Selenova kiselina
| |||
| Nazivi | |||
|---|---|---|---|
| IUPAC naziv
Selen(VI) kiselina
| |||
| Drugi nazivi
Selenova kiselina
| |||
| Identifikacija | |||
3D model (Jmol)
|
|||
| ChEBI | |||
| ChemSpider | |||
| ECHA InfoCard | 100.029.072 | ||
| KEGG[1] | |||
| RTECS | VS6575000 | ||
| |||
| Svojstva | |||
| H 2SeO 4 | |||
| Molarna masa | 144,9734 g/mol | ||
| Agregatno stanje | Bezbojni delikvescentni kristali | ||
| Gustina | 2,95 g/cm3, čvrsto stanje | ||
| Tačka topljenja | 58°C (331 K) | ||
| Tačka ključanja | 260°C (533 K) (razlaže se) | ||
| 130 g/100 mL (30 °C) | |||
| Kiselost (pKa) | slična sa H 2SO 4 | ||
| Indeks refrakcije (nD) | 1.5174 (D-linija, 20 °C) | ||
| Struktura | |||
| Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) | tetraedralna na Se | ||
| Opasnosti | |||
| Opasnost u toku rada | Korozivna, visoko toksična | ||
| R-oznake | 23/25-33-50/53 | ||
| S-oznake | 20/21-28-45-60-61 | ||
| NFPA 704 | |||
| Srodna jedinjenja | |||
Drugi anjoni
|
selenasta kiselina vodonik selenid | ||
Drugi katjoni
|
natrijum selenat | ||
Srodna jedinjenja
|
sumporna kiselina selen dioksid selen trioksid telurna kiselina | ||
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
 verifikuj (šta je   ?)
| |||
| Reference infokutije | |||
Selenova kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H
2SeO
4. Ona je oksokiselina selena, i njena struktura se preciznije opisuje sa (HO)
2SeO
2.
Kao što je predviđeno VSEPR teorijom, selenski center je tetraedralan, sa Se–O dužinom veze od 161 pm.[4] U čvrstom stanju, njeni kristali imaju rombičnu strukturu.[5]
Priprema
[уреди | уреди извор]Usled nestabilnosti selen trioksida, nije praktično sintetisati selenovu kiselinu rastvaranjem selen trioksida u vodi, poput načina na koji se sintetiše sumporne kiseline rastvaranjem sumpor trioksida.[4] Umesto toga ona se priprema oksidacijom jedinjenja selena na nižim oksidacionim stanjima.
Selenova kiselina se može pripremiti oksidacijom selen dioksida koristeći vodonik peroksid:
- SeO
2 + H
2O
2 → H
2SeO
4
Da bi se dobila anhidratna kiselina kao kristalni materijal, rezultujući rastvor se uparava na temperaturama ispod 140 °C u vakuumu.[6]
Selenova kiselina se isto tako može pripremiti oksidacijom selenaste kiseline (H
2SeO
3) halogenima, kao što su hlor ili brom, ili sa kalijum permanganatom.[7] Korišćenje hlora ili broma kao oksidicionih agensa proizvodi hlorovodoničnu ili bromovodoničnu kiselinu kao sporedni proizvod. Ovu kiselinu je neophodno ukloniti iz rastvora pošto ona može da redukuje selenovu kiselinu do selenaste kiseline.[8]
Još jedan metod pripreme selenove kiseline je oksidacija elementarnog selena u vodenoj suspenziji hlora:[7]
- Se + 4 H
2O + 3 Cl
2 → H
2SeO
4 + 6 HCl
Hemija
[уреди | уреди извор]Poput sumporne kiseline, selenova kiselina je jaka kiselina koja je higroskopna i ekstremno rastvorna u vodi. Koncentrovani rastvori su viskozni. Kristalni mono- i di-hidrati su poznati.[7] Monohidrat se topi na 26 °C, a dihidrat na −51.7 °C.[4]
Selenova kiselina se razlaže na oko 200 °C:[7]
- 2 H
2SeO
4 → 2 H
2SeO
3 + O
2
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в Yost 2007, стр. 343–346
- ^ Wickleder, Mathias S. (2007). Francesco A. Devillanova, ур. Handbook of chalcogen chemistry: new perspectives in sulfur, selenium and tellurium. Royal Society of Chemistry. стр. 353. ISBN 978-0-85404-366-8.
- ^ Seppelt, K. “Selenoyl difluoride” Inorganic Syntheses, 1980, volume XX, ISBN 978-0-471-07715-2. стр. 36-38.. The report describes the synthesis of selenic acid.
- ^ а б в г Anil Kumar De (2003). A Text Book of Inorganic Chemistry. New Age International. стр. 543—545. ISBN 978-81-224-1384-7.
- ^ V. Lenher; C. H. Kao (1925). „The preparation of selenic acid and of certain selenates”. Journal of the American Chemical Society. 47 (6): 1521—1522. doi:10.1021/ja01683a005.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Yost, Don M. (2007). Systematic Inorganic Chemistry. Read Books. стр. 343—346. ISBN 978-1-4067-7302-6.
- Wickleder, Mathias S. (2007). Francesco A. Devillanova, ур. Handbook of chalcogen chemistry: new perspectives in sulfur, selenium and tellurium. Royal Society of Chemistry. стр. 353. ISBN 978-0-85404-366-8.
- Anil Kumar De (2003). A Text Book of Inorganic Chemistry. New Age International. стр. 543—545. ISBN 978-81-224-1384-7.
