Ханс-Дитрих Геншер
Ханс-Дитрих Геншер | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 21. март 1927. |
Место рођења | Рајдебург, Немачка |
Датум смрти | 31. март 2016.89 год.) ( |
Место смрти | Рајдебург, Немачка |
Универзитет | Универзитет у Хале-Витенбергу, Универзитет у Лајпцигу |
Политичка каријера | |
Политичка странка | Странка слободних демократа, Националсоцијалистичка њемачка радничка партија, Liberal Democratic Party of Germany |
Ханс Дитрих Геншер (нем. Hans-Dietrich Genscher; Рајдебург, 21. март 1927 — 31. март 2016) био је немачки политичар. Члан је председништва и почасни потпредседник Странке слободних демократа, такозваних либерала.
После завршене школе у родном месту, постао је члан Хитлерјугенда, а касније је служио у помоћним јединицама немачког ваздухопловства од 1943. до 1944.. Годину дана после је мобилисан за радну обавезу а 1945. и у немачки вермахт. Кратко прије пада Берлина је заробљен и бива интерниран као ратни заробљеник код америчких а касније и енглеских војних снага.
После отпуштања из заробљеништва неко време ради као помоћни радник на градилиштима. Матурира 1946. године и уписује правни факултет у Халеу и Лајпцигу који и завршава 1949. године. После бега у западну Немачку 1952. године, припрема и 1954. полаже државни испит Хамбургу, чиме добија адвокатску лиценцу. 1956. године постаје научни асистент парламентарног клуба немачких либерала, чији је и председавајући између 1959. и 1965. године.
Ханс Дитрих Геншер је ожењен Барбаром Геншер, има једну кћерку и са породицом живи у Вахтбергу код Бона.
Политичка каријера
[уреди | уреди извор]1945. постаје члан Нацистичке странке. Од 1946. до 1952. био је члан Либералне демократске партије Немачке. Од 1952. године је члан Слободне демократске партије Немачке.
Изабран је за члана парламента 1965. у изборној јединици Бремен које место држи све до 1998.
Био је министар унутрашњих послова Савезне Републике Немачке у влади Вилија Бранта (1969—1974). Тада су либерали били у коалицији са социјалдемократском партијом и он помаже Вилију Бранту при обликовању такозване "источне политике", која је означавала приближавање комунистичком истоку. У влади Хелмута Шмита постаје министар иностраних послова и вицеканцелар (1974—1992). После распада коалиције, са паузом од непуних месец дана, наставља рад у истом министарству али овај пут у влади Хелмута Кола и у коалицији са Хришћанском демократском унијом. У то време је био један од најпопуларнијих немачких политичара. Био је и са најдужим министарским стажом у Немачкој (23 године).
Помогао је у процесу рушења комунистичких режима на Истоку, што је довело до процеса немачког уједињења. Познат је и као велики заступник хрватске независности, због чега је у Хрватској био проглашен почасним грађанином. Супротстављао се осталим европским министрима спољних послова и упорно је заступао став према хрватској и словеначкој независности и превременом признавању независности тих југословенских република. По дотадашњем договору земаља европске заједнице, признање је требало преиспитати тек 15. фебруара 1992. године, након извештаја Бадинтерове комисије.
Ханс-Дитрих Геншер је 19. децембра 1991, по повратку из Ватикана и по договору са Аустријом објавио да ће Немачка признати независност Хрватске и Словеније независно од одлуке других влада. Због те одлуке, Геншер је критикован и од тадашњег Генералног секретара Уједињених нација Хавијера Переза де Куељара, који је упозорио, „да би признање Словеније и Хрватске могло довести до ширења сукоба у Југославији".
Године 1992, на опште изненађење даје оставку на место министра иностраних послова СР Немачке.
Од 1994. године, Геншер је хонорарни професор Ото-Зур института за политичке науке Слободног универзитета у Берлину.
Признања
[уреди | уреди извор]Због његовог признања Хрватске певале су се у Хрватској песме "Данке Дојчланд". Геншеру је у Хрватској подигнуто неколико споменика, а његово и име тадашњег канцелара Немачке Хелмута Кола понеле су и улице у неколико хрватских градова (између осталог и Трогир).
Почасни је грађанин његовог родног града, носилац Великог крста француске почасне легије, почасни доктор наука лајпцишког универзитета као и носилац других признања.