Период зараћених држава

Период зараћених држава

Историја Кине АНТИКА Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е. Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е. Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е. Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.  Западни Џоу  Источни Џоу    Пролеће и Јесен    Зараћене државе ЦАРСТВО Династија Ћин 221–206 п. н. е. Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.   Западни Хан   Династија Син   Источни Хан Три краљевства 220–280   Веј, Шу и Ву Династија Ђин 265–420   Западни Ђин   Источни Ђин Шеснаест краљевстава Јужне и Сјеверне династије 420–589 Династија Суеј 581–618 Династија Танг 618–907   (Друга Џоу династија 690–705) Пет династија и десет краљевстава 907–960 Династија Љао 907–1125 Династија Сунг 960–1279   Северни Сунг Западни Сја   Јужни Сунг Ђин Династија Јуан 1271–1368 Династија Минг 1368–1644 Династија Ћинг 1644–1911 САВРЕМЕНО ДОБА Република Кина 1912–1949 Народна Република Кина 1949–садашњост Република Кина (Тајван) 1949–садашњост Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја

Период зараћених држава (упрош: 战国时代; трад: 戰國時代; пин: Zhànguó Shídài) је период историје Кине од 5 вијека п. н. е. па до уједињења Кине под династијом Ћин 221. п. н. е. Номинално се сматра другим дијелом периода Источног Џоуа, који је слиједио период пролећа и јесени, иако је династија Џоу престала постојати 256. п. н. е., 35 година прије завршетка периода зараћених држава. Као и у ранијем периоду, краљ Џоуа је био тек симболична фигура. Назив Период зараћених држава потиче од Записа зараћених држава, историјске компилације која датира из ране династије Хан. Датум почетка периода зараћених држава је предмет расправе. Док неки аутори наводе 475. п. н. е. (иза формалног завршетка периода прољећа и јесени), такође се спомиње година 403. п. н. е. када је дошло до тројне подјеле Ђина.

Период зараћених држава је било вријеме када су, за разлику од периода прољећа и јесени, регионални господари рата и велможе анектирали мање сусједне државе. Иако је процес у ствари и почео у периоду прољећа и јесени, он се интензивирао, те се до 3. вијека п. н. е. наметнуло седам великих држава. Тих Седам зараћених држава (戰國七雄/战国七雄 Зхàнгуó Qīџиóнг, дословно "Седам хегемонија међу зараћеним државама"), су били Ћи (齊/齐), Цху (楚), Јан (燕), Хан (韓/韩), Џао (趙/赵), Веј (魏) и Ћин (秦). Још један знак промјена равнотеже власти су биле титуле: господари рата су раније за себе користили титулу војводе (公 гōнг) признајући тако сизеренство краља династије Џоу; у овом периоду су се, пак, почели звати краљевима (王 њáнг), што значи да су себе сматрали једнаким краљу Џоуа.

Историја

Позадина и формирање

Источна династија Џоу почела је да се ороњава око 5. века пре нове ере. Како је њихов утицај опадао, морали су да се ослањају на друге војске у другим савезничким државама, а не на сопствену војну силу. Преко 100 мањих држава је претворено у седам великих држава које су укључивале: Чу, Хан, Ђин, Веј, Јан, Ћи и Џао. Међутим, на крају је дошло до промене у савезима јер је владар сваке државе желео да буде независан на власти. То је изазвало стотине ратова између 535–286 пне. Победничка држава би имала општу власт и контролу у Кини.

Систем феудалних држава које је створила династија Западни Џоу претрпео је огромне промене након 771. п. н. е. бекством Џоу двора у савремени Луојанг и смањењем његове важности и моћи. Период пролећа и јесени довео је до тога да је неколико држава стекло власт на рачун многих других, а ове друге више нису могле да зависе од централне власти у погледу легитимитета или заштите. Током периода Зараћених држава, многи владари су полагали право на Небески мандат да би оправдали своје освајање других држава и проширили свој утицај.

Борба за хегемонију је на крају створила државни систем којим је доминирало неколико великих држава, као што су Ђин, Чу, Ћин, Јен и Ћи, док су мање државе Централне равнице обично биле њихови сателити и вазали. Постојале су и друге велике државе, као што су Ву и Јуе на југоистоку. Последње деценије пролећне и јесење ере обележила је повећана стабилност, као резултат мировних преговора између Ђина и Чуа који су успоставили њихове сфере утицаја. Ова ситуација је окончана поделом Ђина, при чему је држава подељена између кућа Хана, Џаоа и Веја и тако је омогућено стварање седам великих зараћених држава.

Подела Ђина (453–403. п. н. е.)

Главни чланак: Подела Ђина

Владари Ђина су постојано губили политичку моћ од средине 6. века пре нове ере због својих номинално подређених племића и војних заповедника, што је ситуација проистекла из традиције Ђина која је забрањивала ометање поседа рођака из војводске куће. Ово је омогућило другим клановима да стекну феуде и војну власт, а деценије међусобне борбе довеле су до оснивања четири велике породице, Хан, Џао, Веј и Џи.

У бици код Ђинјанга су савезници Хан, Џао и Веј уништили породицу Џи (453. п. н. е.) и њихова земља је била подељена међу њима. Тиме су постали „де факто” владари већине Ђинове територије, иако је ова ситуација била званично призната тек пола века касније. Подела Ђина је створила политички вакуум који је омогућио током првих 50 година ширење Чуа и Јуа на север и Ђија на југ. Ђин је повећао контролу над локалним племенима и започео своју експанзију на југозапад до Сечуана.

Ране зараћене државе

Три призната Ђина (403–364. п. н. е.)

Чувар гробнице краљевства Чу (300. п. н. е.) који се чува у Музеју уметности у Бирмингему

Године 403. п. н. е., Џоу двор под краљем Вејли је званично признао Џаоа, Веја и Хана као непосредне вазале, чиме их је подигао у исти ранг као и друге зараћене државе.

Од пре 405. до 383. године п. н. е., три Ђина су била уједињена под вођством Веја и проширила се у свим правцима. Најважнија личност је био маркиз Вен од Веја (445–396 пне). Током 408–406 пне је освојио државу Џонгшан на североистоку на другој страни Џаоа. Истовремено је потиснуо границу на запад преко Жуте реке до реке Луо заузевши област Сихе (дословно 'западно од [Жуте] реке').

Растућа моћ Веја навела је Џаоа да одступи од савеза. Године 383. п. н. е. преместили су своју престоницу у Хандан и напали малу државу Веј. Нападнута држава је апеловала на маркиза Веја који је напао Џао на западној страни. Пошто је су били у опасности, Џао су позвали Чу. Као и обично, Чу је ово искористио као изговор да припоји територију на северу, али је диверзија омогућила Џаоу да заузме део Веја. Овај сукоб је означио крај моћи уједињених Ђина и почетак периода померања савеза и ратова на неколико фронтова.

Године 376. п. н. е., државе Хан, Веј и Џао свргнуле су војводу Ђинга од Ђина и поделиле последњу преосталу територију Ђина између себе, што је означило коначан крај државе Ђин.

Године 370. п. н. е., маркиз Ву од Веја је умро без именовања наследника, што је довело до рата за наследство. После три године грађанског рата, Џао са севера и Хан са југа напали су Веј. На ивици освајања Веја, вође Џаоа и Хана су се разилазиле око тога шта да раде са Вејем, и обе војске су се нагло повукле. Као резултат тога, краљ Хуеј од Веја (у то време још увек маркиз) успео је да се попне на престо Веја.

До краја периода Џао се проширио од висоравни Шанки преко равнице до граница Ћиа. Веј је стигао на исток до Ћија, Луа и Сонга. На југу, слабија држава Хан држала је источни и западни део долине Жуте реке, окруживала је краљевски домен Џоу у Луојангу и држала област северно од Луојанга звану Шангданг.

Литература

• Ebrey, Walthall, Palais (2006). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Boston: Houghton-Mifflin Company. ISBN 978-0-618-13384-0. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Cotterell, Arthur (2010), Asia, a Concise History, Singapore: John Wiley & Sons, ISBN 978-0-470-82959-2. 
• Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006), Pre-Modern East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Boston, MA: Houghton-Mifflin Company, ISBN 0-618-13386-0. 
• Lewis, Mark Edward (1999), „Warring States Political History”, Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L., The Cambridge history of ancient China: from the origins of civilization to 221 B.C., Cambridge University Press, стр. 587—649, ISBN 978-0-521-47030-8. 
• Lu, Liqing; Ke, Jinhua (2012), „A Concise History of Chinese Psychology of Religion”, Pastoral Psychology, 61 (5–6): 623—639, S2CID 144556354, doi:10.1007/s11089-011-0395-y. 
• Tzu, Sun; Griffith, Samuel B. (1963), The Art of War, New York, NY: Oxford University Press 
• Li Xueqin (1985). Eastern Zhou and Qin Civilizations. Превод: Chang, K.C. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-03286-2. 
• Yap, Joseph P. (2009). Wars with the Xiongnu: A Translation from Zizhi Tongjian. Bloomington, Indiana, U.S.A.: AuthorHouse. ISBN 978-1-4490-0604-4. 
• Sima Guang (2016). Zizhi Tongjian: Warring States and Qin. 1 to 8 - 403-207 BCE. Превод: Yap, Joseph P. CreateSpace. ISBN 978-1533086938. LCCN 2016908788. 
• Ebrey, Patricia (2005), China: A Cultural, Social, and Political History, Wadsworth Publishing 
• Loades, Mike (2018), The Crossbow, Osprey 
• Peers, C.J. (2006), Soldiers of the Dragon: Chinese Armies 1500 BC - AD 1840, Osprey Publishing Ltd 
• Peers, Chris (2013), Battles of Ancient China, Pen & Sword Military 
• Twitchett, Denis (2008), The Cambridge History of China 1, Cambridge University Press 
• Whiting, Marvin C. (2002), Imperial Chinese Military History, Writers Club Press 
• Blakeley, Barry B. (1979), „Functional disparities in the socio-political traditions of Spring and Autumn China: Part III: Ch'u and Chin”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 22 (1): 81—118, JSTOR 3632147, doi:10.2307/3632147 
• Hui, Victoria Tin-bor (2004), „Toward a dynamic theory of international politics: Insights from comparing ancient China and early modern Europe”, International Organization, 58 (1): 175—205, S2CID 154664114, doi:10.1017/s0020818304581067 (неактивно 2. 12. 2024) CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kiser, Edgar; Cai, Yong (2003), „War and bureaucratization in Qin China: Exploring an anomalous case”, American Sociological Review, 68 (4): 511—539, JSTOR 1519737, doi:10.2307/1519737 
• Zhao, Dingxin (2004), „Comment: Spurious Causation in a Historical Process: War and Bureaucratization in Early China”, American Sociological Review, 69 (4): 603—607, S2CID 143734027, doi:10.1177/000312240406900407 
• Baxter, William H.; Sagart, Laurent (2014). Old Chinese: A New Reconstruction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994537-5. 
• Sima, Qian. Records of the Grand Historian (史記).
• Zuo Qiuming. Zuo Zhuan. . (左传)
• Defining Chu: Image And Reality In Ancient China. ISBN 0-8248-2905-0. . Edited by Constance A. Cook and John S. Major,
• So, Jenny F. Music in the Age of Confucius. ISBN 0-295-97953-4. .
• Behr, Wolfgang (2017). „The language of the bronze inscriptions”. Ур.: Shaughnessy, Edward L. Kinship: Studies of Recently Discovered Bronze Inscritpions from Ancient China. The Chinese University Press of Hong Kong. стр. 9—32. ISBN 978-9-629-96639-3. 
• Behr, Wolfgang (2009). „Dialects, diachrony, diglossia or all three? Tomb text glimpses into the language(s) of Chǔ”. TTW-3, Zürich, 26.-29.VI.2009, "Genius Loci": 1—48. 
• Chamberlain, James R. (2016). „Kra-Dai and the Proto-History of South China and Vietnam”. Journal of the Siam Society. 104: 27—77. 
• Anhui Provincial Institute of Cultural Relics and Archaeology and Bengbu Museum (јун 2015). „The Excavation of the tomb of Bai, Lord of the Zhongli State”. Chinese Archaeology. Berlin, Boston: Walter de Gruyter. 14 (1): 62—85. doi:10.1515/char-2014-0008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13597-7 .
• Cosmo, Nicola Di (2002), Ancient China and Its Enemies, Cambridge University Press 
• Coyet, Frederic (1975), Neglected Formosa: a translation from the Dutch of Frederic Coyett's Verwaerloosde Formosa 
• Crespigny, Rafe de (2017), Fire Over Luoyang: A History of the Later Han Dynasty, 23-220 AD, Brill 
• Graff, David A. (2002), Medieval Chinese Warfare, 300-900, Routledge 
• Graff, David A. (2016), The Eurasian Way of War: Military practice in seventh-century China and Byzantium, Routledge 
• Han, Fei (2003), Han Feizi: Basic Writings, Columbia University Press 
• Jackson, Peter (2005), The Mongols and the West, Pearson Education Limited 
• Kurz, Johannes L. (2011), China's Southern Tang Dynasty, 937-976, Routledge 
• Lewis, Mark Edward (2007), The Early Chinese Empires: Qin and Han, The Belknap Press of Harvard University Press 
• Liang, Jieming (2006), Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity, Singapore, Republic of Singapore: Leong Kit Meng, ISBN 981-05-5380-3 
• Loades, Mike (2018), The Crossbow, Osprey 
• Lorge, Peter (2015), The Reunification of China: Peace through War under the Song Dynasty, Cambridge University Press 
• Loewe, Michael (1999), The Cambridge History of Ancient China, Cambridge University Press 
• Major, John S. (2017), Ancient China: A History, Routledge 
• Mesny, William (1896), Mesny's Chinese Miscellany 
• Needham, Joseph (1994), Science and Civilization in China Volume 5 Part 6, Cambridge University Press 
• Peers, C.J. (2006), Soldiers of the Dragon: Chinese Armies 1500 BC - AD 1840, Osprey Publishing Ltd 
• Peers, Chris (2013), Battles of Ancient China, Pen & Sword Military 
• Perdue, Peter C. (2005), China Marches West, The Belknap Press of Harvard University Press 
• Portal, Jane (2007), The First Emperor: China's Terracotta Army, Harvard University Press 
• Rand, Christopher C. (2017), Military Thought in Early China, SUNY Press 
• Robinson, K.G. (2004), Science and Civilization in China Volume 7 Part 2: General Conclusions and Reflections, Cambridge University Press 
• Shang, Yang (2014), The Book of Lord Shang, Lionshare Media 
• Sun, Tzu (2000), The Art of War: Complete Texts and Commentaries, Shambhala 
• Swope, Kenneth M. (2009), A Dragon's Head and a Serpent's Tail: Ming China and the First Great East Asian War, 1592–1598, University of Oklahoma Press 
• Turnbull, Stephen (2001), Siege Weapons of the Far East (1) AD 612-1300, Osprey Publishing 
• Turnbull, Stephen (2002), Siege Weapons of the Far East (2) AD 960-1644, Osprey Publishing 
• Twitchett, Denis (2008), The Cambridge History of China: Volume 1, Cambridge University Press 
• Wood, W. W. (1830), Sketches of China 
• Wagner, Donald B. (1996), Iron and Steel in Ancient China, E.J. Brill 
• Wagner, Donald B. (2008), Science and Civilization in China Volume 5-11: Ferrous Metallurgy, Cambridge University Press 
• Wright, David (2005), From War to Diplomatic Parity in Eleventh Century China, Brill 
• Ancient Chinese Armies: 1500-200BC C.J. Peers, Illustrated by Angus McBridge, Osprey Publishing «Men-at-arms», ISBN 0-85045-942-7
• Imperial Chinese Armies (1): 200BC-AD589 C.J. Peers, Illustrated by Michael Perry, Osprey Publishing «Men-at-arms», ISBN 1-85532-514-4
• Imperial Chinese Armies (2): 590-1260AD C.J. Peers, Illustrated by Michael Perry, Osprey Publishing «Men-at-arms», ISBN 1-85532-599-3
• Medieval Chinese Armies: 1260-1520 C.J. Peers, Illustrated by David Sque, Osprey Publishing «Men-at-arms», ISBN 1-85532-254-4
• Late Imperial Chinese Armies: 1520-1840 C.J. Peers, Illustrated by Christa Hook, Osprey Publishing «Men-at-arms», ISBN 1-85532-655-8

Спољашње везе

• Warring States Period - World History Encyclopedia
• Warring States Project, University of Massachusetts Amherst
• Rulers of the warring states – Chinese Text Project
• China's Warring States Period, BBC Radio 4 discussion with Chris Cullen, Vivienne Lo & Carol Michaelson (In Our Time, Apr. 1, 2004)