Пређи на садржај

Јагуар

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Panthera onca)
За друге употребе, погледајте страницу Јагуар (вишезначна одредница).

Јагуар
(Panthera onca)
Временски распон: средњи плеистоцен до данас
↓
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Подред: Feliformia
Породица: Felidae
Род: Panthera
Врста:
P. onca
Биномно име
Panthera onca
Linnaeus, 1758
Подврсте
Списак подврста:
Распрострањеност подврсте Panthera onca onca
  данашња распрострањеност подврсте
  распрострањеност подврсте у прошлости
Синоними
Синоними врсте:
  • Felis onca (Linnaeus, 1758)
  • Jaguarius onca

Јагуар (лат. Panthera onca) је трећи по величини у свету мачака, иза тигра и лава. Има ширу главу од леопарда, краће и снажније ноге, краћи реп и масивније је грађе од леопарда.

Величина ове мачке зависи од популације до популације, и у вези је са стаништем које мачке насељавају. Најмањи јагуари живе у централној Америци, односно на просторима од Мексика до Колумбије, а највећи јагуари су настањени у јужном Бразилу, и на просторима Парагваја и северне Аргентине.

Јагуар има одлично чуло вида, као и слуха који му омогућава да прати плен. Види добро по дану, а такође има осетљив вид и ноћу, што му омогућава да лови на месечини, или светлости звезда.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч „јагуар” је вероватно изведена од тупијскогваранске ријечи yaguara што значи „дивља звер која савладава свој плен скоком”.[2] Пошто се та реч односи и на друге животиње, међу староседиоцима у Гвајани познат је и као jaguareté, са додатком суфикса eté, што значи „права звер”.[3] Onca је изведена од португалске речи onça за пјегаву мачку која је већа од риса.[4] Реч „пантер” потиче од класичнолатинске ријечи panthēra, а она од старогрчке ријечи πάνθηρ.[5]

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Године 1758, Карл Лине је описао јагуара у свом раду Systema Naturae и дао му је научно име Felis onca.[6] У 19. и 20. веку, неколико јагуарских типских узорака је формирало базу за описе подврста.[7] Године 1939, Реџиналд Инс Покок је препознао осам подврста на бази географског порекла и морфологије лобање тих узорака.[8] Покок није имао приступ довољном броју зоолошких узорака да критично процени статус њихових подврста, али је изразио сумљу о статусу неколико њих. Каснија разматрања његовог рада су произвела закључак о постојању само три подврсте. Опис P. o. palustris је базиран на фосилној лобањи.[9] Аутор референтне публикације Сисарске врсте света наводи девет подврста и обе P. o. palustris или P. o. paraguensis засебно.[7]

Резултати морфолошких и генетичких истраживања индицирају постојање клиналне северно–јужне варијације између популација, али да нема евиденције о диференцијацији подврста.[10][11] Једна накнадна, детаљнија студија је потврдила предвиђену популациону структуру у популацији јагуара у Колумбији.[12]

Процењивачи врста IUCN црвене листе и чланови спедијалне групе за мачке не признају ни једну подврсту јагуара као валидну.[1][13]

Еволуција

[уреди | уреди извор]
Фосилна лобања плеистоценског северно америчког јагуара (Panthera onca augusta)

Род Panthera је вероватно еволуирао у Азији пре између шест и десет милиона година.[14] Сматра се да се јагуар одвојио од заједничког претка Panthera пре бар 1,5 милиона година и да је ушао на Амерички континент у раном плеистоцену преко Беринговог копненог моста, који се некад протезао преко Беринговиг мореуза. Резултати анализе јагуарове митохондријске ДНК индицирају да су врста еволуирала пре између 280.000 и 510.000 година.[10] Њен непосредни предак је био Panthera onca augusta, који је био већи од садашњег јагуара.[12]

Филогенетичке студије су генерално показале да је облачасти леопард (Neofelis nebulosa) базалан за ову групу.[15][16][17]

Филогенија

[уреди | уреди извор]
 Pantherinae 
 Neofelis 
 

Neofelis nebulosa

 
 

Neofelis diardi

 
 
 Panthera 
 
 
 

Panthera uncia

 
 

†Panthera blytheae

 
 
 
 

†Panthera zdanskyi

 
 

Panthera tigris

 
 
 
 

†Panthera palaeosinensis

 
 
 
 
 

Panthera onca onca

 
 

†Panthera onca augusta

 Panthera onca
 
 

†Panthera onca mesembrina

 
 
 

†Panthera balamoides

 
 

†Panthera gombaszoegensis

 
 
 
 

Panthera pardus

 
 
 

†Panthera shawi

 
 
 

Panthera leo

 
 
 

†Panthera fossilis

 
 
 

†Panthera spelaea

 
 

†Panthera atrox

 
 

†Panthera youngi

 
 
 
 
 
 
 
 
 

Опис

[уреди | уреди извор]
Лобања јагуара
Илустрација гепарда, леопарда и јагуара
Црни јагуар. Такви меланистички јагуари као и леопарди се обично називају црним пантерима.

Јагуар је компактна и мишићава животиња. То је највећа мачка пореклом из Америке и трећа по величини на свету, већи су само тигар и лав.[9][18][19] У раменима је висок од 57 до 81 цм.[20][21] Његова величина и тежина значајно варирају у зависности од пола и региона: тежине у већини региона су обично у распону од 56 до 96 кг. Забелеежено је да изузетно велики мужјаци теже чак 158 кг.[22][23] Најмање женке су из Средње Америке и теже око 36 кг. Полно је диморфан, при чему су женке обично 10—20% мање од мужјака. Дужина од носа до основе репа варира од 1,12 до 1,85 м. Реп је дугачак од 45 до 75 цм и најкраћи је од било које велике мачке.[22] Његове мишићаве ноге су краће од ногу других врста Panthēra са сличном телесном тежином.[24]

Величина има тенденцију повећања од севера ка југу. Јагуари у резервату биосфере Чамела-Куиксама на пацифичкој обали централног Мексика тежили су око 50 кг.[25] Јагуари у Венецуели и Бразилу су много већи, са просечном тежином од око 95 кг код мужјака и од 56 до 78 кг код женки.[9]

Крзно јагуара варира од бледо жуте до жуте или црвенкастожуте, са беличастом доњом страном и прекривена црним мрљама. Пеге и њихови облици варирају: са стране постају розете које могу садржати једну или више тачака. Тачке на глави и врату су углавном испуњене, као и оне на репу гдје се могу спојити и формирати траке при крају и створити црни врх. Издужене су на средини леђа, често се спајају и стварају средњу пругу, а на стомаку су мрље.[9] Ови узорци служе као камуфлажа у областима са густом вегетацијом и шареним сенкама.[26] Јагуари који живе у шумама често су тамнији и знатно мањи од оних који живе на отвореним површинама, вероватно због мањег броја крупног, биљоједног плена у шумским срединама.[27]

Јагуар веома подсећа на леопарда, али је генерално робуснији, са здепастијим удовима и четвртастијом главом. Розете на капуту јагуара су веће, тамније, мањег броја и дебљих линија, са малом тачком у средини.[24] Има снажне чељусти са трећим најснажнијим угризом од свих мачака, после тигра и лава.[28] Просечна снага загриза на врху очњака је 887,0 N и коефицијент силе загриза на врху очњака је 118,6.[29] Јагуар од 100 кг може да угризе силом од 4939 kN са очњацима и 6922 kN у карнасијалном зарезу.[30]

Варијације боје

[уреди | уреди извор]

Меланистички јагуари су познати и као црни пантери. Црни морф је рјеђи од пјегавог.[31] Црни јагуари су документовано у Средњој и Јужној Америци. Меланизам код јагуара је узрокован делецијама у гену меланокортинског 1 рецептора и наслијеђен је преко доминантног алела.[32] Црни јагуари се јављају у већој густини у тропским кишним шумама и актвинији су током дана. То сугерише да меланизам обезбјеђује камуфлажу у густој вегетацији са високим освјетљењем.[33]

Камера у планинама Западног Сијера Мадреа фотографисала је 2004. првог документованог црног јагуара у сјеверном Мексику.[34] Црни јагуари су такође фотографиани у биолошком резервату Алберто Мануел Бренес у Костарики, у планинама Кордиљера де Таламанка, у Националном парку Барбиља и у источној Панами.[35][33][36][37]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Према податку из 1999. историјски домет јагуара на прелазу у 21. век процењен је на 19 милиона километара квадратних, на потезу од југа Сједињених Америчких Држава преко Централне Америке до јужне Аргентине. На прелазу у 21. век, укупан домет станишта јагуара се смањио на око 8.750.000 километара квадратних, при чему је већина губитка територије јагуара на југу САД, северном Мексикку, северном Бразилу и јужној Аргентини.[38] Садашњи распон територија јагуара се протеже од Мексика преко Централне Америке до Јужне Америке , укључујући Белизе, Гватемалу, Хондурас, Никарагву, Костарику, посебно на полуострву Оса, Панама, Колумбију, Венецуелу, Гвајану, Суринам, Француску Гвајану, Еквадор, Перу, Парагвај и Аргентину. Сматра се да је врста изумрела у Салвадору и Уругвају.

Јагуар преферира густе шуме и обично насељава суве листопадне шуме, тропске и суптропске влажне широколисне шуме, прашуме и водене шуме Централној и Јужној Америци; отворене, сезонски поплављене мочваре, суве травњаке и кроз историју је такође живео у храстовим шумама у Сједињеним Америчким Државама. Јагуари су примећени и на надморским висинама до 3.800 метара али генерално избегавају планинске шуме. Врсти погодују речна станишта и мочваре са густом вегетацијом.[39] У шумама Маја у Мексику и Гватемали, 11 јагуара са џи-пи-ес огрлицом преферирало је неометано густо станиште удаљено од путева; женке су избегавале чак и подручја са ниским нивоом људске активности, док су мужјаци изгледали мање узнемирени густином људске популације.[40] Млади мужјак јагуара такође је забележен у полусушној Сијера де Сан Карлос код водене јаме.[41]

Ранија распрострањеност

[уреди | уреди извор]

У 19. веку, јагуар је још увек виђен на реци Норт Плат 38-80 километара северно од врха Лонгс у Колораду, у приобалној Луизијани, северној Аризони и Новом Мексику.[42] У Калифорнији је познато више верификованих зоолошких извештаја о јагуару, два чак на северу до Монтереја 1814. и 1826. године. Једини запис о активној јазбини јагуара са одраслима и мачићима који се размножавају у Сједињеним Државама био је у планинама Техачапи у Калифорнији пре 1860.[43] Јагуар је опстао у Калифорнији до око 1860.[44] Последњи потврђени јагуар у Тексасу упуцан је 1948. године, 4.8 километара југоисточно од Кингсвила, Тексас.[45] У Аризони, женка је упуцана у Белим планинама 1963. године. До касних 1960-их сматрало се да је јагуар истјебљен у Сједињеним Америчким Државама. Аризона је забранила лов на јагуаре 1969. године, али до тада није остала ниједна женка, а током наредних 25 година само су два мужјака виђена и убијена у истој држави.Током 1996, ранчер и ловачки водич из Дагласа, Аризона, наишали су на јагуара у планинама Пелонсиљо и постали су истраживачи врсте; постављали су камере за трагове, које су снимиле још четири јагуара.[46]

Понашање и екологија

[уреди | уреди извор]

Јагуар је највише активан током ноћи и у сумрак.[47] [48] [49] Међутим, јагуари који живе у густим шумама Амазонске прашуме и Пантанала углавном су активни дању, док су јагуари у Атлантској шуми првенствено активни ноћу.[50] Образац активности јагуара се поклапа са активностима његовог главног плена.[51] Јагуари су добри пливачи, играју се и лове у води, можда чак и више од тигрова. Забележено је како се крећу између острва и обале. Јагуари су такође добри у пењању на дрвеће, али то чине ређе од пума.[9]

Улога у екосистему

[уреди | уреди извор]

Одрасли јагуар је врхунски грабљивац, што значи да је на врху ланца исхране и да не представља плен у дивљини. Јагуар је такође назван кључном врстом, јер се претпоставља да контролише нивое популације плена као што су биљоједи и сисари који једу семење и на тај начин одржава структуру шумских система.[52][53][54] Међутим, рад на терену је показао да ово може бити природна разноврсност, а да повећање популације можда неће бити одрживо. Дакле, хипотезу о кључним предаторима не прихватају сви научници.[55]

Јагуар је у сродству са пумом. У централном Мексику, обоје лове белорепог јелена, који чини 54% и 66% њиховог плена.[56] У северном Мексику, јагуар и пума деле исто станиште, а њихова исхрана се преклапа у зависности од доступности плена. Чини се да јагуари више воле јелене и телад. У Мексику и Централној Америци, ниједна од две мачке се не сматра доминантним грабљивцем.[57] У Јужној Америци, јагуар је већи од пуме и настоји да узме већи плен, обично преко 22 килограма. Плен пуме обично тежи између 2 и 22 килограма, што се сматра као разлог за њену мању величину у односу на јагуара.[58] Ова ситуација може бити од користи за пуму. Њена шира ниша плена, укључујући и њену способност да узме мањи плен, може јој дати предност у односу на јагуара на местима која је изменио човек.[56]

Лов и исхрана

[уреди | уреди извор]
Јагуар има снажан угриз који му омогућава да пробије оклопнике.

Јагуар је обавезни месождер и за своје потребе за хранљивим материјама зависи искључиво од меса. Анализа 53 студије које су пратиле исхрану јагуара открила је да се тежина његовог плена креће од 45 до 85 килограма, при чему су најчешћи плен капибара и џиновски мравојед. Уколико су доступни, јагуар ће ловити и мочварне јелене, јужну тамандуу, пекарију и црног агутија.[59] У плавним подручјима, јагуари опортунистички лове гмизавце као што су корњаче и кајмани. Чини се да јагуар највише једе гмизавце у поређењу са другим великим мачкама.[60] Забележено је да се једна удаљена популација у бразилском Пантаналу првенствено храни воденим гмизавцима и рибом.[61] Јагуар такође лови стоку у областима за узгој стоке где нема дивљег плена.[62][63] Потреба за дневним уносом хране код јагуара у заточеништву тежине 34 килограма процењена је на 14 килограма меса.[64]

Јагуари убијају и хране се кајманом

Снага угриза јагуара му омогућава да пробије оклоп амазонске речне корњаче са жутим пегама и жутоноге корњаче.[65] [66] Користи необичну методу убијања: он сисарима задаје смртоносни ударац тако што их угризе директно кроз лобању између ушију до самог мозга.[67] Убија капибару тако што јој пробија очњаке кроз темпоралне кости лобање, ломи њен зигоматски лук и мандибулу и продире у мозак, често кроз уши.[68] Претпоставља се да је то прилагођавање како би јагуар отворио корњачин оклоп; оклопни гмизавци су можда формирали богату базу плена за јагуара након изумирања у касном плеистоцену.[65] Међутим, ово је спорно, јер чак и у областима где јагуари лове гмизавце, пре ће посегнути за сисарима, него за гмизавцима, којих има у изобиљу.[69]

Између октобра 2001. и априла 2004, 10 јагуара је праћено у јужном Пантаналу. У сушној сезони од априла до септембра, убијали су плен у распонима од једног до седам дана; и у распону од једног до 16 дана у влажној сезони од октобра до марта.[70]

Јагуар користи стратегију ухођења и заседе када лови уместо да јури плен. Мачка ће полако ходати шумским стазама, ослушкивати и вребати плен пре него што појури или направи заседу. Јагуар напада из заклона и обично из мртвог угла његове мете брзим скоком; Како аутохтони народи тако и истраживачи на терену сматрају да је јагуаров напад из заседе скоро без премца у животињском царству и вероватно производ његове улоге врхунског предатора у неколико различитих окружења. Заседа може укључивати скакање у воду за пленом, пошто је јагуар прилично способан да понесе крупан плен док плива; његова снага је таква да лешеве величине јуница може да одвуче на дрво како би избегао нивое поплава. Након што убије плен, јагуар ће одвући лешину у шикару или друго осамљено место. Почиње да се храни од врата и груди плена, потом прелази на срце, плућа и касније рамена.[71]

Социјализација

[уреди | уреди извор]
Мужјак (у позадини) и млада женка (у првом плану) у близини реке Кујаба, Порто Жофре, Поконе, Мато Гросо, Бразил

Јагуар је углавном самац осим женки са младунцима. Године 1977, групе које су се састојале од мужјака, женке и младунаца и две женке са два мужјака примећене су неколико пута у области истраживања у долини реке Парагвај.[72] У неким областима, мужјаци могу формирати упарене коалиције које заједно обележавају, бране и нападају територије, проналазе и паре се са истим женкама и заједно траже и деле плен.[73] Женка са радио огрлицом кретала се у распону од 25 до 38 квадратних километара, који се делимично преклапао са другом женком. Распон мужјака у овој области истраживања преклапао се са неколико женки.[72]

Јагуар користи трагове стругања, урин и измет да означи своју територију.[74] [75] Величина станишта зависи од нивоа крчења шума и густине људске популације. Станишта женки варирају од 15.3 квадратна километра у Пантаналу до 53.6 квадратних километара, а у Атлантској шуми Амазона 233.5 квадратних километара. Станишта мужјака јагуара варирају од 25 квадратних километара у Пантаналу преко 180.3 квадратних километара у Атлантској шуми Амазона па све до 807.4 квадратна километра у Сераду.[76] Студије које су користиле ГПС телеметрију 2003. и 2004. године откриле су густину од само шест до седам јагуара на 100 километра у региону Пантанал, у поређењу са 10 до 11 користећи традиционалне методе; ово сугерише да широко коришћене методе узорковања могу повећати стварни број јединки у области узорковања.[77] Туче између мужјака се дешавају, али су ретке, а понашање избегавања је примећено у дивљини.[74] У једној мочварној популацији са слабијим територијалним границама и већом социјалном близином, одрасли истог пола су толерантнији једни према другима и пријатељски су настројени једни према другима.[78]

Јагуар у заточеништву вокализира у игри

Јагуар риче како би комуницирао на даљину;[79][80] Ова вокализација је описана као „промукла“ са пет или шест грлених нота.[79] Јединке фркћу када се поздрављају, током удварања или мајка која теши своје младунчад. Овај звук је описан као фрктање ниског интензитета, вероватно намењено да сигнализира смиреност и пасивност.[81][82] Забележено је да младунчад блеји, гргља и мјауче.[79]

Репродукција и животни циклус

[уреди | уреди извор]
Јагуари се паре у северном Пантаналу

У заточеништву је забележено да женка јагуара достиже полну зрелост у доби од око 2,5 године. Еструс траје 7-15 дана са циклусом еструса од 41,8 до 52,6 дана. Током еструса, она испољава повећану активност са котрљањем и продуженом вокализацијом.[83] Трудноћа траје 91 до 111 дана.[84] Мужјак је полно зрео у доби од три до четири године.[85] Дужина генерације јагуара је 9,8 година.[86]

Женка јагуара узима своје младунче

У Пантаналу је примећено да парови који се размножавају остају заједно до пет дана. Женке су имале једно до два младунца.[87] Младунци се рађају са затвореним очима, али их отварају након две недеље. Младунци се одвајају у доби од три месеца, али остају у јазбини шест месеци пре него што оду да прате своју мајку у лову.[88] Јагуари остају са својим мајкама до две године. Чини се да ретко живе дуже од 11 година, али јединке у заточеништву могу живети 22 године.[89]

Године 2001. мужјак јагуара је убио и делимично појео два младунца у Националном парку Емас. ДНК тестирање очинства узорака крви показало је да је мужјак отац младунаца.[90] Још два случаја чедоморства су документована у северном Пантаналу 2013.[91] Да би се одбранила од чедоморства, женка може сакрити своје младунце и одвратити мужјака понашањем удварања.[92]

Напади на људе

[уреди | уреди извор]

Шпански конквистадори су се плашили јагуара. Према Чарлсу Дарвину, аутохтони народи Јужне Америке изјавили су да људи не морају да се плаше јагуара све док има капибара у изобиљу.[93] Први званични запис о томе да је јагуар убио човека у Бразилу датира из јуна 2008.[94][95] Већина познатих напада на људе десила се када је јагуар био сатеран у ћошак или рањен.[96]

Претње

[уреди | уреди извор]
Јужноамерички јагуар којег је убио Теодор Рузвелт

Јагуару прети губитак и фрагментација станишта, илегално убијање у знак одмазде за пљачку стоке и илегалну трговину деловима тела јагуара. На Црвеној листи ИУЦН-а је од 2002. године наведен као скоро угрожен, пошто је популација јагуара вероватно опала за 20–25% од средине 1990-их. Крчење шума представља велику претњу јагуару на целом његовом подручју. Губитак станишта био је најбржи у сушнијим регионима као што су аргентинске пампе, сушни травњаци Мексика и југозападне Сједињене Државе.

Године 2002. процењено је да је домет јагуара опао на око 46% почетком 20. века.[97] У 2018. процењено је да је његов домет у прошлом веку опао за 55%. Једино преостало упориште је амазонска прашума, регион који убрзано нестаје крчењем шума.[98] Између 2000. и 2012. године, губитак шума у подручју јагуара износио је 83.759 километара квадратних, при чему се фрагментација повећава посебно у просторима између јединица за очување Јагуара (ЈЦУ).[99] До 2014. изгубљене су директне везе између две ЈЦУ у Боливији, а две ЈЦУ у северној Аргентини постале су потпуно изоловане због крчења шума.[100]

У Мексику, јагуар је првенствено угрожен криволовом. Његово станиште је фрагментирано у северном Мексику, у Мексичком заливу и на полуострву Јукатан, узроковано променама у коришћењу земљишта, изградњом путева и туристичке инфраструктуре.[101] У Панами је 220 од 230 јагуара убијено у одмазди за грабеж над стоком између 1998. и 2014.[102] У Венецуели, јагуар је истребљен у око 26% свог домета у земљи од 1940. године, углавном у сувим саванама и непродуктивном шикару у североисточном региону Анзоатеги.[103] У Еквадору, јагуару прети смањена доступност плена у областима у којима је ширење путне мреже олакшало приступ ловацима у шуме.[104] У атлантским шумама Алто Парана убијено је најмање 117 јагуара у Националном парку Игуасу и суседној провинцији Мисионес између 1995. и 2008.[105] Неки Афро-Колумбијци у колумбијском департману Чоко лове јагуаре ради конзумирања и продаје меса.[106] Између 2008. и 2012. године сточари у централном Белизеу су убили најмање 15 јагуара.[107]

Међународна трговина кожама јагуара процвала је између краја Другог светског рата и раних 1970-их.[108] Значајан пад догодио се 1960-их, пошто је више од 15.000 јагуара годишње убијано због њихове коже само у бразилској Амазонији; трговина кожама јагуара се смањила од 1973. године када је донета Конвенција о међународној трговини угроженим врстама.[109] Анкете интервјуа са 533 особе у северозападном боливијском Амазонији откриле су да су локалци убијали јагуаре из страха, одмазде и ради трговине.[110] Између августа 2016. и августа 2019. године, коже и делови тела јагуара виђени су на продају на туристичким пијацама у перуанским градовима Лима, Икитос и Пукаља.[111] Сукоб између људи и дивљих животиња, опортунистички лов и лов на трговину на домаћим тржиштима кључни су покретачи убијања јагуара у Белизеу и Гватемали.[112] Извештаји о заплени показују да је најмање 857 јагуара било укључено у трговину између 2012. и 2018. године, укључујући 482 особе само у Боливији; У Кини је заплењен 31 јагуар.[113] Између 2014. и почетка 2019. заплењено је 760 очњака јагуара који су пореклом из Боливије и били су намењени Кини. Тајне истраге откриле су да кријумчарење делова тела јагуара воде кинески становници у Боливији.[114]

Заштита

[уреди | уреди извор]

Јагуар је наведен у оквиру Конвенција о међународном промету угрожених врста дивље флоре и фауне, што значи да је забрањена сва међународна комерцијална трговина јагуарима или деловима њихових тела. Лов на јагуаре је забрањен у Аргентини, Бразилу, Колумбији, Француској Гвајани, Хондурасу, Никарагви, Панами, Парагвају, Суринаму, Сједињеним Државама и Венецуели. Лов на јагуаре је ограничен у Гватемали и Перуу. У Еквадору је забрањен лов на јагуаре, а класификован је као угрожена врста у ризику да изумре.[115] У Гвајани је јагуар заштићенаугрожена врста, а лов је илегалан.[116]

У Белизеу је 1986. године основано уточиште за дивље животиње Кокскомб Бејасин као прво заштићено подручје на свету са циљем да очува популацију јагуара.[117]

Јединице за очување јагуара

[уреди | уреди извор]

Године 1999. научници из 18 земаља у којима су присутне јединке јагуара одредили су најважнија подручја за дугорочно очување јагуара на основу статуса броја јагуара, стабилности основног плена и квалитета станишта. Ове области, назване „Јединице за очување Јагуара“ (JCU), довољно су велике за најмање 50 јединки које се размножавају и крећу се у величини од 566 to 67.598 km2 (219 to 26.100 sq mi); Одређено је 51 ЈЦУ у 36 географских региона укључујући:[118]

Оптималне руте кретања између простора где живе јагуари утврђени су током 2010. широм простора на којем врста живи, како би се имплементирали коридори за дивље животиње који повезују ЈЦУ. Ови коридори представљају подручја са најкраћом раздаљином између популација које се размножавају, захтевају најмањи могући енергетски унос распршених јединки и представљају низак ризик од смртности. Покривају површину од 2.600.000 km2 (1.000.000 sq mi) и дужине су од 3 to 1.102 km (1,9 to 684,8 mi) у Мексику и Централној Америци и са 48.914 to 1.607 km (30.394 to 999 mi) у Јужној Америци.[119] Сарадња са локалним земљопоседницима и општинским, државним или савезним властима је од суштинског значаја за одржавање повезаних популација и спречавање фрагментације у оквиру утвђрених ЈЦУ и коридора.[120] Седам од 13 коридора у Мексику функционише са ширином од најмање 1.425 km (885 mi) и дужине не веће од 320 km (200 mi). Остали коридори могу отежати пролаз, јер су ужи и дужи.[121]

У августу 2012. године, Агенција за рибу и дивље животиње Сједињених Америчких Држава издвојила је3.392,20 километара кврадтних у Аризони и Новом Мексику за заштиту јагуара.[122] План опоравка јагуара објављен је у априлу 2019. у којем се сматра да међудржавна цеста 10 чини сјеверну границу јединице за опоравак Јагуара у Аризони и Новом Мексику.[123]

У Мексику је национална стратегија очувања развијена од 2005. године и објављена 2016.[124] Популација мексичког јагуара порасла је са процењених 4.000 јединки у 2010. на око 4.800 јединки у 2018. Ово повећање се тумачи као позитиван ефекат преузетих мера заштите које су спроведене у сарадњи са владиним и невладиним институцијама и власницима земљишта.[125]

Анализа ЈЦУ-а на простору од Мексика до Аргентине открила је да се преклапају са висококвалитетним стаништима од око 1.500 сисара. Централноамеричке ЈЦУ се преклапају са стаништима 187 од 304 регионалне ендемске врсте водоземаца и гмизаваца, од чега се 19 врста водоземаца јавља само у подручју где живи јагуар.[126]

Приступи

[уреди | уреди извор]

Приликом успостављања заштићених резервата, напори генерално такође морају бити усмерени на околна подручја, јер је мало вероватно да ће се јагуари ограничити на границе заштићеног подручја, посебно ако се популација повећава. Ставови становништва у областима које окружују резервате и закони и прописи за спречавање криволова су од суштинског значаја да би заштићена подручја била ефикасна.[127]

За процену величине популације у одређеним областима и за праћење појединачних јагуара, користе се камера и телеметрија, а измет јагуара се тражи помоћу паса за откривање како би се проучавало здравствено стање и исхрана јагуара.[128][129]

Тренутни напори за очување јагуара често се фокусирају на едукацију власника ранчева и промоцију екотуризма.[130]

Професионалци у области заштите природе у Мексику и Сједињеним Америчким Државама успоставили су Резерват северног јагуара који се протеже на површини од 23.000 хектара у северном Мексику. Залагање за поновно увођење јагуара у његов ранији хабитус у Аризони и Новом Мексику је поткрипљено документацијом о природним миграцијама појединачних јагуара у јужним крајевима обе државе, скорашњем истребљивању са тих подручја због активности људи и аргументима који подржавају биодиверзитет, еколошка, људска и практична разматрања.[131]

У култури и митологији

[уреди | уреди извор]

У претколумбовској Америци, јагуар је био симбол моћи и снаге. У Андима, култ јагуара који је ширила рана култура Чавина постао је прихваћен у већем делу данашњег Перуа

Јагуар ратник у култури Астека
Фигурина Моче јагуара из 300. године н. е. у Ларко Музеју у Лими, Перуу

до 900. године пре нове ере.[132] Каснија култура Моче у северном Перуу користила је јагуара као симбол моћи у многим керамичким предметима.[133] У религији Муиска у Атиплано Цундибоиаценсе, јагуар се сматрао светом животињом, а људи су се облачили у кожу јагуара током верских ритуала.[134] Кожама се трговало са народима у оближњем региону Оринокиа.[135] Име владара конфедерације Муиске, Немекуене, изведено је из речи nimi и kuine језика Чибча, што значи „сила јагуара”.[136][137]

На полуострву Јукатан у Веракрузу и Табаску пронађене су скулптуре са мотивима „олмечких јагуар “, које приказују јагуаре са полуљудским лицима.[138] У каснијој цивилизацији Маја, јагуар је био познат као балам или болом на многим језицима Маја, и коришћен је да означи ратнике и елитну класу јер су храбри, жестоки и јаки.[139] Јагуар је био повезан са подземним светом и лик јагуара је коришћен за украшавање гробница и гробних посуда.[140]

Астечка цивилизација је јагуара звала ocelotl и сматрала га је краљем животиња. Веровало се да је жесток и храбар, али и мудар, достојанствен и пажљив. Војска је имала две класе ратника, ратнике ocelotlа или јагуара и ратнике kuahtli или ратнике орла и сваки је био обучен тако да изгледа као животиња по којој су названи. Поред тога, припадници краљевске класе би се украшавали у кожама јагуара. Јагуар се сматрао тотемском животињом моћних божанстава Тескатлипоке[141] и Тепејолотла.[142]

Огрлица од шкољке која приказује јагуара пронађена је у тумулусу у округу Бентон, Мисури. Огрлица приказује равномерно урезане линије и мери 104 са 98 милиметара.[143] Цртежи на стенама које су направили Хопи, Анасази и Пуебло широм пустињских и чапаралних региона америчког југозапада показују јасно уочену мачку, вероватно јагуара, јер је приказана знатно већа од оцелота.[144]

Јагуар се такође користи као симбол у савременој култури.[145] Јагуар је национална животиња Гвајане и представљена је на грбу.[146]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Quigley, H.; Foster, R.; Petracca, L.; Payan, E.; Salom, R.; Harmsen, B. (2017). „Panthera onca (errata version published in 2018)”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 13. 2. 2020. 
  2. ^ Guggisberg, C. A. W. (1975). „Jaguar Panthera onca (Linnaeus, 1758)”. Wild Cats of the World. New York: Taplinger Publishing. стр. 247–265. ISBN 978-0-8008-8324-9. 
  3. ^ Labat, J.B. (1731). „Once, espèce de Tigre”. Voyage du chevalier Des Marchais en Guinée, isles voisines, et à Cayenne, fait en 1725, 1726 & 1727. III. Amsterdam: La Compagnie. стр. 285. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 8. 2020. 
  4. ^ Ray, J. (1693). „Pardus an Lynx brasiliensis, Jaguara”. Synopsis Methodica Animalium Quadrupedum et Serpentini Generis. Vulgarium Notas Characteristicas, Rariorum Descriptiones integras exhibens. London: S. Smith & B. Walford. стр. 168. 
  5. ^ Liddell, H. G.; Scott, R. (1940). πάνθηρ. A Greek-English Lexicon (Revised and augmented изд.). Oxford: Clarendon Press. Архивирано из оригинала 11. 4. 2008. г. Приступљено 20. 2. 2021.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  6. ^ Linnaeus, C. (1758). „Felis onca”. Caroli Linnæi Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (decima, reformata изд.). Holmiae: Laurentius Salvius. стр. 42. 
  7. ^ а б Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 546—547. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  8. ^ Pocock, R. I. (1939). „The races of jaguar (Panthera onca).”. Novitates Zoologicae. 41: 406—422. 
  9. ^ а б в г д Seymour, K. L. (1989). „Panthera onca” (PDF). Mammalian Species. 340 (340): 1—9. JSTOR 3504096. doi:10.2307/3504096. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 6. 2010. г. Приступљено 27. 12. 2009. 
  10. ^ а б Eizirik, E.; Kim, J. H.; Menotti-Raymond, M.; Crawshaw P. G. Jr.; O'Brien, S. J.; Johnson, W. E. (2001). „Phylogeography, population history and conservation genetics of jaguars (Panthera onca, Mammalia, Felidae)”. Molecular Ecology. 10 (1): 65—79. PMID 11251788. doi:10.1046/j.1365-294X.2001.01144.x. 
  11. ^ Larson, S. E. (1997). „Taxonomic re-evaluation of the jaguar”. Zoo Biology. 16 (2): 107—120. doi:10.1002/(SICI)1098-2361(1997)16:2<107::AID-ZOO2>3.0.CO;2-E. 
  12. ^ а б Ruiz-Garcia, M.; Payan, E; Murillo, A.; Alvarez, D. (2006). „DNA microsatellite characterization of the jaguar (Panthera onca) in Colombia” (PDF). Genes & Genetic Systems. 81 (2): 115—127. doi:10.1266/ggs.81.115. Приступљено 11. 11. 2011. 
  13. ^ Kitchener, A. C.; Breitenmoser-Würsten, C.; Eizirik, E.; Gentry, A.; Werdelin, L.; Wilting, A.; Yamaguchi, N.; Abramov, A. V.; Christiansen, P.; Driscoll, C.; Duckworth, J. W.; Johnson, W.; Luo, S.-J.; Meijaard, E.; O'Donoghue, P.; Sanderson, J.; Seymour, K.; Bruford, M.; Groves, C.; Hoffmann, M.; Nowell, K.; Timmons, Z.; Tobe, S. (2017). „A revised taxonomy of the Felidae: The final report of the Cat Classification Task Force of the IUCN Cat Specialist Group” (PDF). Cat News. Special Issue 11: 70—71. 
  14. ^ Johnson, W. E.; Eizirik, E.; Pecon-Slattery, J.; Murphy, W. J.; Antunes, A.; Teeling, E.; O'Brien, S. J. (2006). „The Late Miocene radiation of modern Felidae: A genetic assessment”. Science. 311 (5757): 73—77. Bibcode:2006Sci...311...73J. PMID 16400146. doi:10.1126/science.1122277. 
  15. ^ Janczewski, D. N.; Modi, W. S.; Stephens, J. C.; O'Brien, S. J. (1996). „Molecular evolution of mitochondrial 12S RNA and cytochrome b sequences in the pantherine lineage of Felidae”. Molecular Biology and Evolution. 12 (4): 690—707. PMID 7544865. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a040232. 
  16. ^ Johnson, W. E.; O'Brien, S. J. (1997). „Phylogenetic reconstruction of the Felidae using 16S rRNA and NADH-5 mitochondrial genes”. Journal of Molecular Evolution. 44 (S1): S98—116. Bibcode:1997JMolE..44S..98J. PMID 9071018. doi:10.1007/PL00000060. 
  17. ^ Yu, L.; Zhang, Y. P. (2005). „Phylogenetic studies of pantherine cats (Felidae) based on multiple genes, with novel application of nuclear beta-fibrinogen intron 7 to carnivores”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 35 (2): 483—495. PMID 15804417. doi:10.1016/j.ympev.2005.01.017. 
  18. ^ Hayward, M. W.; Kamler, J. F.; Montgomery, R. A.; Newlove, A. (2016). „Prey Preferences of the Jaguar Panthera onca Reflect the Post-Pleistocene Demise of Large Prey”. Frontiers in Ecology and Evolution. 3: 148. doi:10.3389/fevo.2015.00148 Слободан приступ.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  19. ^ Hope, M. K.; Deem, S. L. (2006). „Retrospective Study of Morbidity and Mortality of Captive Jaguars (Panthera onca) in North America: 1982–2002” (PDF). Zoo Biology. 25 (6): 501—512. doi:10.1002/zoo.20112. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 9. 2018. г. Приступљено 12. 9. 2018.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  20. ^ Rich, M.S. (1976). „The jaguar”. Zoonoz. св. 49 бр. 9. стр. 14—17. 
  21. ^ Scognamillo, D.; Maxit, I. E.; Sunquist, M.; Polisar, J. (2003). „Coexistence of jaguar (Panthera onca) and puma (Puma concolor) in a mosaic landscape in the Venezuelan llanos”. Journal of Zoology. 259 (3): 269—279. doi:10.1017/S0952836902003230.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  22. ^ а б Nowak, R.M. (1999). Walker's Mammals of the World. 2. Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 831. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  23. ^ Burnie, D.; Wilson, D.E. (2001). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. New York City: Dorling Kindersley. ISBN 978-0-7894-7764-4.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  24. ^ а б Gonyea, W.J. (1976). „Adaptive differences in the body proportions of large felids”. Acta Anatomica. 96 (1): 81—96. PMID 973541. doi:10.1159/000144663. 
  25. ^ Nuanaez, R.; Miller, B.; Lindzey, F. (2000). „Food habits of jaguars and pumas in Jalisco, Mexico”. Journal of Zoology. 252 (3): 373—379. doi:10.1111/j.1469-7998.2000.tb00632.x. Архивирано из оригинала 10. 8. 2016. г. Приступљено 8. 9. 2006.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  26. ^ Allen, W.L.; Cuthill, I.C.; Scott-Samuel, N.E.; Baddeley, R. (2010). „Why the leopard got its spots: relating pattern development to ecology in felids”. Proceedings of the Royal Society B. 278 (1710): 1373—1380. PMC 3061134 Слободан приступ. PMID 20961899. doi:10.1098/rspb.2010.1734.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  27. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Jaguar, Panthera onca (Linnaeus, 1758)” (PDF). Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan. Gland, Switzerland: IUCN/SSC Cat Specialist Group. стр. 118—122. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 31. 8. 2006.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  28. ^ Wroe, S.; McHenry, C.; Thomason, J. (2006). „Bite club: comparative bite force in big biting mammals and the prediction of predatory behavior in fossil taxa”. Proceedings of the Royal Society B. 272 (1563): 619—625. PMC 1564077 Слободан приступ. PMID 15817436. doi:10.1098/rspb.2004.2986 Слободан приступ.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  29. ^ Christiansen, P. (2007). „Canine morphology in the larger Felidae: implications for feeding ecology”. Biological Journal of the Linnean Society. 91 (4): 573—592. doi:10.1111/j.1095-8312.2007.00819.x Слободан приступ. 
  30. ^ Hartstone-Rose, A.; Perry, J.M.G.; Morrow, C.J. (2012). „Bite Force Estimation and the Fiber Architecture of Felid Masticatory Muscles”. The Anatomical Record: Advances in Integrative Anatomy and Evolutionary Biology. 295 (8): 1336—1351. PMID 22707481. S2CID 35304260. doi:10.1002/ar.22518.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  31. ^ Brown, D.E.; Lopez-Gonzalez, C.A. (2001). Borderland jaguars: tigres de la frontera. Salt Lake City, UT: University of Utah Press.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  32. ^ Eizirik, E.; Yuhki, N.; Johnson, W.E.; Menotti-Raymond, M.; Hannah, S.S.; O'Brien, S.J. (2003). „Molecular Genetics and Evolution of Melanism in the Cat Family”. Current Biology. 13 (5): 448—453. Bibcode:2003CBio...13..448E. PMID 12620197. S2CID 19021807. doi:10.1016/S0960-9822(03)00128-3 Слободан приступ.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  33. ^ а б Mooring, M. S.; Eppert, A. A.; Botts, R. T. (2020). „Natural Selection of Melanism in Costa Rican Jaguar and Oncilla: A Test of Gloger's Rule and the Temporal Segregation Hypothesis”. Tropical Conservation Science. 13: 1—15. doi:10.1177/1940082920910364 Слободан приступ.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  34. ^ Dinets, V.; Polechla, P.J. (2005). „First documentation of melanism in the jaguar (Panthera onca) from northern Mexico”. Cat News. 42: 18. Архивирано из оригинала 26. 9. 2006. г.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  35. ^ Núñez, M.C.; Jiménez, E.C. (2009). „A new record of a black jaguar, Panthera onca (Carnivora: Felidae) in Costa Rica”. Brenesia. 71: 67—68. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 12. 4. 2021.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  36. ^ Sáenz-Bolaños, C.; Montalvo, V.; Fuller, T.K.; Carrillo, E. (2015). „Records of black jaguars at Parque Nacional Barbilla, Costa Rica”. Cat News (62): 38—39.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  37. ^ Yacelga, M.; Craighead, K. (2019). „Melanistic jaguars in Panama”. Cat News (70): 39—41. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2021.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  38. ^ Sanderson, E. W.; Redford, K. H.; Chetkiewicz, C. L. B.; Medellin, R. A.; Rabinowitz, A. R.; Robinson, J. G.; Taber, A. B. (2002). „Planning to save a species: the jaguar as a model”. Conservation Biology. 16 (1): 58—72. Bibcode:2002ConBi..16...58S. PMID 35701976. doi:10.1046/j.1523-1739.2002.00352.x Слободан приступ. 
  39. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Jaguar, Panthera onca (Linnaeus, 1758)” (PDF). Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan. Gland, Switzerland: IUCN/SSC Cat Specialist Group. стр. 118—122. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 8. 2007. г. Приступљено 31. 8. 2006. 
  40. ^ Colchero, F.; Conde, D. A.; Manterola, C.; Chávez, C.; Rivera, A.; Ceballos, G. (2011). „Jaguars on the move: modeling movement to mitigate fragmentation from road expansion in the Mayan Forest” (PDF). Animal Conservation. 14 (2): 1—9. Bibcode:2011AnCon..14..158C. doi:10.1111/J.1469-1795.2010.00406.X. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 1. 2021. г. Приступљено 14. 3. 2021. 
  41. ^ Caso, A.; Domínguez, E. F. (2018). „Confirmed presence of jaguar, ocelot and jaguarundi in the Sierra of San Carlos, Mexico”. Cat News (68): 31—32. 
  42. ^ Daggett, P. M.; Henning, D. R. (1974). „The Jaguar in North America”. American Antiquity. 39 (3): 465—469. JSTOR 279437. doi:10.2307/279437. 
  43. ^ Merriam, C.H. (1919). „Is the Jaguar entitled to a place in the Californian fauna?”. Journal of Mammalogy. 1 (1): 38—42. doi:10.1093/jmammal/1.1.38. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 18. 11. 2018. 
  44. ^ Pavlik, S. (2003). „Rohonas and spotted Lions: The historical and cultural occurrence of the Jaguar, Panthera onca, among the native tribes of the American Southwest”. Wíčazo Ša Review. 18 (1): 157—175. JSTOR 1409436. doi:10.1353/wic.2003.0006. 
  45. ^ Schmidly, D. J.; Bradley, R. D. (2016). The Mammals of Texas (Seventh изд.). Lubbock: University of Texas Press. ISBN 9781477310021. doi:10.7560/308868. Архивирано из оригинала 18. 1. 2023. г. Приступљено 9. 10. 2023. 
  46. ^ Rizzo, W. (2005). „Return of the Jaguar?”. Smithsonian Magazine. Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 23. 11. 2011. 
  47. ^ Scognamillo, D.; Maxit, I. E.; Sunquist, M.; Polisar, J. (2003). „Coexistence of jaguar (Panthera onca) and puma (Puma concolor) in a mosaic landscape in the Venezuelan llanos”. Journal of Zoology. 259 (3): 269—279. doi:10.1017/S0952836902003230. 
  48. ^ Harmsen, B. J.; Foster, R. J.; Silver, S. C.; Ostro, L. E. T.; Doncaster, C. P. (2009). „Spatial and temporal interactions of sympatric jaguars (Panthera onca) and pumas (Puma concolor) in a neotropical forest”. Journal of Mammalogy. 90 (3): 612—620. doi:10.1644/08-MAMM-A-140R.1 Слободан приступ. 
  49. ^ Foster, V.C.; Sarmento, P.; Sollmann, R.; Tôrres, N.; Jácomo, A. T.; Negrões, N.; Fonseca, C.; Silveira, L. (2013). „Jaguar and Puma Activity Patterns and Predator-Prey Interactions in Four Brazilian Biomes”. Biotropica. 45 (3): 373—379. Bibcode:2013Biotr..45..373F. doi:10.1111/btp.12021. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  50. ^ Astete, S.R.; Sollmann, R.; Silveira, L. (2008). „Comparative ecology of jaguars in Brazil”. Cat News (Special Issue 4): 9—14. CiteSeerX 10.1.1.528.3603 Слободан приступ. 
  51. ^ Harmsen, B.J.; Foster, R.J.; Silver, S. C.; Ostro, L.E.T.; Doncaster, C.P. (2011). „Jaguar and puma activity patterns in relation to their main prey”. Mammalian Biology – Zeitschrift für Säugetierkunde. 76 (3): 320—324. Bibcode:2011MamBi..76..320H. doi:10.1016/j.mambio.2010.08.007. 
  52. ^ Nuanaez, R.; Miller, B.; Lindzey, F. (2000). „Food habits of jaguars and pumas in Jalisco, Mexico”. Journal of Zoology. 252 (3): 373—379. doi:10.1111/j.1469-7998.2000.tb00632.x. Архивирано из оригинала 10. 8. 2016. г. Приступљено 8. 9. 2006. 
  53. ^ Nijhawan, S. (2012). „Conservation units, priority areas and dispersal corridors for jaguars in Brazil” (PDF). Cat News (Special Issue): 43—47. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2021. г. Приступљено 17. 8. 2020. 
  54. ^ Petracca, L.S.; Ramírez-Bravo, O.E.; Hernández-Santín, L. (2014). „Occupancy estimation of jaguar Panthera onca to assess the value of east-central Mexico as a jaguar corridor”. Oryx. 48 (1): 133—140. doi:10.1017/S0030605313000069 Слободан приступ. 
  55. ^ Wright, S. J.; Gompper, M. E.; DeLeon, B. (1994). „Are large predators keystone species in Neotropical forests? The evidence from Barro Colorado Island”. Oikos. 71 (2): 279—294. Bibcode:1994Oikos..71..279W. JSTOR 3546277. doi:10.2307/3546277. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 18. 6. 2019. 
  56. ^ а б Nuanaez, R.; Miller, B.; Lindzey, F. (2000). „Food habits of jaguars and pumas in Jalisco, Mexico”. Journal of Zoology. 252 (3): 373—379. doi:10.1111/j.1469-7998.2000.tb00632.x. Архивирано из оригинала 10. 8. 2016. г. Приступљено 8. 9. 2006. 
  57. ^ Gutiérrez-González, C. E.; López-González, C. A. (2017). „Jaguar interactions with pumas and prey at the northern edge of jaguars' range”. PeerJ. 5 (5): e2886. PMC 5248577 Слободан приступ. PMID 28133569. doi:10.7717/peerj.2886 Слободан приступ. 
  58. ^ Iriarte, J. A.; Franklin, W.L.; Johnson, W.E.; Redford, K.H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  59. ^ Hayward, M. W.; Kamler, J. F.; Montgomery, R. A.; Newlove, A. (2016). „Prey Preferences of the Jaguar Panthera onca Reflect the Post-Pleistocene Demise of Large Prey”. Frontiers in Ecology and Evolution. 3: 148. doi:10.3389/fevo.2015.00148 Слободан приступ. 
  60. ^ Miranda, E.; Menezes, J.; Rheingantz, M. L. (2016). „Reptiles as principal prey? Adaptations for durophagy and prey selection by jaguar (Panthera onca)”. Journal of Natural History. 50 (31–32): 2021—2035. Bibcode:2016JNatH..50.2021M. doi:10.1080/00222933.2016.1180717. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  61. ^ Eriksson, C.; Kantek, D.L.; Miyazaki, S.S.; Morato, R.G.; dos Santos-Filho, M.; Ruprecht, J.S.; Peres, C.A.; Levi, T. (2022). „Extensive aquatic subsidies lead to territorial breakdown and high density of an apex predator”. Ecology. 103 (1): e03543. Bibcode:2022Ecol..103E3543E. PMID 34841521. doi:10.1002/ecy.3543 Слободан приступ. 
  62. ^ Amit, R.; Gordillo-Chávez, E.J.; Bone, R. (2013). „Jaguar and puma attacks on livestock in Costa Rica”. Human-Wildlife Interactions. 7 (1): 77—84. 
  63. ^ Zarco-González, M.M.; Monroy-Vilchis, O.; Alaníz, J. (2013). „Spatial model of livestock predation by jaguar and puma in Mexico: conservation planning”. Biological Conservation. 159: 80—87. Bibcode:2013BCons.159...80Z. doi:10.1016/j.biocon.2012.11.007. 
  64. ^ Emmons, L. H. (1987). „Comparative feeding ecology of fields in a neotropical rain forest”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 20 (4): 271—283. Bibcode:1987BEcoS..20..271E. doi:10.1007/BF00292180. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2021. 
  65. ^ а б Emmons, L. H. (1987). „Comparative feeding ecology of fields in a neotropical rain forest”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 20 (4): 271—283. Bibcode:1987BEcoS..20..271E. doi:10.1007/BF00292180. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2021. 
  66. ^ Emmons, L. H. (1989). „Jaguar predation on chelonians”. Journal of Herpetology. 23 (3): 311—314. JSTOR 1564460. doi:10.2307/1564460. 
  67. ^ Rosa, C. L. de la; Nocke, C. C. (2000). „Jaguar (Panthera onca)”. A guide to the carnivores of Central America: natural history, ecology, and conservation. University of Texas Press. стр. 39—?. ISBN 978-0-292-71604-9. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  68. ^ Schaller, G.B.; Vasconselos, J.M.C. (1978). „Jaguar predation on capybara” (PDF). Zeitschrift für Säugetierkunde. 43: 296—301. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 6. 2021. г. Приступљено 16. 8. 2020. 
  69. ^ Miranda, E.; Menezes, J.; Rheingantz, M. L. (2016). „Reptiles as principal prey? Adaptations for durophagy and prey selection by jaguar (Panthera onca)”. Journal of Natural History. 50 (31–32): 2021—2035. Bibcode:2016JNatH..50.2021M. doi:10.1080/00222933.2016.1180717. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  70. ^ Cavalcanti, S. M. C.; Gese, E. M. (2010). „Kill rates and predation patterns of jaguars (Panthera onca) in the southern Pantanal, Brazil”. Journal of Mammalogy. 91 (3): 722—736. doi:10.1644/09-MAMM-A-171.1 Слободан приступ. 
  71. ^ Baker, W. K. Jr. „Guidelines for Captive Management of Jaguars”. Ур.: Law, C. Jaguar Species Survival Plan (PDF). Association of Zoos and Aquariums. стр. 8—16. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 1. 2012. г. 
  72. ^ а б Schaller, G. B.; Crawshaw, P. G. Jr. (1980). „Movement patterns of Jaguar”. Biotropica. 12 (3): 161—168. Bibcode:1980Biotr..12..161S. JSTOR 2387967. doi:10.2307/2387967. 
  73. ^ Jędrzejewski, W.; Hoogesteijn, R.; Devlin, A. L. (2022). „Collaborative behaviour and coalitions in male jaguars (Panthera onca)—evidence and comparison with other felids”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 76 (9): 121. Bibcode:2022BEcoS..76..121J. doi:10.1007/s00265-022-03232-3 Слободан приступ. 
  74. ^ а б Rabinowitz, A. R.; Nottingham, B.G. Jr. (1986). „Ecology and behaviour of the Jaguar (Panthera onca) in Belize, Central America”. Journal of Zoology. 210 (1): 149—159. doi:10.1111/j.1469-7998.1986.tb03627.x. 
  75. ^ Harmsen, B. J.; Foster, R.J.; Gutierrez, S.M.; Marin, S.Y.; Doncaster, C.P. (2007). „Scrape-marking behavior of jaguars (Panthera onca) and pumas (Puma concolor)”. Journal of Mammalogy. 91 (5): 1225—1234. doi:10.1644/09-mamm-a-416.1 Слободан приступ. 
  76. ^ Morato, R.G.; Stabach, J.A.; Fleming, C.H.; Calabrese, J.M.; De Paula, R.C.; Ferraz, K.M.; Kantek, D.L.; Miyazaki, S.S.; Pereira, T.D. (2016). „Space use and movement of a neotropical top predator: the endangered Jaguar”. PLOS ONE. 11 (12): e0168176. Bibcode:2016PLoSO..1168176M. PMC 5193337 Слободан приступ. PMID 28030568. doi:10.1371/journal.pone.0168176 Слободан приступ. 
  77. ^ Soisalo, M.K.; Cavalcanti, S.M.C. (2006). „Estimating the density of a Jaguar population in the Brazilian Pantanal using camera-traps and capture-recapture sampling in combination with GPS radio-telemetry” (PDF). Biological Conservation. 129 (4): 487—496. Bibcode:2006BCons.129..487S. doi:10.1016/j.biocon.2005.11.023. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 1. 2022. г. Приступљено 29. 11. 2021. 
  78. ^ Eriksson, C.; Kantek, D.L.; Miyazaki, S.S.; Morato, R.G.; dos Santos-Filho, M.; Ruprecht, J.S.; Peres, C.A.; Levi, T. (2022). „Extensive aquatic subsidies lead to territorial breakdown and high density of an apex predator”. Ecology. 103 (1): e03543. Bibcode:2022Ecol..103E3543E. PMID 34841521. doi:10.1002/ecy.3543 Слободан приступ. 
  79. ^ а б в Seymour, K. L. (1989). „Panthera onca” (PDF). Mammalian Species (340): 1—9. JSTOR 3504096. doi:10.2307/3504096. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 6. 2010. г. 
  80. ^ Emmons, L. H. (1987). „Comparative feeding ecology of fields in a neotropical rain forest”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 20 (4): 271—283. Bibcode:1987BEcoS..20..271E. doi:10.1007/BF00292180. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2021. 
  81. ^ Peters, G.; Tonin-Leyhausen, B. (1999). „Evolution of Acoustic Communication Signals of Mammals: Friendly Close-Range Vocalizations in Felidae (Carnivora)”. Journal of Mammalian Evolution. 6 (2): 129—159. doi:10.1023/A:1020620121416. 
  82. ^ Leuchtenberger, C.; Crawshaw, P. G.; Mourão, G.; Lehn, C. R. (2009). „Courtship behavior by Jaguars in the Pantanal of Mato Grosso do Sul”. Natureza & Conservação. 7 (1): 218—222. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 2. 2021. 
  83. ^ Wildt, D.E.; Platz, C.C.; Chakraborty, P.K.; Seager, S.W.J. (1979). „Oestrous and ovarian activity in a female jaguar (Panthera onca)”. Reproduction. 56 (2): 555—558. PMID 383976. doi:10.1530/jrf.0.0560555 Слободан приступ. 
  84. ^ Hemmer, H. (1976). „Gestation period and postnatal development in felids”. Ур.: Eaton, R.L. The world's cats. 3. Contributions to Biology, Ecology, Behavior and Evolution. Seattle: Carnivore Research Institute, Univ. Washington. стр. 143—165. 
  85. ^ Mondolfi, E.; Hoogesteijn, R. (1986). „Notes on the biology and status of the jaguar (Panthera onca) in Venezuela”. Ур.: Miller, S.D.; Everett, D.D. Cats of the world: biology, conservation and management. Washington, DC: National Wildlife Federation. стр. 85—123. ISBN 978-091218679-5. 
  86. ^ Pacifici, M.; Santini, L.; Di Marco, M.; Baisero, D.; Francucci, L.; Grottolo Marasini, G.; Visconti, P.; Rondinini, C. (2013). „Generation length for mammals”. Nature Conservation. 5 (5): 87—94. doi:10.3897/natureconservation.5.5734 Слободан приступ. 
  87. ^ Cavalcanti, S. M. C.; Gese, E. M. (2009). „Spatial ecology and social interactions of jaguars (Panthera onca) in the southern Pantanal, Brazil”. Journal of Mammalogy. 90 (4): 935—945. doi:10.1644/08-MAMM-A-188.1 Слободан приступ. 
  88. ^ Egerton, J. (2006). „Jaguars: Magnificence in the Southwest” (PDF). Wild Tracks. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 7. 2011. г. Приступљено 6. 12. 2009. 
  89. ^ Seymour, K. L. (1989). „Panthera onca” (PDF). Mammalian Species (340): 1—9. JSTOR 3504096. doi:10.2307/3504096. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 6. 2010. г. 
  90. ^ Soares, T. N.; Telles, M. P.; Resende, L.V.; Silveira, L.; et al. (2006). „Paternity testing and behavioral ecology: A case study of jaguars (Panthera onca) in Emas National Park, Central Brazil”. Genetics and Molecular Biology. 29 (4): 735—740. doi:10.1590/S1415-47572006000400025 Слободан приступ. 
  91. ^ Tortato, F.R.; Devlin, A.L.; Hoogesteijn, R.; Júnior, J.A.M.; Frair, J.L.; Crawshaw, P.G.; Izzo, T.J.; Quigley, H.B. (2017). „Infanticide in a jaguar (Panthera onca) population – does the provision of livestock carcasses increase the risk?”. Acta Ethologica. 20 (1): 69—73. doi:10.1007/s10211-016-0241-4. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 27. 2. 2021. 
  92. ^ Stasiukynas, D. C.; Boron, V.; Hoogesteijn, R.; Barragán2, J.; Martin, A.; Tortato, F.; Rincón, S.; Payán, E. (2021). „Hide and flirt: observed behavior of female jaguars (Panthera onca) to protect their young cubs from adult males”. Acta Ethologica. 25 (3): 179—183. doi:10.1007/s10211-021-00384-9. 
  93. ^ Porter, J. H. (1894). „The Jaguar”. Wild beasts; a study of the characters and habits of the elephant, lion, leopard, panther, jaguar, tiger, puma, wolf, and grizzly bear. New York: C. Scribner's sons. стр. 174—195. 
  94. ^ De Paula, R.; Campos Neto, M. F.; Morato, R. G. (2008). „First official record of Human killed by Jaguar in Brazil”. Cat News (49): 31—32. 
  95. ^ Iserson, K. V.; Francis, A. M. (2015). „Jaguar attack on a child: Case report and literature review”. Western Journal of Emergency Medicine. 16 (2): 303—309. PMC 4380383 Слободан приступ. PMID 25834674. doi:10.5811/westjem.2015.1.24043. 
  96. ^ Seidensticker, J.; Lumpkin, S. (2016). Cats in Question: The Smithsonian Answer Book. Washington, D.C.: Smithsonian Institution. ISBN 978-158834546-2. 
  97. ^ Sanderson, E. W.; Redford, K. H.; Chetkiewicz, C. L. B.; Medellin, R. A.; Rabinowitz, A. R.; Robinson, J. G.; Taber, A. B. (2002). „Planning to save a species: the jaguar as a model”. Conservation Biology. 16 (1): 58—72. Bibcode:2002ConBi..16...58S. PMID 35701976. doi:10.1046/j.1523-1739.2002.00352.x Слободан приступ. 
  98. ^ De La Torre, J.A.; González-Maya, J.F.; Zarza, H.; Ceballos, G.; Medellín, R.A. (2018). „The jaguar's spots are darker than they appear: assessing the global conservation status of the jaguar Panthera onca”. Oryx. 52 (2): 300—315. doi:10.1017/S0030605316001046 Слободан приступ. 
  99. ^ Olsoy, P.J.; Zeller, K.A.; Hicke, J.A.; Quigley, H.B.; Rabinowitz, A.R.; Thornton, D.H. (2016). „Quantifying the effects of deforestation and fragmentation on a range-wide conservation plan for jaguars”. Biological Conservation. 203: 8—16. Bibcode:2016BCons.203....8O. doi:10.1016/j.biocon.2016.08.037. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2021. 
  100. ^ Thompson, J.J.; Velilla, M. (2017). „Modeling the effects of deforestation on the connectivity of jaguar Panthera onca populations at the southern extent of the species' range” (PDF). Endangered Species Research. 34: 109—121. doi:10.3354/esr00840 Слободан приступ. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2021. г. Приступљено 2. 3. 2021. 
  101. ^ Ceballos, G.; Zarza, H.; Chávez, C.; González-Maya, J.F. (2016). „Ecology and Conservation of Jaguars in Mexico”. Ур.: Aguirre, A.; Sukumar, R. Tropical conservation: Perspectives on local and global priorities. Oxford University Press. стр. 273—289. ISBN 978-019976698-7. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  102. ^ Moreno, R.; Meyer, N.; Olmos, M.; Hoogesteijn, R.; Hoogesteijn, A.L. (2015). „Causes of jaguar killing in Panama – a long term survey using interviews” (PDF). Cat News (62): 40—42. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 11. 2021. г. Приступљено 18. 11. 2021. 
  103. ^ Jędrzejewski, W.; Boede, E.O.; Abarca, M.; Sánchez-Mercado, A.; Ferrer-Paris, J.R.; Lampo, M.; Velásquez, G.; Carreño, R.; Viloria, Á.L. (2017). „Predicting carnivore distribution and extirpation rate based on human impacts and productivity factors; assessment of the state of jaguar (Panthera onca) in Venezuela”. Biological Conservation. 206: 132—142. Bibcode:2017BCons.206..132J. doi:10.1016/j.biocon.2016.09.027. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  104. ^ Espinosa, S.; Celis, G.; Branch, L.C. (2018). „When roads appear jaguars decline: Increased access to an Amazonian wilderness area reduces potential for jaguar conservation”. PLOS ONE. 13 (1): e0189740. Bibcode:2018PLoSO..1389740E. PMC 5751993 Слободан приступ. PMID 29298311. doi:10.1371/journal.pone.0189740 Слободан приступ. 
  105. ^ Paviolo, A.; De Angelo, C.D.; Di Blanco, Y.E.; Di Bitetti, M.S. (2008). „Jaguar Panthera onca population decline in the Upper Paraná Atlantic Forest of Argentina and Brazil”. Oryx. 42 (4): 554—561. doi:10.1017/S0030605308000641 (неактивно 1. 11. 2024).  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  106. ^ Balaguera-Reina, S.; Gonzalez-Maya, J.F. (2008). „Occasional jaguar hunting for subsistence in Colombian Chocó”. Cat News (48): 5. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  107. ^ Foster, R.J.; Harmsen, B.J.; Urbina, Y. L.; Wooldridge, R.L.; Doncaster, C.P.; Quigley, H.; Figueroa, O.A. (2020). „Jaguar (Panthera onca) density and tenure in a critical biological corridor”. Journal of Mammalogy. 101 (6): 1622—1637. PMC 7816682 Слободан приступ. PMID 33505226. doi:10.1093/jmammal/gyaa134 Слободан приступ. 
  108. ^ Broad, S. (1987). The harvest of and trade in Latin American spotted cats (Felidae) and otters (Lutrinae). Cambridge: IUCN Conservation Monitoring Centre. Архивирано из оригинала 13. 1. 2020. г. Приступљено 21. 2. 2018. 
  109. ^ Weber, W.; Rabinowitz, A. (1996). „A global perspective on large carnivore conservation” (PDF). Conservation Biology. 10 (4): 1046—1054. Bibcode:1996ConBi..10.1046W. doi:10.1046/j.1523-1739.1996.10041046.x. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 4. 2012. г. 
  110. ^ Knox, J.; Negrões, N.; Marchini, S.; Barboza, K.; Guanacoma, G.; Balhau, P.; Tobler, M.W.; Glikman, J.A. (2019). „Jaguar persecution without "cowflict": insights from protected territories in the Bolivian Amazon”. Frontiers in Ecology and Evolution. 7: 494. doi:10.3389/fevo.2019.00494 Слободан приступ. 
  111. ^ Braczkowski, A.; Ruzo, A.; Sanchez, F.; Castagnino, R.; Brown, C.; Guynup, S.; Winter, S.; Gandy, D.; O'Bryan, C. (2019). „The ayahuasca tourism boom: An undervalued demand driver for jaguar body parts?”. Conservation Science and Practice. 1 (12): e126. Bibcode:2019ConSP...1E.126B. doi:10.1111/csp2.126 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  112. ^ Arias, M.; Hinsley, A.; Milner-Gulland, E.J. (2020). „Characteristics of, and uncertainties about, illegal jaguar trade in Belize and Guatemala”. Biological Conservation. 250: 108765. Bibcode:2020BCons.25008765A. doi:10.1016/j.biocon.2020.108765. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 18. 11. 2021. 
  113. ^ Morcatty, T.Q.; Bausch Macedo, J.C.; Nekaris, K.A.I.; Ni, Q.; Durigan, C.C.; Svensson, M.S.; Nijman, V. (2020). „Illegal trade in wild cats and its link to Chinese-led development in Central and South America”. Conservation Biology. 34 (6): 1525—1535. Bibcode:2020ConBi..34.1525M. PMID 32484587. doi:10.1111/cobi.13498 Слободан приступ. 
  114. ^ Earth League International. Unveiling the criminal networks behind jaguar trafficking in Bolivia (PDF) (Извештај). Amsterdam: IUCN National Committee of the Netherlands. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2021. г. Приступљено 26. 7. 2021. 
  115. ^ Zapata Ríos, G.; Araguillin, E.; Cevallos, J.; Moreno, F.; Ortega, A.; Rengel, J.; Valarezo, N. (2014). Plan de Acción para la Conservación del Jaguar en el Ecuador [Action Plan for the Conservation of the Jaguar in Ecuador] (PDF) (на језику: шпански). Quito: Ministerio del Ambiente y Wildlife Conservation Society Ecuador. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2020. г. Приступљено 13. 2. 2021. 
  116. ^ Kerman, I. (2010). Felix, M.-L., ур. Exploitation of the jaguar, Panthera onca and other large forest cats in Suriname (PDF). Paramaribo: WWF Guianas. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 9. 2021. г. Приступљено 3. 3. 2021. 
  117. ^ Weckel, M.; Giuliano, W.; Silver, S. (2006). „Cockscomb revisited: jaguar diet in the Cockscomb Basin Wildlife Sanctuary, Belize”. Biotropica. 38 (5): 687—690. Bibcode:2006Biotr..38..687W. doi:10.1111/j.1744-7429.2006.00190.x. 
  118. ^ Sanderson, E. W.; Redford, K. H.; Chetkiewicz, C. L. B.; Medellin, R. A.; Rabinowitz, A. R.; Robinson, J. G.; Taber, A. B. (2002). „Planning to save a species: the jaguar as a model”. Conservation Biology. 16 (1): 58—72. Bibcode:2002ConBi..16...58S. PMID 35701976. doi:10.1046/j.1523-1739.2002.00352.x Слободан приступ. 
  119. ^ Rabinowitz, A.; Zeller, K.A. (2010). „A range-wide model of landscape connectivity and conservation for the jaguar, Panthera onca” (PDF). Biological Conservation. 143 (4): 939—945. Bibcode:2010BCons.143..939R. doi:10.1016/j.biocon.2010.01.002. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2021. г. Приступљено 14. 3. 2021. 
  120. ^ Zeller, K.A.; Rabinowitz, A.; Salom-Perez, R.; Quigley, H. (2013). „The Jaguar Corridor Initiative: A range-wide conservation strategy” (PDF). Ур.: Ruiz-Garcia, M.; Shostell, J.M. Molecular population genetics, evolutionary biology and biological conservation of Neotropical carnivores. New York: Nova Science Publishers. стр. 629—657. ISBN 978-1-62417-071-3. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2021. г. Приступљено 14. 3. 2021. 
  121. ^ Rodríguez-Soto, C.; Monroy-Vilchis, O.; Zarco-González, M.M. (2013). „Corridors for jaguar (Panthera onca) in Mexico: Conservation strategies”. Journal for Nature Conservation. 21 (6): 438—443. Bibcode:2013JNatC..21..438R. doi:10.1016/j.jnc.2013.07.002. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 18. 11. 2021. 
  122. ^ Department of the Interior Fish and Wildlife Service (2012). „Designation of Critical Habitat for Jaguar; Proposed Rule” (PDF). Federal Register. 77 (161): 50214—50242. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 2. 2020. г. Приступљено 13. 3. 2021. 
  123. ^ Sanderson, E.W.; Fisher, K.; Peters, R.; Beckmann, J.P.; Bird, B.; Bradley, C.M.; Bravo, J.C.; Grigione, M.M.; Hatten, J.R. (2021). „A systematic review of potential habitat suitability for the jaguar Panthera onca in central Arizona and New Mexico, USA”. Oryx. 56: 116—127. doi:10.1017/S0030605320000459 Слободан приступ. 
  124. ^ Ceballos, G.; Zarza, H.; Chávez, C.; González-Maya, J.F. (2016). „Ecology and Conservation of Jaguars in Mexico”. Ур.: Aguirre, A.; Sukumar, R. Tropical conservation: Perspectives on local and global priorities. Oxford University Press. стр. 273—289. ISBN 978-019976698-7. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  125. ^ Ceballos, G.; Zarza, H.; González-Maya, J.F.; de la Torre, J.A.; Arias-Alzate, A.; Alcerreca, C.; Barcenas, H.V.; Carreón-Arroyo, G.; Chávez, C. (2021). „Beyond words: From jaguar population trends to conservation and public policy in Mexico”. PLOS ONE. 16 (10): e0255555. Bibcode:2021PLoSO..1655555C. PMC 8494370 Слободан приступ. PMID 34613994. doi:10.1371/journal.pone.0255555 Слободан приступ. 
  126. ^ Figel, J.J.; Castañeda, F.; Calderón, A.P.; Torre, J.; García-Padilla, E.; Noss, R.F. (2018). „Threatened amphibians sheltered under the big cat's umbrella: conservation of jaguars Panthera onca (Carnivora: Felidae) and endemic herpetofauna in Central America”. Revista de Biología Tropical. 66 (4): 1741—1753. doi:10.15517/rbt.v66i4.32544 Слободан приступ. 
  127. ^ Gutierrez-Gonzalez, C.E.; Gomez-Ramirez, M.A.; Lopez-Gonzalez, C.A.; Doherty, P.F. (2015). „Are Private Reserves Effective for Jaguar Conservation?”. PLOS ONE. 10 (9): e0137541. Bibcode:2015PLoSO..1037541G. PMC 4580466 Слободан приступ. PMID 26398115. doi:10.1371/journal.pone.0137541 Слободан приступ. 
  128. ^ Soisalo, M.K.; Cavalcanti, S.M.C. (2006). „Estimating the density of a Jaguar population in the Brazilian Pantanal using camera-traps and capture-recapture sampling in combination with GPS radio-telemetry” (PDF). Biological Conservation. 129 (4): 487—496. Bibcode:2006BCons.129..487S. doi:10.1016/j.biocon.2005.11.023. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 1. 2022. г. Приступљено 29. 11. 2021. 
  129. ^ Furtado, M.M.; Carrillo-Percastegui, S.E.; Jácomo, A.T.A.; Powell, G.; Silveira, L.; Vynne, C.; Sollmann, R. (2008). „Studying jaguars in the wild: past experiences and future perspectives” (PDF). Cat News (Special Issue 4): 41—47. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 2. 2019. г. Приступљено 2. 2. 2019. 
  130. ^ Estévez, E. (2009). „Jaguar Refuge in the Llanos Ecoregion”. World Wildlife Fund. Архивирано из оригинала 17. 12. 2014. г. Приступљено 1. 9. 2006. 
  131. ^ Sanderson, E. W.; Beckmann, J. P.; Beier, P.; Bird, B.; Bravo, J. C.; Fisher, K.; Grigione, M. M.; Lopez Gonzalez, C. A.; Miller, J. R. (2021). „The case for reintroduction: The jaguar (Panthera onca) in the United States as a model”. Conservation Science and Practice. 3 (6): e392. Bibcode:2021ConSP...3E.392S. doi:10.1111/csp2.392 Слободан приступ. 
  132. ^ Bulliet, R.W.; Crossley, P.; Headrick, D.; Hirsch, S.; Johnson, L., ур. (2000). The Earth and Its Peoples: A Global History. A 1: To 1200 (Fifth изд.). Houghton Mifflin. стр. 75—76. ISBN 978-1-4390-8476-2. 
  133. ^ Park, Yumi (2012). Mirrors of Clay: Reflections of Ancient Andean Life in Ceramics from the Sam Olden Collection. University Press of Mississippi. стр. 49. ISBN 9781617037955. 
  134. ^ Ocampo López, J. (2007). Grandes culturas indígenas de América – Great indigenous cultures of the Americas (на језику: шпански). Bogotá, Colombia: Plaza & Janes Editores Colombia S.A. стр. 231. ISBN 978-958-14-0368-4. 
  135. ^ Kruschek, M.H. The evolution of the Bogotá chiefdom: A household view (PDF) (Теза). University of Pittsburgh. 
  136. ^ „nymy” (на језику: шпански). Muysc cubun Dictionary Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 11. 1. 2017. 
  137. ^ „quyne” (на језику: шпански). Muysc cubun Dictionary Online. Архивирано из оригинала 10. 1. 2017. г. Приступљено 11. 1. 2017. 
  138. ^ Metcalf, G.; Flannery, K.V. (1967). „An Olmec "were-jaguar" from the Yucatan Peninsula”. American Antiquity. 32 (1): 109—111. JSTOR 278787. doi:10.2307/278787. 
  139. ^ Saunders, N.J. (1994). „Predators of culture: Jaguar symbolism and Mesoamerican elites”. World Archaeology. 26 (1): 104—117. JSTOR 124867. doi:10.1080/00438243.1994.9980264. 
  140. ^ Benson, Elizabeth P (2013). „The lord, the ruler: Jaguar symbolism in the Americas”. Ур.: Saunders, Nicholas J. Icons of Power: Feline Symbolism in the Americas. Routledge. стр. 64—66. ISBN 9781136605130. 
  141. ^ Saunders, N.J. (1994). „Predators of culture: Jaguar symbolism and Mesoamerican elites”. World Archaeology. 26 (1): 104—117. JSTOR 124867. doi:10.1080/00438243.1994.9980264. 
  142. ^ Benson, Elizabeth P (2013). „The lord, the ruler: Jaguar symbolism in the Americas”. Ур.: Saunders, Nicholas J. Icons of Power: Feline Symbolism in the Americas. Routledge. стр. 64—66. ISBN 9781136605130. 
  143. ^ Daggett, P. M.; Henning, D. R. (1974). „The Jaguar in North America”. American Antiquity. 39 (3): 465—469. JSTOR 279437. doi:10.2307/279437. 
  144. ^ Pavlik, S. (2003). „Rohonas and spotted Lions: The historical and cultural occurrence of the Jaguar, Panthera onca, among the native tribes of the American Southwest”. Wíčazo Ša Review. 18 (1): 157—175. JSTOR 1409436. doi:10.1353/wic.2003.0006. 
  145. ^ Saunders, Nicholas J. (1994). „Predators of Culture: Jaguar Symbolism and Mesoamerican Elites”. World Archaeology. 26 (1): 104—117. ISSN 0043-8243. JSTOR 124867. doi:10.1080/00438243.1994.9980264. Архивирано из оригинала 27. 2. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  146. ^ Khan, A. (2021). „National symbols: The Coat-Of-Arms”. Guyana News and Information. Архивирано из оригинала 12. 5. 2012. г. Приступљено 10. 2. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Linnaeus, C. (1758). „Felis onca”. Caroli Linnæi Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (decima, reformata изд.). Holmiae: Laurentius Salvius. стр. 42. 
  • Baker, W. K. Jr.; et al. Law, Christopher, ур. Guidelines for Captive Management of Jaguars (PDF). Jaguar Species Survival Plan. American Zoo and Aquarium Association. Архивирано из оригинала 13. 1. 2012. г. Приступљено 11. 11. 2011. 
  • Brown, David, and Carlos A. López González Borderland Jaguars. 2001. ISBN 978-0-87480-696-0. . University of Utah Press. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јагуар&oldid=28932288”