Пређи на садржај

Птолемеј I Сотер

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ptolemy I Soter)
Птолемеј I Сотер
Птолемеј I Сотер, биста из Лувра
Лични подаци
Датум рођења367. п. н. е.
Место рођењаАлександрија,
Датум смрти283. п. н. е.
Место смртиАлександрија, Птолемејско краљевство
Породица
СупружникАртакама, Таида, Евридика I, Береника I
ПотомствоПтолемеј II Филаделф, Арсиноја II, Птолемеј Кераун, Мелеагер, Лисандра, Птолемеј
РодитељиЛагус
Арсиноја
ДинастијаПтолемејиди
Краљ Египта
Период305. п. н. е.[1]-283. п. н. е.
ПретходникАлександар IV
НаследникПтолемеј II Филаделф

Птолемеј I Сотер (367. п. н. е.—283. п. н. е.) је био македонски грчки[2] генерал Александра Македонског, који је основао династију Птолемејида. Владар је Египта (323. п. н. е.—283. п. н. е.), а краљ Египта је од 305. п. н. е.[3] Оснивач је Александријске библиотеке.[4]

Птоломеј I је био син Арсиноје Македонског од њеног мужа Лага или Филипа II Македонског, оца Александра. Међутим, ово последње је мало вероватно и може бити мит измишљен да би се прославила династија Птоломеја.[5] Птоломеј је био један од Александрових најповерљивијих пратилаца и војних официра. Након Александрове смрти 323. п. н. е., Птоломеј је преузео његово тело док је било на путу да буде сахрањено у Македонији, и уместо тога га је сахранио у Мемфису, а касније пренето у Александрију у нову гробницу. Потом се придружио коалицији против Пердике, краљевског регента над Филипом III Македонским. Овај последњи је извршио инвазију на Египат, али су га његови официри убили 320. п. н. е., што је омогућило Птоломеју I да консолидује своју контролу над земљом. После низа ратова између Александрових наследника, Птоломеј је добио право на Јудеју у јужној Сирији, што је било спорно са сиријским краљем Селеуком I. Такође је преузео контролу над Кипром и Киренајком, од којих је последња стављена под контролу Птолемејевог посинка, Мага.

Младост и каријера

[уреди | уреди извор]

Антички Македонац,[2][6][7][8] Птолемеј је рођен 367. п. н. е.[9] Попут свих македонских племића, тврдио је да води порекло од Херакла, митолошког Грка, оснивача Аргијадске династије који је владао Македонијом у северној Грчкој. Птолемејова мајка је била Арсина од Македоније, и мада његов отац није познат, антички извори га различито описују било као сина Лага, македонског племића, или као нелегитимног сина Филипа II Македонски (мада је могуће да је та тврдња измишљена да би легитимисало његово право да влада, као особа краљевске крви). Очинство потоњег, ако је истинито, учинио би Птолемеја полубратом Александра. Претпоставља се да је мит настао да би се величала Птолемејска династија. Фенеалошки ланци сачувани у бројним државним документима, наводе Птолемеја представљеног као директног крвног сродника краљева Аргеада. Сатир Перипатетик je пратио патрилинеарно наслеђе директно преко македонских краљева, уназад до Херакла.[10]

Птоломеј је служио са Александром од његових првих похода и био је међу седам Александрових соматофилака (телохранитеља). Играо је главну улогу у каснијим кампањама у Авганистану и Индији.[11] Он је учествовао у бици код Иса, командујући трупама на левом крилу под влашћу Пармениона. Касније је пратио Александра током његовог путовања у Пророчиште у оази Сива где је проглашен за Зевсовог сина.[12] Птоломеј је имао своју прву самосталну команду током похода против побуњеног Беса кога су његови чувари ухватили и предали Птоломеју, који га је потом предао Александру на погубљење.[13]

Александров пријатељ

[уреди | уреди извор]

Био је син македонског племића и Александров пријатељ још од детињства. Постаје један од највернијих генерала Александра Македонског и његов телохранитељ.

Са Александром је од првих похода, а у походима у Авганистану и Индији имао је значајну улогу.

Један од наследника (дијадоха)

[уреди | уреди извор]
Новац који показује Птолемеја I, Британски музеј, Лондон
Златни статер Птоломеја I са квадригом слона, Киренајка
Птоломеј као фараон у Британском музеју

Кад је умро Александар Македонски 323. п. н. е., за Птоломеја се каже да је подстакао насељавање царства у Вавилону. Поделом Вавилона, постављен је за сатрапа Египта, под номиналним краљевима Филипом III и новорођенчетом Александром IV; бивши сатрап, Грк Клеомен, остао је као његов заменик. Птоломеј је брзо кренуо, без овлашћења, да потчини Киренајку.[11]

Главни регент царства Пердика почиње сумњати у Птолемејеве намере. По македонским обичајима, онај ко сахрани краља полаже право да му буде наследник. Вероватно зато што је желео да спречи Пердику, царског регента, да на овај начин оствари своје право, Птоломеј је уложио велике напоре у стицање тела Александра Великог. На самрти, Александар је пожелео да буде сахрањен у храму Зевса Амона у оази Сива у древној Либији уместо у краљевским гробницама Егаја у Македонији.[14] Међутим, његови наследници, укључујући Пердику, уместо тога су покушали да сахране његово тело у Македонији. Крајем 322. п. н. е. или почетком 321. п. н. е., Александрово тело је било у Сирији, на путу за Македонију, када га је запленио Птоломеј I. Александрове остатке је донео назад у Египат, сахранивши их у Мемфису, али су касније пренети у Александрију, где је за њих је саграђена гробница.[15]

Ствара се коалиција против Пердике, у којој су Антипатер, Антигона, Лизимах и Кратер, а Птолемеј им се придружује. Пердика врши инвазију Египта, али већ у првој бици доживљава пораз и губи 2.000 војника. Подређени официри убијају Пердику. Птолемеју нуде положај регента, што он одбија.[16]

Нови регент Антипатер потврђује Птолемеју положај сатрапа у Египту. Њему је било битно да очува Египат као сигуран посед, а ако може да онда осигура контролу над околним подручјима: Кипром, јужном Сиријом са Јудејом и Киренаиком. Осваја Кипар 318. п. н. е.

„Птолемеј Сотер заузима Јерусалим 320. п. н. е.“, минијатура Жана Фукоа из 1470—1475. године, илустрација из издања Јеврејских старина Јосифа Флавија.

Борбе против Антигона

[уреди | уреди извор]

Када је Антигон овладао великим делом Азије Птолемеј се удружује 315. п. н. е. са Лизимахом, Селеуком и Касандром против Антигона. Птолемеј губи Сирију. Повратио је Кипар под своју власт 313. п. н. е. У бици код Газе 312. п. н. е. Птолемеј и Селеук побеђују Антигоновог сина Деметрија Полиоркета. Птолемеј тиме осваја Сирију, али за неколико месеци је напушта када Деметрије Полиоркет побеђује Птолемејевог генерала. Успоставља се мир 311. п. н. е. У Македонији убијају сина Александра Македонског, Александра IV. Тиме сатрапија Египат остаје дефинитивно у Птолемејеву власништву.

Рат се наставља 310. п. н. е. Птолемеј осваја неке обалске градове Ликије и Карије од Антигона. У Грчкој осваја Коринт, Сикион и Мегару 308. п. н. е.

Деметрије Полиоркет напада Кипар 306. п. н. е. и побеђује Птолемејовог брата у бици код Саламине на Кипру 306. п. н. е. Птолемеј тиме губи Кипар.

Антигон неуспешно покушава са инвазијом Египта 306. п. н. е. После тога Птолемеј више не изводи походе против Антигона, сем велике помоћи, коју шаље опседнутом Родосу (305—304. п. н. е.). На Родосу одржавају свечаности, којима славе Птолемеја као Сотера ("спасиоца").

Поново се прави коалиција против Антигона 302. п. н. е. и Птолемеј улази у коалицију и врши инвазију Сирије, док је Антигон био заузет борбама са Лизимахом у Малој Азији. Кад је чуо да је Антигон победио у једној бици Птолемеј напушта Сирију. Али на вест да су Лизимах и Селеук победили и погубили Антигона у бици код Ипса 301. п. н. е., Птолемеј окупира Сирију по четврти пут.

После битке код Ипса

[уреди | уреди извор]

Други чланови коалиције против Антигона додељују Сирију Селеуку, а следећих сто година питање власти над Јудејом производило је сталне ратове Селеукида и Птолемејида. Птолемеј је изгубио оно што је имао у Грчкој, али поново заузима Кипар 295/294. п. н. е. Киренаику после неколико устанака подвргава око 300. п. н. е.

Последње године живота

[уреди | уреди извор]

Птолемеј абдицира 285. п. н. е. у корист Птолемеја II, једног од својих млађих синова. Његов најстарији син бежи код Лизимаха, па онда код Селеука.

Птолемеј Сотер умире 283. п. н. е. Оснивач је Александријске библиотеке 288. п. н. е. Он сам је писао историју Александрових ратовања, да би нагласио свој значај. Те књиге се нису сачувале.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hölbl, Günther (2013). A History of the Ptolemaic Empire. Routledge. стр. 21. ISBN 9781135119836. 
  2. ^ а б Jones, Prudence J. (2006). Cleopatra: A Sourcebook. Norman: University of Oklahoma Press. стр. 14. ISBN 9780806137414. „They were members of the Ptolemaic dynasty of Macedonian Greeks, who ruled Egypt after the death of its conqueror, Alexander the Great.” 
  3. ^ Hölbl, Günther (2013). A History of the Ptolemaic Empire. Routledge. стр. 21. ISBN 9781135119836. 
  4. ^ Ptolemaic Dynasty at Ancient History Encyclopedia
  5. ^ Alexandre le Grand (на језику: енглески). Librairie Droz. 1962. стр. 155. ISBN 978-2-600-04414-1. 
  6. ^ Pomeroy, Sarah B. (1990). Women in Hellenistic Egypt. Detroit: Wayne State University Press. стр. 16. ISBN 9780814322307. „while Ptolemaic Egypt was a monarchy with a Greek ruling class.” 
  7. ^ Redford, Donald B., ур. (2000). The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 9780195102345. „Cleopatra VII was born to Ptolemy XII Auletes (80–57 BCE, ruled 55–51 BCE) and Cleopatra, both parents being Macedonian Greeks.” 
  8. ^ Bard 1999, стр. 488, 687.
  9. ^ Ptolemy I at Livius.org
  10. ^ Carney, Elizabeth (2010). Philip II and Alexander The Great: Father and Son, Lives and Afterlives. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973815-1. 
  11. ^ а б Chisholm 1911, стр. 616.
  12. ^ Grimal, Nicolas (1992). A History of Ancient EgyptСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Oxford: Blackwell Books. стр. 382. ISBN 978-0-631-19396-8. 
  13. ^ Arrian (1976). de Sélincourt, Aubrey, ур. Anabasis Alexandri (The Campaigns of Alexander). Harmondsworth: Penguin Books. III, 30. ISBN 978-0-14-044253-3. 
  14. ^ Lauren O'Connor (2008). „The Remains of Alexander the Great: The God, The King, The Symbol”. Constructing the Past. Приступљено 28. 3. 2019. .
  15. ^ Saunders, Nicholas (2007), Alexander's Tomb: The Two-Thousand Year Obsession to Find the Lost Conqueror, Basic Books, стр. 41, ISBN 978-0465006212 
  16. ^ Green, Peter (1990). Alexander to Actium. University of California Press. стр. 13–14. ISBN 9780520083493. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Hölbl, Günther (2013). A History of the Ptolemaic Empire. Routledge. стр. 21. ISBN 9781135119836. 
  • Carney, Elizabeth (2010). Philip II and Alexander The Great: Father and Son, Lives and Afterlives. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973815-1. 
  • Bard, Kathryn A., ур. (1999). Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. New York: Routledge. ISBN 9781134665259. 
  • Redford, Donald B., ур. (2000). The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 9780195102345. „Cleopatra VII was born to Ptolemy XII Auletes (80–57 BCE, ruled 55–51 BCE) and Cleopatra, both parents being Macedonian Greeks.” 
  • Pomeroy, Sarah B. (1990). Women in Hellenistic Egypt. Detroit: Wayne State University Press. стр. 16. ISBN 9780814322307. „while Ptolemaic Egypt was a monarchy with a Greek ruling class.” 
  • Jones, Prudence J. (2006). Cleopatra: A Sourcebook. Norman: University of Oklahoma Press. стр. 14. ISBN 9780806137414. „They were members of the Ptolemaic dynasty of Macedonian Greeks, who ruled Egypt after the death of its conqueror, Alexander the Great.” 
  • Hölbl, Günther (2013). A History of the Ptolemaic Empire. Routledge. стр. 21. ISBN 9781135119836. 
  • Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд (2003). стр. 691.
  • Walter M. Ellis: Ptolemy of Egypt, London 1993.
  • Christian A. Caroli: Ptolemaios I. Soter – Herrscher zweier Kulturen, Konstanz 2007.
  • Waterfield, Robin (2011). Dividing the Spoils – The War for Alexander the Great's Empire (hardback). New York: Oxford University Press. стр. 273. ISBN 978-0-19-957392-9. 
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ptolemies”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 616—618. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Птолемеј I Сотер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Птолемеј_I_Сотер&oldid=28461025”