2С5 Гиацинт-С
2С5 Гиацинт-С ( рус. 2С5 «Гиацинт-С») је совјетска /руска самоходна хаубица 152мм. "2С5" је његова ГРАУ ознака. Има нуклеарну, биолошку и хемијску заштиту. 2С5 је способан да гађа мете на већим дометима и са већом брзином паљбе од бројније 2С3 Акације, а способан је да испаљује и нуклеарне пројектиле.
| 2С5 Гиацинт-С | |
|---|---|
|
| |
| Основне карактеристике | |
| Земља порекла | СССР |
| Намена | Самоходна артиљерија |
| Произвођач | Уралтрансмаш |
| Почетак производње | 1976 |
| Број примерака | 2.000+ |
| Брзина на путу | 62 km/h |
| Досег | 500 km |
| Димензије и маса | |
| Дужина | 8,33 m |
| Ширина | 3,25 m |
| Висина | 2,76 m |
| Тежина | 28,2 t |
| Опрема | |
| Главно наоружање | Топ 152мм |
| Споредно наоружање | Митраљез 7,62мм |
| Мотор | В-59 Дизел |
| Снага (КС) | 520 КС |
| Посада | |
| Посада | 5 |
Историја производње[уреди | уреди извор]
Производња 2С5 Гианцинт-С почела је 1976. заједно са вученом верзијом 2А36 Гиацинт-Б . Користи шасију модификованог ракетног система земља-ваздух 2К11 Круг са добром покретљивошћу и покреће га В-59 дизел мотор који развија 520 КС. Гиацинт-С може да носи 30 граната 152мм са дометом од 28 километара, односно 33-40 километара за пројектиле са ракетним погоном. Поред високоексплозивних, хаубица такође може да испаљује кумулативне, касетне, димне и нуклеарне пројектиле. [1] За дејство хаубице потребно је 3 минута, а може да издржи брзину паљбе од 5 до 6 граната у минути. Већина посаде распоређује се ван оруђа док дејствуја. Обично га прати и носач муниције са додатних 30 граната. [2]
2С5 је уведен у употребу 1978. године, заменивши батаљоне топова 130 мм М46 у совјетским артиљеријским бригадама на нивоу армије и фронта, а Сједињене Државе су га означиле као М1981. Производња је прекинута 1991. године.[3]
Оперативна историја[уреди | уреди извор]
2С5 је први пут коришћен у борби од стране Совјетског Савеза у совјетско-авганистанском рату . Касније су га руске снаге користиле у Првом чеченском рату и Другом чеченском рату .
2С5 је био ангажован од стране украјинске војске и руске војске током руско-украјинског рата. [4][5]
Корисници[уреди | уреди извор]
Тренутни корисници[уреди | уреди извор]
Белорусија − 107[6]
Еритреја− 13[7]
Русија − 85 (850 у резерви)[8]
Украјина − 10[9]
Узбекистан − Непозната количина[10]
Бивши корисници[уреди | уреди извор]
Такође видети[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- International Institute for Strategic Studies (15. 2. 2023). The Military Balance 2023 (1st изд.). Routledge. стр. 201−204. ISBN 978-1032508955.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „2S5 Giantsint”. Military-Today. Приступљено 2. 4. 2016.
- ^ „2S5 152 mm Self-Propelled Gun”. FAS.org. Federation of American Scientists. Приступљено 2. 4. 2016.
- ^ „2S5 Giatsint-S”. Weaponsystems.net (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-02.
- ^ „2S5 Giacint-S in Ukraine ATO”. For the Record. 2014-12-27. Приступљено 2. 4. 2016.
- ^ „2С5 у СВО”.
- ^ IISS 2023, стр. 175−176.
- ^ IISS 2023, стр. 451.
- ^ IISS 2023, стр. 185.
- ^ IISS 2023, стр. 202.
- ^ IISS 2023, стр. 205.
- ^ а б „Trade Registers”. armstrade.sipri.org. Stockholm International Peace Research Institute. Приступљено 23. 1. 2024.
- ^ Institute for Strategic Studies (1989). The military balance, 1989-1990. London: Brassey's. стр. 34. ISBN 978-0080375694.