Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Њемачке

С Википедије, слободне енциклопедије
Њемачка
Лого репрезентације
НадимакНационалних једанаест
(њем. Die Nationalelf)
СавезФСЊ
КонфедерацијаУЕФА (Европа)
СелекторЈулијан Нагелсман
КапитенЈозуа Кимих
Највише наступаЛотар Матеус (150)
Најбољи стријелацМирослав Клозе (71)
Фифин кодGER
Основна опрема
Резервна опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 13 Стагнација (19. 9. 2024)[1]
Највиши1. (децембар 1992, август 1993,
децембар 1993, фебруар—март 1994,
јун 1994, јул 2014—јун 2015, јул 2017, септембар 2017—јун 2018.)
Најнижи22. (март 2006.)
Прва међународна утакмица
 Швајцарска 5 : 3 Њемачка Немачко царство
(Базел, Швајцарска; 5. април 1908)[2]
Највећа побједа
Немачко царство Њемачка 16 : 0 Русија 
(Стокхолм, Шведска; 1. јул 1912)[3]
Највећи пораз
 Енглеска 9 : 0 Њемачка Немачко царство
(Оксфорд, Енглеска; 16. март 1909)[4]
Свјетско првенство
Наступи17 (први пут 1934.)
Најбољи резултатПрвак (1954, 1974, 1990. и 2014)
Европско првенство
Наступи11 (први пут 1972.)
Најбољи резултатПрвак (1972, 1980. и 1996)
Куп Конфедерација
Наступи3 (први пут 1999.)
Најбољи резултатПрвак (2017)

Фудбалска репрезентација Њемачке (њем. Die deutsche Fußballnationalmannschaft или само Die Mannschaft) је мушка фудбалска репрезентација која представља Њемачку у међународним фудбалским такмичењима од 1908.[2] Под управом је фудбалског савеза Њемачке (њем. Deutscher Fußball-Bund), основаног 1900. године.[5][6] Након што је поново покренут фудбалски савез Њемачке 1949 године, тим је представљао Федералну Републику Њемачку. Под Савезничком окупацијом Њемачке, још двије репрезентације биле су такође признате од стране ФИФА: Сар, који је представљао протекторат Сарланд (1950—1956) и Источна Њемачка, која је представљала Источну Њемачку (1952—1990), резултати обје репрезентације су урачунати у резултате Њемачке.[7][8] Званично име и ФИФА шифра (FRG), скраћене су на Њемачка (GER), након уједињења 1990.

Њемачка је једна од најуспјешнијих фудбалских репрезентација у међународним такмичењима; освојила је четири Свјетска првенства (1954, 1974, 1990, 2014), три Европска првенства (1972, 1980, 1996),[5] и један Куп конфедерација (2017). Такође били су другопласирани четири пута на Свјетском првенству, три пута на Европском; док су на Свјетском првенству освојили и четири пута треће мјесто.[5] Источна Њемачка је освојила злато на Олимпијским играма 1976.[9]

Њемачка је једина репрезентација која је освојила Свјетско првенство и за мушкарце и за жене. Након освајања Купа конфедерација 2017 постала је тек четврта репрезентација — поред Бразила, Аргентине и Француске, која је освојила три најважнија такмичења која признаје ФИФА: Свјетско првенство, Куп конфедерација и Олимпијске игре. Такође су освојиле и своја континентална првенства (Копа Америка за Бразил и Аргентину; Европско првенство за Њемачку и Француску.)[10][11]

На крају 2014, Њемачка је у Ело рејтингу сакупила највећи број поена који је једна репрезентација икада сакупила — 2.205 поена.[12] Освајањем Свјетског првенства 2014 у Бразилу, Њемачка је постала прва европска репрезентација која је освојила Свјетско првенство на тлу Јужне Америке.[13] Двапут су њемачки фудбалери били најбољи стријелци на Свјетском првенству: Герд Милер 1970[14] и Мирослав Клозе 2006;[15] док је Томас Милер 2010 био најбољи стријелац са још три фудбалера.[16] Клосе је са 16 голова најбољи стријелац у историји Свјетског првенства.[17]

Доскорашњи селектор националног тима био је Ханс Дитер Флик, који је на тој функцији био од 1. јула 2021, када је наслиједио Јоахима Лева, до 10. септембра 2023, када је добио отказ.[18]

Историја

[уреди | уреди извор]

1899—1942: Почетне године

[уреди | уреди извор]
Њемачка на Олимпијским играма 1912.

Између 1899 и 1901, прије формирања националних фудбалских репрезентација, одиграно је пет незваничних утакмица између различитих репрезентација Њемачке и Енглеске, гдје је свака утакмица завршена побједом Енглеске високим резултатом.[19] Осам година након успостављања фудбалског савеза, прву званичну утакмицу Њемачка је играла 5. априла 1908, против Швајцарске, у Базелу; утакмици је присуствовало 3.500 навијача,[19] а Швајцарска је тријумфовала 5:3.[2] Први званични гол за репрезентацију Њемачке постигао је Фриц Бекер.[19] Прије утакмице са Швајцарском, комбиновани тим Берлина изгубио је од Енглеских 11, резултатом 5:1.[19] Док је DFB (фудбалски савез) сматрао себе владајућим тијелом, фудбал у Њемачкој је заправо био подијељен на неколико регионалних асоцијација, које су тражиле своја права. Недостатак националне лиге дао им је додатну моћ, јер DFB није имао поуздан начин да одабере најбољих 11 у држави, тако да је састав репрезентације препуштен регионалним фудбалским асоцијацијама.[19]

Проблем са таквим бирањем тима није био недостатак тренера, већ чињеница да је сваки регионални савез покушавао да убаци барем по једног свог фудбалера у тим. Фудбалери који су ушли у састав за прву утакмицу 1908, долазили су из 11 различитих клубова.[19] То су били: Баумгартен (Germania Berlin), Хемпел (Sportfreunde Leipzig), Јордан (Cricket-Victoria Magdeburg), Лудвиг (SC 99 Koln), капитен Хилер II (1FC Pforzheim), Вејмат (Victoria Hamburg), Хенсел (FV Kassel), Фордерер (Karlsruher FV), Куп (Sportfreunde Stuttgart), Бекер (Kickers Frankfurt) и Баумгартнер (SV 04 Dusseldorf).[19] Ефекат овога био је да нико није могао да се договори за стартних 11, због чега је у првих девет утакмица бранило седам различитих голмана.[19] На дан 4. априла 1909, два званична тима Њемачке играла су утакмицу истог дана. Тим у коме је било шест играча из Берлина ремизирао је са Мађарском у Будимпешти, док је тим у коме су били претежно играчи из Карлсруеа савладао кући Швајцарску 1:0.[19] Други проблем за DFB био је у креирању истинског националног тима, због инсистирања на потпуном аматеризму; много добрих играча није могло да приушти себи да напусти посао на два или три дана, да би играли утакмицу.[19] Прву годину национални тим је завршио са три узастопна пораза; изгубивши у априлу од Енглеске 5:1 и у јуну од Аустрије 3:2.[19] Следеће године, Њемачка је остварила прву побједу, савладавши Швајцарску 1:0, голом Егена Кипа.[19] Међутим, славље је било прерано, јер је у наредних 21 утакмицу Њемачка остварила само пет побједа, од тога четири против Швајцарске.[19] Тако је Швајцарска постала репрезентација коју су Њемци тражили кад су били депресивни.[19] Прву утакмицу након Првог свјетског рата 1920, прву утакмицу након Другог свјетског рата 1950, када је Њемачка и даље била избачена из већине међународних такмичења; као и прву утакмицу 1990, након уједињења са Источном Њемачком, играла је против Швајцарске.[19] Прву титулу коју је освојила, освојила је у Швајцарској.

Њемачка на мечу против Уругваја, на Олимпијским играма 1928.

Први селектор именован је 1926 — Ото Нерц, доктор из Мајнхајма, који је на тој функцији био до 1936.[20] Фудбалски савез није могао да приушти одлазак у Уругвај на прво Свјетско првенство 1930 због велике кризе, која је трајала од 1928 до 1939 и сматра се највећом и најдужом свјетском трговинском кризом до свјетске економске кризе 2007. [21] У квалификацијама за Свјетско првенство 1934, Њемачка је била у групи са Француском и Луксембургом. Савладали су Луксембург 9:1,[22] четири дана касније и Француска је савладала Луксембург, па с обзиром на то да су се обје репрезентације квалификовале, нису играле међусобно.[23] Завршни турнир Свјетског првенства одржан је у Италији; Њемачка је у осмини финала играла против Белгије и тријумфовала 5:2, уз три гола Едмунда Конена.[24] У четвртфиналу славила је против Шведске 2:1,[25] док је у полуфиналу поражена од Чехословачке 3:1.[26] У утакмици за треће мјесто, Њемачка је савладала Аустрију 3:2, са два гола Ленера и једним голом Конена.[27] Након слабог издања на Олимпијским играма 1936, гдје су испали у четвртфиналу, након пораза од Норвешке 2:0;[28] на мјесто селектора дошао је Сеп Хербергер. Године 1937 извео је тим који је убрзо након тога добио надимак Бреславских 11 (њем. Breslau Elf), тим који је у Бреславу (садашњи Вроцлав), савладао Данску 8:0.[29][30] Сматра се једним од најбољих тимова Њемачке у историји.[31]

Након Аншлуса, када је Њемачка анексирала Аустрију у марту 1938, фудбалска репрезентација Аустрије је расформирана, упркос томе што се квалификовала за Свјетско првенство 1938.[32] Умјесто њих, Њемачка ће представљати аустријску територију. Теоретски, уједињени тим може да буде још јачи, него што су репрезентације појединачно, али тренер Њемачке — Сеп Хербергер, имао је мало времена и утакмица да спреми тим, у који је потребно уклопити два различита система, различите стилове игре и различите темпераменте.[33] У пријатељској утакмици између бивше репрезентације Аустрије и Њемачке, славили су Аустријанци, у мечу који је требало да се заврши неријешено. Њемачка се осветила побједом 9:1 почетком априла. Хербергер је истакао да два различита тима могу да учествују на првенству, али је предсједник савеза — Ханс вон Шамер унд Остен то одбацио и истакао јасно да очекује да види у тиму 5:6 или 6:5 играча из оба тима.[33] Због тога је репрезентацији прикључено пет играча из Аустрије, из Аустрије Беч, Рапида и из Виена Беч тима.[33] У првој рунди — осмини финала, Њемачка је одиграла 1:1 против Швајцарске након продужетака, због чега је морао да се игра реванш.[34] У реваншу, Њемачка је водила 2:0 након 15 минута, али је поражена 4:2,[35] уз одушевљење публике у Паризу.[33]

Током Другог свјетског рата, Њемачка је између 1939 и 1942 одиграла око 30 утакмица, након чега је репрезентација суспендована и већина фудбалера је морала да се придружи војсци. Већина играча из националног тима, као и етнички Њемци из других тимова, као Ернст Вилимовски, окупљени су заједно, под вођством тренера Хербергера, у војном клубу црвени ловци (њем. Rote Jäger), због труда официра да сачувају фудбалере од много опасније службе у рату.[36]

1945—1954: Прва свјетска титула

[уреди | уреди извор]
Сеп Хербергер, селектор Западне Њемачке од 1936 до 1964, са прекидом за вријеме Другог свјетског рата.

На првом састанку Извршног комитета ФИФА, након завршетка Другог свјетског рата, одржаног у Цириху од 10. до 12. новембра 1945. године, фифа је олучила да укине све спортске односе са Њемачком (као и Јапаном), било им је забрањено учествовање у било којем такмичењу; такође, пријетила је казна свим државама које одржавају спортске односе са Њемачком.[37] Швајцарска је подржала захтјев Њемачке о враћању у ФИФА 1948. године, али је он одбијен. Швајцарски и њемачки клубови успоставили су градске игре, које су изазвале негодовање ФИФА, која је пријетила да ће санкционисати Швајцарску; казну су избјегли само зато што је фудбалски савез Швајцарске казнио организаторе игара.[38] Године 1949, фудбалски савез Енглеске послао је захтјев ФИФА о укидању суспензије за клубове, након чега је ФИФА укинула суспензију 7. маја 1949. године, двије недеље прије формирања Западне Њемачке.[39] Ипак, сваку утакмицу морала је да одобри влада државе у којој се утакмица игра. Хамбург је добио позив из Сједињених Држава, гдје су отпутовали да играју против клубова из других држава. Долазак су пропратиле мале демонстрације, а демонстранти су фудбалере гађали поквареним воћем, Хамбург је побиједио на свих шест утакмица.[39] Након формирања Савезне Републике Њемачке, фудбалски савез Њемачке је поново покренут 21. јануара 1950. године, Пол Јозеф Баувенс био је први послијератни предсједник савеза,[40] док је Западна Њемачка званично примљена у ФИФА 22. септембра 1950. године.[39] Поред ње, формирана је репрезентација Сара, која је представљала Сарланд, под француском управом у периоду од 1947. до 1956, након чега је придружена Западној Њемачкој. Репрезентација Источне Њемачке формирана је 1952. и постојала је до 1990. године, када је уједињена са Западном Њемачком. Прву међународну утакмицу, Западна Њемачка играла је 22. новембра 1950, против Швајцарске.[39] Утакмица је одиграна по киши, на Мерцедес-Бенц арени у Штутгарту, пред више од 115.000 гледалаца.[39] Њемачка је повела голом из пенала, у 42 минуту, стријелац првог послијератног гола био је Херберт Бурденски; утакмица је завршена 1:0.[41] Након побједе над Швајцарском, Западна Њемачка је изгубила од Турске, Ирске и Француске. Око 10.000 Њемаца је отпутовало у Париз 1952, да гледа утакмицу између Француске и Западне Њемачке, у којој су Французи тријумфовали 3:1.[41][42]

Након пропуштеног Свјетског првенства 1950, учествовала је у квалификацијама за првенство 1954. Била је у групи са Сарландом и Норвешком. Квалификације је почела ремијем на гостовању Норвешкој 1:1, након чега је у Штутгарту савладала Сар 3:0.[43] Мјесец дана касније, савладала је Норвешку 5:1, У Хамбургу, након преокрета.[44] Одлучујућу утакмицу Западна Њемачка је играла на гостовању Сару, у марту 1954, на 57 рођендан тренера Хербергера.[45] Меч је играт у Сарбрикену, Западна Њемачка је тријумфовала 3:1 и пласирала се на Свјетско првенство.[46] Мађарска је у том тренутку била без пораза четири године и први фаворит првенства, практично сигурни побједник.[45] Западна Њемачка је у групној фази играла са Мађарском, Турском и Јужном Корејом. У првом колу побиједила је Турску 4:1,[47] након чега је услиједио пораз у другом колу од Мађарске "лаке коњице" 8:3.[48] С обзиром на то да је Турска савладала Јужну Кореју, Њемачка је морала да игра плеј оф са Турском и због тога је Хербергер одлучио да против Мађарске изведе резервни тим и одмори осморицу фудбалера.[49]Три дана касније играт је плеј оф меч између Турске и Западне Њемачке; Њемци су тријумфовали 7:2, Морлок је постигао три гола, Шефер и Фриц Валтер по два[50] и пласирали се у четвртфинале са другог мјеста на табели.

Група 2
Поз Тим Играно П Н Пор. ДГ ПГ ГР Поени
1.  Мађарска 2 2 0 0 17 3 +14 4
2.  Њемачка 3 2 0 1 14 11 +3 4
3.  Турска 3 1 0 2 10 11 -1 2
4.  Јужна Кореја 2 0 0 2 0 16 -16 0
Хелмут Ран, стријелац побједоносног гола против Мађарске, у финалу Свјетског првенства 1954.

У четвртфиналу, Западна Њемачка је играла против Југославије и тријумфовала 2:0, голом Рахна и аутоголом Ивице Хорвата.[51] У полуфиналу су играли против Аустрије, коју су савладали 6:1, са по два гола Фрица Валтера и Отмара Валтера, док су по један гол дали Шефер и Морлок;[52] изборивши финале против Мађарске. Финалну утакмицу за њемачки радио коментарисао је Херберт Зимерман, који је постао један од националних легенди након утакмице.[53] Већ након осам минута, Мађарска је водила 2:0, головима Ференца Пушкаша и Золтана Цибора;[54] Тада је Морлок стао на средину терена и викао "Хајде да им сада покажемо".[55] Два минута касније, Јене Бузански је покушао да исмије Шефера и изгубио је лопту, она је дошла до Морлока, који је дао гол.[55] Од тог тренутка, Њемци су контролисали игру, а у 18 минуту Хелмет Ран је постигао гол за 2:2.[55] Шест минута прије краја, Ран је постигао побједоносни гол за Западну Њемачку.[56][57] Пушкаш и Кочиш су имали шанси до краја, али остало је 3:2; Њемачка је освојила прву титулу првака свијета, уједно прекинувши низ непобједивости Мађарске. Утакмица је остала позната као "Чудо у Берну".[58] Неочекивана побједа изазвала је талас еуфорије у Њемачкој, која је претрпјела недостатак међународног признања у годинама након Другог свјетског рата.[59][60] Поједини публицисти су описали побједу на Свјетском првенству као тачку преокрета у историји Њемачке након Другог свјетског рата, прије свих Артур Хејнрих.[61][62] Два мјесеца након финала, Ран је оболио од жутице, након њега обољели су браћа Валтер, затим Морлок и Мај;[63] Ференц Пушкаш је изјавио за Франс футбол да је то доказ да су се допинговали.[63] Ранов клупски саиграч Фриц Херкенрат, такође је оболио од жутице, а није био члан репрезентације, што је довело до сумње да се Ран заразио током турнеје Есена у Јужној Америци, а затим болест пренио на саиграче из репрезентације.[64] Пушкаш је касније повукао оптужбе.[64]

1955—1966: Финале на Вемблију

[уреди | уреди извор]

При крају 1957, Хелмут Ран, стријелац побједоносног гола за Западну Њемачку на Свјетском првенству 1954, ухапшен је на двије недеље због вожње у алкохолисаном стању и опирања хапшењу.[65] Фудбалски савез га је избацио из националног тима, а Хербергер је уложио велики труд да би убиједио челнике савеза да му дозволе да наступа на Свјетском првенству.[65] Као актуелни свјетски шампион, Западна Њемачка се пласирала директно на Свјетско првенство 1958. У групи је била са Сјеверном Ирском, Аргентином и Чехословачком. У првом колу, са два гола Рана и голом Увеа Селера, побиједила је Аргентину 3:1;[66] док је у другом колу играла неријешено са Чехословачком 2:2, након вођства Чехословачке 2:0 на полувремену.[67] Шефер је постигао први гол тако што је наводно гурнуо голмана Чехословачке, који је са лоптом у рукама прешао гол линију.[65] Судија Елијас је видио инцидент и послао је писану поруку медијима у којима је истакао да је голман Чехословачке, Бретислав Долејши, ухватио лопту у ваздуху, оклизнуо се и са лоптом у рукама прешао гол линију, без помињања Шефера.[65] У трећем колу играла је неријешено 2:2 са Сјеверном Ирском и завршила групу на другом мјесту.[68] У четвртфиналу савладала је Југославију 1:0, голом Хелмута Рана у 12 минуту.[69] У полуфиналу, Западна Њемачка је поражена од Шведске 3:1; Њемци су повели голом Ханса Шефера у 28 минуту, док су Швеђани преокренули головима у 81 и 88 минуту.[70] У мечу за треће мјесто изгубила је од Француске 6:3.[71] Након пораза од Шведске, у Њемачкој се јавило "анти-шведско расположење"; навијачи Шведске, који су са подржавали свој тим са узвиком "Heja-Sverige!" (досл. напријед Шведска), оптужени су да су се понијели непријатељски према Њемцима.[72] Предсједник савеза, Пеко Бауверс, говорио је о мржњи Швеђана према Њемачкој репрезентацији.[72] Спортски магазин Кикер, објавио је да шведски навијачи увијек подржавају репрезентацију са великим ентузијазмом. Од тог тренутка, Њемци су учинили живот Швеђанима у Њемачкој тежим.[72] Због забринутости ФИФЕ, фудбалери Њемачке и званичници, вратили су се у Њемачку прије финала. Много касније откривено је да је то разлог због којег је Енглеска добила домаћинство Свјетског првенства 1966, а не Њемачка.[72]

Утакмица између Аргентине и Њемачке на Свјетском првенству 1966.

У квалификацијама за Свјетско првенство 1962, Њемачка је била у групи са Сјеверном Ирском и Грчком. Квалификације је почела гостовањем Сјеверној Ирској, у Белфасту, гдје је славила 4:3.[73] У другом колу славила је против Грчке у Атини 3:0,[74] док је преостале двије утакмице код куће против Сјеверне Ирске и Грчке добила 2:1. На првенству, Њемачка је играла у групи са Чилеом, Италијом и Швајцарском. У првом колу ремизирала је са Италијом 0:0,[75] док је у другом колу савладала Швајцарску 2:1, головима Брилиса и Селера.[76] У последњем колу побиједила је Чиле 2:0 и пласирала се у четвртфинале са првог мјеста.[77]

Група 2
Поз Тим Играно П Н Пор. ДГ ПГ ГР Поени
1.  Њемачка 3 2 1 0 4 1 +3 5
2.  Чиле 3 2 0 1 5 3 +2 4
3.  Италија 3 1 1 1 3 2 +1 3
4.  Швајцарска 3 0 0 3 2 8 -6 0

У четвртфиналу играла је са Југославијом и поражена је 1:0, голом Петра Радаковића у 85 минуту.[78] Након првенства, Хербергер је критикован због дефанзивне тактике и привржености застарелом систему;[79] Након 28 година, Хербергер је смијењен са мјеста селектора, наслиједио га је Ф. Хербергер је изјавио да би више волио да га је наслиједио Фриц Валтер.[80]

У квалификацијама за Свјетско првенство 1966, Западна Њемачка је била у групи са Шведском, Кипром и Исландом. Исланд се повукао из квалификација, а у првом колу Њемачка је играла неријешено са Шведском у Берлину 1:1, гол је постигао Курт Хамрин у 86. минуту.[81] Кипар је савладала оба пута (5:0 и 6:0), док је против Шведске тријумфовала 2:1 на гостовању и пласирала се на првенство са првог мјеста.[82] Првенство 1966. одржано је у Енглеској, а Западна Њемачка је била у групи са Шпанијом, Аргентином и Швајцарском. У првом колу убједљиво је побиједила Швајцарску — 5:0, са по два гола Франца Бекенбауера и Хелмута Хелера, док је један гол постигао Сигфилд Хелд.[83] У другом колу играла је неријешено, 0:0, са Аргентином, која је од 65. минута играла са играчем мање;[84] док је у последњем колу савладала Шпанију 2:1, голом Увеа Селера у 84. минуту и пласирала се у четвртфинале са првог мјеста.[85] У четвртфиналу играла је против Уругваја и побиједила 4:0, са по једним голом Бекенбауера и Селера и два гола Халера.[86] Противник у полуфиналу био је Совјетски Савез, који је до те утакмице остварио све побједе. Њемци су побиједила 2:0, головима Халера и Бекенбауера, док је гол за Совјетски Савез дао Поркијан у 87 минуту;[87] Њемачка је тако изборила прво финале након 1954, и дуел против Енглеске. Волфганг Вебер је постигао гол за 2:2 и продужетке у 90 минуту.[88] У продужецима Џорџ Хурст је постигао један од најконтроверзнијих голова у историји Свјетског првенства. Након ударца Хурста, линијски судија је показао да је лопта прешла гол линију након што је пала после ударца у пречку; снимак је показао да није прешла у потпуности гол линију.[89] Хурст је у 120 минуту постигао још један гол и Енглеска је побиједила 4:2.[90] Хурст је послије утакмице изјавио: "Морам да признам да сам имао мало симпатије према Њемцима. Они сигурно вјерују да лопта није прешла линију и можда су у праву. Не могу више са сигурношћу да тврдим да је лопта прешла линију него што они могу да тврде да није."[91]

1967—1974: Друга свјетска и прва европска титула

[уреди | уреди извор]
Герд Милер, други најбољи стријелац Њемачке, постигао десет голова на Свјетском првенству 1970.

У квалификацијама за Европско првенство 1968, Њемачка је била у групи са Југославијом и Албанијом; савладала је Албанију 6:0 и Југославију 3:1 кући, док је поражена у Београду 1:0. У последњем колу играла је неријешено, 0:0, са Албанијом у Тирани и није се пласирала на Европско првенство.[92] У квалификацијама за Свјетско првенство 1970, била је у групи са Шкотском, Кипром и Аустријом. Завршила је квалификације на првом мјесту, са пет побједа и ремијем на гостовању Шкотској.[93] У оквиру квалификација савладала је Кипар 12:0, са четири гола Герда Милера, три гола Волфганга Оверата, два гола Халера и по једним голом Лоренца, Хелда и Хетгеса.[94] На првенству, била је у групи са Перуом, Бугарском и Мароком. Побиједила је сва три меча и пласирала се у четвртфинале са првог мјеста.[95] У четвртфиналу је играла против Енглеске, у репризи финала из 1966. Енглеска је водила 2:0 до 68 минута, када је Франц Бекенбауер постигао гол; Уве селер је изједначио у 82 минуту и изборио продужетке, у којима је Герд Милер постигао гол за побједу и пласман у полуфинале.[96] У полуфиналу је играла против Италије; у регуларном дијелу било је 1:1, гол за Њемачку постигао је Карл Хајнц Шнелингер у 90 минуту и изборио продужетке. Њемачка је повела 2:1 голом Милера у 94 минуту, али је Италија преокренула головима Бургнича у 98, и Луиђија Риве у 104 минуту; Милер је у 110 донио ново изједначење, али је Ђани Ривера само минут касније постигао гол за побједу Италије 4:3.[97] Утакмица између Италије и Западне Њемачке са пет голова у продужецима је једна од најдраматичнијих у историји Свјетског првенства и зову је "утакмицом вијека" и у Њемачкој и Италији.[98][99]

Финале Свјетског првенства 1974 између Њемачке и Холандије.

У квалификацијама за Европско првенство 1972, Њемачка је играла у групи са Пољском, Турском и Албанијом, завршила је групу на првом мјесту, са четири побједе и два ремија и изборила четвртфинале против Енглеске. На Вемблију је тријумфовала 3:1, док је у Берлину било 0:0 и Њемачка се пласирала на прво Европско првенство.[100] Завршница првенства играна је у Белгији, Њемачка је у полуфиналу играла против Белгије и побиједила је 2:1, са два гола Герда Милера.[101] У финалу је играла против Совјетског Савеза и побиједила је 3:0, Герд Милер је постигао два гола, док је Вемер постигао трећи[102] и донио Њемачкој прву титулу шампиона Европе; првенство је такође означило и почетак ере у којој је Њемачка стизала барем до полуфинала на шест од наредних седам првенстава.[103]

На Свјетско првенство 1974 пласирала се директно и била је у групи са Источном Њемачком, Аустралијом и Чилеом. У првом колу тријумфовала је 1:0 голом Пола Бретнера;[104] док је другом колу славила против Аустралије 3:0.[105] У последњем колу Источна Њемачка је савладала Западну Њемачку 1:0, чиме је у наредну фазу прошла са првог мјеста, док је Западна Њемачка била друга.[106] У другој фази играла је са Југославијом, Пољском и Шведском; тријумфовала је у сва три меча, завршила је на првом мјесту и пласирала се у финале, гдје је играла са Холандијом.[107] Холандија је повела у другом минуту голом Нескенса из пенала, док су преокрет Њемачкој донијели Пол Бретнер и Герд Милер.[108] Њемачка је тако освојила другу титулу првака свијета.[109]

1975—1990: Трећа свјетска титула

[уреди | уреди извор]

У квалификацијама за Европско првенство 1976, Западна Њемачка је играла у групи са Грчком, Бугарском и Малтом. Квалификације је стартовала са три ремија у прве четири утакмице, након чега је савладала Бугарску 1:0 и Малту 8:0 код куће и пласирала се у четвртфинале,[110] у којем је играла против Шпаније. У првој утакмици у Мадриду играли су неријешено 1:1,[111] док је у Минхену Њемачка побиједила 2:0, головима Улија Хенеса и Клауса Топмелера и пласирала се на завршни турнир.[112] Завршни турнир одржан је у Југославији, Њемачка је у полуфиналу играла против домаћина — репрезентацијом Југославије. Головима Данила Попиводе и Драгана Џајића, Југославија је водила 2:0 на полувремену. Први гол за Њемачку постигао је Фајнц Флохе у 65 минуту, док је Дитер Милер дао гол у 80 минуту и изборио продужетке, у којима је постигао још два гола за побједу 4:2.[113] У свом другом узастопном финалу играла је против Чехословачке. Чехословачка је головима Швехлика у 8 и Добијаша у 25 минуту, повела 2:0; смањио је Дитер Милер у 28 минуту, док је Бернд Хелзенбејн голом у 90 минуту изборио продужетке. У продужецима није било голова и шутирали су се једанаестерци, у четвртој серији Ули Хенес је промашио пенал и Чехословачка је освојила Европско првенство.[114] Као актуелни шампион, Западна Њемачка се пласирала директно на Свјетско првенство 1978, гдје је у групној фази играла са Пољском, Тунисом и Мексиком. У првом колу играла је неријешено, 0:0, са Пољском, након чега је побиједила Мексико 6:0; у последњем колу играла је неријешено, 0:0, са Тунисом и пласирала се у наредну фазу са другог мјеста.[115] У новоформираној групи А играла је са Италијом, Холандијом и Аустријом. Након ремија у прва два меча, против Италије и Холандије, играла је одлучујући меч за пласман у полуфинале, против Аустрије. Голом Карл-Хајнца Руменигеа у 19 минуту Њемачка је повела 1:0, али је Аустрија преокренула у другом полувремену; Хелзенбејн је изједначио у 72 минуту, али је Ханс Кранкл голом у 88 минуту донио побједу Аустрији.[116] Њемачка је тако испала у другој фази; Аустрија је поражена у прве двије утакмице, па им побједа против Њемачке није значила.[116]

Јирген Клинсман, бивши фудбалер и селектор Њемачке.

Формат Европског првенства промијењен је за првенство 1980, на завршни турнир, који је одржан у Италији, учествовало је осам репрезентација; Западна Њемачка била је у групи са Холандијом, Чехословачком и Грчком, освојила је прво мјесто и пласирала се у финале.[117] У финалу је играла против Белгије; Хрубеш је донио вођство Њемачкој у 10 минуту, а изједначио је у 72 минуту из пенала. Хрубеш је својим другим голом, у 89 минуту, донио Њемачкој другу титулу првака Европе.[118] На Свјетском првенству 1982, освојила је прво мјесто у прве двије фазе и изборила пласман у полуфинале, гдје је играла против Француске. Повела је Њемачка голом Литбарског у 17 минуту, а изједначио је Мишел Платини из пенала у 25 минуту. Није било голова до краја регуларног дијела, док су Французи повели 3:1 са два брза гола у првом продужетку. Карл-Хајнц Румениге је смањио голом у 102 минуту, док је Клаус Фишер голом у 108 минуту изједначио на 3:3 и изборио једанаестерце. Максим Бозис је промашио у шестој серији и Њемачка се пласирала у финале, гдје је играла против Италије.[119] Италијани су доминирали у финалу, побиједила су 3:1; водили су 3:0, Кабрин је промашио пенал, док је коначан резултат поставио Пол Бретнер у 83 минуту.[120]

Након неуспјеха на Европском првенству 1984, гдје је испала у групној фази,[121] Франц Бекенбауер је постављен за новог селектора.[122] Под Бекенбауеровим вођством, Западна Њемачка је играла финале Свјетског првенства 1986; то је било четврто финале Њемачке на последњих шест Свјетских првенстава. У финалу играла је против Аргентине. Аргентина је повела голом Хозеа Брауна у 23 минуту, док је на 2:0 повећао Хорхе Валдано у 55 минуту; Њемачка је изједначила головима Руменигеа у 74 и Велера у 80 минуту. Хорхе Буручага је након асистенције Дијега Арманда Марадоне у 83 минуту поставио коначан резултат; Њемачка је поражена у финалу други пут заредом.[123] Европско првенство 1988 одржано је у Западној Њемачкој, која се као домаћин квалификовала директно. У групи је била са Италијом, Шпанијом и Данском и са првог мјеста се пласирала у полуфинале.[124] У полуфиналу је играла против Холандије; Њемци су повели голом Лотара Матеуса у 55 минуту из пенала, а изједначио је Роналд Куман такође из пенала. Побједу и пласман Холандији у финале донио је Марко ван Бастен голом у 89 минуту.[125] Године 1989, срушен је Берлински зид, који је раздвајао Западну и Источну Њемачку,[126] али је Западна наступила на Свјетском првенству 1990 самостално. У групној фази играла је са Колумбијом, Југославијом и Уједињеним Арапским Емиратима. Прве двије утакмице побиједила је убједљиво: 4:1 Југославију[127] и 5:1 Емирате.[128] У последњем колу играла је неријешено, 1:1, са Колумбијом и пласирала се у осмину финала,[129] гдје је играла против Холандије. Њемачка је тријумфовала 2:1, головима Јиргена Клинсмана и Андреаса Бремеа.[130] У четвртфиналу савладала је Чехословачку голом Лотара Матеуса из пенала;[131] док је у полуфиналу савладала Енглеску након пенала, Крис Вајдл је промашио пенал у шестој серији.[132] Њемачка се тако пласирала у треће узастопно финале, а друго заредом против Аргентине. Једини гол у финалу постигао је Андреас Бреме у 85 минуту из пенала.[133] Њемачка је тако освојила трећу титулу првака свијета и изједначила се по броју титула са Италијом и Бразилом.[134]

1991—2002: Уједињење и трећа европска титула

[уреди | уреди извор]
Бивши голман Њемачке — Оливер Кан, добитник награде за најбољег фудбалера Свјетског првенства 2002.

Мјесец након пада Берлинског зида, одржан је жријеб за састав квалификационих група за Европско првенство 1992. Источна и Западна Њемачка били су у истој групи. Пад Берлинског зида 1989 био је први корак ка уједињењу Њемачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године.[135] Источна и Западна Њемачка су од тог тренутка наступале као једна држава — Њемачка, која је наставила квалификације умјесто Западне Њемачке, док је први квалификациони меч између Источне Њемачке и Белгије, одигран 12. септембра 1990. године, проглашен за пријатељску утакмицу.[136] Требало је да се одигра и утакмица између Источне и Западне Њемачке, у новембру 1990, у част уједињења, али је отказана;[136] тако да је утакмица против Белгије била последња у историји Источне Њемачке.[136] Прву званичну утакмицу уједињена Њемачка играла је против Швајцарске, 19. септембра 1990. године,[137] Њемачка је побиједила 4:0.[138] Квалификациону групу завршила је на првом мјесту, са једним ремијем и пласирала се на првенство 1992.[139] У групној фази играли су против Холандије, Шкотске и репрезентације Заједнице независних држава, настале након распада Совјетског Савеза. Са ЗНД-ом је играла неријешено, 1:1, побиједила је Шкотску 2:0, поражена је од Холандије 3:1 и пласирала се у полуфинале са другог мјеста.[140] У полуфиналу је побиједила домаћина Шведску 3:2 и пласирала се у четврто финале Европског првенства.[141] У финалу је, као велики фаворит, играла против Данске, која је на првенство дошла умјесто Југославију, која је избачена због рата и распада државе.[142] Данска је повела у 19 минуту, а Ким Вилфорт је голом у 78 минуту повећао на 2:0, што је остао коначан резултат[143] и Данска је освојила прву титулу првака Европе.[144] Као актуелни шампион, Њемачка се пласирала директно на Свјетско првенство 1994, које је одржано у САД. У групи је била са Шпанијом, Јужном Корејом и Боливијом. У првом колу побиједила је Боливију 1:0, голом Јиргена Клинсмана,[145] док је у другом колу играла неријешено, 1:1, против Шпаније, поново је Клинсман постигао гол.[146] Одлучујући меч за пролаз играла је против Јужне Кореје у трећем колу. Њемачка је са два гола Клинсмана и голом Карл-Хајнца Ридлеа водила 3:0; Корејци су у финишу постигли два гола и Њемачка је тријумфовала 3:2.[147] У осмини финала побиједила је Белгију 3:2, са два гола Рудија Фелера и голом Клинсмана.[148] У четвртфиналу играла је против Бугарске. Њемачка је повела голом Лотара Матеуса из пенала у 48 минуту, а Бугарска је резултат преокренула са два гола у два минута; Христо Стоичков је постигао гол у 76 минуту из слободног ударца, а у 78 минуту Јордан Лечков је постигао гол за пролаз Бугарске у полуфинале.[149] Берти Фогт је доста критикован након повратка у Њемачку, али је остао селектор.[150][151] У квалификацијама за Европско првенство 1996, Њемачка је освојила прво мјесто. У истој групи била је и Бугарска, која је побиједила Њемачку у Софији 3:2; Њемци су водили 2:0, након чега је Христо Стоичков постигао два гола, док је гол за другу узастопну побједу Бугарске над Њемачком постигао Емил Костадинов.[152] У групној фази Европског првенства освојила је прво мјесто и у четвртфиналу је играла против Хрватске. Њемачка је тријумфовала 2:1, головима Клинсмана и Самера, док је гол за Хрватску постигао Давор Шукер.[153] У полуфиналу играла је против Енглеске. Још једном је њихов дуел завршен након пенала; Гарет Саудгејт је промашио пенал у шестој серији и Њемачка се пласирала у друго узастопно финале.[154] У финалу играла је против Чешке. Оливер Бирхоф је голом у 73 минуту изборио продужетке, а голом у продужецима донио је побједу Њемачкој 2:1 и трећу титулу првака Европе.[155] За разлику од Европског, на Свјетском првенству други пут заредом испала је у четвртфиналу. На првенству 1998 у Француској изгубила је у четвртфиналу од Хрватске 3:0.[156] Након пораза, Фогт је смијењен и на његово мјесто постављен је Ерих Рибек.[157] Са Рибеком није биљежила добре резултате. На Европском првенству 2000 није остварила ниједну побједу, а у последњем колу изгубила је од Португалије 3:0.[158][159] Рибек је поднио оставку, планирано је да га замијени Кристоф Даум, али је био умијешан у скандал са дрогом, па је на мјесто селектора дошао Руди Велер.[160][161][162] Велер је дебитовао на Свјетском првенству 2002, на којем је Њемачка дошла до финала, али је поражена 2:0 од Бразила.[163] Мирослав Клозе је био најбољи стријелац, док је голман и капитен Њемачке — Оливер Кан, проглашен за најбољег играча првенства;[164] то је био први пут у историји Свјетских првенстава да је голман добио награду за најбољег играча првенства;[164] такође, добио је награду Лав Јашин, за најбољег голмана првенства.[165]

2002—2012: Друга и трећа мјеста

[уреди | уреди извор]
Лукас Подолски, бивши фудбалер Њемачке, добитник награде за најбољег младог фудбалера на Свјетском првенству 2006.

Након успјеха на Свјетском првенству, Њемачка није успјела да направи добар резултат на Европском првенству 2004. године. Као и на претходном првенству, испала је у групној фази, опет од тима који је већ обезбиједио пласман у четвртфинале, овога пута од Чешке. Њемачка је повела голом Михаела Балака, а Чешка преокренула головима Хајнца и Милана Бароша.[166] Након пораза, Велер је поднио оставку због бројних критика.[167] Репрезентација је морала да нађе трећег селектора у последњих шест година, након што је у претходних 75 промијенила само шест селектора. Након што су Отмар Хицфелд и Ото Рехагел одбили понуду,[168][169] бивши репрезентативац — Јирген Клинсман, који никада до тад није радио као тренер, постављен је на мјесто селектора.[170] У јулу 2000, на гласању у Цириху, Њемачка је одабрана за домаћина Свјетског првенства 2006 и самим тим се квалификовала директно.[171] Главни Клинсманов задатак био је да оствари добар резултат на свом терену. Њемачка је у групној фази играла против Пољске, Еквадора и Костарике. У првом колу побиједила је Костарику 4:2, са два гола Мирослава Клозеа и по једним голом Филипа Лама и Торстена Фрингса.[172] У другом колу побиједила је Пољску 1:0, голом Оливера Невила у 90 минуту;[173] у последњем колу савладала је Еквадор 3:0, са два гола Мирослава Клозеа и једним голом Лукаса Подолског; и са првог мјеста се пласирала у осмину финала.[174] У осмини елиминисала је Шведску 2:0, са два гола Подолског у првих 12 минута, оба пута Мирослав Клозе је био асистент.[175] У четвртфиналу играла је са Аргентином; Клосе је голом у 80 минуту изборио продужетке, у којима није било голова. Њемачка је тријумфовала 4:2 након пенала, Естебан Камбијасо је промашио пенал за Аргентину.[176] У полуфиналу играла је против Италије. Није било голова, играли су се продужеци, у којима је Италија дала два гола у последња два минута. Фабио Гросо је на асистенцију Андрее Пирла дао гол у 119 минуту, а само минут касније Алесандро дел Пјеро је постигао други гол и елиминисао Њемачку.[177] У утакмици за треће мјесто савладала је Португалију 3:1, са два гола Бастијана Швајнштајгера и аутоголом Петита.[178] Мирослав Клозе је освојио златну копачку за најбољег стријелца првенства, са пет голова, поставши тако први њемачки добитник награде.[179] Лукас Подолски је добио награду за најбољег младог играча;[180] док су четири фудбалера Њемачке изабрана у идеални тим првенства: Јенс Леман, Филип Лам, Михаел Балак и Мирослав Клозе.[181] Са 14 постигнутих голова, Њемачка је била најефикаснија репрезентација на првенству, постигла је више голова од свих других репрезентација.[182] Клинсман се након првенства повукао са мјеста селектора, због критика, за новог селектора именован је његов помоћник — Јоахим Лев.[183][184]

Њемачка на утакмици против Аустрије 2011. године.

У квалификацијама за Европско првенство 2008, остварила је једну од најубедљивијих побједа, савладала је Сан Марино 13:0, то је био и највећи пораз Сан Марина у историји.[185] Квалификације је завршила. на другом мјесту, иза Чешке, од које је изгубила 3:0 на Алијанц арени у Минхену,[186] На првенству била је у групи са Пољском, Хрватском и Аустријом. У првом колу, са два гола Лукаса Подолског, побиједила је Пољску;[187] док је у другом колу поражена од Хрватске 2:1, једини гол постигао је Подолски.[188] У утакмици за пролаз у четвртфинале побиједила је Аустрију 1:0, голом Михаела Балака из слободног ударца.[189] У четвртфиналу побиједила је Португалију 3:2, головима Мирослава Клозеа, Бастијана Швајнштајгера и Балака.[190] Резултатом 3:2 савладала је и Турску у полуфиналу, голом Филипа Лама у судијској надокнади времена и тако дошла до шестог финала Европског првенства.[191] У финалу играла је против Шпаније, која је побиједила голом Фернанда Тореса.[192] Квалификације за Свјетско првенство 2010 завршила је на првом мјесту, са осам побједа и два ремија, оба против Финске.[193] На жријебу одржаном 4. децембра 2010, Њемачка је смјештена у групу са Аустралијом, Србијом и Ганом.[194] У првој утакмици побиједила је Аустралију 4:0,[195] док је у другој утакмици изгубила 1:0 од Србије; гол је постигао Милан Јовановић, Клосе је добио црвени картон у 37 минуту, а Владимир Стојковић је одбранио пенал Подолском у 60 минуту.[196] То је био први пораз Њемачке у групној фази Свјетског првенства од 1986. и први пораз од Србије још од 1973. године.[197] У последњем колу побиједила је Гану 1:0, голом Месута Озила.[198] У осмини финала побиједила је Енглеску 4.1, што је био највећи пораз Енглеске на Свјетском првенству до тад;[199] при резултату 2:1, поништен је гол Френка Лампарда, на поновљеном снимку видјело се да је лопта прешла гол линију цијелим обимом.[200] У четвртфиналу побиједила је Аргентину 4:0;[201] Мирослав Клозе је одиграо стоту утакмицу за репрезентацију и са два постигнута гола против Аргентине изједначио се са Гердом Милером на другом мјесту листе најбољих стријелаца Свјетског првенства, са 14 голова, један иза Роналда.[202] У полуфиналу поражена је 1:0 од Шпаније, у репризи финала Европског првенства 2008, гол је постигао Карлес Пујол.[203] У утакмици за треће мјесто побиједила је Уругвај 3:2, головима Томаса Милера, Марсела Јансена и Самија Хедире.[204] Њемачка је на првенству постигла 16 голова, највише од свих репрезентација; нови свјетски првак — Шпанија, постигла је осам голова.[205] Њемачка је тако постала прва репрезентација након Бразила 1982, која је имала најбољу гол разлику, а није освојила првенство. Томас Милер добио је златну копачку за најбољег стријелца, са пет постигнутих голова; пет голова постигли су и Давид Виља, Весли Снајдер и Дијего Форлан, али је награду добио Милер због три асистенције.[206] Милер је такође добио и награду за најбољег младог играча.[207] Њемачка је претрпјела велике демографске промјене, па тако 11 фудбалера од 23 који су играли на Свјетском првенству 2010, могли су да играју и за друге репрезентације; њих десет је рођено и одрасло у Њемачкој, док је Какау дошао из Бразила у раном добу.[208]

Квалификације за Европско првенство 2012 завршила је са свих десет побједа у групи са, Белгијом, Турском, Аустријом, Азербејџаном и Казахстаном.[209] На првенству била је у групи са Холандијом, Португалијом и Данском. У првом колу побиједила је Португалију голом Марија Гомеза;[210] у другом колу побиједила је Холандију 2:1, оба гола постигао је Гомез у првом полувремену, док је Робин ван Перси дао гол за Холандију.[211] У последњем колу побиједила је Данску 2:1, головима Лукаса Подолског и Ларса Бендера и пласирала се у четвртфинале са првог мјеста.[212] У четвртфиналу побиједила је Грчку и поставила рекорд са 15 побједа заредом у такмичарским утакмицама.[213] Упркос великим очекивањима, поражена је од Италије у полуфиналу 2:1, једини гол постигао је Месут Озил у 90 минуту из пенала.[214] Њемачка тако није успјела да прекине традицију и да побиједи Италију у такмичарској утакмици, у осам утакмица није остварила ниједну побједу.[215]

2013—2017: Четврта свјетска титула

[уреди | уреди извор]
Фудбалери Њемачке прослављају четврту титулу првака свијета, након побједе над Аргентином у финалу Свјетског првенства 2014.

Квалификације за Свјетско првенство 2014 завршила је на првом мјесту, са девет побједа и једним ремијем.[216] Играла је неријешено са Шведском у Берлину, 4:4; Њемачка је водила 4:0, са два гола Мирослава Клозеа и по једним голом Пера Мертезакера и Месута Озила. Златан Ибрахимовић је смањио на 4:1, док је Расмус Елм у другом минуту судијске надокнаде времена постигао гол за 4:4.[217] На првенству била је у групи са Португалијом, Ганом и Сједињеним Америчким Државама. У првом колу побиједила је Португалију 4:0, уз хет-трик Томаса Милера;[218] у другом колу играла је неријешено, 2:2, са Ганом, Мирослав Клозе је постигао други гол и изједначио се са Роналдом на првом мјесту листе стријелаца Свјетских првенстава.[219] У трећем колу побиједила је САД 1:0, голом Милера и пласирала се у елиминациону фазу са првог мјеста.[220] У осмини финала играла је против Алжира; у регуларном дијелу није било голова, док су побједу Њемачкој од 2:1 у продужецима донијели Андре Ширле и Месут Озил.[221] У четвртфиналу, голом Матса Хумелса побиједила је Француску 1:0 и пласирала се у полуфинале, четврто узастопно, чиме је поставила нови рекорд, јер ниједна репрезентација прије није то успјела.[222] У полуфиналу играла је против домаћина — Бразила. Томас Милер је постигао гол за 1:0 у 11 минуту, док је у 23 минуту Мирослав Клозе постигао други гол и постао најбољи стријелац у историји Свјетских првенстава, са 16 голова; престигао је Роналда, који је дао 15.[223] Тони Крос са два гола и Сами Хедира донијели су вођство Њемачкој 5:0 већ у 29 минуту. У другом полувремену, Андре Ширле је са два гола донио вођство од 7:0, док је почасни гол за Бразил постигао Оскар у 90 минуту.[224] Њемачка је побиједила 7:1, то је био најубједљивији пораз Бразила у историји Свјетских првенстава; само једном прије тога су примили пет голова, 1938, у побједи над Пољском 6:5.[225] Са седам постигнутих голова, Њемачка је дошла до 223 гола на Свјетским првенствима и престигла Бразил на првом мјесту.[225] У финалу играла је против Аргентине, то је било њихово треће финале.[226] У регуларном дијелу није било голова, а Марио Геце је голом у 113 минуту донио Њемачкој побједу 1:0 и четврту титулу првака свијета.[227]

Квалификације за Европско првенство 2016 завршила је на првом мјесту, са бодом испред Пољске.[228] На првенству била је у групи са Пољском, Сјеверном Ирском и Украјином. У првом колу побиједила је Украјину 2:0, головима Шкодрана Мустафија и Бастијана Швајнштајгера.[229] У другом колу играла је неријешено, 0:0, са Пољском,[230] док је у последњем колу побиједила Сјеверну Ирску 1:0, голом Марија Гомеза и пласирала се у осмину финала са првог мјеста.[231] У осмини елиминисала је Словачку 3:0;[232] док је у четвртфиналу била боља од Италије након пенала 6:5. Месут Озил и Швајнштајгер су промашили, али је Мануел Нојер одбранио три пенала и Њемачка се пласирала у полуфинале; по први пут у историји у такмичарској утакмици побиједила је Италију, мада је утакмица завршена неријешено у регуларном дијелу.[233] У полуфиналу играла је са домаћином — Француском, која је побиједила 2:0, са два гола Антоана Гризмана и елиминисала Њемачку.[234]

Као актуелни свјетски шампион учествовала је на Купу конфедерација 2017, гдје је у групној фази побиједила шампиона Азије — Аустралију 3:2,[235] ремизирала са Чилеом 1:1[236] и побиједила Камерун 3:1.[237] У полуфиналу побиједила је Мексико 4:1. Леон Горецка постигао је два гола, док су Тимо Вернер и Амин Јунс постигли по један гол.[238] Њемачка се тако пласирала у финале по први пут, гдје је голом Ларса Стиндла у 20 минуту побиједила Чиле 1:0 и по први пут освојила Куп конфедерација.[239] Вернер је био најбољи стријелац, са три гола, док је Јулијан Дракслер проглашен за најбољег играча турнира.[240]

2018—сада: Неуспјех на СП и у Лиги нација

[уреди | уреди извор]
Томас Милер, постигао по пет голова на Свјетским првенствима 2010 и 2014.

Квалификације за Свјетско првенство 2018 завршила је на првом мјесту, са свих десет побједа, уз гол разлику 43:4; остварила је убједљиве побједе против Сан Марина (8:0 и 7:0) и Норвешке (6:0).[241] На жријебу одржаном 1. децембра 2017. године, одлучено је да Њемачка у групној фази игра са Шведском, Мексиком и Јужном Корејом.[242] Прву утакмицу, Њемачка је играла против Мексика, који је славио 1:0, голом Ирвинга Лозана.[243] У другој утакмици побиједила је Шведску 2:1, голом Тонија Кроса у 95 минуту.[244] У последњој утакмици поражена је 2:0 од Јужне Кореје;[245] оба гола примила је у судијској надокнади времена, након што је Јоахим Лев увео офанзивне играче. Код другог гола, голман Њемачке, Мануел Нојер, дриблао је играча код гола Јужне Кореје, изгубио је лопту и Сон Хеунг-мин је постигао гол, који је био празан;[246][247] Њемачка је тако заузела последње мјесто у групи.[248] То је био први пут у историји да је испала у групној фази на Свјетском првенству (с обзиром на то да се 1938, када је испала у првом колу, није играла групна фаза), а први пут од 1950, када јој је било забрањено учешће, да није играла барем у четвртфиналу (са изузетком 1978, када су се играле двије групне фазе па финале).[249] Њемачка је тако четврти првак свијета који је испао у групној фази на последњих пет првенстава, чиме се наставило такозвано "проклетство свјетских првака";[250] Француска је као првак испала у групи на првенству 2002, Италија је као првак испала на првенству 2010, док је Шпанија као првак испала у групи на првенству 2014.[251]

Група Ф[252]
Поз Тим Играно П Н Пор. ДГ ПГ ГР Поени
1.  Шведска 3 2 0 1 5 2 +3 6
2.  Мексико 3 2 0 1 3 4 -1 6
3.  Јужна Кореја 3 1 0 2 3 3 0 3
4.  Њемачка 3 1 0 2 2 4 -2 3

Од сезоне 2018, УЕФА је покренула Лигу нација. Жријеб је одржан у Лозани, 24. јануара 2018. године, Њемачка је у оквиру Дивизије А извучена у групи са Француском и Холандијом.[253] У првој утакмици ремизирала је 0:0 са Француском, након чега је изгубила 3:0 на гостовању Холандији.[254] Три дана касније изгубила је на гостовању Француској 2:1, што јој је био четврти пораз на последњих шест такмичарских утакмица.[255] Након што је Холандија побиједила Француску, Њемачка је испала у Дивизију Б.[256] У последњем колу ремизирала је 2:2 кући са Холандијом и завршила је на последњем мјесту у групи, са два бода.[257]

Жријеб за квалификације за Европско првенство 2020, одржан је 2. децембра 2018. године, у Даблину. Њемачка је извучена у групи са Холандијом, Сјеверном Ирском, Естонијом и Бјелорусијом.[258] Репрезентације играју једна против друге кући и на страни, по Бергеровом систему, двије првопласиране репрезентације ће се пласирати на Европско првенство.[259] У првој утакмици побиједила је Холандију у гостима 3:2. Њемачка је водила 2:0 на полувремену, Холандија је изједначила, а Нико Шулц је постигао гол за побједу у 90 минуту.[260]

Национални дресови

[уреди | уреди извор]
Навијачи Њемачке током Свјетског првенства 2006.

Адидас је дугогодишњи произвођач дресова за репрезентацију Њемачке; сарадњу су почели 1954. године, а уговор је продужен до 2022.[261] Током седамдесетих година 20. вијека, дресове је производила Ерима, њемачки бренд, помоћни бренд Адидаса.[262][263]

Домаћи дресови репрезентације увијек су били бијела мајица, црни шортс и бијеле чарапе. Боје су узете од заставе из 19. вијека сјеверне њемачке државе Пруске. Од 1988, већина домаћих дресова дизајнирана је са детаљима модерне њемачке заставе, изузев Свјетског првенства 2002, гдје су дресови били чисто црно-бијели. За Свјетско првенство 2014, тим је играо у бијелим шортсевима због правила ФИФА о дресовима за првенство.[264] Боја мајице за утакмице на гостовањима мијењана је неколико пута. Зелена мајица и бијели шортс су најчешће коришћена комбинација кроз историју, због боја фудбалског савеза; често је изјављено да зелене мајице носе због тога што је Ирска одиграла прву пријатељску утакмицу са Њемачком након Другог свјетског рата. Ипак, прва репрезентација која је играла пријатељску утакмицу са Њемачком након рата била је Швајцарска.[265]

Друге боје које су кориштене су црвена, сива и црна. Дресови су из црне у црвену промијењени 2005. године, на захтјев Јиргена Клинсмана, али је сваку утакмицу на Свјетском првенству 2006 играла у домаћим дресовима.[266] Године 2010, гостујући дресови су промијењени у црну мајицу и бијели шортс.

Дресови кроз историју

[уреди | уреди извор]

домаћи дресови:[267]

1908.
Свјетско
1934.
Свјетско
1938.[268]
Свјетско
1954.
Свјетско
1962.
Свјетско
1966 – 1970.[269]
Свјетско
1974.
Свјетско
1978.[270]
Европско 1980.[271]
Свјетско 1982.
Европско
1984.
Свјетско
1986.
Европско 1988 – Свјетско 1990.
Европско
1992.
Свјетско
1994.
Европско
1996.
Свјетско
1998.
Европско
2000.
Свјетско
2002.
Европско
2004.
Свјетско
2006.
Европско
2008.
Свјетско
2010.
Европско
2012.
Свјетско
2014.
Европско
2016.[272]
Куп конфедерација
2017.
Свјетско
2018.
Европско
2020.
Светско
2022.
Европско
2024.

Гостујући дресови:[267]

Свјетско
1954 – 1958.
Свјетско
1966 – 1970.
Свјетско
1974.
Европско 1980 – Свјетско 1982.
Европско 1984.
Свјетско 1986.
Европско 1988 – Свјетско 1990.
Европско
1992.
Свјетско
1994.
Европско
1996.
Свјетско
1998.
Европско
2000.
Свјетско
2002.
Европско
2004.
Куп конфедерација
2005.
Свјетско
2006.
Европско
2008.
Свјетско
2010.
Европско
2012.
Свјетско
2014.
Европско
2016.
Свјетско
2018.
Европско
2020.
Светско
2022.
Европско
2024.

Рекорди

[уреди | уреди извор]

Највише одиграних утакмица

[уреди | уреди извор]

Активни фудбалери су подебљани:[273]

Лотар Матеус, рекордер по броју одиграних утакмица за Њемачку.
Позиција Фудбалер Репрезентативна каријера Број утакмица Број голова
1. Лотар Матеус 1980—2000. 150 23
2. Мирослав Клозе 2001—2014. 137 71
3. Лукас Подолски 2004—2017. 130 49
4. Бастијан Швајнштајгер 2004—2016 121 24
5. Филип Лам 2004—2014 113 5
6. Јирген Клинсман 1987—1998 108 47
7. Јирген Колер 1986—1998 105 2
8. Пер Мертезакер 2004—2014 104 4
9. Франц Бекенбауер 1965—1977. 103 14
10. Томас Хеслер 1988—2000. 101 11

Најбољи стријелци

[уреди | уреди извор]

Активни фудбалери су подебљани:[273]

Мирослав Клозе, најбољи стријелац Њемачке.
Позиција Фудбалер Репрезентативна каријера Број голова Број утакмица Просјечно
1. Мирослав Клозе 2001—2014 71 137 0,52
2. Герд Милер 1966—1974. 68 62 1,10
3. Лукас Подолски 2004—2017 49 130 0,48
4. Руди Фелер 1982—1994. 47 90 0,52
Јирген Клинсман 1987—1998. 47 108 0,44
6. Карл-Хајнц Румениге 1976—1986 45 72 0,47
7. Уве Зелер 1954—1970. 43 72 0,60
8. Михаел Балак 1999—2010. 42 98 0,43
9. Томас Милер 2010— 38 100 0,38
10. Оливер Бирхоф 1996—2002 37 70 0,53

Резултати на међународним такмичењима

[уреди | уреди извор]

Њемачка је освојила Свјетско првенство четири пута и друга је најуспјешнија репрезентација, са једном титулом мање од Бразила.[274] На другом мјесту завршила је четири пута.[274] У полуфиналу играла је 13 пута, што је највише од свих репрезентација, на другом мјесту је Бразил са 11, који је учествовао на два првенства више.[274] На последњих 16 првенстава, сваки пут се пласирала минимум у другу фазу такмичења или у четвртфинале, у зависности од формата такмичења.[274] Квалификовала се за свако првенство за које је играла квалификације. Није учествовала на првом првенству — 1930, у Уругвају због Велике кризе; док јој је било забрањено учешће на првом послијератном првенству — 1950. Освајањем Свјетског првенства 2014, Њемачка је у Ело ранкингу сакупила 2.223 бодова, што је највише икада.[275]

Њемачка је освојила Европско првенство три пута, исто колико и Шпанија;[276] Три пута је завршила на другом мјесту.[276] Квалификовала се на свако Европско првенство, осим за првенство 1968.[276] Није се пласирала у четвртфинале на само два првенства: 2000[277] и 2004.[278]

Свјетско првенство

[уреди | уреди извор]
  • 1930—1938 као Вајмарска република Нацистичка Њемачка Нацистичка Њемачка Њемачка
  • 1950—1990 као Западна Немачка Западна Њемачка
  • 1994—данас као Њемачка Њемачка

  Првак    Другопласирани    Трећепласирани    Четвртопласирани  

Резултати на Свјетском првенству Резултати у квалификацијама за Свјетско првенство
Година Коло Мјесто И П Н* ПР ДГ ПГ И П Н* И ДГ ПГ
Уругвај 1930. Није учествовала —
Италија 1934. Полуфинале 3. 4 3 0 1 11 8 1 1 0 0 9 1
Француска 1938 Прва фаза 10. 2 0 1 1 3 5 3 3 0 0 11 1
Бразил 1950 Забрањено јој учешће Није учествовала
Швајцарска 1954 Првак 1. 6 5 0 1 25 14 4 3 1 0 12 3
Шведска 1958 Полуфинале 4. 6 2 2 2 12 14 Квалификовала се као актуелни првак
Чиле 1962 Четвртфинале 7. 4 2 1 1 4 2 4 4 0 0 11 5
Енглеска 1966 Финале 2. 6 4 1 1 15 6 4 3 1 0 14 2
Мексико 1970 Полуфинале 3. 6 5 0 1 17 10 6 5 1 0 20 3
Западна Немачка 1974 Првак 1. 7 6 0 1 13 4 Квалификовала се као домаћин
Аргентина 1978 Друга групна фаза 6. 6 1 4 1 10 5 Квалификовала се као актуелни првак
Шпанија 1982 Финале 2. 7 3 2 2 12 10 8 8 0 0 33 3
Мексико 1986 Финале 2. 7 3 2 2 8 7 8 5 2 1 22 9
Италија 1990 Првак 1. 7 5 2 0 15 5 6 3 3 0 13 3
Сједињене Америчке Државе 1994 Четвртфинале 5. 5 3 1 1 9 7 Квалификовала се као актуелни првак
Француска 1998 Четвртфинале 7. 5 3 1 1 8 6 10 6 4 0 23 9
Јужна Кореја Јапан 2002 Финале 2. 7 5 1 1 14 3 10 6 3 1 19 12
Њемачка 2006 Полуфинале 3. 7 5 1 1 14 6 Квалификовала се као домаћин
Јужноафричка Република 2010 Полуфинале 3. 7 5 0 2 16 5 10 8 2 0 26 5
Бразил 2014 Првак 1. 7 6 1 0 18 4 10 9 1 0 36 10
Русија 2018 Групна фаза 22. 3 1 0 2 2 4 10 10 0 0 43 4
Катар 2022 Групна фаза 17. 3 1 1 1 6 5 10 9 0 1 36 4
Укупно 20/22 4 титуле 112 68 21* 23 232 130 104 83 18 3 328 74

Европско првенство

[уреди | уреди извор]
  • 1960—1988 као Западна Немачка Западна Њемачка
  • 1992—данас као Њемачка Њемачка

  Првак    Другопласирани    Трећепласирани    Четвртопласирани  

Резултати на Европском првенству Резултати у квалификацијама за Европско првенство
Година Коло Мјесто И П Н* ПР ДГ ПГ И П Н* И ДГ ПГ
Француска 1960 Није учествовала Није учествовала
Шпанија 1964
Италија 1968 Није се квалификовала 4 2 1 1 9 2
Белгија 1972 Првак 1. 2 2 0 0 5 1 8 5 3 0 13 3
Југославија 1976 Финале 2. 2 1 1* 0 6 4 8 4 4 0 17 5
Италија 1980 Првак 1. 4 3 1 0 6 3 6 4 2 0 17 1
Француска 1984 Групна фаза 5. 3 1 1 1 2 2 8 5 1 2 15 5
Западна Немачка 1988 Полуфинале 3. 4 2 1 1 6 3 Квалификовала се као домаћин
Шведска 1992 Финале 2. 5 2 1 2 7 8 6 5 0 1 13 4
Енглеска 1996 Првак 1. 6 4 2* 0 10 3 10 8 1 1 27 10
Белгија Холандија 2000 Групна фаза 14. 3 0 1 2 1 5 8 6 1 1 20 4
Португалија 2004 12. 3 0 2 1 2 3 8 5 3 0 13 4
Аустрија Швајцарска 2008 Финале 2. 6 4 0 2 10 7 12 8 3 1 35 7
Пољска Украјина 2012 Полуфинале 3. 5 4 0 1 10 6 10 10 0 0 34 7
Француска 2016 Полуфинале 3. 6 3 2* 1 7 3 10 7 1 2 24 9
Европска унија 2020 Осмина финала 15. 4 1 1 2 6 7 8 7 0 1 30 7
Њемачка 2024 Четвртфинале 5. 5 3 1 1 11 4 Квалификовала се као домаћин
Укупно 3 титуле 14/17 58 30 14* 14 89 59 106 76 20 10 267 68

Куп конфедерација

[уреди | уреди извор]

  Првак    Другопласирани    Трећепласирани    Четвртопласирани  

Резултати на купу конфедерација
Година Коло Мјесто И П Н* ПР ДГ ПГ
Саудијска Арабија 1992 Није учествовала [н. 1]
Саудијска Арабија 1995 Није се квалификовала
Саудијска Арабија 1997 Није учествовала[н. 2]
Мексико 1999 Групна фаза 5. 3 1 0 2 2 6
Јужна Кореја Јапан 2001 Није се квалификовала
Француска 2003 Није учествовала[н. 3]
Њемачка 2005 Треће мјесто 3. 5 3 1 1 15 11
Јужноафричка Република 2009 Није се квалификовала
Бразил 2013
Русија 2017 Првак 1. 5 4 1 0 12 5
Укупно 1 титула 3/10 13 8 2 3 29 22
* Неријешени резултати укључују мечеве који су одлучени након пенала.

Лига нација

[уреди | уреди извор]
Рекорди у УЕФА Лиги нација
Сезона Лига Група ИГ П Н И ГД ГП П/И Поз.
2018/19. А 1 4 0 2 2 3 7 Same position 11.
2020/21. А 4 6 2 3 1 10 13 Same position 8.
2022/23. А 3 6 1 4 1 11 9 Same position 10.
Укупно 16 3 9 4 24 29

Успјеси

[уреди | уреди извор]
  • Првак (1) 2017 2017.
  • Треће мјесто (1) 2005 2005.
  • Првак (1): 1993

Друге награде

[уреди | уреди извор]
  • Побједник (1): 1974.
  • Побједник (1): 2017.
  • Побједник (1): 2015
  • Побједник (2): 1990, 2014
  • Држалац (10): 6. април 1941 — 20. април 1941, 3. мај 1942 — 20. септембар 1942, 8. јун 1958 — 24. јун 1958, 25. јун 1966 — 30. јун 1966,
    7. јун 1974 — 12. март 1975, 17. новембар 1976 — 23. фебруар 1977, 14. мај 1986 — 13. јун 1986, 30. јун 1996 — 25. март 1998, 3. јун 2000 — 17. јун 2000, 13. јун 2014 — 3. септембар 2014
  • Побједник (6): 1990, 1996, 2002, 2006, 2010, 2014
  • Побједник (7): 1954, 1972, 1974, 1980, 1990, 1996, 2014

Тренутни састав

[уреди | уреди извор]
Ажурирано 13. октобра 2020, након утакмице против Швајцарске.[279]
Бр. Поз. Играч Датум рођења Наступи Голови Клуб
1 Г Мануел Нојер (капитен) (1986-03-27)27. март 1986. (38 год.) 94 0 Њемачка Бајерн Минхен
12 Г Бернд Лено (1992-03-04)4. март 1992. (32 год.) 8 0 Енглеска Арсенал
22 Г Кевин Трап (1990-07-08)8. јул 1990. (34 год.) 4 0 Њемачка Ајнтрахт Франкфурт
2 О Робин Кох (1996-07-17)17. јул 1996. (28 год.) 4 0 Енглеска Лидс јунајтед
3 О Марсел Халштенберг (1991-09-27)27. септембар 1991. (33 год.) 8 1 Њемачка РБ Лајпциг
4 О Матијас Гинтер (1994-01-19)19. јануар 1994. (30 год.) 33 2 Њемачка Борусија Менхенгладбах
5 О Јонатан Та (1996-02-11)11. фебруар 1996. (28 год.) 11 0 Њемачка Бајер Леверкузен
13 О Лукас Клостерман (1996-06-03)3. јун 1996. (28 год.) 10 0 Њемачка РБ Лајпциг
15 О Никлас Силе (1995-09-03)3. септембар 1995. (29 год.) 27 1 Њемачка Бајерн Минхен
16 О Антонио Ридигер (1993-03-03)3. март 1993. (31 год.) 35 1 Енглеска Челси
19 О Робин Госенс (1994-07-05)5. јул 1994. (30 год.) 4 0 Италија Аталанта
6 С Јозуа Кимих (1995-02-08)8. фебруар 1995. (29 год.) 50 3 Њемачка Бајерн Минхен
7 С Јулијан Дракслер (1993-09-20)20. септембар 1993. (31 год.) 56 7 Француска Париз Сен Жермен
8 С Тони Крос (1990-01-04)4. јануар 1990. (34 год.) 100 17 Шпанија Реал Мадрид
10 С Јулијан Брант (1996-05-02)2. мај 1996. (28 год.) 33 3 Њемачка Борусија Дортмунд
14 С Флоријан Нојхаус (1997-03-16)16. март 1997. (27 год.) 1 1 Њемачка Борусија Менхенгладбах
17 С Јонас Хофман (1992-07-14)14. јул 1992. (32 год.) 1 0 Њемачка Борусија Менхенгладбах
18 С Леон Горецка (1995-02-06)6. фебруар 1995. (29 год.) 27 12 Њемачка Бајерн Минхен
21 С Кај Хаверц (1999-06-11)11. јун 1999. (25 год.) 10 2 Енглеска Челси
23 С Емре Џан (1994-01-12)12. јануар 1994. (30 год.) 30 1 Њемачка Борусија Дортмунд
9 Н Тимо Вернер (1996-03-06)6. март 1996. (28 год.) 33 13 Енглеска Челси
11 Н Лука Валдшмит (1996-05-19)19. мај 1996. (28 год.) 4 1 Португалија Бенфика
20 Н Серж Гнабри (1995-07-14)14. јул 1995. (29 год.) 15 14 Њемачка Бајерн Минхен

Селектори

[уреди | уреди извор]
Франц Бекенбауер, бивши фудбалер и селектор Њемачке у периоду од 1984. до 1990.

Њемачка је прву међународну утакмицу одиграла 1908. године, али је први селектор именован тек 1926.[280] Био је то Ото Нерц, који је са репрезентацијом освојио треће мјесто на Свјетском првенству 1934 у Италији.[280] Године 1938, на мјесто селектора постављен је Сеп Хербергер, под чијим вођством је репрезентација испала већ у првом колу Свјетског првенства 1938. Ипак, након завршетка Другог свјетског рата. Хербергер је остао селектор и донио је Њемачкој највећи успјех до тада, титулу Свјетског првака 1954.[280] Хербергер је на функцији остао до 1964, када је репрезентацију преузео Хелмут Шен. Шен је искористио формирање Бундеслиге и прелазак из аматеризма у професионални фудбал и могао је у репрезентацију да зове Герда Милера, Франца Бекенбауера и остале најбоље њемачке фудбалере. Под вођством Шена, репрезентација је освојила Европско првенство 1972 и Свјетско 1974, уз по једно друго мјесто на Европском и Свјетском првенству.[280]

Шен је на клупи репрезентацији био 14 година, након чега се повукао 1978. године, а његов помоћник, Јуп Дервал је именован за главног селектора.[280] Под вођством Дервала, Њемачка је освојила Европско првенство 1980 и друго мјесто на Свјетском првенству 1982.[281] Репрезентација је са Дервалом остварила рекорд од 23 побједе заредом,[281] а укупан скор репрезентације са Дервалом био је 45 побједа, по 11 ремија и пораза.[281] Након испадања у групној фази на Европском првенству 1984, повукао се са мјеста селектора. Наслиједио га је Франц Бекенбауер, који је сматрао да је њемачки фудбал у кризи и да је потребно десет година да се врате на старе стазе.[280] Ипак, само двије године касније, Њемачка је играла финале Свјетског првенства и поражена је од Аргентине; На првенству 1990, поново је играла финале са Аргентином и освојила је трећу титулу првака свијета; Бекенбауер је тако стигао до свјетске титуле и као играч и као селектор.[280] Након освајања првенства, Бекенбауер се повукао, а за селектора је именован његов помоћник Берти Фогт.[282] Са Фогтом, Њемачка је освојила Европско првенство 1996, док је на првенству 1992 играла финале.[280] Очекивања су била велика за Свјетско првенство 1998, али је Њемачка изгубила 3:0 од Хрватске у четвртфиналу, након чега се Фогт повукао са мјеста селектора.[280]

Јоахим Лев, био је селектор 15 година, што је најдражи период у историји репрезентације.

Ерих Рибек је именован за новог селектора, али се повукао након испадања у групној фази Европског првенства 2000. [283] На мјесто селектора именован је Руди Велер, који је изборио финале Свјетског првенства 2002, гдје је Њемачка поражена од Бразила 2:0, али су играчи и селектор дочекани као хероји у Њемачкој.[280] На Европском првенству 2004, Њемачка је поново испала у групној фази и Велер је поднио оставку.[284] Његово мјесто преузео је бивши репрезентативац — Јирген Клинсман, који је освојио треће мјесто на Свјетском првенству 2006, након чега се повукао. За новог селектора именован је његов помоћник — Јоахим Лев.[285] Лев је са Њемачком играо финале Европског првенства 2008, затим је водио репрезентацију до трећег мјеста на Свјетском првенству 2010, након чега је освојио Свјетско првенство 2014 и донио Њемачкој четврту титулу првака свијета, прву након 24 године.[286] Лев је статистички гледано најбољи селектор Њемачке у историји.[287] Након Европског првенства 2016, гдје је Њемачка испала од Француске у полуфиналу, продужио је уговор са репрезентацијом до 2020;[288] а мјесец дана прије почетка Свјетског првенства 2018 продужио је уговор до 2022. године.[289] На Свјетском првенству 2018, Њемачка је забиљежила најгори резултат, испала је у групној фази, заузевши последње мјесто. Упркос лошем резултату, Лев је остао селектор.[290]

У марту 2021. Лев је изјавио да ће напустити репрезентацију након Европског првенства 2020.[291] На првенству, Њемачка је испала од Енглеске у четвртфиналу,[292] послије чега је Лев напустио репрезентацију, након 15 година.[293] Након Европског првенства, Ханзи Флик је постављен за селектора.[294]

Списак селектора:[280]

Ханзи Флик, селектор Њемачке од 2021. до 2023.
Селектор Од До
Ото Нерц 31. октобар 1926. 7. август 1938.
Сеп Хербергер 13. септембар 1938. 22. новембар 1942.
Сеп Хербергер 22. новембар 1950. 7. јун 1964.
Хелмут Шен 4. новембар 1964. 21. јун 1978.
Јуп Дервал 11. октобар 1978. 20. јун 1984.
Франц Бекенбауер 12. септембар 1984 8. јул 1990.
Берти Фогт 29. август 1990. 5. септембар 1998.
Ерих Рибек 10. октобар 1998. 20. јун 2000.
Руди Велер 16. август 2000. 24. јун 2004.
Јирген Клинсман 26. јул 2004. 8. јул 2006.
Јоахим Лев 16. август 2006. 30. јун 2021.
Ханзи Флик 1. јул 2021. 10. септембар 2023.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Њемачка је обезбиједила пласман на Куп конфедерација 1992. као побједник Свјетског првенства 1990, али није учествовала.
  2. ^ Њемачка је обезбиједила пласман на Куп конфедерација 1997. као побједник Европског првенства 1996, али није учествовала.
  3. ^ Њемачка је обезбиједила пласман на Куп конфедерација 2003. као другопласирана са Свјетског првенства 2002, али није учествовала.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 9. 2024. Приступљено 19. 9. 2024. 
  2. ^ а б в „All matches of The National Team in 1908”. German Football Association. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  3. ^ „All matches of The National Team in 1912”. DFB. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. Приступљено 17. 04. 2018. 
  4. ^ „All matches of The National Team in 1909”. DFB. Архивирано из оригинала 10. 06. 2009. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  5. ^ а б в „Germany”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 06. 2018. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  6. ^ „Germany's strength in numbers”. UEFA. Приступљено 27. 04. 2018. 
  7. ^ „Statistics – Most-capped players”. DFB. Архивирано из оригинала 08. 06. 2011. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  8. ^ „Statistics – Top scorers”. DFB. Архивирано из оригинала 08. 06. 2011. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  9. ^ „Olympic Football Tournament Montreal 1976”. FIFA. Архивирано из оригинала 19. 01. 2012. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  10. ^ „– Germany on”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 06. 2018. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  11. ^ „– Tournaments”. FIFA. Архивирано из оригинала 25. 04. 2015. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  12. ^ Silver, Nate (13. 07. 2014). „Germany May Be the Best National Soccer Team Ever”. FiveThirtyEight. Приступљено 27. 04. 2018. 
  13. ^ CVETOJEVIĆ, B. (13. 07. 2014). „Gece doneo Nemcima svetsku titulu posle 24 godine!”. novosti.rs. Приступљено 27. 04. 2018. 
  14. ^ „World Cup 1970 Mexico » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  15. ^ „World Cup 2006 Germany » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  16. ^ „World Cup 2010 South Africa » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  17. ^ „World Cup » All-time Topscorers » rank 1 - 50”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  18. ^ Šokorac, Zorana (09. 07. 2014). „Joakim Lev: Selektor budućnosti”. prva.rs. Архивирано из оригинала 28. 04. 2018. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  19. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „German Football: Celebrating 100 Years of the national team”. independent.com.mt. Independent Malta. 05. 04. 2008. Приступљено 27. 04. 2018. 
  20. ^ „Professor Otto Nerz”. DFB (на језику: немачки). Приступљено 27. 04. 2018. 
  21. ^ Garraty 1986.
  22. ^ „WC Qualifiers Europe 1933/1934 » Group 8 » Luxembourg - Germany 1:9”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  23. ^ Courtney, Barrie (27. 04. 2017). „WORLD CUP 1934 - QUALIFYING”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 27. 04. 2018. 
  24. ^ „World Cup 1934 Italy » Round of 16 » Germany - Belgium 5:2”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  25. ^ „World Cup 1934 Italy » Quarter-finals » Germany - Sweden 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  26. ^ „World Cup 1934 Italy » Semi-finals » CSSR - Germany 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  27. ^ „World Cup 1934 Italy » 3td place » Germany - Austria 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  28. ^ „Olympic Games 1936 » Quarter-finals » Germany - Norway 0:2”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  29. ^ Muras, Udo (16. 05. 2007). „Nur Hitler konnte sie stoppen” (на језику: немачки). Приступљено 27. 04. 2018. 
  30. ^ „All matches of The National Team in 1937”. DFB. Приступљено 27. 04. 2018. 
  31. ^ Hesse-Lichtenberger, Ulrich (2003). Tor! The story of German football. 
  32. ^ „Nazis in der Abseitsfalle” (на језику: немачки). Spiegel Online. Приступљено 27. 04. 2018. 
  33. ^ а б в г „"We only need eleven players against 60 million Germans"”. fifa.com. Архивирано из оригинала 28. 04. 2018. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  34. ^ „World Cup 1938 France » Round of 16 » Switzerland - Germany 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  35. ^ „World Cup 1938 France » Round of 16 » Switzerland - Germany 4:2”. worldfootball.net. Приступљено 27. 04. 2018. 
  36. ^ „Geschichte der Roten Jäger” (на језику: немачки). rote-jaeger.de. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 27. 04. 2018. 
  37. ^ Jankowski & Pistorius 2005, стр. 72.
  38. ^ Skrentny, Werner. Die Geschichte der Fußball-Nationalmannschaft. стр. 130. 
  39. ^ а б в г д Lichtenberger 2003, стр. 115.
  40. ^ Lichtenberger 2003, стр. 114.
  41. ^ а б Lichtenberger 2003, стр. 116.
  42. ^ „Friendlies 1952 » October » France - Germany 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  43. ^ „WC Qualifiers Europe 1953/1954 » Group 1 » Germany - Saarland 3:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  44. ^ „WC Qualifiers Europe 1953/1954 » Group 1 » Germany - Norway 5:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  45. ^ а б Lichtenberger 2003, стр. 118.
  46. ^ „WC Qualifiers Europe 1953/1954 » Group 1 » Saarland - Germany 1:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  47. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Group 2 » Germany - Turkey 4:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  48. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Group 2 » Hungary - Germany 8:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  49. ^ Lichtenberger 2003, стр. 122.
  50. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Group 2 » Germany - Turkey 7:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  51. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Quarter-finals » Germany - Yugoslavia 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  52. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Semi-finals » Germany - Austria 6:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  53. ^ Lichtenberger 2003, стр. 125.
  54. ^ „World Cup 1954 Switzerland » Final » Germany - Hungary 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  55. ^ а б в Lichtenberger 2003, стр. 128.
  56. ^ „WC 1954 World Cup Final: FR Germany 3–2 Hungary”. FIFA.com. Архивирано из оригинала 03. 06. 2018. г. Приступљено 29. 05. 2018. 
  57. ^ Walter 1954, стр. 187.
  58. ^ Ashdown, John (03. 05. 2018). „World Cup stunning moments: the Miracle of Bern”. theguardian.com. Приступљено 29. 05. 2018. 
  59. ^ Schiller, Kay (2015). Siegen für Deutschland? Patriotism, nationalism and the German national football team, 1954–2014. Historical Social Research 40. стр. 176–196. 
  60. ^ Diethelm, Blecking (2015). [. ISSN 0172-6404. doi:10.12759/hsr.40.2015.4.197-208.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) The 1954 "miracle of Bern": the political instrumentalization of a legend] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Historical Social Research 40. стр. 197–208. 
  61. ^ Heinrich, Arthur. „The 1954 Soccer World Cup and the Federal Republic of Germany's Self-Discovery” (PDF). Sage Publications. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 29. 05. 2018. 
  62. ^ Heinrich 2004, стр. 169–79.
  63. ^ а б Lichtenberger 2003, стр. 131.
  64. ^ а б Lichtenberger 2003, стр. 132.
  65. ^ а б в г Lichtenberger 2003, стр. 138.
  66. ^ „World Cup 1958 Sweden » Group 1 » Argentina - Germany 1:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  67. ^ „World Cup 1958 Sweden » Group 1 » Germany - CSSR 2:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  68. ^ „World Cup 1958 Sweden » Group 1 » Germany - Northern Ireland 2:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  69. ^ „World Cup 1958 Sweden » Quarter-finals » Germany - Yugoslavia 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  70. ^ „World Cup 1958 Sweden » Semi-finals » Sweden - Germany 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  71. ^ „Germany vs. France: Five of the best clashes between the two countries”. espn.com. 06. 07. 2016. Приступљено 29. 05. 2018. 
  72. ^ а б в г Skrentny 1958, стр. 162.
  73. ^ „WC Qualifiers Europe 1960/1961 » Group 3 » Northern Ireland - Germany 3:4”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  74. ^ „WC Qualifiers Europe 1960/1961 » Group 3 » Greece - Germany 0:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  75. ^ „World Cup 1962 Chile » Group 2 » Germany - Italy 0:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  76. ^ „World Cup 1962 Chile » Group 2 » Germany - Switzerland 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  77. ^ „World Cup 1962 Chile » Group 2 » Germany - Chile 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  78. ^ „World Cup 1962 Chile » Quarter-finals » Yugoslavia - Germany 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  79. ^ Heynckes 1962, стр. 130.
  80. ^ Süddeutsche Zeitung WM-Bibliothek. 1962. стр. 76. 
  81. ^ „WC Qualifiers Europe 1964/1965 » Group 2 » Germany - Sweden 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  82. ^ „WC Qualifiers Europe 1964/1965 » Group 2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  83. ^ „World Cup 1966 England » Group 2 » Germany - Switzerland 5:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  84. ^ „World Cup 1966 England » Group 2 » Germany - Argentina 0:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  85. ^ „World Cup 1966 England » Group 2 » Germany - Spain 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  86. ^ „World Cup 1966 England » Quarter-finals » Germany - Uruguay 4:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  87. ^ „World Cup 1966 England » Semi-finals » Germany - USSR 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  88. ^ „World Cup 1966 England » Final » England - Germany 4:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  89. ^ Amies, Nick (01. 04. 2010). „World Cup Final, 1966: England vs. West Germany”. The Making of a World Cup Legend. Deutsche Welle. Приступљено 29. 05. 2018. 
  90. ^ „England's claim to the firmament”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 03. 2008. г. Приступљено 29. 05. 2018. 
  91. ^ „England - Germany”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 03. 2008. г. Приступљено 29. 05. 2018. 
  92. ^ Robinson, J. (1996). The European Football Championships 1958-1996. Soccer Book Publishing. ISBN 978-0-947808-69-3. 
  93. ^ „WC Qualifiers Europe 1968/1969 » Group 7”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  94. ^ „WC Qualifiers Europe 1968/1969 » Group 7 » Germany - Cyprus 12:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  95. ^ „World Cup 1970 Mexico » Group 4”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  96. ^ „World Cup 1970 Mexico » Quarter-finals » Germany - England 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  97. ^ „World Cup 1970 Mexico » Semi-finals » Italy - Germany 4:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  98. ^ Amies, Nick (01. 04. 2010). „World Cup Semi-Final, 1970: Italy vs. West Germany”. The Making of a World Cup Legend. Deutsche Welle. Приступљено 29. 05. 2018. 
  99. ^ „A test of endurance and will”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 03. 2008. г. Приступљено 29. 05. 2018. 
  100. ^ „EURO Qualifiers 1970/1971 » Quarter-finals”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  101. ^ „EURO 1972 Belgium » Semi-finals » Germany - Belgium 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  102. ^ „EURO 1972 Belgium » Final » Germany - USSR 3:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  103. ^ Henson, Mike (12. 05. 2012). „Euro 1972: West Germany sweep the continent on finals debut”. bbc.com. Приступљено 29. 05. 2018. 
  104. ^ „World Cup 1974 Germany » Group 1 » Germany - Chile 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  105. ^ „World Cup 1974 Germany » Group 1 » Australia - Germany 0:3”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  106. ^ „World Cup 1974 Germany » Group 1 » GDR - Germany 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  107. ^ „World Cup 1974 Germany » Group B”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  108. ^ „World Cup 1974 Germany » Final » Netherlands - Germany 1:2”. worldfootball.net. Приступљено 29. 05. 2018. 
  109. ^ Murray, Scott (19. 09. 2008). „On Second Thoughts: the 1974 World Cup final”. theguardian.com. Приступљено 29. 05. 2018. 
  110. ^ „EURO Qualifiers 1974/1975 » Group 8”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  111. ^ „EURO Qualifiers 1974/1975 » Quarter-finals » Spain - Germany 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  112. ^ „EURO Qualifiers 1974/1975 » Quarter-finals » Germany - Spain 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  113. ^ „EURO 1976 Yugoslavia » Semi-finals » Germany - Yugoslavia 4:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  114. ^ „EURO Qualifiers 1974/1975 » Quarter-finals » Germany - Spain 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  115. ^ „World Cup 1978 Argentina » Group 2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  116. ^ а б „World Cup 1978 Argentina » Group A » Austria - Germany 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  117. ^ „EURO 1980 Italy » Group 1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  118. ^ „EURO 1980 Italy » Final » Germany - Belgium 2:1”. worldfootball.net. Архивирано из оригинала 17. 06. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  119. ^ „World Cup 1982 Spain » Semi-finals » Germany - France 5:4”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  120. ^ „World Cup 1982 Spain » Final » Italy - Germany 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  121. ^ „EURO 1984 France » Group 2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  122. ^ „Franz Beckenbauer”. FIFA. Архивирано из оригинала 06. 03. 2008. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  123. ^ „World Cup 1986 Mexico » Final » Argentina - Germany 3:2”. worldfootball.net. Архивирано из оригинала 01. 06. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  124. ^ „EURO 1988 Germany » Group 1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  125. ^ „EURO 1988 Germany » Semi-finals » Netherlands - Germany 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  126. ^ „Untangling 5 myths about the Berlin Wall”. Chicago Tribune. 31. 10. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  127. ^ „World Cup 1990 Italy » Group D » Germany - Yugoslavia 4:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  128. ^ „World Cup 1990 Italy » Group D » Germany - UA Emirates 5:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  129. ^ „World Cup 1990 Italy » Group D » Germany - Colombia 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  130. ^ „World Cup 1990 Italy » Round of 16 » Germany - Netherlands 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  131. ^ „World Cup 1990 Italy » Quarter-finals » Germany - CSSR 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  132. ^ „World Cup 1990 Italy » Semi-finals » Germany - England 5:4”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  133. ^ „World Cup 1990 Italy » Final » Germany - Argentina 1:0”. worldfootball.net. Архивирано из оригинала 17. 06. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  134. ^ Reineking, Jim. „Every FIFA World Cup champion: From 1930 Uruguay to 2014 Germany”. usatoday.com. Приступљено 31. 05. 2018. 
  135. ^ Marck, Jack (октобар 2006). „Over the Wall: A Once-in-a-Lifetime Experience”. americanheritage.com. Архивирано из оригинала 29. 08. 2008. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  136. ^ а б в Dähn, Karsten (12. 09. 2013). „East Germany - International Results 1952-1990”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 31. 05. 2018. 
  137. ^ Reck & Dick 2015, стр. 32.
  138. ^ „Friendlies 1990 » December » Germany - Switzerland 4:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  139. ^ „EURO Qualifiers 1990/1991 » Group 5”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  140. ^ „EURO 1992 Sweden » Group 2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  141. ^ „EURO 1992 Sweden » Semi-finals » Germany - Sweden 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  142. ^ Schmeichel, Peter (1999). „Schmeichel: The Autobiography” (на језику: дански): 97—98. ISBN 978-87-7901-122-9. 
  143. ^ „EURO 1992 Sweden » Final » Denmark - Germany 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  144. ^ „Gatecrashing Denmark down Germany”. UEFA. 05. 10. 2003. Приступљено 31. 05. 2018. 
  145. ^ „World Cup 1994 USA » Group C » Germany - Bolivia 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  146. ^ „World Cup 1994 USA » Group C » Germany - Spain 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  147. ^ „World Cup 1994 USA » Group C » Germany - South Korea 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  148. ^ „World Cup 1994 USA » Round of 16 » Germany - Belgium 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  149. ^ „World Cup 1994 USA » Quarter-finals » Bulgaria - Germany”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  150. ^ „Bulgaria Ends Germany's Reign”. New York Times. 11. 07. 1994. Архивирано из оригинала 24. 05. 2013. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  151. ^ Mifflin, Lawrie (11. 07. 1994). „WORLD CUP '94; Bulgaria, a Small Foot in Soccer, Steps Closer to Glass Slipper”. New York Times. Приступљено 31. 05. 2018. 
  152. ^ „EURO Qualifiers 1994/1995 » Group 7 » Bulgaria - Germany 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  153. ^ „EURO 1996 England » Quarter-finals » Germany - Croatia 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  154. ^ „EURO 1996 England » Semi-finals » Germany - England 6:5”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  155. ^ „EURO 1996 England » Final » Germany - Czech Republic 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  156. ^ Longman, Jere (05. 07. 1998). „WORLD CUP '98; Croatia Stuns Germany With the Aid Of a Red Card”. New York Times. Приступљено 31. 05. 2018. 
  157. ^ Hughes, Rob (09. 09. 1998). „Another Day, Another Coach Gone:Now It's Vogts”. New York Times. Приступљено 31. 05. 2018. 
  158. ^ „EURO 2000 Holland/Belgium » Group 1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  159. ^ „Holders Germany suffer heavy defeat”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 20. 06. 2000. Приступљено 31. 05. 2018. 
  160. ^ „Ribbeck quits as Germans head home”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 21. 06. 2000. Приступљено 31. 05. 2018. 
  161. ^ „Voller named as caretaker coach”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 02. 07. 2000. Приступљено 31. 05. 2018. 
  162. ^ „Daum: I took cocaine”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 12. 01. 2001. Приступљено 31. 05. 2018. 
  163. ^ „Brazil crowned world champions”. BBC Sport. BBC. 30. 06. 2002. Приступљено 31. 05. 2018. 
  164. ^ а б „Kahn wins Golden Ball award”. BBC Sport. BBC. 02. 07. 2002. Приступљено 31. 05. 2018. 
  165. ^ „Kahn named top keeper”. BBC Sport. BBC. 30. 06. 2002. Приступљено 31. 05. 2018. 
  166. ^ „Germany 1–2 Czech Rep”. BBC Sport. BBC. 23. 06. 2004. Приступљено 31. 05. 2018. 
  167. ^ „Voeller quits Germany role”. BBC Sport. 24. 06. 2004. Приступљено 31. 05. 2018. 
  168. ^ „Hitzfeld snubs Germany job”. London: guardian.co.uk. 01. 07. 2004. Приступљено 31. 05. 2018. 
  169. ^ „Rehhagel snubs Germany”. BBC Sport. 10. 07. 2004. Приступљено 31. 05. 2018. 
  170. ^ „Klinsmann takes German post”. London: guardian.co.uk. 26. 07. 2004. Приступљено 31. 05. 2018. 
  171. ^ „FIFA World Cup 2006 : Results of First Two Rounds of Voting”. FIFA. 06. 07. 2000. Архивирано из оригинала 23. 04. 2008. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  172. ^ „World Cup 2006 Germany » Group A » Germany - Costa Rica 4:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  173. ^ „World Cup 2006 Germany » Group A » Germany - Poland 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  174. ^ „World Cup 2006 Germany » Group A » Ecuador - Germany 0:3”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  175. ^ „World Cup 2006 Germany » Round of 16 » Germany - Sweden 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  176. ^ „World Cup 2006 Germany » Quarter-finals » Germany - Argentina 4:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  177. ^ „World Cup 2006 Germany » Semi-finals » Germany - Italy 0:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  178. ^ „World Cup 2006 Germany » 3td place » Germany - Portugal 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  179. ^ „Klose finishes as leading scorer”. BBC Sport. 09. 07. 2006. Приступљено 31. 05. 2018. 
  180. ^ „Podolski beats Ronaldo to award”. BBC Sport. 07. 07. 2006. Приступљено 31. 05. 2018. 
  181. ^ „Azzurri prominent in All Star Team”. FIFA. 07. 07. 2006. Архивирано из оригинала 14. 06. 2010. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  182. ^ „Germany 2006 – Statistics”. FIFA. Архивирано из оригинала 05. 06. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  183. ^ „Klinsmann quits as Germany coach”. BBC Sport. 12. 07. 2006. Приступљено 31. 05. 2018. 
  184. ^ „Klinsmann quits, Low steps in”. London: guardian.co.uk. 12. 07. 2006. Приступљено 31. 05. 2018. 
  185. ^ „REKORDER: Vodio reprezentaciju 15 godina i nikada nije pobedio!”. telegraf.rs. 18. 10. 2013. Приступљено 31. 05. 2018. 
  186. ^ „EURO Qualifiers 2006/2007 » Group D » Germany - Czech Republic 0:3”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  187. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Group B » Germany - Poland 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  188. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Group B » Croatia - Germany 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  189. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Group B » Austria - Germany 0:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  190. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Quarter-finals » Portugal - Germany 2:3”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  191. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Semi-finals » Germany - Turkey 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  192. ^ „EURO 2008 Austria/Switzerland » Final » Germany - Spain 0:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  193. ^ „WC Qualifiers Europe 2008/2009 » Group 4”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  194. ^ „Draw ignites FIFA World Cup fever”. FIFA.com. FIFA. 04. 12. 2009. Архивирано из оригинала 03. 11. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  195. ^ Taylor, Daniel (13. 06. 2010). „World Cup 2010: Miroslav Klose helps Germany put four past Australia”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  196. ^ Taylor, Daniel (18. 06. 2010). „World Cup 2010: Germany lose to Serbia after Klose's red card and Podolski's penalty miss”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  197. ^ „Velika pobeda Srbije nad Nemačkom!”. b92.net. 18. 06. 2010. Приступљено 31. 05. 2018. 
  198. ^ Ingle, Sean (23. 06. 2010). „World Cup 2010: Mesut Ozil strike sends Germany through to last 16”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  199. ^ McCarra, Kevin (27. 06. 2010). „World Cup 2010: Germany tear down England's defence”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  200. ^ „FAW boss Jonathan Ford rejects technology idea”. BBC News. 28. 06. 2010. Приступљено 31. 05. 2018. 
  201. ^ Fifield, Dominic (03. 07. 2010). „World Cup 2010: Germany dump Diego Maradona and Argentina out”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  202. ^ Chowdhury, Saj (27. 06. 2006). „Ronaldo's riposte”. BBC Sport. Приступљено 31. 05. 2018. 
  203. ^ McCarra, Kevin (07. 07. 2010). „World Cup 2010: Spain overcome Germany after Carles Puyol winner”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  204. ^ Duxbury, Nick (10. 07. 2010). „World Cup 2010: Germany beat Uruguay in third-place thriller”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  205. ^ „World Cup 2010 – Statistics”. planetworldcup.com. Приступљено 31. 05. 2018. 
  206. ^ „Golden Boot”. FIFA. Архивирано из оригинала 17. 03. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  207. ^ „Muller named Hyundai Best Young Player”. FIFA. 09. 03. 2011. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  208. ^ Hytner, David (17. 06. 2010). „World Cup 2010: Germany reap the rewards of the liberation generation”. London: guardian.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  209. ^ „EURO Qualifiers 2010/2011 » Group A”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  210. ^ „EURO 2012 Poland/Ukraine » Group B » Germany - Portugal 1:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  211. ^ „EURO 2012 Poland/Ukraine » Group B » Netherlands - Germany 1:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  212. ^ „EURO 2012 Poland/Ukraine » Group B » Denmark - Germany 1:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  213. ^ „Germany overpower Greece in Gdansk”. UEFA. 22. 06. 2012. Приступљено 31. 05. 2018. 
  214. ^ „EURO 2012 Poland/Ukraine » Semi-finals » Germany - Italy 1:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  215. ^ Voakes, Kris (02. 07. 2016). „Eight games, zero wins - Why have Germany never ever beaten Italy?”. goal.com. Приступљено 31. 05. 2018. 
  216. ^ „WC Qualifiers Europe 2012/2013 » Group C”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  217. ^ „SP: Nemačka vodila 4:0, kraj 4:4!”. b92.net. 16. 10. 2012. Приступљено 31. 05. 2018. 
  218. ^ „World Cup 2014 Brazil » Group G » Germany - Portugal 4:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  219. ^ „World Cup 2014 Brazil » Group G » Germany - Ghana 2:2”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  220. ^ „World Cup 2014 Brazil » Group G » USA - Germany 0:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  221. ^ „NIŠTA OD OSVETE: Nemci golovima u produžecima srušili Alžir za četvrtfinale!”. telegraf.rs. 30. 06. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  222. ^ „To nikada nikome nije uspelo: Nemačka po četvrti put uzastopno u polufinalu!”. mozzartsport.com. 04. 07. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  223. ^ „SVI SE KLANJAJU NEMCU: Klose je najbolji strelac Svetskih prvenstava (VIDEO)”. telegraf.rs. 08. 07. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  224. ^ „World Cup 2014 Brazil » Semi-finals » Brazil - Germany 1:7”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  225. ^ а б „Brazil - Nemačka 1:7 (VIDEO)”. mozzartsport.com. 08. 07. 2017. Приступљено 31. 05. 2018. 
  226. ^ „Večeras finale svetskog prvenstva: Nemačka – Argentina”. politika.rs. 12. 07. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  227. ^ „Nemačka je šampion sveta!”. b92.net. 13. 07. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  228. ^ „EURO Qualifiers 2014/2015 » Group D”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  229. ^ „EURO 2016 in Frankreich » Group C » Germany - Ukraine 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  230. ^ „EURO 2016 in Frankreich » Group C » Germany - Poland 0:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  231. ^ „EURO 2016 in Frankreich » Group C » Northern Ireland - Germany 0:1”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  232. ^ „EURO 2016 in Frankreich » Round of 16 » Germany - Slovakia 3:0”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  233. ^ „EURO 2016: Devet serija penala, Nemci konačno skinuli kletvu (VIDEO)”. fudbal.hotsport.rs. 03. 07. 2016. Приступљено 31. 05. 2018. [мртва веза]
  234. ^ „Grizman srušio šampiona sveta, Francuska u finalu!”. b92.net. 07. 07. 2016. Приступљено 31. 05. 2018. 
  235. ^ „Confederations Cup 2017 Russia » Group B » Australia - Germany 2:3”. worldfootball.net. Приступљено 26. 3. 2019. 
  236. ^ „Confederations Cup 2017 Russia » Group B » Germany - Chile 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 26. 3. 2019. 
  237. ^ „Confederations Cup 2017 Russia » Group B » Germany - Cameroon 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 26. 3. 2019. 
  238. ^ „Confederations Cup 2017 Russia » Semi-finals » Germany - Mexico 4:1”. worldfootball.net. Приступљено 26. 3. 2019. 
  239. ^ „Nemci vladari sveta – osvojen i Kup konfederacija!”. b92.net. 2. 7. 2017. Приступљено 26. 3. 2019. 
  240. ^ „Nemci imaju i najboljeg igrača Kupa konfederacija”. mozzartsport.com. 2. 7. 2017. Приступљено 26. 3. 2019. 
  241. ^ „WC Qualifiers Europe 2016/2017 » Group C”. worldfootball.net. Приступљено 31. 05. 2018. 
  242. ^ „Srbija protiv Brazila, Hrvatska na Argentinu, Rusija - Saudijska Arabija na otvaranju”. vijesti.me. 01. 12. 2017. Архивирано из оригинала 10. 06. 2018. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  243. ^ „World Cup 2018 Russia » Group F » Germany - Mexico 0:1”. worldfootball.net. Приступљено 28. 06. 2018. 
  244. ^ „World Cup 2018 Russia » Group F » Germany - Sweden 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 28. 06. 2018. 
  245. ^ „World Cup 2018 Russia » Group F » South Korea - Germany 2:0”. worldfootball.net. Приступљено 28. 06. 2018. 
  246. ^ „Švedska i Meksiko idu dalje, Njemačka eliminisana!”. rtcg.me. 27. 06. 2018. Приступљено 28. 06. 2018. 
  247. ^ „SENZACIJA SVIH SENZACIJA: Prvak ide kući nakon poraza u nadoknadi, Meksiko prošao dalje uprkos porazu”. m.sport.novi.ba. 27. 06. 2018. Приступљено 28. 06. 2018. 
  248. ^ „ČUDO: Koreja izbacila Nemačku!”. mondo.rs. 27. 06. 2018. Архивирано из оригинала 01. 07. 2018. г. Приступљено 28. 06. 2018. 
  249. ^ „Kakvo je ovo čudo, Nemci nisu ispali 80 godina u grupi! Brazilci slave!”. sportske.net. 27. 06. 2018. Приступљено 28. 06. 2018. 
  250. ^ „Auf Wiedersehen – branilac svetske titule ispao u grupi!”. b92.net. 27. 06. 2018. Приступљено 28. 06. 2018. 
  251. ^ „Prokletstvo prvog kruga bivših šampiona: Nemačka nastavila crni niz na Mundijalima”. telegraf.rs. 27. 06. 2018. Приступљено 28. 06. 2018. 
  252. ^ „World Cup 2018 Russia » Group F”. worldfootball.net. Приступљено 28. 06. 2018. 
  253. ^ „UEFA Nations League 2018/19 League Phase draw”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 24. 1. 2018. Приступљено 26. 3. 2019. 
  254. ^ „Netherlands 3-0 Germany: Liverpool's Virgil van Dijk & Georginio Wijnaldum score for hosts”. bbc.com. 14. 10. 2018. Приступљено 26. 3. 2019. 
  255. ^ „UEFA Nations League: Germany’s struggles continue with loss to France”. Indianexpress.com. 17. 10. 2018. Приступљено 26. 3. 2019. 
  256. ^ „Nations League: Germany relegated from top tier as pressure ramps up on Joachim Low - Goal.com”. Приступљено 26. 3. 2019. 
  257. ^ „Nations League A 2018/2019 » Group 1”. worldfootball.net. Приступљено 26. 3. 2019. 
  258. ^ „UEFA EURO 2020 qualifying draw made in Dublin”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 2. 12. 2018. Приступљено 26. 3. 2019. 
  259. ^ „Regulations of the UEFA European Football Championship 2018–20” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 9. 3. 2018. Приступљено 26. 3. 2019. 
  260. ^ „Njemačka slavila u Amsterdamu, Belgija sigurna”. rtcg.me. 24. 3. 2019. Приступљено 26. 3. 2019. 
  261. ^ „DFB extends with Adidas until 2022”. Deutscher Fussball-Bund. 20. 06. 2016. Приступљено 31. 05. 2018. 
  262. ^ „Deutsche Fußball-Nationalmannschaft 1978–1980”. sportmuseum.de. 04. 05. 2012. Архивирано из оригинала 02. 11. 2014. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  263. ^ „DFB-Trikot 2012”. hansanews.de. Архивирано из оригинала 10. 06. 2012. г. Приступљено 31. 05. 2018. 
  264. ^ „2014 FIFA World Cup Regulations” (PDF). UEFA. Приступљено 31. 05. 2018. 
  265. ^ „Why does Germany wear green? The Ireland myth and”. A Football Report. Приступљено 31. 05. 2018. 
  266. ^ Zulu Tek,, Jürgen; Niklaus, Thomas (01. 02. 2006). „Traditionstrikot vor dem Aus – Klinsmann steht auf Rot”. Der Spiegel (на језику: немачки). Приступљено 31. 05. 2018. 
  267. ^ а б „Germany Football Shirts – Old Football Kits”. oldfootballshirts.com. Приступљено 31. 05. 2018. 
  268. ^ „FIFA World Cup 1938 – Historical Football Kits”. Historicalkits.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  269. ^ „FIFA World Cup 1966 – Historical Football Kits”. Historicalkits.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  270. ^ „FIFA World Cup 1978 – Historical Football Kits”. Historicalkits.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  271. ^ „UEFA Euro 1980 – Historical Football Kits”. Historicalkits.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  272. ^ „UEFA Euro 2016 – Historical Football Kits”. Historicalkits.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  273. ^ а б Mamrud, Roberto; Stokkermans, Karel; Arnhold, Matthias. „(West) Germany - Record International Players”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 31. 05. 2018. 
  274. ^ а б в г „The FIFA World Cup”. schwarzundweiss.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  275. ^ „World Football Elo Ratings: 2014 World Cup”. eloratings.net. 13. 07. 2014. Приступљено 31. 05. 2018. 
  276. ^ а б в „The UEFA European Football Championship”. schwarzundweiss.co.uk. Приступљено 31. 05. 2018. 
  277. ^ „UEFA Euro 2000 – History – Germany”. Приступљено 31. 05. 2018. 
  278. ^ „UEFA Euro 2004 – History – Germany”. Приступљено 31. 05. 2018. 
  279. ^ „Löw mit erweitertem Kader in Tripleheader” (на језику: немачки). DFB. 2. 10. 2020. Приступљено 13. 10. 2020. 
  280. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „National coaches”. dfb.de. Приступљено 04. 06. 2018. 
  281. ^ а б в „Jupp Derwall, Former Coach of West German Soccer Team, Dies at 80”. nytimes.com Foundation. 29. 06. 2007. Приступљено 04. 06. 2018. 
  282. ^ „Berti Vogts”. planetworldcup.com. Приступљено 04. 06. 2018. 
  283. ^ „Ribbeck quits as Germans head home”. BBC. 21. 06. 2000. Приступљено 04. 06. 2018. 
  284. ^ „Rudi Völler nimmt seinen Hut”. kicker.de (на језику: немачки). 24. 06. 2004. Приступљено 04. 06. 2018. 
  285. ^ „Coach Klinsmann Calls it Quits in Germany”. dw.com. Приступљено 04. 06. 2018. 
  286. ^ Borden, Sam (13. 07. 2014). „Germans End Long Wait: 24 Years and a Bit Extra”. nytimes.com. Приступљено 04. 06. 2018. 
  287. ^ „Joachim Löw: 10 things on Germany's World Cup-winning coach”. bundesliga.com. Приступљено 04. 06. 2018. 
  288. ^ „Joachim Löw extends contract with Germany by two years until 2020”. theguardian.com. 31. 10. 2016. Приступљено 04. 06. 2018. 
  289. ^ „PRESEKAO Joakim Lev odlučio da li će voditi Nemačku posle Mondijala”. alo.rs. 15. 05. 2018. Приступљено 04. 06. 2018. 
  290. ^ „Nemci ne seku preko kolena: Lev ostaje selektor”. sportklub.rs. 28. 06. 2016. Приступљено 19. 08. 2018. 
  291. ^ „Kraj posle 15 godina: Još EURO i Joakim Lev napušta klupu Nemačke”. mozzartsport.com. 9. 3. 2021. Приступљено 30. 8. 2021. 
  292. ^ „Engleska ide u četvrtfinale Eura, Nemci dva puta matirani na Vembliju, fudbal putuje ka svojoj kući!”. telegraf.rs. 29. 6. 2021. Приступљено 30. 8. 2021. 
  293. ^ Jagličić, Igor (30. 6. 2021). „Lev na oproštaju: Preuzimam punu odgovornost”. sportklub.rs. Приступљено 30. 8. 2021. 
  294. ^ „Zvanično: Hansi Flik novi selektor Nemačke”. mozzartsport.com. 25. 5. 2021. Приступљено 30. 8. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Њемачке&oldid=28817030”