Англо-зулски рат

Англо-зулски рат
Детаљи слике која приказује Битку код Рорковог прелаза
Време: 11. јануар – 4. јул 1879 (5 месеци, 3 седмице и 2 дана) Место: Јужна Африка Исход: Британска победа Територијалне промене: Британска анексија Краљевства Зулу
Сукобљене стране
Британска империја	Краљевство Зулу
Команданти и вође
генерал Лорд Челмсфорд пуковник Евелин Вуд пуковник Чарлс Пирсон пуковник Ентони Дурнфорд † потпуковник Хенри Пулин †	краљ Кечвајо (РЗ)
Јачина
1. инвазија: 15.000–16.000 6.600 британске трупе 9.000 Африканци 17 топова 1 Гетлингов митраљез 2. инвазија: 25.000 16.000 британске трупе 7.000 домороци 2.000–3.000 цивилни транспорт 10 топова 2 Гетлингова митраљеза	35.000
Жртве и губици
1.902 убијено 256 рањено	6.930 убијено

Англо-зулски рат је вођен 1879. године између Британског царства и Краљевства Зулу. Након успешног увођења федерације у Канади лорда Карнарвона, мислило се да би слични политички напори, заједно с војним кампањама, могли бити делотворни и на афричким краљевствима, племенским областима и Бурском републиком у Јужној Африци. Године 1874, сер Хенри Бартл Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар Британског царства да оствари такве планове. Међу препрекама са којима се суочио је било и присуство независних држава Јужноафричке Републике, и краљевина Зулуланд и његова војска.

Фрер је на своју иницијативу, без одобрења Британске владе и са намером подстицања рата са Зулу народом, дана 11. децембра 1878. године, зулском краљу Кечвају поставио ултиматум који он није могао да прихвати, укључујући распуштање његове војске и одустајање од кључних културних традиција. Бартл Фрер је тада послао лорда Челмсфорда да нападне Зулуланд након што тај ултиматум није испуњен. Рат је значајан по неколико посебно крвавих битака, укључујући уводну победу Зулуа у Бици код Исандлуане, чему је следио пораз велике војске Зулуа у Рорковом пролазу од стране мале снаге британских трупа. Рат је на крају резултирао британском победом и окончањем доминације Зулу народа над регионом.

Позадина

Британско царство

До 1850-их, Британско царство је имало колоније у јужној Африци које су се граничиле са разним бурским насељима, аутохтоним афричким краљевствима, као што су Зулу и Басуто, и бројним аутохтоним племенским областима и државама. Различите интеракције са тим групама пратиле су експанзионистичку политику. Кејп колонија је формирана након што је Англо-холандским уговором из 1814. године холандска колонија Кејптаун трајно уступљена Британији, а њена територија се значајно проширила у 19. веку. Натал у југоисточној Африци је проглашен британском колонијом 4. маја 1843, након што је Британска влада анектирала Бурску Републику Наталију. Догађаји су досегли свој врхунац када су три сина и брат зулског поглавице Сирајоа организовали упад у Натал, и одвели две жене које су биле под британском заштитом.

Откриће дијаманата 1867. године у близини реке Вал, око 550 ми (890 км) североисточно од Кејптауна, окончало је изолацију Бура у унутрашњости и имало значајан утицај на догађаје. Откриће је изазвало трку са дијамантима која је привукла људе из целог света, што је Кимберли за пет година претворило у град са 50.000 становника и привукло пажњу британских империјалних интереса. Током 1870-их, Британци су анексирали Западни Грикваленд, место открића кимберлијских дијаманата.

Године 1874, Лорд Карнарвон, државни секретар за колоније, који је остварио федерацију у Канади 1867, сматрао је да би слична шема могла да функционише у Јужној Африци. Јужноафрички план је био постулиран на постојању владајуће белачке мањине у односу на црначку већину, што би обезбедило велику количину јефтине радне снаге за британске плантаже шећера и руднике. Карнарвон је, у покушају да прошири британски утицај 1875. године, приступио је бурским државама: Слободној Држави Орање и Трансвалској Републици и покушао да организује федерацију британских и бурских територија, али су га бурске вође одбиле.

Лорд Карнарвон је 1877. године поставио сер Бартла Фрера за високог комесара за јужну Африку. Карнарвон је именовао Фрера на ту позицију под условом да ће радити на спровођењу Карнарвоновог плана конфедерације. То је омогућило Фреру да постане први британски гувернер федералног јужноафричког доминиона. Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар да спроведе овај план. Једна од препрека таквој шеми било је присуство независних бурских држава Јужноафричке Републике, неформално познатих као Република Трансвал и Слободна Држава Орање, и Краљевине Зулуланд. Бартл Фрер није губио време у излагању шеме и стварању цасус белли против Зулуа преувеличавајући значај бројних недавних инцидената.

Бартл Фрер

До 1877. године, сер Теофил Шепстон, британски секретар за урођеничке послове у Наталу, анектирао је Републику Трансвал за Британију користећи посебан налог. Бури из Трансвала су се успротивили, али све док је Зулу претња постојала, нашли су се између две претње; бојали су се да ће, ако узму оружје да се одупру британској анексији, краљ Кечвајо и Зулуи искористити прилику да нападну. Узастопне британске анексије, а посебно анексија Западног Грикваленда, изазвале су климу узавреле нелагоде у бурским републикама.

Шепстон се бунио против реметилачког ефекта дозвољавања Кечвајовом режиму да опстане. „Моћ Зулуа“, он је изјавио, „корен је и стварна снага свих урођеничких потешкоћа у Јужној Африци“. У децембру 1877. писао је Карнарвону: „Кечвајо је тајна нада сваког ситног независног поглавице стотинама миља од њега који осећа жељу да његова боја превлада, и док та нада не буде уништена, они неће пристати да се подвргну владавини цивилизације“. Раније у октобру 1877, Шепстон је присуствовао састанку са вођама Зулуа у близини Крваве реке да би се решио спор око земље између Зулуа и Бура. Предложио је компромис са Бурима и састанак је прекинут без јасних резолуција. Он се осветнички окренуо против Зулуа, рекавши да је дошао у посед „најнеоспоривијих, најјачих и најјаснијих доказа“ који никада раније нису обелодањени, за подршку тврдњама Бура. Он је одбацио Зулу тврдње као „окарактерисане лажима и издајом до мере за коју нисам могао да верујем да су чак и дивљаци способни“.

Шепстон, у својству британског гувернера Натала, изразио је забринутост у вези са војском Зулуа под краљем Кечвајом и потенцијалном претњом за Натал – посебно имајући у виду да су неки Зулуи усвојили старе мускете и друго застарело ватрено оружје. У својој новој улози администратора Трансвала, сада је био одговоран за заштиту Трансвала и директно је учествовао у граничном спору са Зулу народом. Упорне бурске репрезентације и дипломатски маневри Пола Кругера су додатно појачали притисак. Било је инцидената који су укључивали паравојне акције Зулуа са обе стране границе Трансвал/Натал, а Шепстон је све више бивао убеђен да је краљ Кечвајо дозвољавао такве „неприлике“ и да има „пркосну предиспозицију“. Краљ Кечвајо овог пута није нашао браниоца у Наталу осим бискупа Натала, Џона Коленса.

Коленсо се залагао за аутохтоне Африканце у Наталу и Зулуланду према којима је колонијални режим у Наталу неправедно поступао. Године 1874. се бавио случајем Лангалибалела и племена Хлуби и Нгве у представљању код секретара за колоније, лорда Карнарвона. Лангалибалеле је био лажно оптужен за побуну 1873. године, и након шараде од суђења, проглашен је кривим и затворен на острву Робен. Стајући на страну Лангалибалела против колонијалног режима у Наталу и Теофила Шепстона, секретара за урођеничке послове, Коленсо се још више удаљио од колонијалног друштва у Наталу.

Забринутост бискупа Коленса због обмањујућих информација које су Шепстоун и гувернер Натала давали секретару за колоније у Лондону, навела га је да се заложи за борбу Зулуа против бурског угњетавања и званичних напада. Био је истакнути критичар Фрерових настојања да Зулу краљевство прикаже као претњу за Натал. Коленсове кампање су откриле расистичку основу која је подржавала колонијални режим у Наталу и зарадила му непријатеље међу колонистима.

Торијевска администрација британског премијера Бенџамина Дизраелија у Лондону није желела рат са Зулу народом. „Чињеница је“, писао је сер Мајкл Хикс Бич, који је требало да замени Карнарвона на месту државног секретара за колоније, у новембру 1878. године „да су ствари у источној Европи и Индији... имале толико озбиљан аспект да не можемо имати Зулу рат поред других већих и превише могућих невоља“. Међутим, сер Бартл Фрер је већ био у Кејп колонији као гувернер и високи комесар од 1877. са налогом о стварању Конфедерације Јужне Африке од разних британских колонија, бурских република и домаћих држава, и његови планови су добро напредовали. Закључио је да моћно Зулу краљевство стоји на путу томе, те је прихватио Шепстонове аргументе да краљ Кечвајо и његова Зулу војска представљају пријетњу миру у регији. Припреме за британску инвазију на Зулу краљевство трајале су месецима. У децембру 1878. године, упркос оклевању британске владе да започне још један колонијални рат, Фрер је Кечвају поставио ултиматум да Зулу војска буде распуштена, а Зулу народ прихвати британску управу. Ово је било неприхватљиво за Зулуе јер је практично значило да би Кечвајо, да је пристао, изгубио свој трон.

Краљевство Зулу

Краљевство Зулу формирано је у другој деценији 19. века, када је локални поглавица Шака (владао 1812-1828) ујединио сродна афричка племена из групе Банту која су насељавала североисточни део данашње јужноафричке провинције Натал. Држава Зулу под управом Шакиних наследника пружила је снажан отпор европским колонизаторима, Бурима, који су 1835-1838. формирали колоније Натал и Трансвал на њиховим јужним и западним границама. Када је велика Британија 1843. анектирала већи део Натала, држава Зулу је сачувала своју независност, али је постала погранична област Британске империје. Иако је 1872. британска влада признала Зулу краља Кечваја, Британска империја је после анексије Трансвала (1877) окружла краљевину Зулу са две стране, и локалне британске власти почеле су припреме за њено освајање.

Супротстављене снаге

Британци

Колонијална управа у Наталу и Трансвалу, која је по сваку цену хтела рат са Зулуима, није имала подршку британске владе, која се залагала за мирно решење сукоба, већ оптерећена ратом у Авганистану (1878−1880). У таквој ситуацији, колонијална влада морала је да се ослони на властите расположиве снаге, пошто се нису могла очекивати појачања из метрополе. Британски гарнизон у Наталу и Трансвалу састојао се од свега 7 пешадијских батаљона стајаће војске (сваки по 700-800 људи наоружаних пушкама Мартини-Хенри и бајонетима) и две артиљеријске батерије (по 6 топова и 280 људи, уз неколико Конгривових ракета). Пешадијске јединице ојачане су морнарима и маринцима са два ратна брода која су се затекла у луци Дурбан, укупно око 220 људи са 2 топа и једним Гетлинговим митраљезом. Коњичких јединица у јужној Африци није било, па су војне власти формирале 2 ескадрона (по 110 људи) пешадије на коњима, састављене од добровољаца из свих батаљона који су умели да јашу, посађене на локално набављене коње. Ове малобројне коњичке јединице ојачане су локалним колонијалним добровољцима на коњима (10 чета по 20-60 људи) и Наталском коњичком полицијом (око 150 људи), иако ни ове јединице нису биле права коњица, већ само пешадија на коњима, наоружана карабинима разних врста (Снајдер, Вестли-Ричардс), револверима (Вебли РИЦ) и ловачким ножевима, који су се могли поставити на карабине као бајонети. Малобројне британске и колонијалне снаге ојачане су мобилизацијом локалног домородачког становништва и формирањем Наталског домородачког контингента, који је јануара 1879. имао 7 батаљона пешадинаца (по 1.000 Африканаца и око 100 европских официра, само 1/10 Африканаца наоружана старим каписларама Енфилд са по 5 метака, а остатак копљима и штитовима) и 6 чета коњаника по 50 људи (сви наоружани карабинима Снајдер и Вестли Ричардс са по 50 метака).

Регуларне пешадијске јединице (јануар 1879)

Јединица	Организација	Заповедник	Јачина	Ратни распоред
24. пук/1. батаљон	8 чета	пуковник Ричард Глин	око 700 људи	Колона бр. 3
24. пук/2. батаљон	8 чета	потпуковник Хенри Дегашер	око 700 људи	Колона бр. 3
99. пук	1 батаљон	потпуковник V. Велман	око 700 људи	Колона бр. 1
3. пук/2. батаљон	8 чета	потпуковник Х. Парнел	749 људи	Колона бр. 1
13. пук/1. батаљон	8 чета	потпуковник П. Гилберт	око 700 људи	Колона бр. 4
90. пук	1 батаљон	пуковник Р. Роџерс	око 700 људи	Колона бр. 4
80. пук	1 батаљон	пуковник Хенри Евелин Вуд	око 700 људи	Колона бр. 5
Морнаричка бригада		капетан Х. Кемпбел	220 људи	Колона бр. 1

Британске регуларне артиљеријске јединице

Јединица	Одељење	Заповедник	Јачина	Ратни распоред
7. бригада/11. батерија		потпуковник Е. Тремлет
	ракетно одељење	мајор Расел	3 Конгривове ракете калибра 9 фунти, 10 људи	Колона бр. 2
	1.дивизион	поручник Лојд	2 топа, 90 људи	Колона бр. 1
	2.дивизион	потпуковник Тремлет	2 топа, 90 људи	Колона бр. 4
	3. дивизион		2 топа, 90 људи	Колона бр. 4
5. бригада/батерија Н		пуковник Артур Харнес	6 топова од 7 фунти, 290 људи	Колона бр. 3

Британске коњичке јединице (јануар 1879)

Јединица	Заповеднник	Јачина	Ратни распоред
Пешадија на коњима/1. ескадрон		110 људи	Колона бр. 3
Пешадија на коњима/2. ескадрон		110 људи	Колона бр. 1
Гранична лака коњица	мајор Редверс Булер	210 људи	Колона бр. 4
Наталска добровољачка коњица
Наталска коњичка полиција	мајор Џон Дартнел	130 људи	Колона бр. 3
Наталски карабињери	капетан Теофилус Шепстон Млађи	70 људи	Колона бр. 3
Гранична стража Буфала	поручник V. Смит	25 људи	Колона бр. 3
Коњички стрелци из Њукастла	капетан Ч. Бредстрит	36 људи	Колона бр. 3
Коњички стрелци из Викторије	капетан Чарлс Санер	47 људи	Колона бр. 1
Коњички стрелци из Стангера	капетан Ф. Адисон	37 људи	Колона бр. 1
Наталски хусари	капетан П. Нортон	39 људи	Колона бр. 1
Коњички стрелци из Дурбана	капетан V. Шепстон	66 људи	Колона бр. 1
Коњички стрелци из Александре	капетан V. Арбутнот	29 људи	Колона бр. 1

Наталски домородачки контингент (јануар 1879)

Јединица	Организација	Заповедник	Јачина	Ратни распоред
Први пук НДК	3 батаљона	пуковник Ентони Дурнфорд	око 2.500 људи	Колона бр. 2
Други пук НДК	2 батаљона	мајор Грејвс	око 2.200 људи	Колона бр. 1
Трећи пук НДК	2 батаљона	командант Роберт Лонсдејл	око 2.200 људи	Колона бр. 3
Коњица НДК	6 чета		315 људи	Колона бр. 2
Пионири НДК	3 чете		273 људи	Колоне бр. 1-3

Зулу

Зулу снаге састојале су се од локалних одреда и краљевске војске, организоване у пукове на основу годишта ратника. Војна обавеза била је општа, а први позив чинили су неожењени људи млађи од 30 година. Краљевска војска била је намењена за офанзивне операције, редовно се окупљала на смотру пред краљем у Улундију, а пуковима су командовали заповедници које је поставио сам краљ. Сваки пук састојао се од ратника приближно истих година, подељен у чете од по 60-70 људи. Обзиром да су пукови формирани по генерацијама, разумљиво је да су млађи пукови бии бројнији од старијих, тако да се јачина пука кретала од 500 до чак 2.000 бораца. По правилу, млађи (неожејени) пукови имали су беле, а старији црне штитове. Са друге стране, локалне снаге чувале су границу и насеља у миру и рату под командом локалних поглавица, организоване у локалне одреде привременог карактера. Краљевска војска бројала је око 25.000 људи, а локалне снаге нешто мање, чинећи укупно 40.000 до 50.000 бораца. Већина ратника била је наоружана копљима и штитовима, традционалним оружјем Зулуа. Сваки ратник имао је по неколико дужих копаља за бацање и једно краће, за борбу прса у прса. Уз то, Зулуи су пред рат 1878. имали око 20.000 пушака разних типова, већином старих мускета спредњача (кремењача и капислара), а свега око 500 модерних пушака острагуша. Међутим, муниције је било мало, а већина бораца са пушкама нису били вешти стрелци, па су Зулуи у већини битака користили пушке као помоћно оружје, слично копљима за бацање или слично шкотским горштацима у 18. веку. Ратници са пушкама приближили би се на неколико десетина метара и испалили један плотун из непосредне близине, а затим одбацили пушке и јурнули у борбу хладним ору̟жјем.

Ратне операције

Кратак преглед

Пошто краљ Кечвајо није прихватио британски ултиматум (новембра 1878) да у року од 3 месеца разоружа своју војску и прихвати британску власт, британске снаге (око 5.000 Европљана и 8.200 домородаца) под командом генерала Фредерика Тесиџера кренуле су 11. јануара 1879. из Трансвала и Натала у три колоне да покоре државу Зулу. Кечвајо је успешно мобилисао око 40.000 ратника и у бици код Исандлване 22. јануара разбио средњу (главну) колону британских снага, док су остале колоне заустављене.

После тог пораза Велика Британија је је упутила нова појачања од 10.000 људи, која су средином априла 1879. стигла у Натал. У другом походу британске снаге, око 20.000 људи, продрле су у јуну на територију Зулуа. У бици код Улундија нанеле су 4. јула одлучујући пораз снагама Зулуа и заробиле краља Кечваја. После тог пораза племена Зулу наставила су 1879-1880 да пружају отпор британским освајачима, али су племенске поглавице биле принуђене да прихвате британске услове мира.

Дурбан

Интомбе

Кранскоп

Кремона

Питермарицбург

Камбула

Гингилово

Есхоу

Улунди

Исандлуана

Зунгени

Рорков п.

Кејптаун

Преторија

Хлобане

Тугела

Буфало

Хелпмакар

Лунебург

Стангер

Грејтаун

Утрехт

Форт Пирсон

Инјезане

Порт Елизабет

Њукасл

Ледисмит

Сихајо

Зунгвини

Милано

Виђевано

Англо-Зулу рат (1879) на мапи данашње провинција Квазулу-Натал у Јужноафричкој републици.

Прва британска инвазија

Британски план предвиђао је наступање на Улунди, престоницу Зулуа, у три колоне - две из Натала (колона бр. 1 и колона бр. 3) и једна (колона бр. 4) из Трансвала, са још две колоне (колоне бр. 2 и 5) у резерви.

Британски ратни распоред (јануар 1879)

Колона	Заповедник	Европске трупе	НДК	Артиљерија	Возари	Кола
1.	Чарлс Пирсон	1.872	2.256	8 топова 1 Гетлинг	238	266
2.	Ентони Дурнфорд	5	3.488	3 ракете	84	30
3.	Ричард Глин	1.747	2.566	6 топова	293	233
4.	Евелин Вуд	1.843	387	6 топова	162	102
5.	пуковник Роландс	1.202	388	3 топа	25	62

Централна колона (бр. 3)

Последњи отпор Британаца код Исандлуане.

Колона број 3 под командом генерала Лорда Челмсфорда и пуковника Ричарда Глина састојала се од два британска батаљона, 1 ескадрона британске пешадије на коњима, 1 батерије са 6 топова, око 230 колонијалних добровољаца на коњима и 2 батаљона и 1 пионирска чета НДК - укупно 4.709 људи, од чега око 2.000 Европљана). Колона је прешла граничну реку Буфало 11. јануара 1879. и сутрадан спалила насеље пограничног поглавице Сихаја после кратке борбе, после чега је напредовала на североисток, оптерећена великим бројем спорих воловских кола за снабдевање. Колона је 20. јануара поставила логор на источној падини планине Исандлуана, а затим упутила један домородачки батаљон и једну чету коњаника у извиђање према истоку, на путу за Улунди. Британска извидница је 21. јануара наишла на надмоћније снаге Зулуа (неколико хиљада ратника) које су избегавале борбу и повлачиле се на исток. Проценивши да се на истоку налази главнина противничке војске, генерал Челмсфорд је 22. јануара ујутро повео већи део својих снага (половину британске пешадије, 4 топа и већину коњаника, као и већину снага НДК) на исток, у потеру за непријатељем који се повлачио. Истовремено, послао је наређења колони број 2, која је чувала границу дуж реке Буфало, да сместа дође у логор.

Колона број 2 под командом пуковника Ентони Дурнфорда састојала се углавном од домородачких јединица - 6 чета коњаника (око 300 људи), 3 батаљона и 1 инжињеријска чета НДК (око 2.500 људи) и једног ракетног одељења британске артиљерије (3 Конгривова лансера од 9 фунти и 10 људи) - у свему 3.871 човек, од чега око 200 Европљана. Пошто је примио наређења за покрет, пуковник Дурнфорд је са 5 чета коњице, две чете НДК и ракетном батеријом (у свему око 500 људи, од чега око 40 Европљана) 22. јануара пре подне стигао у британски логор код Исандлуане.

Исандлуана

Стигавши у логор, пуковник Дурнфорд је на све стране послао коњичке извиднице, од којих је једна случајно наишла на главнину Зулу армије (око 20.000 ратника) у скривеној долини, око 5 миља северно од логора. Иако изненађена, читава војска Зулуа сместа је појурила у напад, гонећи британске коњанике који су се повлачили према логору. Уздајући се у ватрену моћ својих људи наоружаних модерним пушкама, британски заповедници (пуковник Дурнфорд и потпуковник Хенри Пулин) одлучили су да им изађу у сусрет испред логора, уместо да се окруже колима и бране, како је била уобичајена пракса међу бурским колонистима у сукобима са Зулуима. Тако је пуковник Дурнфорд повео 250 коњаника и ракетну батерију у противнапад, али је био принуђен да узмакне после кратке борбе, док је ракетна батерија прегажена после само једног испаљеног плотуна, пошто се чета НДК која ју је штитила разбежала без борбе. Ватра британске пешадије (6 чета, око 500 људи) испред логора задржала је главнину Зулуа више од 1 сат, али када им је нестало муниције, Зулуи су кренули на јуриш и малобројни Британци су брзо савладани у борби прса у прса. Пет чета НДК које су остале у логору разбежале су се без борбе, а остаци британских јединица ( око 50 европских официра и подофицира из НДК и око 50 коњаника добровољаца) који су покушали да бране логор убрзо су уништени. Оба заповедника су погинула, као и 800 европских и скоро 500 каферских војника. Мањи део Зулу снага (око 4.000 ратника) одмах после битке је напао Рорков прелаз, који је бранила једна британска чета, али је одбијен.

Вративши се у логор касно увече, лорд Челмсфорд нашао је половину своје војске уништену, а остатак је овим поразом био потпуно деморалисан, нарочито јединице НДК које су чиниле већину. У таквој ситуацији, остатак британске војске је одмах узмакао у Натал.

Јужна колона (бр. 1)

Колона број 1 под командом пуковника Чарлса Пирсона састојала се од два британска батаљона, морнаричке бригаде (220 морнара, 2 топа, 1 Гетлингов митраљез), 1 ескадрона британске пешадије на коњима, артиљеријског одељења са 2 топа, око 200 колонијалних добровољаца на коњима и 2 батаљона и 1 пионирска чета НДК - у свему око 4.750 људи, од чега око 2.200 Европљана) наступала је на север дуж морске обале (источна обала јужне Африке). Колона је прешла пограничну реку Тугела (12-16. јануара) и подигла тврђаву Тенедос на земљи Зулуа (до 18. јануара), а затим кренула на север. Колона је 22. јануара ујутро успешно одбила напад бројније војске Зулуа (око 5-6.000 ратника) у бици на реци Ињезане и продужила на север до напуштене мисионарск станице Есхоу. На вести о поразу код Исандлуане, британски командант отпустио је све домородачке и коњичке јединице (које су се повукле у Натал) и утврдио се са преосталим британским јединицама у Есхоу, где је издржао двомесечну опсаду.

Северна колона (бр. 4)

Колона број 4, под командом пуковника Евелина Вуда, имала је да упадне у земљу Зулуа са северозапада, из Трансвала. Састојала се од два британска пешадијска батаљона, 6 топова, Граничне лаке коњице (око 200 људи), малог одреда бурских добровољаца (око 40 коњаника) и око 200 домородачких регрута. Ова војска сукобила се са мањом војском Зулуа код планине Зунгвини (20-24. јануара 1879)На вести о поразу код Исандлуане, ова колона се утврдила код Камбуле, шаљући коњичке патроле да узнемиравају околна насеља Зулуа и плене нихову стоку. Јака британска извидница која је напала домородачки збег на планини Хлобане одбијена је са тешким губицима 28. марта 1879, али је главна војска Зулуа која је сутрадан напала утврђени логор код Камбуле претрпела тежак пораз, који је скоро потпуно сломио самопоуздање Зулу ратника и њихових вођа. До краја рата, војска Зулуа остала је у дефанзиви, а иницијатива је прешла у руке Британаца.

Колона број 5, под командом пуковника Роуландса, имала је један британски пешадијски батаљон, три топа и одред добровољаца на коњима. Она је била задужена за одбрану границе Трансвала.

Последице

Британска империја је 1887. анектирала земљу Зулуа, а 1897. укључила је у састав Натала. Упркос томе, отпор Зулуа против британске колонијалне власти трајао је до 1907.

Литература

• Јововић, Благоје (1975). „Зулу, Зулу-рат”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 10 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 717-718. 
• Лабанд, Јохн (2009). Хисторицал дицтионарy оф тхе Зулу wарс. Хисторицал дицтионариес оф wар, револутион, анд цивил унрест. Ланхам, Мд: Сцарецроw Пресс. ИСБН 978-0-8108-6078-0. ОЦЛЦ 276930370. 
• Моррис, Доналд Р. (1998). Тхе Wасхинг оф тхе Спеарс: А Хисторy оф тхе Рисе оф тхе Зулу Натион Ундер Схака анд Итс Фалл ин тхе Зулу Wар оф 1879. Да Цапо Пресс. ИСБН 9780747401940. 
• Книгхт, Иан (2003). Тхе Зулу Wар 1879. Ессентиал Хисториес 56. Оxфорд: Оспреy Публисхинг Лтд. ИСБН 9781841766126. 
• Цоленсо, Францес Е. (Францес Еллен); Дурнфорд, Едwард (1880). Хисторy оф тхе Зулу wар анд итс оригин;. Университy оф Цалифорниа Либрариес. Лондон, Цхапман анд Халл. 
• Лоцк, Рон (2017). Тхе Англо-Зулу Wар-Исандлwана: тхе ревелатион оф а дисастер. Барнслеy, Соутх Yорксхире: Пен & Сwорд Милитарy. ИСБН 978-1-5267-0742-0. ОЦЛЦ 991077017. 
• Книгхт, Иан (2013). Бритисх инфантрyман версус Зулу wарриор: Англо-Зулу Wар, 1879. Цомбат 3. Оxфорд: Оспреy Пуб. ИСБН 978-1-78200-365-6. 
• Цастле, Иан; Руггери, Раффаеле (2003). Зулу Wар - Волунтеерс, Иррегуларс & Ауxилиариес. Мен-ат-Армс 388. Оспереy Публисхинг Лтд. ИСБН 9781841764849. 
• Тхомпсон, Паул Сингер; Тхомпсон, Паул (2006). Блацк солдиерс оф тхе qуеен: тхе Натал нативе цонтингент ин тхе Англо-Зулу Wар (Рев. изд.). Тусцалооса, Ала: Унив. оф Алабама Пресс. ИСБН 978-0-8173-5368-1. 

• Арцхер, Цхристон I.; Феррис, Јохн Р.; Херwиг, Холгер Х.; Траверс, Тимотхy Х. Е. (2008). Wорлд Хисторy оф Wарфаре. Университy оф Небраска Пресс. ИСБН 978-0-8032-1941-0. 
• Бартхорп, Мицхаел (2002). Тхе Зулу Wар: Исандхлwана то Улунди. Wеиденфелд & Ницолсон. ИСБН 0-304-36270-0. 
• Боурqуин, С. (1978). „Тхе Зулу Милитарy Организатион анд тхе Цхалленге оф 1879”. Милитарy Хисторy Јоурнал. IV (4). ИССН 2193-2336. 
• Цоленсо, Францес Е. (1880). Хисторy оф тхе Зулу Wар анд Итс Оригин. Ассистед бy Едwард Дурнфорд. Лондон: Цхапман & Халл. 
• Гилиомее, Херманн Бухр; Мбенга, Бернард (2007). Неw Хисторy оф Соутх Африца. Тафелберг. ИСБН 978-0-624-04359-1. 
• Гумп, Јамес О. (1996). Тхе Дуст Росе Лике Смоке: Тхе Субјугатион оф тхе Зулу анд тхе Сиоуx. Бисон Боокс. ИСБН 0-8032-7059-3. 
• Гуy, Јефф (1994). Тхе Деструцтион оф тхе Зулу Кингдом: Тхе Цивил Wар ин Зулуланд, 1879–1884. Университy оф Натал Пресс. ИСБН 978-0-86980-892-4. 
• Книгхт, Иан (1995). Браве Мен'с Блоод: Тхе Епиц оф тхе Зулу Wар, 1879. Пен & Сwорд Милитарy Цлассицс. ИСБН 978-1-84415-212-4. 
• Книгхт, Иан (1996). Рорке'с Дрифт, 1879: 'Пиннед лике Ратс ин а Холе'. Оспреy. ИСБН 978-1-85532-506-7. 

• Книгхт, Иан (2005). Бритисх Фортифицатионс ин Зулуланд 1879. Оспреy. ИСБН 978-1-84176-829-8. 
• Книгхт, Иан; Цастле, Иан (1999). Бритисх Армy: Зулу Wар то тхе Боер Wар. Брассеy'с УК. ИСБН 978-1-85753-284-5. 
• Лоцк, Рон; Qуантрилл, Петер (2002). Зулу Вицторy: Тхе Епиц оф Исандлwана анд тхе Цовер-уп. Греенхилл. ИСБН 978-1-85367-505-8. 
• Мартинеау, Јохн (1895). „XИX”. Тхе лифе анд цорреспонденце оф тхе Ригхт Хон. Сир Бартле Фрере, барт., Г.C.Б., Ф.Р.С., етц. II. Лондон: Ј. Мурраy. 
• Мередитх, Мартин (2007). Диамондс, Голд анд Wар: Тхе Макинг оф Соутх Африца. Симон & Сцхустер. ИСБН 978-0-7432-8614-5. 
• Морван, Пхилиппе (2021). Лес филс ду циел. Цалманн-Лéвy. ИСБН 978-2-7021-6767-0. 
• Раугх, Харолд Е. (2011). Англо-Зулу Wар, 1879: А Селецтед Библиограпхy. Сцарецроw. ИСБН 978-0-8108-7227-1. 
• Спиерс, Едwард M. (2006). Тхе Сцоттисх Солдиер анд Емпире, 1854–1902. Единбургх Университy Пресс. ИСБН 978-0-7486-2354-9. 
• Броокес, Едгар Х; Wебб, Цолин де Б. (1965). А Хисторy оф Натал. Брооклyн: Университy оф Натал Пресс. ИСБН 0-86980-579-7. 
• Давид, Саул (фебруар 2009). „Тхе Форготтен Баттлес оф тхе Зулу Wар”. ББЦ Хисторy Магазине. 10 (2). стр. 26—33. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Дуттон, Роy (2010). Форготтен Хероес Зулу & Басуто Wарс инцлудинг Медал Ролл 1877-8-9. Инфодиал. ИСБН 978-0-9556554-4-9. 
• Френцх, Гералд (2014) [1939]. Лорд Цхелмсфорд анд тхе Зулу Wар. Лондон: Јохн Лане, Тхе Бодлеy Хеад. ИСБН 978-1-4738-3510-8. 
• Книгхт, Иан (2010). Зулу Рисинг: Тхе Епиц Сторy оф Исандлwана анд Рорке'с Дрифт. Мацмиллан. ИСБН 978-0-330-44593-1. 
• Лабанд, Јохн; Книгхт, Иан (1996). Тхе Англо-Зулу Wар. Строуд: Суттон. ИСБН 0-86985-829-7. 
• Ротхwелл, Ј. С. (1989) [1881]. Нарративе оф тхе Фиелд Оператионс цоннецтед wитх тхе Зулу Wар оф 1879 Препаред ин тхе Интеллигенце Бранцх оф тхе Wар Оффице (фацс. репр. Лионел Левентхал, Лондон изд.). Лондон: Wар Оффице. ИСБН 1-85367-041-3. 
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Зулуланд”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. 

Спољашње везе

• Rorke's Drift and the Anglo–Zulu War website
• Anglo–Zulu War Historical Society
• The Keynsham Light Horse
• Anglo–Zulu War, 1878–1879 by Ralph Zuljan
• „Тхе Рорке'с Дрифт ВЦ Дисцуссион Форум”. роркесдрифтвц.цом. 15. 12. 2001. Приступљено 9. 4. 2016.