ISBN 9783662028926. 
  18. ^ Schmidt, Fritz (1906). Kompendium der praktischen Photographie (10. prošireno изд.). Leipzig. стр. 191, 268, 291, 339. 
  19. ^ Hoffman, D. C.; F. O. Lawrence; J. L. Mewherter; F. M. Rourke (1971). „Detection of Plutonium-244 in Nature”. Nature. 234: 132—134. doi:10.1038/234132a0. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Уранијум на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уранијум&oldid=28405759”