Јован Синадин
Јован Комнин Анђео Дука Синадин је био византијски аристократа и војсковођа који је био на функцији мегастратопедарха у време владавине царева Михаила VIII Палеолога и Андроника II Палеолога.
Војна каријера
[уреди | уреди извор]Припадник утицајне цариградске породице Синадин, Јован Синадин се први пут помиње у изворима око 1276/1277. године, када је заједно са великим конзулом Михаилом Каваларијем предводио војни поход против тесалијског деспота Јована I Дуке. Међутим, војске Јована Синадина и Михаила Каваларија биле су разбијене у бици код Фарсале, где је Јован био заробљен, а велики констабл Михаило је убијен док је покушавао да побегне.[1] Године 1281. Јован Синадин је пуштен из заточеништва и придружио се византијском походу против Анжујаца у Албанији.[2] Године 1283. Јован Синадин је поново учествовао у походу против севастократора Јована I Дуке у Тесалији, али је овога пута византијске трупе предводио је Михаило Тарханиот.[3]
Породица
[уреди | уреди извор]Јован Синадин је ожењен Теодором Палеолог – братаницом цара Михаила VIII Палеолога. Њихов брак је уговорио лично цар, који је био старатељ његове братанице Теодора.
Јован и Теодора су имали четворо деце која су наводно била веома мала када им је отац умро[4]
- Јован Синадин, велики констабл;[5]
- Ефросинија Синадина, припремана за монашки живот од детињства;[5]
- неименована ћерка, о којој се говорило као о могућој жени бугарског цара Теодора Светослава;
- Теодор Синадин, протостратор.
Нешто пре краја живота Јован Синадин се замонашио и узео име Јоаким. Нешто после његове смрти, између 1310. и 1328. године[6], његова жена Теодора је основала Цариградски манастир „Пресвете Богородице Сигурне Наде“ (Βεβαια ελπις), у коме се замонашила под именом Теодула. Заједно са њом замонашила се и њена ћерка Ефросина.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Geanakoplos 1959, стр. 297; Guilland 1967; Polemis 1968, стр. 179.
- ^ Polemis 1968, стр. 179; Geanakoplos 1959, стр. 331–333; Guilland 1967, стр. 176, 505.
- ^ Guilland 1967, стр. 505; Polemis 1968, стр. 179.
- ^ Guilland 1967, стр. 505; Polemis 1968, стр. 179 - 180.
- ^ а б Polemis 1968, стр. 179 - 180; Guilland 1967, стр. .473, 505.
- ^ Guilland 1967, стр. 505.
- ^ Guilland 1967, стр. 505; ODB, "Bebaias Elpidos Nunnery" (A.-M. Talbot, A. Cutler), стр. 275; „Synadenos“ (A. Kazhdan), стр. 1990; Polemis 1968, стр. 179–180.
Литература
[уреди | уреди извор]- Geanakoplos, Deno John (1959), Emperor Michael Palaeologus and the West, 1258–1282: A Study in Byzantine-Latin Relations, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, OCLC 1011763434
- Guilland, Rodolphe (1967), Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I (на језику: француски), Berlin: Akademie-Verlag
- Polemis, Demetrios I. (1968), The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography, London: The Athlone Press
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Thomas, J.; Hero, A.C., ур. (2000), Typikon of Theodora Synadene for the Convent of the Mother of God Bebaia Elpis in Constantinople' (trans. Alice-Mary Talbot), Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founder's Typika and Testaments, Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Архивирано из оригинала 2009-02-16. г.