Административна подела Србије (1945—2007)
Административна подела Србије (1944—1990) је управна (административно-територијална) подела Србије у раздобљу од ослобођења земље у јесен 1944. године до доношења Устава Републике Србије из 1990. године. Током овог раздобља, извршено је неколико системских промена у административно-територијалној организацији Србије, која је у различитим периодима почивала на тростепеним или двостепеним облицима управе, заснованим на јединицама као што су: области, окрузи, срезови и општине.
Административна подела Србије (1944—1962)
[уреди | уреди извор]Након ослобођења Србије у јесен 1944. године, извршено је успостављање нових органа власти, уз задржавање дотадашње тростепене поделе на округе, срезове и општине. Почетком 1949. године, донета је одлука о увођењу новог, обласног нивоа управе на целокупном подручју ФНРЈ. Реформа је покренута указом од 24. марта, донетим од стране Президијума Народне скупштине ФНРЈ, а спроведена је путем доношења нових законских и осталих прописа у федералним јединицама, укључујући и Србију, која је поред АП Војводине и АКМО добила и пет управних области на свом средишњем подручју. [1]
Административна подела Србије (1962—1974)
[уреди | уреди извор]Доношењем Закона о изменама Закона о подручјима општина и срезова у Народној Републици Србији[2] територија Србије је била подељена на 2 аутономне јединице: Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-Метохијска Област, 14 срезова и 217 општина. Доношењем новог Устава 1963. године Аутономна Косовско-Метохијска Област постаје Аутономна Покрајина Косово и Метохија. 1965. године Уставним законом о укидању срезова у Аутономној Покрајини Војводини[3] број срезова у Србији се смањује на 9. Исте године се доноси Закон о изменама и допунама Закона о подручјима општина и срезова у НР Србији[4] број општина се смањује на 185. Следеће године доношењем Уставног закона о укидању срезова у Социјалистичкој Републици Србији[5] потпуно се укидају срезови у Србији. 1967. године се доноси Закон о изменама и допунама Закона о образовању општина у СР Србији[6] број општина је смањен на 179, тако што је укинуто 6 општина на територији централне Србије.
Административна подела Србије (1974—1990)
[уреди | уреди извор]Доношењем новог Устава Социјалистичке Републике Србије 1974. године дошло је до формирања међуопштинских-регионалнх заједница које су формиране 1975. године слободним удруживањем општина и било их је 8 на територији Србије без подручја аутономних покрајина и подручја града Београда. Исте 1974. године формирана је општина Раковица, па је укупан број општина порастао на 180.
Законом о изменама и допунама Закона о утврђивању територија општина, који је скупштина САП Војводине донела 1. јула 1980. године територија бивше општине Нови Сад је подељена на 6 општина: Детелинару, Лиман, Петроварадин, Подунавље, Славију и Стари Град које су са општином Сремски Карловци формирали градску заједницу општина Нови Сад. Тиме је укупа број општина у Србији повећан на 186. Године 1985. се на територији САП Косова оснива општина Малишево, две године касније оснивају се општине Зубин Поток и Ново Брдо, 2. јула 1988. године се формирају општине Обилић, Косово Поље и Штимље, при чему прве две општине са општинама Приштина и Ново Брдо образују градску заједницу општина Приштина. Следеће године се образује и општина Штрпце и укидају општине градске заједнице општина Нови Сад осим општине Сремски Карловци и од њихове територије се формира општина Нови Сад. Тиме је укупан број општина у Србији на крају ове деценије био 188.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Петрановић, Бранко (1998). Историографске контроверзе. Београд: Службени лист СРЈ.