Leptoglossus occidentalis

Leptoglossus occidentalis
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Arthropoda
Класа:	Insecta
Ред:	Hemiptera
Подред:	Heteroptera
Породица:	Coreidae
Род:	Leptoglossus
Врста:	L. occidentalis
Биномно име
	Leptoglossus occidentalis; (Heidemann, 1910)

Leptoglossus occidentalis је врста која припада реду Hemiptera (риличари) и подреду Heteroptera (стенице).

Припада породици Coreidae, која такође укључује сличне врсте Leptoglossus phyllopus и Acanthocephala femorata.

Распрострњење

Ова врста је пореклом из Северне Америке западно од Стеновитих планина (од Калифорније до Британске Колумбије, источно од Ајдаха, Минесоте и Неваде), али у последње време проширила је свој опсег на источни део Северне Америке, укључујући Онтарио, Квебек, Њујорк, Мичиген, Мејн, Охајо. Случајно је унета у делове Европе и Аргентине.

У Србији је широко распрострањена, среће се од низијских подручја до висина до 1500 метара надморске висине.^[1]

Опис

Просечна дужина је 16–20 милиметара при чему су мужјаци мањи од женки. Они су у стању да лете, правећи зујање када су у ваздуху. Донекле су сличне по изгледу са врстом Arilus cristatus и другим врстама из породице Reduviidae. L. occidentalis се најлакше може препознати по проширеним тибијама задњег екстремитета и по наизменичним светлим и тамним тракама које се протежу дуж спољних ивица крила на страни абдомена.

Њихова примарна одбрана је да емитују феромон непријатног мириса.^[2] Међутим ако се са њима грубо рукује, они ће убости својим пробосцисом, иако тешко могу нанети повреде људима јер је пробосцис прилагођен само да сиса биљни сок.

Екологија

У свом природном подручју храни се соком четинара у развоју, а последица тога је да семе у развију увене или се погрешно развије. Стога се сматра мањом штеточином у Северној Америци, али понекада може нанети много више штете, на пример у засадима четинара. Врста није монофаг, преферира биљке смоле богате терпенима.

Биљке домаћини у аутохтоним подручјима су: Pseudotsuga menziesii, Pinus ponderosa, Pinus contorta, Picea glauca. Изван аутохтоног подручја налази се на врстама као што су: Pinus strobus, Pinus resionosa у источној Северној Америци и Европи и Pinus mugo, Pinus nigra, Pinus sylvestris, Pistacia vera у Европи.^[3]

Јаја полажу у малим групама на иглице или стабљике листова биљака домаћина и излегу се у пролеће. Нимфе пролазе кроз 5 фаза. Одрасле јединке се могу наћи током целе године.^[4]

Инвазивност

Ова врста је уобичајена у свом природном подручју дуж умерених и топлијих региона пацифичке обале Северне Америке.^[5] У Европи је први пут пронађена 1999. године у северној Италији, вероватно је случајно увезена са дрветом. До 2007. године успоставила се на северном Балкану (Словенија, Босна и Херцеговина и Хрватска), Алпима (Аустрија, Швајцарска) и деловима Чешке, Француске, Немачке и Мађарске. 2003. године откривено је да се јавља у Шпанији . 2010. године прво пут је откривена у Украјини, а следеће године у Русији. 2020. први пут је пријављена у Финској. ^[6]Присутна је у Северној Македонији. ^[7]21. октобра 2020. је прво виђење у Андори и то је објављено на иНатуралист-у.^[8] 8. октобра 2024. врста је посматрана у планинама око Софије, у Бугарској.