Христофор I Антиохијски
| Христофор I Антиохијски | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Багдад, |
| Датум смрти | 967. |
| Патријарх Антиохије и свег Истока | |
| Године | 960. - 967. |
| Претходник | Агапије |
| Наследник | Теодор |
Патријарх Христофор I је био православни патријарх Антиохије од 960. до 967. године[1].
Биографија
[уреди | уреди извор]Родом из Багдада који се првобитно звао ʻИса, преселио се у Сирију под владавином Сејфа ал-Давле, Хамданидског емира Алепа[2], и преузео посао секретара подређеног емира у Шаизару. Умешао се у црквене контроверзе у Антиохији и њени хришћани су га изабрали за новог патријарха након смрти патријарха Агапија.
Као патријарх, Христофор је предузео образовне и добротворне напоре да помогне хришћанима, укључујући преговоре са Сејф ал-Давлом о смањењу пореза. Када је 965. године у Антиохији избила побуна, коју је предводио Рашик ал-Насими, Христофор је стао на страну емира и повукао се у манастир Симеона Столпника како би избегао везе са побуњеницима. Након што је побуна коначно угушена, патријарх је постао фаворит на двору Саифа ал-Давле, али је створио непријатеље у Антиохији.
Када је Сејф ал-Давла умро почетком 967. године, непријатељи патријарха су искористили тренутни вакум моћи и сковали заверу против њега. Иако га је на ову опасност упозорио пријатељ муслиман по имену Ибн Аби ʻАмр, Христофор је одлучио да остане у Антиохији. Оптужујући патријарха за заверу против Антиохије са савезницима Саифа ал-Давле и са Византинцима, завереници су убедили групу гостујућих војника из Хорасана да га убију у ноћи 23. маја 967. Глава му је одсечена, а тело бачено. у реку Оронт. Убрзо након тога, група локалних хришћана пронашла је тело у реци и у тајности га однела у локални манастир, где је Христофор почео да се поштује као мученик.
Крајем 969. године, војске цара Никћфора II освојиле су Антиохију, а нови патријарх Антиохије Теодор II донео је Христифорово тело у град на јавно поштовање. Коначно је сахрањен у мермерном саркофагу на западној страни цркве Светог Петра.
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Вековима је грчка православна црква у Антиохији поштовала Христофора као свеца 21. или 22. маја, као што показују литургијски рукописи на сиријском и арапском језику који укључују календаре светаца[3]. Међутим, са растућом доминацијом византијског обреда у раној модерној Сирији, његово поштовање је нестало.
Извори
[уреди | уреди извор]Далеко најдетаљнији извор за Христофоров живот је Његово житије Ибрахима ибн Јухане, византијског бирократе који га је познавао као дете у Антиохији[4]. Овај текст је првобитно написан и на грчком и на арапском језику, али је сачувана само арапска верзија. Уредио га је и превео на француски Хабиб Зајат 1952. године. Значајни делови његовог житија су такође укључени у историју Јахје из Антиохије,[5] а кратка обавештења — усредсређена на његову смрт — појављују се у византијским историјама Лава Ђакона и Јована Скилица.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Spycket, Agnès (1981-01-01), Le Ier Millénaire Jusqu’à la Conquête du Proche-Orient Par Alexandre le Grand, BRILL, стр. 357—439, ISBN 978-90-04-49562-3, Приступљено 2024-02-22
- ^ De Giorgi, Andrea U.; Eger, Alexander Asa (2021). Antioch: a history. Cities of the ancient world. Abingdon (GB): Routledge. ISBN 978-0-367-63304-2.
- ^ Troupeau, G. (1971). „J. M. SAUGET, Premières recherches sur l'origine et les caractéristiques des synaxaires melkites (XIe-XIIe siècles), Subsidia Hagiographica, N° 45, I vol. in 8°, 456 pp., Bruxelles 1969”. Arabica. 18 (3): 330—331. ISSN 0570-5398. doi:10.1163/157005871x00150.
- ^ „Qiṣṣa sīrat al-baṭriyark ʿalā Anṭākiyya al-shahīd Kharīsṭūfūrus wa-shahādatihi bihā, allafahā Ibrāhīm ibn Yuḥannā [sc. Yūḥannā] al-ibrūṭusbāthār al-Malakī bihā yūnāniyyan thumma naqalahā ayḍan ʿarabiyyan”. Christian-Muslim Relations 600 - 1500. Приступљено 2024-02-23.
- ^ „Yaḥyā ibn Saʿīd al-Anṭākī”. Christian-Muslim Relations. A Bibliographical History. Приступљено 2024-02-23.