Пређи на садржај

Хомосексуалност у Византији

С Википедије, слободне енциклопедије

Хомосексуалност у Византији била је осуђивана и називана „грехом содомије“, у складу са осудом на коју је наилазила у Старом завету („С мушкарцем не лези као са женом; гадно је“ Лев.:18:22). Она је била уобичајена још за време позног Римског царства, када је обиље младих робова и евнуха створило идеалне услове за тако нешто. Више црквених отаца, међу којима се истицао Јован Златоусти, негодовало је против оваког начина сексуалног упражњавања.[1]

Пошто је наишло на осуду црквеног клера, забрањено је и Јустинијановим новелама (77 и 141), које су, у ствари, понављале одредбу из Теодосијевог законика, према којој се за тако нешто изриче смртна казна која се састојала у одрубљивању главе иступнику. Исту казну изричу Ecloga и Ecloga aucta.

У овој првој се предвиђа опроштај за малолетног (испод дванаест година) партнера, који се показао пасивним у односу, са образложењем да „године показују да није био свестан тога шта му се дешева“.[2] Ова друга ослобађа партнера од смртне пресуде уколико има мање од петнаест година; уместо тога, или га бичују, или га пошаљу у манастир, с тим да је тамо стављен под строги надзор.

У Епитимијном номоканону Јован IV Испосника, који се састоји од осам поглавља, обухваћено је следећих седам телесних грехова: μαλακία /malakia/ (мастурбација), πορνεία /porneia/ (блудничење), μοιχεία /moicheia/ (прељуба), αρσενοκοιτία /arsenokoitia/ (хомосексуалност, у три вида), paidophtoria (сексуално злостављање малолетника), κτηνοβασία /ktenovasia/ (зоофилија) и αιμομιξία /haimomixia/ (инцест). Богородичина апокалипса, састављена између деветог и једанаестог века, наводи четири греха у вези са скрнављењем тела — блудничење, прељубу, хомосексуалност (и то два од укупно дванаест тумачења колико их је било) и инцест, а Анастасијина на све оно што стоји у претходно наведеној додаје још само мастурбацију. Ни у једној ни у другој апокалипси злостављање малолетника и зоофилија нису сврстане међу грехе.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ ODB (Homosexuality), ii. стр. 945-46.
  2. ^ Papaconstantinou-Talbot, Becoming Byzantine. стр. 27.
  3. ^ Baun 2007, стр. 339.

Литература

[уреди | уреди извор]