Хуманизам (књижевност)

Хуманизам (латински), културни и филозофско-научни покрет који је тежио образовању личности по античким узорима; у ширем смислу речи обнова класичне културе.

КЊИЖЕВНОСТ

антика хеленска књижевност римска књижевност средњовековна ренесанса треченто петраркизам барок рококо класицизам нови век просветитељство сентиментализам преромантизам романтизам реализам надреализам натурализам парнасизам симболизам импресионизам модернизам постмодернизам савремена

Може се рећи да је хуманизам и ренесансу условило више фактора. Незадовољство средњим веком, где је црква била свемоћна и кажњавала сваког ко не мисли као она, настанак градова и појаве грађанске класе, као и проналасци у науци (развијају се математика, географија, механика, астрономија...), само су неки од фактора... Окружени делима на латинском језику и античким грађевинама, почели су да се интересују за живот људи у време старог Рима и Грчке. Постоји неколико евентуалних разлога: да се побегне од постојећег живота или да се дође до сазнања о свему што је претходило. Хуманизам је заокрет средњег века ка свему што је античко. Хуманисти су људи који су учили латински и грчки језик, који су изучавали антички живот и уметност. Латински нису користили само за читање, него и за разговоре у салонима, као и за писање својих дела.

Хуманизам и ренесанса траје од 14. па до краја 16. века. За ренесансу је везан појам хуманизма. Хуманизам је један вид ренесансе.

Колевка му је Италија, а зачетник Петрарка. Убрзо се проширило и на остатак Европе. Узори су тражени и нађени у култури, животу, књижевности и уметности старих Грка и Римљана. Човек је тек у хуманизму доспео у сам центар пажње. До тада се све вртело о Богу и идеји да се треба одрицати од живота, док се у хуманизму веровало да се његова срећа налази на Земљи. У филозофији се заступало гледиште да је етички идеал слободан човек и да човек треба да буде мерило свих вредности. У средњем веку црква је потиснула тај идеал, па су хуманисти почели борбу против средњовековног-монашког гледања на свет и култ личности. Песници Петрарка, Бокачо и Алигијери су нашли у старим Римљанима идеале активних људи и националне величине Италије. Састављају се збирке дела пореклом из античког Рима, један од примера је и тзв. Gesta Romanorum.

Немачка је упознала хуманизам преко великих сабора у 14. веку, а вође су му били: Еразмо Ротердамски, Рајхлин и Меланхтон.

Хуманизам је оживео лаичко образовање, потиснуо схоластику, латински језик је поправљен по класичним узорима итд. У вези с хуманизмом је и реформација, јер је представљала побуну ослобађања личности против црквене стеге и догми. У 17. веку веку, пошто се губио у пуком формализму, хуманизам се у Немачкој морао повући пред животним реализмом, који је водио рачуна о професионалним и сталешким интересима и достигнућима природних наука; у Немачкој књижевности значајан допринос су дали: Лесинг, Хердер, Вилау, Гете, Шилер и др. Цео покрет је тежио да уздигне индивидуу на висину чисте човечности.