Варшавски пакт

Варшавски пакт
Договор о дружбе, сотрудничестве и взаимной помощи
Логотип Варшавског пакта
Варшавски пакт 1990.   Чланице   Бивше чланице (НР Албанија)
Мото	Союз мира и социализма (Савез мира и социјализма)
Датум оснивања	14. мај 1955. Варшава, НР Пољска
Датум гашења	1. јул 1991.
Тип	војна алијанса
Седиште	Москва, СССР
Чланови	НР Албанија (до 1968) НР Бугарска Чехословачка СР Немачка ДР (до 1990) НР Мађарска НР Пољска СР Румунија СССР
Службени језици	руски, немачки, пољски, бугарски, мађарски, румунски, чешки, словачки, албански

Варшавски пакт или Варшавски споразум, званично назван Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи (рус. Договор о дружбе, сотрудничестве и взаимнной помощи), био је војна организација средњоевропских и источноевропских социјалистичких земаља. Успостављен је 14. маја 1955. године, да би одбио могући напад НАТО-а (који је створен у априлу 1949). Стварање Варшавског пакта је било изазвано укључивањем поново наоружане Западне Немачке у НАТО усвајањем Париског споразума. Пакт је постојао током Хладног рата, све док, након колапса комунистичких земаља у Европи и политичких промена у Савезу Совјетских Социјалистичких Република, чланице нису почеле да се повлаче 1991. Варшавски пакт је званично распуштен у јулу 1991. године.

Чланице

Варшавски пакт

• Савез Совјетских Социјалистичких Република
• Народна Република Албанија (повукла своју подршку 1961. због идеолошких разлика, званично напустила 1968)
• Народна Република Бугарска
• Чехословачка Социјалистичка Република
• Немачка Демократска Република (придружила се 1956; напустила га октобра 1990)
• Народна Република Мађарска
• Народна Република Пољска
• Социјалистичка Република Румунија

Све комунистичке земље централне и источне Европе су биле потписнице осим Југославије. Чланице Варшавског пакта су се обавезале да ће бранити једне друге ако једна или више чланице буде нападнуто. Уговор је такође тврдио да су односи између потписника засновани на узајамном немешању у унутрашње проблеме и поштовање националних суверенитета и независности. Правило о немешању је касније прекршено интервенцијама у Мађарској (Мађарска револуција 1956) и Чехословачкој (Прашко пролеће, 1968). Ипак, у оба случаја, интервентне снаге су тврдиле да су биле позване и да се то правило није званично сматрало прекршеним.

Народна Република Албанија је престала да подржава савез 1961. као резултат Кинеско-совјетског разлаза у којој се тврдокорни стаљинистички режим у Албанији удружио са Кином, а званично се повукла из пакта 1968. године.

У Источном Берлину, 24. септембра, Источна Немачка је потписала споразум са Совјетским Савезом којим би се чланство Источне Немачке завршило 3. октобра 1990. (тј, даном уједињења Немачке).

Историја

Током Мађарске револуције из 1956, влада предвођена премијером Имреом Нађом, је објавила повлачење Мађарске из Варшавског пакта. Као одговор, совјетске трупе су ушле у Мађарску и сломиле побуну за две недеље, користећи Варшавски пакт као оправдање.

Снаге Варшавског пакта су коришћене повремено, као што је било током Прашког пролећа, када су напале Чехословачку да би збациле реформски покрет који је спроводила влада Александра Дупчека.

Генерал-пуковник Вацлав Прчлик је већ био јавно оптужио Варшавски пакт на телевизијској новинској конференцији да је неравноправан савез и изјавио да је чехословачка армија спремна да, у случају потребе, силом брани суверенитет земље. 20. августа 1968, сила која се састојала од 23 совјетске дивизије је ушла у Чехословачку. Учешће у инвазији су имале и једна мађарска, две источнонемачке и две пољске дивизије заједно са једном бугарском бригадом. Румунија је одбила да пошаље трупе.

Интервенција је била објашњена Брежњевљевом доктрином, која гласи: „Када снаге које су непријатељске према социјализму покушају да преокрену развој неких социјалистичких земаља према капитализму, то постаје не само брига земље, већ и заједнички проблем и брига свих социјалистичких земаља”. Подразумевано у овој доктрини је било да је вођству Совјетског Савеза било резервисано право да дефинише социјализам и капитализам. Тако је социјализам био дефинисан према совјетском моделу, а било која значајнија разлика од овог модела се сматрала корак напред ка капитализму.

Након инвазије Чехословачке, Албанија је протестовала званично напуштајући Варшавски пакт, иако га је престала подржавати још 1962. Румунски вођа, Николаје Чаушеску је прогласио инвазију за кршење и међународних права и принципа Варшавског пакта о узајамном немешању у унутрашња питања, казавши да је једино заједничка самоодбрана против спољашње агресије била оправдана мисија Варшавског пакта.

Варшавски пакт и НАТО се никад нису сукобили једно против другог у оружаном сукобу, али су се борили више од 35 година у Хладном рату кроз „ратове преко посредника”. Децембра 1988, Михаил Горбачов, тадашњи вођа Совјетског Савеза, је предложио такозвану Синатрину доктрину у којој је наведено да се Брежњевљева доктрина напушта и да европски савезници Совјетског Савеза могу да раде шта желе. Ускоро након тога, низови политичких промена су се десили широм источне и централне Европе, доводећи до краја европских комунистичких земаља.

Иронично је да има много примера да су војници Варшавског пакта служили заједно са НАТО војницима у операцијама под мандатом Организација уједињених нација, на пример канадски и пољски војници су служили у УНЕФМЕ (Снаге Уједињених нација у случају нужде, Блиски исток), пољске и канадске трупе су такође заједно служиле у Вијетнаму у Међународној комисији за контролу и надгледање (ИЦЦС)

Историјски куриозитет је да је након уједињења Немачке октобра 1990, нова уједињена Немачка била члан НАТО (чланство у Варшавском пакту се окончало са уједињењем), али ипак совјетски војници су остали стационирани у њеним источним крајевима.

Након 1989, нове владе у источној и средњој Европи су много мање подржавале Варшавски пакт и јануара 1991. Чехословачка, Мађарска и Пољска су објавиле да ће повући сву своју подршку 1. јула исте године. У фебруару наредне године је и Бугарска изашла и већ је било јасно да Варшавски пакт пуца по свим шавовима, да би званично био распуштен састанком у Прагу 1. јула 1991.

Након Варшавског пакта

Дана 12. марта 1999, бивше чланице Варшавског пакта и земље наследнице Мађарска, Пољска и Чешка су приступиле у НАТО. Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија и Словачка су се придружиле у марту 2004.

Дана 1. маја 2004, Чешка, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Пољска и Словачка су постале чланице Европске уније. 2007. год. су им се придружили Бугарска и Румунија

Новембра 2005, Пољска је одлучила да учини своје војне документе јавно доступним кроз Институт националног сећања. Са око 1.300 докумената је скинута ознака тајности у јануару 2006, а преостале документе (око 100) проучава историјска комисија.

Види још

• НАТО
• Покрет несврстаних

Литература

• Adenauer, Konrad (1966a). Memorie 1945–1953 (на језику: италијански). Arnoldo Mondadori Editore. Архивирано из оригинала 1. 8. 2013. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Molotov, Vyacheslav (1954a). La conferenza di Berlino (на језику: италијански). Ed. di cultura sociale. 
• Faringdon, Hugh. Confrontation: the strategic geography of NATO and the Warsaw Pact. (London: Routledge & Kegan Paul, 1986.)
• Heuser, Beatrice (1998). „Victory in a Nuclear War? A Comparison of NATO and WTO War Aims and Strategies”. Contemporary European History. 7 (3): 311—327. S2CID 159502812. doi:10.1017/S0960777300004264. 
• Mackintosh, Malcolm (1969). The evolution of the Warsaw Pact. International Institute for Strategic Studies. 
• Kramer, Mark N. (1984). „Civil-military relations in the Warsaw Pact, The East European component”. International Affairs. 61 (1): 45—66. JSTOR 2619779. doi:10.2307/2619779. 
• Lewis, William Julian (1982). The Warsaw Pact: Arms, Doctrine, and Strategy. Cambridge, Mass.: Institute for Foreign Policy Analysis. ISBN 978-0-07-031746-8. 
• Mastny, Vojtech; Byrne, Malcolm (2005). A Cardboard Castle ?: An Inside History of the Warsaw Pact, 1955–1991. Budapest: Central European University Press. ISBN 978-963-7326-07-3. 
• A. James McAdams, "East Germany and Detente." Cambridge University Press, 1985.
• McAdams, A. James. "Germany Divided: From the Wall to Reunification." Princeton University Press, 1992 and 1993.
• Umbach, Frank (2005). Das rote Bündnis: Entwicklung und Zerfall des Warschauer Paktes 1955 bis 1991 (на језику: немачки). Berlin: Ch. Links Verlag. ISBN 978-3-86153-362-7. 
• Wahl, Alfred (2007). La seconda vita del nazismo nella Germania del dopoguerra (на језику: италијански). Torino: Lindau. ISBN 978-88-7180-662-4.  – Original Ed.: Wahl, Alfred (2006). La seconde histoire du nazisme dans l'Allemagne fédérale depuis 1945. (на језику: француски). Paris: Armand Colin. ISBN 2-200-26844-0. 
• Adenauer, Konrad (1966b). Konrad Adenauer Memoirs 1945–53. Henry Regnery Company. 
• Molotov, Vyacheslav (1954b). Statements at Berlin Conference of Foreign Ministers of U.S.S.R., France, Great Britain and U.S.A., January 25 – February 18, 1954. Foreign Languages Publishing House. 
• Bilinsky, Yaroslav (1990). Endgame in NATO's Enlargement: The Baltic States and Ukraine. Greenwood. ISBN 978-0-275-96363-7. 
• Brazinsky, Gregg A (2017). Winning the Third World: Sino-American Rivalry during the Cold War. U of North Carolina Press. ; four online reviews & author response Архивирано 13 мај 2018 на сајту Wayback Machine
• Cardona, Luis (2007). Cold War KFA. Routledge. 
• Davis, Simon, and Joseph Smith (2005). The A to Z of the Cold War. Scarecrow. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), encyclopedia focused on military aspects
• Fedorov, Alexander (2011). Russian Image on the Western Screen: Trends, Stereotypes, Myths, Illusions. Lambert Academic Publishing. ISBN 978-3-8433-9330-0. 
• Feis, Herbert. (1970). From trust to terror; the onset of the cold war, 1945-1950. 
• Fenby, Jonathan (2019). Crucible: Thirteen Months that Forged Our World. ISBN 1471155013.  excerpt, covers 1947-1948
• Franco, Jean (2002). The Decline and Fall of the Lettered City: Latin America in the Cold War. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03717-5.  on literature
• Fürst, Juliane, Silvio Pons and Mark Selden, eds (2017). The Cambridge History of Communism (Volume 3): Endgames?.Late Communism in Global Perspective, 1968 to the Present. ISBN 1107135648. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
• Gaddis, John Lewis (1997). We Now Know: Rethinking Cold War History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-878070-0. 
• Ghodsee, Kristen (2019). Second World, Second Sex: Socialist Women's Activism and Global Solidarity during the Cold War. Duke University Press. ISBN 978-1-4780-0139-3. 
• Halliday, Fred. The Making of the Second Cold War (1983, Verso, London).
• Haslam, Jonathan. Russia's Cold War: From the October Revolution to the Fall of the Wall (Yale UP, 2011) 512 pages
• Hoffman, David E. The Dead Hand: The Untold Story of the Cold War Arms Race and Its Dangerous Legacy (2010)
• House, Jonathan (2012). A Military History of the Cold War, 1944–1962. 
• Judge, Edward H (2012). The Cold War: A Global History With Documents. , includes primary sources.
• Kotkin, Stephen. Armageddon Averted: The Soviet Collapse, 1970-2000. ISBN 0195368649.  (2nd ed. 2008) excerpt
• Leffler, Melvyn (1992). A Preponderance of Power: National Security, the Truman Administration, and the Cold War. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2218-6. 
• Leffler, Melvyn P.; Westad, Odd Arne, ур. (2010). Origins. The Cambridge History of the Cold War. I. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83719-4. S2CID 151169044. doi:10.1017/CHOL9780521837194. 
• Leffler, Melvyn P.; Westad, Odd Arne, ур. (2010). Crises and Détente. The Cambridge History of the Cold War. II. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83720-0. doi:10.1017/CHOL9780521837200. 
• Leffler, Melvyn P.; Westad, Odd Arne, ур. (2010). Endings. The Cambridge History of the Cold War. III. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83721-7. doi:10.1017/CHOL9780521837217. 
• Lundestad, Geir (2005). East, West, North, South: Major Developments in International Politics since 1945. Oxford University Press. ISBN 978-1-4129-0748-4. 
• Matray, James I. ed. East Asia and the United States: An Encyclopedia of relations since 1784 (2 vol. Greenwood, 2002). excerpt v 2
• Naimark, Norman Silvio Pons and Sophie Quinn-Judge, eds. The Cambridge History of Communism (Volume 2): The Socialist Camp and World Power, 1941-1960s (2017) excerpt
• Pons, Silvio, and Robert Service, eds (2010). A Dictionary of 20th-Century Communism. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
• Porter, Bruce; Karsh, Efraim (1984). The USSR in Third World Conflicts: Soviet Arms and Diplomacy in Local Wars. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31064-2. 
• Priestland, David (2009). The Red Flag: A History of Communism. Grove. .
• Rupprecht, Tobias, Soviet internationalism after Stalin: Interaction and exchange between the USSR and Latin America during the Cold War. (Cambridge UP, 2015).
• Scarborough, Joe, Saving Freedom: Truman, The Cold War, and the Fight for Western Civilization, (2020), New York, Harper-Collins, 978-006-295-0512
• Service, Robert (2015). The End of the Cold War: 1985–1991. Macmillan. ISBN 978-1-61039-499-4. 
• Westad, Odd Arne (2017). The Cold War: A World History. Basic Books. ISBN 978-0-465-05493-0. 
• Wilson, James Graham (2014). The Triumph of Improvisation: Gorbachev's Adaptability, Reagan's Engagement, and the End of the Cold War. Ithaca: Cornell UP. ISBN 978-0-8014-5229-1. 

Спољашње везе

• Sovetika.ru — site about Soviet era
• „What was the Warsaw Pact?”. North Atlantic Treaty Organization. 
• The Woodrow Wilson Center Cold War International History Project's Warsaw Pact Document Collection
• Parallel History Project on Cooperative Security
• Library of Congress / Federal Research Division / Country Studies / Area Handbook Series / Soviet Union / Appendix C: The Warsaw Pact (1989)
• Map of Russia and the Warsaw Pact (omniatlas.com)
• Soviet Nuclear Weapons in Hungary 1961-1991
• The Warsaw Pact, 1955–1968. by Hugh Collins Embry. Contain extensive documentation of the Pacts first 13 years.