Пређи на садржај

Шербан Кантакузин

С Википедије, слободне енциклопедије
Шербан Кантакузин
Шербан Кантакузин
Датум рођења1640
Датум смрти29. октобар 1688.(1688-10-29) (47/48 год.)
Место смртиБукурешт
РодитељиConstantin Cantacuzène
Elena Cantacuzino

Шербан Кантакузин (рођен 1640. — умро 29. октобар/8. новембар 1688. године) био је војвода Влашке од 1678. до 1688. године. Био је члан славне породице византијског порекла Кантакузина, син постелника Константина I Кантакузина и брат великог постелника Константина II Кантакузина[1]. Његова мајка, Елина (Илинка), била је ћерка планинског господара војводе Радуа X Шербана Басараба (1602–1610) и Елине, из породице великих бојара Маргинени.

Као владар планинске државе и вазал Турака, учествовао је са османском војском у опсади Беча 1683. године. Међутим, преговарао је са империјалистима о преласку Влашке у хришћански табор, желећи да заузме положај заштитника хришћана на Балканском полуострву, обећавајући му ослобађање Константинопоља од Турака под вођством Хабзбурга. После његове смрти, наследио га је његов сестрић војвода Константин Бранковеану.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Узео је учешћа у турској кампањи која се завршила неуспехом пред Бечом 1683. године. Истовремено, преговара о ступању у рат на страни хришћана и слању своје војске у кампању Свете лиге ка Цариграду чији је циљ био протеривање Турака из Европе. На савез са хришћанима наговарао га је гроф Ђорђе Бранковић. Кантакузин је први донео кукуруз у Влашку, односно у данашњу Румунију. Током његове владавине основане су у Влашкој бројне штампарије. Шербан је наручио штампање румунског издања Библије која је позната као „Кантакузинова Библија”, објављена по први пут у Букурешту 1688. године. Његов син Ђорђе Кантакузин касније је служио као бан Олтеније. Био је ожењен Руксандром Росети. Шербан је изненада умро 1688. године. Постојале су шпекулације да су га отровали бољари.

Током његове владавине почеле су да круже бројне копије такозване Кантакузинове хронике.

Порекло

[уреди | уреди извор]

Шербан је био члан породице Кантакузино, породице која је дала неколико господара Влашке и Молдавије. Ова породица се тако добро асимилирала у румунским земљама, да је завршила на челу бојарске странке која се борила да ограничи утицај недавно пристиглих грчких породица. Отац Шербана Воде, велики постелник Константин I Кантакузин, оженио се Елином, ћерком војводе Радуа X Шербана Басараба, тако да су се његови синови сматрали као наследници старих „земаљских“ господара.[2]

Према информацијама које су биле присутне само у Дел Кјару, који је касније преузео Димитрије Кантемир, Шербан је „оскврнио“ учествовао у завери против војводе Ђорђа Дуке, због чега се склонио у Цариград, где је купио власт над Влашком.[3][4] Шербан је проглашен за владара 1678. године, а ушао је у Букурешт 6. јануара 1679. године.[5]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Године 1683. борио се заједно са Турцима при опсади Беча, где су Турци поражени. Војвода Шербан, попут господара Молдавије и војводе Трансилваније, био је приморан да са својом малом војском прати турску војску. Хроничари тог времена кажу да су његови топови испаљивали кугле пуњене сламом, да не би наудиле опкољеним хришћанима. У близини Беча и данас постоји камени крст који је он подигао за хришћане који су тада били у турској војсци.[6]

У периоду од 1684–1688. године, играо је генијалну дипломатску игру, покушавајући да се супротстави експанзионистичким тенденцијама Хабзбурга у Банату и Пољске у Молдавији. Предложио је Турцима да му престо дају наследно (претварањем земље у феуд), истовремено успостављајући контакте са Русијом и Венецијом.

Он је 2/12 октобра 1688. године, послао поруку у Беч, да се потчињава Хабзбуршком царству. У делегацији су били његов брат Ђорђе Кантакузино, његов зет Константин Балакеану (гвелики ага), његов синовац Рербан Кантакузино (у то време капетан; син Драгија Кантакузина) и Рербан Владеску (комесар).

Изнутра је вршио притисак на католичке вође Кампулунгуа, да их наведе да пређу у православље.[7]

Из његове делатности у културном, економском и грађевинском пољу могу се навести следећи аспекти:

  • Подржао је оснивање неколико штампарских радионица („штампарских радњи“), а под његовим покровитељством се 1688. године, појавила чувена румунска Библија из Букурешта.[8][9]
  • Оснивач је манастира Котроћени.[10]
  • Увео је узгој кукуруза у Влашкој, који је убрзо постао основна намирница.[11][12]
  • Унео је побољшања у ток Дунава постављањем акумулације.[13]
  • Отворио је мост Рербан (касније мост Беиликулуи, данас Калеа Рербан Вода), једну од првих поплочаних улица (са дрветом) у Букурешту.[14]
  • Основао је крчму Шербан, највећу у Букурешту.[15]

Његове пројекте је наставио његов наследник војвода Константин Бранковеану.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Шербан Кантакузин је умро 29. октобра/8. новембра 1688. године.[16][17] Отровали су га браћа Михај и Константин II, уз помоћ сестрића Константина Бранковеануа. Ова хипотеза се алузивно и сумњиво помиње у Дел Кјару и Јон Некулче је сматра гласином, док хроничар Раду Попеску сматра да је то извесна чињеница.[18]

Породица

[уреди | уреди извор]

Војвода Шербан Кантакузин је имао две жене, војвоткињу Елину Кантакузин и војвоткињу Марију Кантакузин (рођену Вакареску). Имао је неколико деце:[19]

Историографија

[уреди | уреди извор]

У старој румунској историографији, коју представља Димитрије Онкиул, А.Д. Ксенопол, Николае Банеску и Н. Јорга, Шербан Кантацузино се сматрао оснивачем Краљевске академије из Букурешта. Међутим, ова теза је касније напуштена, у светлу историјских истраживања Виктора Папакостее. Поред недостатка докумената који би то потврдили, и Шербан (новембар 1686. године) и Константин Столникул (1692. године) су се жалили на недостатак грчких учитеља за њихову децу.[20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chirulescu, Marian; Popescu, Paul D.; Radu, Mihaela Personalități prahovene. 2021. . Dicționar biobibliografic. Darkoprint, Ploiești. p. 103.
  2. ^ Neagu Djuvara (2002), O scurtă istorie a românilor povestită celor tineri, p. 131.
  3. ^ Cernovodeanu, Paul (1995), „Studiu introductiv”, În Cantemir, Dimitrie, Scurtă povestire despre stârpirea familiilor lui Brâncoveanu și a Cantacuzinilor, București: Editura Minerva, p. 34
  4. ^ Cantemir, Dimitrie (1995), Scurtă povestire despre stârpirea familiilor lui Brâncoveanu și a Cantacuzinilor, Ediție îngrijită, studiu introductiv, note și comentarii de Paul Cernovodeanu. Transcriere, traducere și indici de Emil Lazea, București: Editura Minerva, p. 3
  5. ^ Cernovodeanu, Paul (1995), „Studiu introductiv”, În Cantemir, Dimitrie, Scurtă povestire despre stârpirea familiilor lui Brâncoveanu și a Cantacuzinilor, București: Editura Minerva, p. 34
  6. ^ Xenopol (1925), Istoria românilor din Dacia Traiană, vol. VII, p. 208.
  7. ^ Alexandru Ciocîltan, Identitatea comunității germane din Câmpulung Muscel în secolele XIII – XVIII, în: Revista ERASMUS, nr. 13/2002.
  8. ^ Oana Oroș, „O carte fundamentală pentru limba română: Biblia lui Șerban Cantacuzino”, Historia, accesat în 3 iunie 2021
  9. ^ Nicolae Iorga, Istoria Bisericii Românești și a vieții religioase a Românilor, Tipografia „Neamul Românesc”, Vălenii de Munte, 1908, p. 206
  10. ^ George Potra (1934), „Averea lui Șerban Cantacuzino și întemeierea Mănăstirii Cotroceni”, Revista istorică română, IV: pp. 300–306
  11. ^ Xenopol (1925), Istoria românilor din Dacia Traiană, vol. VII, p. 215.
  12. ^ Neagu Djuvara (2002), O scurtă istorie a românilor povestită celor tineri, pp. 132-133.
  13. ^ Ionnescu-Gion 1899, pp. 68
  14. ^ Ionnescu-Gion 1899, pp. 68
  15. ^ Ionnescu-Gion 1899, pp. 68
  16. ^ Greceanu, Radu logofătul (1970), Istoria Domniei lui Constantin Basarab Brîncoveanu Voievod (1688-1714), Studiu introductiv și ediție critică întocmite de Aurora Ilieș, București: Editura Academiei Republicii Socialiste România, p. 55
  17. ^ Rezachevici, Constantin (1989), Constantin Brâncoveanu. Zărnești 1690, București: Editura Militară, p. 33
  18. ^ Cernovodeanu, Paul (1995), „Studiu introductiv”, În Cantemir, Dimitrie, Scurtă povestire despre stârpirea familiilor lui Brâncoveanu și a Cantacuzinilor, București: Editura Minerva, p. 34
  19. ^ Stoicescu, Nicolae (1971), Dicționar al Marilor Dregători din Țara Românească și Moldova în sec. XIV-XVII, București: Editura enciclopedică română
  20. ^ Cronț, Gheorghe (1966), „Începuturile Academiei domnești din București”, Materiale de Istorie și Muzeografie, IV: 16–17

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Popescu, Irina (7. 7. 2011). „Romanian Prince Serban Cantacuzino dies in Paris”. Romania Insider.
  • el Chiaro, Anton-Maria (1929), Revoluțiile Valahiei, După textul reeditat de N. Iorga. În românește S. Cris-Cristian cu o introducere de N. Iorga, Iași: Editura Viața Românească, pp. 82–94
  • Potra, Gh. (1934), „Averea lui Șerban Cantacuzino și întemeierea mănăstirii Cotroceni”, Revista istorică română, IV: pp. 300–306
  • Stoicescu, Nicolae (1971), Dicționar al Marilor Dregători din Țara Românească și Moldova în sec. XIV-XVII, București: Editura enciclopedică română
  • Cantacuzino, Mihai (1902), Genealogia Cantacuzinilor, publicată și adnotată de N. Iorga, București: Editura Minerva
  • Zaborovski, Virgil (1925), Politica externă a celor trei principate: Țara Românească, Transilvania, Moldova, de la asediul Vienei (1683) până la moartea lui Șerban Cantacuzino și suirea pe tron a lui Constantin Brâncoveanu, București
  • Radonič, Ioan (iunie 1913), Situația internațională a principatului Țării Românești în vremea lui Șerban Cantacuzino (1678-1688), Analele Academiei Române. Seria II. Tom XXXVI, pp. 949–971
  • Neagu Djuvara (2002). O scurtă istorie a românilor povestită celor tineri (ed. a IV-a revăzută). București: Ed. Humanitas. . ISBN 973-50-0242-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Alexandru D. Xenopol (1925). Istoria românilor din Dacia Traiană. . vol. VII (ed. a III-a revăzută). București: Ed. Cartea Românească.
  • G. Ionnescu-Gion - Istoria Bucurescilor, Socec 1899, p. 68
Кнез Влашке
1678—1688.

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Anton Maria del Chiaro, Revolutiile Valahiei, Veneția, 1718 (ediția românească din 1929)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шербан_Кантакузин&oldid=29094162”