Антидепресив
Антидепресив је психијатријски (психотропски) лек који се користи за олакшавање поремећаја расположења[1], као што су клиничка депресија и дистимија и анксиозни поремећаји као што је социјална фобија. Лекови попут инхибитора моноамин оксидазе (MAOI), трицикличних антидепресаната (TCA), тетрацикличних антидепресанта (TeCA), селективних инхибитора преузимања серотонина (SSRI), и инхибитора серотонин-норепинефрин преузимања (SNRI) су најчешће асоцирани са овим термином. Ови лекови су у широкој употреби. Њихова ефикасност и непожељни ефекти су тема многобројних студија и несугласица. У САД неки од познатих лекова ове групе су Прозак, Елавил и Вивактил. Честа је злоупотреба ових супстанци, посебно на тржиштима на којима не постоји строга контрола промета.[2][3]
Опиоиди су коришћени да лечење клиничке депресије до касних 1950-их година. Амфетамини су коришћени до средине 1960-их. Легалност прописивања опиода и амфетамина за депресију је спорна тема. У задњих шездесет година спроведен је релативно мали број студија намењених утврђивању терапеутског потенцијала опиоидних деривата за лечење депресије. У констрасту с тим амфетамини су нашли примену у лечењу широког низа болести, попут хиперкинетичког поремећаја, нарколепсије, и гојазности, a у току су многобројна истраживања за низ других облика примене. Обе групе лекова, опиоидни и амфетамински, индукују терапеутски одзив веома брзо. Резултати су приметни у току двадесет четири до четрдесет-осам сати. Терапеутски односи за опиоиде и амфетамине су већи од вредности произведених трицикличним антидепресивима. У неким од истраживања ограниченог обима из 1995. године је било показано да опиоид бупренорфин има највећи потенцијал за третман клиничке депресије. Међутим, овај налаз није нашао практичну примену због социјалне стигме везане за опиоиде.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. стр. 324. ISBN 0781744431.
- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803.
- ^ Bodkin JA. (1995). „Buprenorphine treatment of refractory depression”. Journal of Clinical Psychopharmacology. 15: 49—57. PMID 7714228.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Healy, David (1997). The antidepressant era. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03958-2.
- Kramer, Peter D. (1997). Listening to Prozac. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-026671-9.
- Baumel, Syd (1999). Natural Antidepressants. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-87983-900-0.
- Stahl, Stephen M. (1997). Psychopharmacology of Antidepressants. Informa Healthcare. ISBN 978-1-85317-513-8.
- Pacher P, Kecskemeti V (2004). „Trends in the development of new antidepressants. Is there a light at the end of the tunnel?”. Curr. Med. Chem. 11 (7): 925—43. PMC 2495050
. PMID 15078174. doi:10.2174/0929867043455594. - Pacher P, Kohegyi E, Kecskemeti V, Furst S (2001). „Current trends in the development of new antidepressants”. Curr. Med. Chem. 8 (2): 89—100. PMID 11172668.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
