Пикаљово
| Пикаљово Пикалёво | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Лењинградска област |
| Рејон | Бокситогорски рејон |
| Основан | први помен 1620. |
| Статус града | 1954. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2014. | 20.864 |
| — густина | 549,05 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 59° 30′ 48″ С; 34° 10′ 33″ И / 59.51324° С; 34.17589° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 180 m |
| Површина | 38 km2 |
.svg)  Пикаљово Пикаљово на карти Русије | |
 Пикаљово Пикаљово на карти Лењинградске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 187600—187602 |
| Позивни број | (+7) 81366 |
| Регистарска ознака | 47 |
| ОКАТО код | 41 440 |
| ОКТМО код | 41 603 102 001 |
| Веб-сајт | |
| pikadmin.ru/ | |
.svg)
.png)
Пикаљово (рус. Пикалёво) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у југоисточном делу Лењинградске области, на подручју Бокситогорског рејона.
Према проценама националне статистичке службе за 2014. у граду је живело 20.864 становника.
Географија
[уреди | уреди извор]Град Пикаљово лежи на обали реке Рјадањ (леве притоке реке Тихвинке), у западном делу Бокситогорског рејона, на југоистоку Лењинградске области. Средиште града се налази на надморској висини од 180 m. Укупна површина градске територије је 38 км². Од административног центра рејона града Бокситогорска налази се на удаљености од свега 27 км у смеру истока, односно на око 282 км источно од града Санкт Петербурга.
Недалеко од града пролази аутопут А114 који повезује Вологду са Новом Ладогом, док кроз сам град пролази железничка линија која повезује Вологду са Санкт Петербургом.
Историја
[уреди | уреди извор]У писаним изворима Пикаљово се први пут помиње у једном спису из 1620. године као пусто и ненасељено подручје. Касније на том месту настаје село по којем је 1906. године железничка станица на линији Санкт Петербург–Вологда добила своје име. И насеље и железничка станица у то време су административно припадали Тихвинском округу Новгородске губерније. Према подацима из 1910. у селу је живео 41 становник, док је још 13 становника живело око саме железничке станице.
Од септембра 1927. па до јануара 1932. Пикаљово је било административно средиште истоименог рејона. До интензивнијег развоја насеља долази након што су 1930. у његовим атарима откривена откривена знатнија лежишта грађевинског материјала (посебно кречњака и квалитетне глине). Године 1935. са радом је почела фабрика цемента, а саграђене суи комплетно нове стамбене јединице за запослене у фабрици.
Село Пикаљово 1947. добија статус урбаног насеља у рангу варошице, а 1954. и статус рејонског града. Од јула 1992. има статус града обласне субординације. Град је од 1996. до 2006. егзистирао као засебна општинска јединица Лењинградске области.
Демографија
[уреди | уреди извор]Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 21.562 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2014. град имао 20.864 становника.[1]
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2014. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| --- | 16.900 | 21.800 | 23.500 | 24.500[2] | 23.325[3] | 21.562[4] | 20.864 |
Градови побратими
[уреди | уреди извор]Град Пикаљово има уговоре о партнерству и сарадњи са следећим градовима:
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2014 года Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2014)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Градови рејонске субординације (31) |  | |
|---|---|---|
| Варошице (32) |
| |
| Нормативна контрола: Географске |
|---|
