C-peptid
| |
| Identifikacija | |
|---|---|
3D model (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| |
| Svojstva | |
| C112H179N35O46 | |
| Molarna masa | 2751,827 |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
| Reference infokutije | |
C-peptid je organsko jedinjenje, koje sadrži 112 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 2751,827 Da.
Osobine
[уреди | уреди извор]| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 80 |
| Broj donora vodonika | 44 |
| Broj rotacionih veza | 95 |
| Particioni koeficijent[3] (ALogP) | -0,5 |
| Rastvorljivost[4] (logS, log(mol/L)) | -20,6 |
| Polarna površina[5] (PSA, Å2) | 1391,6 |
Uloga u organizmu
[уреди | уреди извор]C-peptid je molekula sačinjena od 31 aminokiseline, a nastaje nizom specifičnih enzimskih kidanja molekula proinzulina. Proinzulin je bitan prekurzor inzulina jer osigurava konformaciju potrebnu za pravilno stvaranje disulfidnih veza u njegovom molekulu. Proinzulin se, počevši od aminoterminalnog kraja sastoji redom od: B-lanca, C-peptida, i A-lanca. A-lanac i B-lanac su spojeni disulfidnim vezama, dok C-peptid postaje zasebni molekul. u Skaldu sa navedenim, iz β-ćelija Langerhansovih ostrvaca gušterače, oslobađa se u količinama ekvimolarnima inzulinu.[6]
Godinama se smatralo kako C-peptid nema biološku aktivnost, međutim, iako bez izravnog uticaja na koncentraciju glukoze u krvi, nove studije ukazuju na njegove brojne uloge u ljudskom organizmu.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
- ^ Murray Rk, Bender DA, Botham KM, Kennelly PJ, Rodwell VW, Weil PA. Harparova ilustrirana biokemija. Lovrić J, Sertić J. 28th Ed. Zagreb, CroAtiA. Medicinska naklada; 2011
Literatura
[уреди | уреди извор]- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
