Пређи на садржај

Фредерик Маријат

С Википедије, слободне енциклопедије
Фредерик Маријат
Лични подаци
Датум рођења(1792-07-10)10. јул 1792.
Место рођењаВестминстер, Лондон, Краљевство Велика Британија
Датум смрти9. август 1848.(1848-08-09) (56 год.)
Место смртиЛенгам, Норфок, Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске
Књижевни рад
Најважнија делаПоморски кадет Џек Изи
Деца нове шуме

Фредерик Маријат или Меријет (10. јули 1792. – 9. август 1848) био је официр британске Краљевске морнарице и писац. Данас је познат као један од пионира наутичке прозе, посебно по свом полу-аутобиографском роману „Поморски кадет Џек Изи“, као и по развијању једног од система поморских сигналних заставица („Маријатов кôд“).[1]

Поморска каријера

[уреди | уреди извор]

Маријат је рођен у Вестминстеру, као син банкара и трговца Џозефа Маријата (1757–1824), хугенотског порекла, и Американке Шарлоте фон Гејер (око 1770–1854). Као младић покушао је неколико пута да побегне на брод, све док 1806. није добио допуштење да ступи у Краљевску морнарицу као кадет на фрегати Охоли (HMS Imperieuse) под заповедништвом лорда Томаса Кокрејна. Приликом службовања под лордом Кокрејном, учествовао је у биткама код Жиронде, спасавању кадета који је пао преко палубе, освајању више бродова на обали Шпаније, као и освајању замка Монтгат. Приликом службовања на Кентауру (HMS Centaur) такође је показао храброст спасавањем једног морнара који је пао у море.[2]

Приликом службовања на фрегати Еолус (HMS Aeolus), предводио је напоре да се обори главно једро брода да би преживели олују, такође и том приликом спасавајући једног морнара који је пао у море. У децембру 1812. године унапређен је у поручника. У рату између Енглеске и Сједињених Држава предводио је фрегату Њукасл (HMS Newcastle) у нападу на Орлинс, 1814. године, у последњој бици која је вођена на територији Нове Енглеске. На самом крају рата, унапређен је у командира.[2]

После рата, Маријат се посветио науци. Изумео је чамац за спасавање, за који је добио златну медаљу од Лондонског хуманитарног друштва. На основу свог искуства у Наполеоновим ратовима, развио је систем поморских сигналних заставица, који је по њему назван Маријатов кôд. Бавио се и биологијом, и први је описао врсту морских пужева Cyclostrema cancellatum. 1820. године командовао је бродом Розарио (HMS Rosario) који је донео у Енглеску вест о Наполеоновој смрти на Светој Хелени.[2]

Породица

[уреди | уреди извор]

Са Катарином Шарп, Маријат је имао четири сина и седморо кћери, укључујући Франсиса Самјуела (1826–1855), Огасту (1828–1899), Флоренс (1833–1899) и Емилију (1835–1875), који су се сви бавили књижевношћу.[1]

Маријатова синовица Огаста Софија Маријат била је удата за Хенрија Јанга, гувернера Јужне Аустралије и Тасманије, и по њој су названи град Порт Огаста и Маријатвил, једно од предграђа Аделејда.[3]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Први роман, „Поморски официр – сцене из живота и догодовштина Френка Милдмеја“, објавио је 1829. године, а највећу славу постигао је с „Поморским кадетом Џеком Изијем“ 1836. године. Од 1832. до 1835. године Маријат је уређивао часопис Метрополитен. Чланке из часописа, укључујући забелешке и опсервације о култури свог времена, објавио је у зборнику текстова Olla podrida (1840).[4]

Након путовања по Сједињеним Америчким Државама, објавио је „Амерички дневник“ (1839) у ком је критиковао америчко друштво и културу. Незадовољство „Дневником“ изазвало је таласе насиља, укључујући спаљивање књиге и Маријатовог кипа.[4]

Поред романа из поморског живота, писао је и књиге за децу, од којих је најпознатији роман „Деца нове шуме“. У готичком роману „Фантомски брод“ (1839) обрадио је легенду о Летећем Холанђанину, а у једној од приповедака у том роману описао је и првог женског вукодлака у књижевности.[4]

На српском језику

[уреди | уреди извор]
  • Морепловац Лајхтфус: авантуре и путовања, Савић и комп., Београд 1906. COBISS.SR 40388359
  • Корално острво, поморска приповетка, Геца Кон, Београд 1931. (прев. Владимир Жедрински) COBISS.SR 183153671
  • Бродолом Пацифика, Ново Поколење, Београд 1951. (прев. М. Ђорђевић, А. Хецл, М. Арсић) COBISS.SR 124898823
  • Корално острво, УНС „Седма сила“, Београд 1954. (прев. Живојин Вукадиновић) COBISS.SR 126277639
  • Питер Симпл, Дечја књига, Београд 1954 (прев. С. Николић, Б. Павић, Б. Петровић) COBISS.SR 125041415
  • Поморски кадет Џек Изи, Спортска књига, Београд 1957. (прев. Светозар Динчић) COBISS.SR 127114247
  • Поморски кадет Џек Изи, Рад, Београд 1985. (прев. Светозар Динчић) COBISS.SR 26216199
  • Како написати помодни роман; како написати лажни путопис, NoRules, Београд 2020. (прев. Владимир Живановић) COBISS.SR 18611465

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Фредерик Маријат, Енциклопедија Британика, приступљено 1. јануара 2022.
  2. ^ а б в Фредерик Маријат, Oxford Reference, приступљено 1. јануара 2022.
  3. ^ Огаста Софија (Маријат) Јанг, Викитри, приступљено 1. јануара 2022.
  4. ^ а б в Дела Фредерика Маријата на сајту Gutenberg.org, приступљено 1. јануара 2022.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Frederick Marryat.
Фредерик Маријат на Викимедијиној остави.

Дела Фредерика Маријата на сајту пројекта Гутенберг

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фредерик_Маријат&oldid=28803674”