Хусеин ибн Али

Хусеин ибн Али

Трећи имам шиизма
Абу Абд Алах
Шабир
Хусеин ибн Али; Трећи имам шиизма; Абу Абд Алах; Шабир
	Калиграфска репрезентација Хусеиновог имена у рашидунској форми
Име по рођењу	ٱلْحُسَيْن ٱبْن عَلِيّ
Друга имена	Хусајн ибн Али ибн Аби Талиб
Датум рођења	10. јануар 626. ; (3 шабан AH 4)
Место рођења	Медина, Хејаз, Арабија
Датум смрти	10. октобар 680. (55 год.) ; (10 Muharram AH 61)
Место смрти	Карбала, Омејадски калифат
Узрок смрти	Одрубљена му је глава у Бици код Карбале
Место укопа	Имамско Хусајн светилиште, Карбалска гувернатура, Ирак; 32° 36′ 59″ N 44° 01′ 56″ E / 32.61639° С; 44.03222° И
Деловање	Унук исламског пророка Мухамеда; Битка код Карбале; Имам
Титула	Списак Сајид ал-Шухада ; (арапски за господ мученика); аш-Шахид; (арапски за мученик); ас-Сибт; (арапски за унук); Сајиду Шабаби Ахлил Јанах; (арапски за лидер младих из раја); ар-Рашид; (арапски за праведно вођен); ат-Таби ли Мардхатилах; (арапски за следбених божје воље); ал-Мубарак; (арапски за благословљен); ат-Тајиб; (арапски за чист); Сајидиш Шухада; (арапски за за господ мученика); ал-Вафи; (арапски за лојалан); Укунцу Али ; (турски за Трећи Али);
Мандат	670–680
Супружник	Шархрбану (наводно ) ; Ум Рубаб; Ум Лајла; Ум Ишак
Деца	Али Зајн ал Абидин; Сакина; Али Ал-Акбар; Sukaynah; Али ал-Асгхар; Фатима ас-Сугхра

Ел Хусеин ибн 'Алī ибн Абī Тāлиб ибн 'Абд ел Муталиб ибн Хāшим ибн 'Абд Манаф или Хусејн (* 627, умро 10. октобар 680/ 5-61.), други син хазрети Алије и Фатиме и Мухамедов унук.^[9]

Прича о Хусеину је централни догађај у историји дванаестника. Муавију је после његове смрти наследио његов син Језид. Језид је постао халифа у Дамаску, али мимо уобичајене процедуре, јер је Муавија знатно раније присилио неке познате ашабе на верност Језиду, који је био познат по томе што је волео забаве. Неслагања о томе ко је најпогоднија личност за место халифе због духовних, политичких и верских разлога, а која нису била само ши'ијски аргументи, водила су многе познате личности да одбију да се прикључе Језиду. Међу њима су били Абдулах ибн Зубејр, син познатог ашаба, који се касније прогласио за халифа и једно време владао Меком, и Хусеин, Послаников унук, који је напустио Медину и склонио се у Меку.

У Меки су га присталице наговориле да оде у Куфу, где су му осигурали подршку. Хусеин је послао свог нећака Муслима ибн Акила да припреми његов долазак. Међутим, ухваћен је и убијен од стране емевијског намесника. Хусеин се после тога одлучио да оде у Куфу са осамдесет чланва своје породице, и још шездесет других, од којих су половина били ашаби. Абдула, син халифе Омера, одговаро га је од овог пута. Језид је тада наредио свом намеснику Убејдулаху ибн Зијаду да пресретне Хусеина, коме се у међувремену придружило шест стотина људи. Међутим, војска од четири хиљаде људи под вођством Омера ибн Са'да (сина Са'да ибн Векаса) окружила га је на Кербали, покрај реке Еуфрат у Ираку. Одсечен осам дана од извора воде, он је преговарао са Језодовим трупама, све док није почела борба, а у почетку су то, сходно арапским обичајима, биле борбе појединаца. На крају је и сам Хусејн ушао у борбу где је, скрхан жеђу, ускоро убијен. Само двоје његове деце преживело је масакр, који је након тока следио. Његово убиство није имало велики утицај на тадашњу политичку ситуацију, али је постало симбол од велике важности за ши'ије, у почетку за врме Бујида, а још више после успона Сафавидске династије. Хусеин је за ши'ије имам, особа коју они смарају посредником између Бога и човека. Они верују да је ова функција наследна, и да је од Алије прешла Хусеиновим потомцима. Међу ши'ијама и данас постоји осећај кривице због догађаја у Кербели. Централни догађај везан за ову кривицу јесте обмањујући позив Хусеину и издаја од раних ши'ија из Куфе, који му нису пристигли у помоћ.

Први Сафавиди, који су успели да освоје Персију почетком шеснаестог вијека, искористили су и институционализовали ову кривицу. Као и други пре њих, Сафавиди су користили ши'изам као оруђе за добијање и одржавање политичке моћи, и као механизам друштвене контроле. Хусеинова смрт описана је с много крвавих и сажаљивих детаља у драми званој та'зија која се у ши'јском свету изводи неколико дана пре обележавања догађаја на Кербали. Суније на овај догађај гледају као на жалосно убиство Посланиковог другог најближег потомка. Иако га сматрају ужасном трагедијом, оно није постало лична и национална траума. Суније обиљежавају овај дан (10. мухарем), али не због догађаја на Кербели, већ је он обилежаван као празник и у Посланиково време. Данас неке ши'ије, приликом обележавања годишњице Хусеинове смрти, падају у транс или се рањавају идући улицама. Хусеиново турбе, још од сафавидског времена, постало је најважније светиште дуодецималних ши'ија.

Пре своје смрти, омејадски владар Муавија именовао је свог сина Језида за свог наследника, супротно споразуму Хасан-Муавија.^[10] Када је Муавија умро 680. године, Јазид је захтевао да му се Хусеин закуне на верност. Хусаин је одбио да се обавеже на верност Јазиду, иако је то значило жртвовање његовог живота. Као последица тога, напустио је Медину, свој родни град, да би се склонио у Меку у 60. хиџретској години.^[10]^[11] Тамо су му људи из Куфе послали депешу, тражећи његову помоћ и обећавајући му своју верност. Стога је путовао према Куфи,^[10] након што је добио неке повољне индикације, заједно са малим караваном његових рођака и следбеника,^[12] али у близини Карбале је његов караван пресрела Јазидова војска. Он је убијен и одрубљена му је главу у Бици код Карбале 10. октобра 680. године (10. мухарема 61. хиџретске године) од Језида, заједно са већином своје породице и сапутника, укључујући Хусановог шестомесечног сина Али ал-Асгхара, док су жене и остала децом узети као затвореници.^[10]^[13] Бес због Хусеинове смрти претворен је у вапај који је помогао да се поткопа легитимитет Омејадског калифата, и на крају његово свргавање Абасидском револуцијом.^[14]^[15]

Референце

^ Shabbar, S.M.R. (1997). Story of the Holy Ka'aba. Muhammadi Trust of Great Britain. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 23. 5. 2017.
^ Nakash, Yitzhak (1. 1. 1993). „An Attempt To Trace the Origin of the Rituals of Āshurā¸”. Die Welt des Islams. 33 (2): 161—181. doi:10.1163/157006093X00063.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж al-Qarashi, Baqir Shareef (2007). The life of Imam Husain. Qum: Ansariyan Publications. стр. 58.
^ Tirmidhi, Vol. II, p. 221 ; تاريخ الخلفاء، ص189 [History of the Caliphs]
^ A Brief History of The Fourteen Infallibles. Qum: Ansariyan Publications. 2004. стр. 95.
^ Kitab al-Irshad. стр. 198.
^ Reyshahri, Mohammad, Imam Hussain's encyclopedia in the Quran, Sunnah and History, Dar Al-Hadith Research Center, vol. 1, pg. 215
^ S. Manzoor Rizvi. The Sunshine Book. ISBN 1312600942.
^ „Husayn ibn Ali”. Encyclopædia Britannica. „Al-Ḥusayn ibn ʿAlī, (born January 626, Medina, Arabia [now in Saudi Arabia]—died October 10, 680, Karbalāʾ, Iraq), hero in Shiʿi Islam, grandson of the Prophet Muhammad through his daughter Fāṭimah and son-in-law ʿAlī (the first imam of the Shiʿah and the fourth of the Sunni Rashidun caliphs).”
^ ^а ^б ^в ^г Madelung, Wilferd. „HOSAYN B. ALI”. Iranica. Архивирано из оригинала 30. 9. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2008.
^ Dakake 2007, стр. 81–82.
^ „Husayn ibn Ali | Biography, Death, & Significance”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 3. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2019.
^ Gordon 2005, стр. 144–146
^ Cornell, Vincent J.; Kamran Scot Aghaie (2007). Voices of Islam. Westport, Conn.: Praeger Publishers. стр. 117 and 118. ISBN 9780275987329. Приступљено 4. 11. 2014.
^ Robinson, Chase F. (2010). „5 - The rise of Islam, 600–705”. The New Cambridge History of Islam (6 vols.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 215. ISBN 978-0-521-51536-8.

Литература

Schimmel, Annemarie (1975). Mystical Dimensions of Islam. Chapel Hill: The University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1271-6.
Howard-Johnston, James (2010). Witnesses to a World Crisis: Historians and Histories of the Middle East in the Seventh Century. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920859-3. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Chittick, William C. (1986). „Rūmī's view of the Imam Ḥusayn”. Al-Serāt: Papers from the Imam Ḥusayn Conference, London, July 1984. 12. London: The Muhammadi Trust of Great Britain and Northern Ireland. стр. 3—12. ISBN 9780710302076.
Haywood, J. A. (1991). „Marthiya in Urdu literature (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. стр. 610—612. ISBN 90-04-08112-7.
Elsie, Robert (2005). Albanian Literature: A Short History. London & New York: I.B. Tauris. ISBN 9781845110314. Архивирано из оригинала 6. 3. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Norris, H. T. (1993). Islam in the Balkans: Religion and Society Between Europe and the Arab World. Columbia, SC: University of South Carolina Press. ISBN 9780872499775.
Hanaway, W. L. Jr. (1991). „Marthiya in Persian literature (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. стр. 608—609. ISBN 90-04-08112-7.
Thackston, Wheeler M. (1994). A Millennium of Classical Persian Poetry: A Guide to the Reading & Understanding of Persian Poetry from the Tenth to the Twentieth Century. Bethesda: IBEX Publishers. ISBN 9780936347509. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Sindawi, Khalid (2002). „The image of Ḥusayn ibn 'Alī in Maqātil Literature”. Quaderni di Studi Arabi. 20-21: 79—104. JSTOR 25802958.
Günther, Sebastian (1994). „Maqâtil Literature in Medieval Islam”. Journal of Arabic Literature. 25 (3): 192—212. doi:10.1163/157006494X00103.
Schimmel, Annemarie (1986). „Karbalā' and the Imam Husayn in Persian and Indo-Muslim literature”. Al-Serāt: Papers from the Imam Ḥusayn Conference, London, July 1984. 12. London: The Muhammadi Trust of Great Britain and Northern Ireland. стр. 29—39. ISBN 9780710302076.
Chaudhuri, Supriya (2012). „The Bengali novel”. Ур.: Dalmia, Vasudha; Sadana, Rashmi. The Cambridge Companion to Modern Indian Culture. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51625-9. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Fischer, Michael M. J. (2003). Iran: From Religious Dispute to Revolution. Madison, WI: The University of Wisconsin Press. ISBN 9780299184735. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Yildirim, Riza (2015). „In the Name of Hosayn's Blood: The Memory of Karbala as Ideological Stimulus to the Safavid Revolution”. Journal of Persianate Studies. 8 (2): 127—154. doi:10.1163/18747167-12341289.
Arjomand, Saïd A. (2016). Sociology of Shiʿite Islam: Collected Essays. Leiden: E. J. Brill. ISBN 9789004326279. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7.
Anthony, Sean (2011). The Caliph and the Heretic: Ibn Sabaʾ and the Origins of Shīʿism. Leiden: E. J. Brill. ISBN 978-90-04-21606-8. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Sharon, Moshe (1983). Black Banners from the East: The Establishment of the ʻAbbāsid State : Incubation of a Revolt. Jerusalem: JSAI. ISBN 978-965-223-501-5. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Hyder, Syed Akbar (2006). Reliving Karbala: Martyrdom in South Asian Memory. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-537302-8. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Brunner, Rainer (2013). „Karbala”. Ур.: Bowering, Gerhard; Crone, Patricia; Mirza, Mahan; Kadi, Wadad; Zaman, Muhammad Qasim; Stewart, Devin J. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. New Jersey: Princeton University Press. стр. 293. ISBN 9780691134840. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Gölz, Olmo (2019). „Martyrdom and Masculinity in Warring Iran:The Karbala Paradigm, the Heroic, and the Personal Dimensions of War”. Behemoth–A Journal on Civilisation. 12 (1): 35—51. doi:10.6094/behemoth.2019.12.1.1005.
Pinault, David (2001). Horse of Karbala: Muslim Devotional Life in India. New York: Palgrave. ISBN 978-1-349-61982-5. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Aghaie, Kamran S. (2004). The Martyrs of Karbala: Shi'i Symbols and Rituals in Modern Iran. Seattle & London: University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98455-1. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Sachedina, Abdulaziz A. (1981). Islamic Messianism: The Idea of Mahdi in Twelver Shi'ism. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-442-6. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Calmard, Jean (1982). „ʿAbbās b. ʿAlī b. Abū Ṭāleb”. Encyclopaedia Iranica. 1. Encyclopædia Iranica Foundation. Архивирано из оригинала 23. 9. 2018. г. Приступљено 11. 8. 2019.
Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second изд.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7.
Jafarian, Rasul (1999). Tarikh-e Siasi-e Eslam (на језику: Persian). 2. Oom: Daftar-e Nashr-e al-Hadi. ISBN 964-400-107-9.
Chittick, William C. (2012). In Search of the Lost Heart: Explorations in Islamic Thought. New York: SUNY Press. ISBN 978-1438439372.
Hawting, Gerald R. (2002). „Yazid (I) b. Mu'awiya (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. ISBN 90-04-12756-9.
Donner, Fred M. (2010). Muhammad and the Believers, at the Origins of Islam. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05097-6. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Dixon, Abd al-Ameer A. (1971). The Umayyad Caliphate, 65-86/684-705: (a Political Study). London: Luzac. ISBN 978-0718901493. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Ayoub, Mahmoud (1978). Redemptive Suffering in Islam: A Study of the Devotional Aspects of Ashura in Twelver Shi'ism. Hague: Mouton Publishers. ISBN 90-279-7943-X. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Howard, I. K. A. (1986). „Husayn the Martyr: A Commentary on the Accounts of the Martyrdom in Arabic Sources”. Al-Serāt: Papers from the Imam Ḥusayn Conference, London, July 1984. 12. London: The Muhammadi Trust of Great Britain and Northern Ireland. стр. 124—142. ISBN 9780710302076.
Halm, Heinz (1997). Shi'a Islam: From Religion to Revolution. Превод: Allison Brown. Princeton: Markus Wiener Publishers. ISBN 1-55876-134-9.
Lammens, Henri (1921). Le Califat de Yazid Ier (на језику: француски). Beirut: Imprimerie Catholique Beyrouth. OCLC 474534621.
Jafri, S. M. (1979). Origins and Early Development of Shi'a Islam. London and New York: Longman. ISBN 9780582780804. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5.
Al-Bukhari, Muhammad Ibn Ismail (1996). The English Translation of Sahih Al Bukhari With the Arabic Text (на језику: енглески и арапски). Превод: Muhammad Muhsin Khan. Al-Saadawi Publications. ISBN 1-881963-59-4.
Canaan, Tawfiq (1927). Mohammedan Saints and Sanctuaries in Palestine. London, England: Luzac & Co. Архивирано из оригинала 16. 5. 2019. г. Приступљено 16. 7. 2020.
Dakake, Maria Massi (2007). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6.
Gordon, Matthew (2005). The Rise of Islam. Greenwood Press. ISBN 0-313-32522-7.
Halm, Heinz; Watson, Janet; Hill, Marian (2004). Shi'ism. Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-1888-0.
Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3.
Tabatabae (1979). Shi'ite Islam. Превод: Sayyid Mohammad Hosayn. Suny Press. ISBN 0-87395-272-3.
Wellhausen, Julius (1927). The Arab Kingdom and its Fall. Превод: Margaret Graham Weir. Calcutta: University of Calcutta. OCLC 752790641.
Wellhausen, Julius (1901). Die religiös-politischen Oppositionsparteien im alten Islam (на језику: немачки). Berlin: Weidmannsche Buchhandlung. OCLC 453206240.
Tabatabai, Seyed Mohammad Hussein (1996). Tafsir al-Mizan (на језику: персијски).
Fakhr Razi, Muhammad ibn Umar (1901). Tafsir al-Razi (на језику: арапски). Beirut: Dar al-Fikr Buchhandlung.
Ibn Kathir, Ismail Ibn Umar. Tafsir ibn Kathir (на језику: арапски). Beirut: Dar al-Kitab al-Alamiyah.
Siouti, Jalaluddin (1901). Tafsir al-Jalalayn (на језику: арапски). Beirut: Al-Noor Press Foundation.
Haider, Najam I. (2016). „al-Ḥusayn b. ʿAlī b. Abī Ṭālib”. Ур.: Fleet, K.; Krämer, G.; Matringe, D.; Nawas, J.; Rowson, E. Encyclopaedia of Islam. 3rd. E. J. Brill. Архивирано из оригинала 13. 2. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Munson, Henry (1988). Islam and Revolution in the Middle East. Yale University Press. ISBN 9780300046045. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Algar, .H (1984). „Āl–e ʿAbā”. Encyclopædia Iranica. Encyclopedia Iranica Foundation. Архивирано из оригинала 18. 10. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Poonawala, Ismail; Kohlberg, Etan (1985). „ʿAlī b. Abī Ṭāleb”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. 1. New York: Bibliotheca Persica Press. стр. 838—848. Архивирано из оригинала 29. 4. 2011. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Veccia Vaglieri, L. (1971). „(al-) Ḥusayn b. ʿAlī b. Abī Ṭālib (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. OCLC 495469525.
Vaglieri, L. Veccia (1960). „ʿAlī b. Abī Ṭālib (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 381—386. OCLC 495469456.
Vaglieri, L. Veccia (1971). „(Al)-Ḥasan b. ʿAlï b. Abï Ṭālib (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. стр. 240—243. OCLC 495469525.
Howard, I. K. A., ур. (1990). The History of al-Ṭabarī, Volume XIX: The Caliphate of Yazīd ibn Muʿāwiyah, A.D. 680–683/A.H. 60–64. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-0040-1.
Madelung, Wilferd (2004). „Ḥosayn b. ʿAli i. Life and Significance in Shiʿism”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. XII. New York: Bibliotheca Persica Press. стр. 493—498. Архивирано из оригинала 29. 8. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Madelung, Wilferd (2011). „ʿALĪ B. ḤOSAYN B. ʿALĪ B. ABĪ ṬĀLEB”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. I/8. New York: Bibliotheca Persica Press. стр. 849—850. Архивирано из оригинала 22. 9. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Calmard, Jean (2004). „Ḥosayn b. ʿAli ii. in Popular Shiʿism”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. XII. New York: Bibliotheca Persica Press. стр. 498—502. Архивирано из оригинала 8. 10. 2020. г. Приступљено 10. 10. 2023.
„Al-Ḥusayn ibn ʿAlī”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc.
„Plus Index”. Encyclopaedia of the Qur'an. Brill Publishers, Leiden. децембар 2005. ISBN 90-04-14743-8.
Madelung, Wilferd (2003). „ḤASAN B. ʿALI B. ABI ṬĀLEB”. Encyclopædia Iranica. Encyclopedia Iranica Foundation. Архивирано из оригинала 17. 11. 2013. г.
Faramarz, Haj Manouchehri (2013). „Husaian (as) Imam”. Encyclopaedia Islamica. Center for the Great Islamic Encyclopedia. стр. 664—715. ISBN 9786006326191.
Seyed Mohammad, Emadi Haeri (2009). „Hussein bin Ali, Imam.”. Encyclopedia of the Islamic World. Islamic Encyclopedia Foundation. Архивирано из оригинала 13. 2. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.
Fığlâlı, E.Ruhı; Üzün, İlyâs (1998). „HÜSEYİN – An article published in Turkish Encyclopedia of Islam”. TDV İslâm Ansiklopedisi (на језику: турски). 18 (Hilal - Huseyin Lamekani). Istanbul. стр. 518—524. ISBN 978-97-53-8944-56. Архивирано из оригинала 13. 2. 2023. г. Приступљено 10. 10. 2023.

Спољашње везе

hussain ibn 'Ali an article of Encyclopædia Britannica.
Biography of Imam Husayn на веб-сајту YouTube
hussain ibn 'Ali by Wilferd Madelung, an article of Encyclopædia Iranica.
hussain ibn 'Ali in popular Shiism by Jean Calmard, an article of Encyclopædia Iranica.
Imam hussain in the eyes of non-Muslims
The Third Imam
Martyr Of Karbala
An account of the death of hussain ibn Ali
Interactive Family Tree by Happy Books
Story of Karbala: Maqtal e Abi Mukhnaf

[shabbar-1] Shabbar, S.M.R. (1997). Story of the Holy Ka'aba. Muhammadi Trust of Great Britain. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 23. 5. 2017.

[Brill_article-2] Nakash, Yitzhak (1. 1. 1993). „An Attempt To Trace the Origin of the Rituals of Āshurā¸”. Die Welt des Islams. 33 (2): 161—181. doi:10.1163/157006093X00063.

[qarashi58-3] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж al-Qarashi, Baqir Shareef (2007). The life of Imam Husain. Qum: Ansariyan Publications. стр. 58.

[4] Tirmidhi, Vol. II, p. 221 ; تاريخ الخلفاء، ص189 [History of the Caliphs]

[history95-5] A Brief History of The Fourteen Infallibles. Qum: Ansariyan Publications. 2004. стр. 95.

[6] Kitab al-Irshad. стр. 198.

[7] Reyshahri, Mohammad, Imam Hussain's encyclopedia in the Quran, Sunnah and History, Dar Al-Hadith Research Center, vol. 1, pg. 215

[books.google.com-8] S. Manzoor Rizvi. The Sunshine Book. ISBN 1312600942.

[9] „Husayn ibn Ali”. Encyclopædia Britannica. „Al-Ḥusayn ibn ʿAlī, (born January 626, Medina, Arabia [now in Saudi Arabia]—died October 10, 680, Karbalāʾ, Iraq), hero in Shiʿi Islam, grandson of the Prophet Muhammad through his daughter Fāṭimah and son-in-law ʿAlī (the first imam of the Shiʿah and the fourth of the Sunni Rashidun caliphs).”

[Iranica-10] а ^б ^в ^г Madelung, Wilferd. „HOSAYN B. ALI”. Iranica. Архивирано из оригинала 30. 9. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2008.

[11] Dakake 2007, стр. 81–82.

[12] „Husayn ibn Ali | Biography, Death, & Significance”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 3. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2019.

[Gordon,_2005,_pp._144–146-13] Gordon 2005, стр. 144–146

[14] Cornell, Vincent J.; Kamran Scot Aghaie (2007). Voices of Islam. Westport, Conn.: Praeger Publishers. стр. 117 and 118. ISBN 9780275987329. Приступљено 4. 11. 2014.

[Robinson_2010_215-15] Robinson, Chase F. (2010). „5 - The rise of Islam, 600–705”. The New Cambridge History of Islam (6 vols.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 215. ISBN 978-0-521-51536-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF WorldCat
Државне	Шпанија Француска 2 BnF подаци 2 Немачка Израел Сједињене Државе Шведска Аустралија Холандија Пољска Ватикан
Академске	CiNii
Људи	Родовид 2 Trove
Остале	Енциклопедија Британика IdRef İslâm Ansiklopedisi