Пређи на садржај

Инфективни ендокардитис

С Википедије, слободне енциклопедије
Инфективни ендокардитис
СинонимиБактеријски ендокардитис
Вегетације на митралним валвулама код бактеријског ендокардитиса
Специјалностикардиологија, инфектологија
Симптомитемпература, петехијална крварења, шум на срцу, малаксалост, анемија[1]
Компликацијеинсуфивцијенција валвула, срчани зхастој, срчани удар, инсуфицијенција бубрега[1][2]
Узроцибактеријска инфекција, гљивична инфекција[1]
Дијагностички методклиничка слика, култура крви, ехокардиографија[1]
Лечењеантибиотици, хируршко лечење[1]
Прогноза25% смртни исход[3]
Фреквенција5 на 100.000 годишње[3]

Инфективни ендокардитис је запаљење унутрашњи слоја срчаног зида, најчешће изазвано бактеријама (стрептококе и стафилококе) или гљивицама. Може се јавити у било којом периоду живота, два пута чешће код мушкарца него код жене. Највећем ризику изложени су интравенски наркомани и имунокомпромитовани болесници.[4][5][6][7]

Клиничу слику карактерише, висока температура, шумови на срцу, петехијално крварења по кожи, анемија, емболија и ендокардне вегетације (које могу довести до некомпентенције или опструкције срчаних залистака, апсцеса миокарда или микотичне анеуризме.[8][9]

Дијагноза се поставља изолацијом узрочног микроорганизма из крви,[10] и ехокардиографијом. Лечи се дуготрајнијом применом антибиотика, а понекад и хируршким захватом,[11][12] или након стоматолошких захвата.[13]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Некад су од инфективног ендокардитис оболевали млади пацијенти, са јасно дефинисаном сликом болести срчаних валвула, углавном узрокованом реуматичном болешћу. Данас, од инфективног миокардитис оболев популације одмакле животне доби, и то најчешће после неке (инвазивне) медицинске дијагностичко-интервентне или јатрогене процедуре, код болесника који, претходно, нису имали обољење срчаних залистака или имају већ имплантирану вештачку валвулу. Један од водећих узрока, данас, је и све већа злоупотреба интравенски убризганих лекова, као учесталост интервентних медицинских процедура и интравенске терапије.[14]

У Сједињеним Америчким Државама најчешћи узрок настанка инфективног ендокардитиса изазваног бактеријама из групе Стапхyлоцоццус ауреус су хемодијализа, шећерна болест интраваскуларни имплантати (катетери, стентови...),[15] а у другим развијеним земљама злоупотреба интравенског уношења лекова.[16]

На глобалном нивоу инциденца инфективног ендокардитиса, варира од земље до земље, и креће се у распону од 3-10 на 100.000 особа годишње, са ниском учесталошћу болести у млађој популацији, и значајним порастом инциденце у пополацији одмакле животне доби (70-80 година), која је и до 145 на 100.000 особа годишње.[17] Повећана учесталост заразног ендокардитиса код особа старијих од 65 година, је вероватно узрокована већим бројем фактора ризика за инфективни ендокардитис.[18][19]

Годишња инциденција инфективног ендокардитиса је већа код мушкараца него код жена, са мушко:женским односом 2:1.

Иако историја болести залистака има значајну повезаност са инфективним ендокардитисом, 50% свих случајева развија се код пацијената који немају познату валвуларну болест.[20][21]

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

Ендокардитис је узрокован бактеријама у крвотоку које се умножавају и шире преко унутрашње облоге срца (ендокарда). Ендокардијум се упали, што доводи до оштећења срчаних залистака.Ваше срце је обично добро заштићено од инфекције тако да бактерије могу безопасно проћи. Ако су срчани залисци оштећени или су уграђени вештачки залистци, бактеријама је лакше да се укорене и заобиђу нормалан имуни одговор на инфекцију.[22][23]

На месту инфекције могу се развити мале накупине бактерија. Постоји ризик да ове грудвице делују на сличан начин као крвни угрушци, они путујући даље од срца блокирају доток крви у органе. Ово може изазвати отказ органа или изазвати мождани удар.[24]

Промене на срцу код ендокардитиса

Ендотел срчаних залистака у здравом организму је отпоран на колонизацију и инфекцију бактеријама које су присутне у циркулацији.[25] Међутим, у условима механичког оштећење ендотела долази до експозиције субендотелних слојева, и матрикс протеина, активацији ткивног фактора и тромбоцита, агрегације тромбоцита и формирања фибрина.[26] Овај, иначе нормалан процес зарастања, код небактеријских тромботичних ендокардитиса као и других оштећења ендокарда катетерима, електродама (пејсмејкера, кардиовертер дефибрилатора), реуматодиним и другим дегенеративним промена, ламинарни ток крви чине турбулентним. Турбулентни ток крви потом стимулише агрегацију тромбоцита и агрегацију бактерија присутних у циркулацији.[27]

Инфаламаторна активација ендотела активира интегрине типа β1 који се везује циркулишући фибронектин за ендотел. Стрептококус ауреус и други изазивачи инфективног ендокардитиса носе фибронектин везујуће протеине којима се спајају за место лезије. Истовремено, активира се и системски инфламаторни одговор.[28]

Подела

[уреди | уреди извор]

Инфективни ендокардитис према месту инфекције и према присуству интракардијалног уграђеног материјала

[уреди | уреди извор]

1. ИЕ нативних валвула левог срца,

2. ИЕ вештачких валвула левог срца,

2.1. Рани < 1 године
2.2. Касни > 1 г одине

3. ИЕ десног срца

4. ИЕ изазван имплантацијом арата (пејсмејкера, кардиовертер дефибрилатора).[29]

Инфективни ендокардитис према микробиолошким налазима

[уреди | уреди извор]

1. Инфективни ендокардитис са позитивном хемокултуром различитих изазивача: стрептоцоцци и ентероцоцци (готово увек осетљиви на пеницилин); стапхyлоцоцци (уобичајено је нфективни ендокардити нативне валвуле узрокована С ауреус-ом).[30][31][32]

2. Инфективни ендокардитис са негативном хемокултуром због претходне антибиотске терапије;

4. Инфективни ендокардитис често удружен са негативним хемокултурама, најчешће стрептоцоцци, фастидиоус Г-I хаемопхилус групе.

5. Инфективни ендокардитис са стално негативним хемокултурама: Цоxиелла бурнетии, Бартонелла, Цхламyдиа.[33][29]

ИЕ по облику настанка

[уреди | уреди извор]

1. ИЕ изазван медицинским третманом

1.1. Нозокомијални - Настанак ИЕ у пацијената хоспитализованих > 48 х пре настанка симптома/кл слике
1.2. Ненозокомијалне - Знаци и симптоми ИЕ код пацијента < 48 х после пријема после медицинске интервенције
1.2.1. После кућне неге, ив терапије, хемодијализе или ив хемотерапије < 30 дана пре почетка знакова ИЕ;
1.2.2. Хоспитализација на ургентна одељења < 90 д. Пре првих симптома ИЕ или
1.2.3. Смештај у домовима за негу

2. Ванболнички ИЕ - Знаци и/или симптоми ИЕ код < 48 х после пријема код пацијенат који нису били изложени медицинској интервенцији.[34]

3. ИЕ код злоупотребе ив лекова ИЕ код активних корисника IV лекова без алтернативног извора инфекције.[35]

Активни ИЕ

[уреди | уреди извор]

1. Са перзистентном температуром и позитивном хемокултуром

2. Са активном инфламаторном морфологијом утврђеном током операције

3. Са антибиотском терапијом у току

4. Са хистопатолошки потврђене активности

Рекурентни

[уреди | уреди извор]

1. Релапс - Поновљене епизоде ИЕ истим узрочником < 6 месеци после иницијалне епизоде

2. Реинфекција - Поновљене епизоде ИЕ истим узрочником > 6 месеци после иницијалне епизоде

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Симптоми ендокардитиса могу се развити брзо током неколико дана (акутни ендокардитис), или полако током неколико недеља или можда месеци (субакутни ендокардитис). Субакутни ендокардитис је чешћи код људи са урођеним срчаним обољењима.[36]

Акутни облик (АБЕ)

Акутни облик почиње нагло, као сепса, са високом температуром, грозницом, код особа које су претходно биле релативно здраве. Убрзо се јављају компликације као што су емболије, развој срчане инсуфицијеније, мултипле петехије (црвене тачкице) по кожи. А код инфективног ендокардитис десног срца – запаљења и апсцеси плућа.[37]

Субакутни облик (СБЕ)

Субакутни облик почиње симптомима опште инфекције, код особа које су већ срчани болесници. Клиничком сликом доминирају температура, замор, анорексија, слабост, губитак у тежини, поспаност, стање слично грипу, главобоља, бол у зглобовима, грозничаво стање, отежано дисање, бол у грудима, лупање срца, бол у трбуху, у пределу бубрега, крв у мокраћи.

Други облик започињања субакутног инфективног миокардитиса карактерише са развојем компликација као што су емболије можданих артерија са хемиплегијом (одузетост половине тела), инфарктом бубрега или слезине, бледа боја коже и видљивих слузокожа или боја беле кафе, са променама на кожи у виду петехија.[38]

Ендокардитис вештачких залистака (ПВЕ)

Овај облик енфокардита развија се у 2–3% болесника у првој години након замене валвуле и у 0,5% случајева годишње након тога. Нешто је чешћи након замене аортне него митралне валвуле, а подједнако се јавља како код механичке тако и код биолошке валвуле.[39]

Ране инфекције се јављају убрзо након хируршке уградње залистака (< 2 месеца) најчешће су последица контаминације тком операције бактеријама резистентним на антибиотике (нпр С. епидермидис, дифтероиди, колиформни бацили, Цандида спп., Аспергиллус спп.).

Касне инфекције настају касније, и углавном су последица контаминације мање вирулентним микроорганизмима за време операције, или пролазне асимптоматске бактеријемије, Најчешће су изазване стрептококима; С. епидермидисом, дифтероидима и анаеробним грам–негативним бацилима, Хаемопхилус спп., Ацтинобациллус аццтиномyцетемцомитанс и Цардиобацтериум хоминис.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Дијагноза инфективног ендокардитиса је реалативно лака код болесника са класичном клиничком сликом: бактериемија или фунгиемија, са обољењем валвула, периферним емболијама и имунолошким васкуларним променама.[40] Међутим, кода акутног тока инфективног ендокардитиса периферни знаци су ретки или изостају, док код наркомана и особа које злоупотребљавају интравенски пут, инфективни ендокардитис је последица инфекције бактеријом Стафилококус ауреус са клиничком сликом обољења валвула десног срца.[4][41][42]

Дијагноза инфективног ендокардитиса се поставља на основу;[43][44]

  • Културе крви и других лабораторијских тестова
  • Ехокардиографији и понекад и другим модалитетима снимања
  • Клиничких критеријума

Култура крви

[уреди | уреди извор]

Осим позитивних крвних култура, нема посебних лабораторијских налаза. Утврђене инфекције често узрокују нормоцитно-нормохромну анемију, повишен број белих крвних зрнаца, повећану брзину седиментације еритроцита, повећани ниво имуноглобулина и присуство циркулирајућих имуних комплекса и реуматоидног фактора, али ови налази нису од дијагностичке помоћи.

Анализа урина често показује микроскопску хематурију, а повремено и одљеве црвених крвних зрнаца, пиурију или бактериурију.

Ехокардиографија

[уреди | уреди извор]
Ехокариограм вегетација на тролиснтној валвули (стрелица означава вегетацију)

Трансторакална,[45] и трансоезофагеална,[46] ехокардиографија (ТТЕ / ТЕЕ) су сада све присутније и значајне дијагностичке методе у дијагнози, терапији и праћењу ИЕ.[47] Ехокардиографија се мора извести што пре чим се посумња на ИЕ.[48]

Корисност оба начинадијагностике је умањена када се примењује неселективно, а одговарајућа примена у контексту једноставних клиничких критеријума побољшава дијагностику.[49] Изузетак је пацијент са бактеријемијом изазваном С. ауреус у којој је оправдана рутинска ехокардиографија, јер је учесталост ИЕ у овом окружењу и вируленција овог микроорганизма велика као и његови разарајући ефекти након што се интракардијална инфекција успостављен.[50][51]

Три најважнија ехокардиографска налаза, који су главни критеријуми у дијагнози ИЕ су:[52]

  • вегетације (види слику),
  • апсцес,
  • дехисценција валвула.

Клинички критеријуми

[уреди | уреди извор]
Хистопатологија вегетације код бактеријског ендокардитиса, узета са залистка. У доследном клиничком окружењу, неутрофили и фибрин су довољни за дијагнозу бактеријске вегетације, чак и без видљивих бактеријских колонија.

Будући да су симптоми и знакови неспецифични, увелике се разликују и могу се подмукло развити, дијагноза захтијева висок индекс сумње. На ендокардитис треба сумњати код пацијената с врућицом и без очигледног извора инфекције, посебно ако је присутан шум у срцу. Сумња на ендокардитис требала би бити врло висока ако су хемокултуре позитивне код пацијената који су у анамнези имали поремећај срчаних залистака, који су имали недавне инвазивне поступке или који злоупотребљавају IV лијекове. Пацијенте са документованом бактеријемијом треба темељито и више пута прегледати на нове валвуларне шумове и знакове емболија.

Осим позитивних крвних култура, нема посебних лабораторијских налаза. Утврђене инфекције често узрокују нормоцитно-нормохромну анемију, повишен број бијелих крвних зрнаца, повећану брзину седиментације еритроцита, повећану разину имуноглобулина и присуство циркулирајућих имуних комплекса и реуматоидног фактора, али ови налази нису од дијагностичке помоћи. Анализа урина често показује микроскопску хематурију, а повремено и одљеве црвених крвних зрнаца, пиурију или бактериурију.

Дијагностика инфективног ендокардитиса, значајно је унапређена након што су у дијагностици Године 1994, у Медицинском центру Дуке универзитета објављени критријуми за стратификацију пацијената са сумњом на инфективни ендокардитис, који су прихваћени на глобалном нивоу.[53]

Дефиниција инфективног ендокардитиса према модификованим Дуке критеријумима.[4][54]
Патохистолошки критеријуми
  • Микроорганизми изоловани из културе или хистолошки из узорка вегетације; вегетације која је емболизирала или из узорка интракардијалног апсцеса
  • Патолошке лезије; вегетације или интракардијални апсцес где је хистолошким прегледом потврђен активни инфективни ендокардитис
Клинички критеријуми
  • 2 главна (мајор) критеријума
  • 1 главни и 3 споредна (минор) критеријума
  • 5 споредних критеријума
Могући инфективни ендокардитис
  • 1 главни и 1 споредни критеријум
  • 3 споредна критеријума
Одбацити
  • Без чврстих дијагностичких критеријума за инфективни ендокардитис
  • Резолуција инфективног ендокардитис синдрома на антибиотску терапију током четири дана
  • Без патолошких доказа инфективног ендокардитиса током операције или аутопсије са антибиотском терапијом од четири дана
  • Без критеријума за могући инфективни ендокардитис
Дефиниција термина коришћених у табели мдофикованих Дуке критријума за дијагностику инфективног ендокардитиса[4]
Главни (мајор) критеријуми
  • Позитивна хемокултура
  • Типични микроорганизми конзистентни за инфективни ендокардитис изоловани из два независна узорка крви: Стрептоцоццус вириданс, Стрептоцоццус бовис, ХАЦЕК гроуп, Стапхyлоцоццус ауреус; или ванболнички Ентероцоцци без примарног фокуса или
  • Микрорганизми конзистентни за инфективни ендокардитис из перзистентно позитивних хемокултура: најмање две позитивне културе из узорака крви узетих независно у размаку > 12 час, или све 3 или више од 4 независних култура из узорака узетих у размаку до најмање 1 час.
  • Једна позитивна култура на Цоxиелла бурнетии или анти-фазе 1 ИгГ антитела, титар >1:800.
Докази о присутном инфективном ендокардитису
  • Ехокардиографским налазом потврђен инфективни ендокардитиси (ТЕЕ се препоручује код пацијената са вештачким валвулама, са клиничким критеријумима „могућег инфективног ендокардитиса“ или код компликованог инфективног ендокардитиса (паравалвуларни апсцес)у осталим случајевима прво ТТЕ: интракардијална осцилирајуча маса на валвули или потпорним структурама, код регургитација, код имплантираних материјала без алтернативног анатомског објашњења; или абсцеса; или нове парцијалне дисекција вештачке валвуле, или новонастале или погоршања претходно присутне регургирација на валвули.
Споредни (минор) критеријуми
  • Предиспозиција, предиспонирајућа болест срца, или инсулин зависна шећерна болест
  • Грозница, температура ≥ 38 °Ц
  • Васкуларни феномени: емболизација великих артерија, септични инфаркти плућа, микотичне анеуризме, интракранијална крварења, коњуктивална крварења, и Јанеwаy-еве лезије
  • Имунилошки феномени: гломерулонефритис, Ослерови чворићи, Ротове пеге, и реуматоидни фактор.
  • Микробиолошки докази: Позитивна хемокултура која не одговара главним критеријумима или серолошком доказу активне инфекције микроорганизмом у складу са инфективним ендокардитисом.

Терапија

[уреди | уреди извор]

Терапија се заснива првенствено на дуготрајној примени антимикробних лекова, које треба давати парентерално најмање 2–8 недаља, у болничким и/или кућним условима.[55][56][57][58]

Хируршки захват може бити неопходан код механичких компликација или резистентних организама. Сваки откривени извор бактеријемије мора се санирати:[4][59][60]

  • некректомијом,
  • дренажом апсцеса,
  • уклањањем страног тела или направа — пласирани интравенски катетери (посебно централни венски катетери) морају се замијенити, а ако и после замене ендокардитис перзистира, и он се мора уклонити. Како микрорганизми који се налазе унутар биофилма који приања на катетер и друге направе, не морају одговарати на антимикробну терапију, то условљава њену неуспешност или рецидив болести. Ако се користи континуирана интравенска инфузија уместо интермитентно примијењених болуса, инфузију не треба прекидати у дужем временском периоду.[61]

Превенција.[62]

[уреди | уреди извор]

Антибиотски профилактички режими за ендокардитис

[уреди | уреди извор]

На основу Смернице Америчког удружења за срце (АХА) за превенцију инфективног ендокардитиса ажурираних 2007. у којима су унете бројне измене у односу на претходну верзију из 1997. године, антибиотски профилактички режими за ендокардитис треба применити ове ставове:[63][64]

  • Само изузетно мали број случајева инфективног ендокардитиса (ИЕ) може се спријечити антибиотском профилаксом за стоматолошке захвате чак и када би таква профилактичка терапија била 100% ефикасна
  • Профилакса ИЕ за стоматолошке захвате треба се препоручити само за пацијенте с основним срчаним стањима повезаним с највећим ризиком од штетног исхода од ИЕ
  • За пацијенте с овим основним срчаним стањима, профилакса се препоручује за све стоматолошке захвате који укључују манипулацију гингивалног ткива или периапикалног подручја зуба или перфорацију оралне слузнице
  • Профилакса се не препоручује само на основу повећаног животног ризика од инфективног ендокардитиса
  • Давање антибиотика искључиво ради превенције ендокардитиса не препоручује се пацијентима који се подвргавају генитоуринарном или гастроинтестиналном захвату

Антибиотички профилактички режими које препоручује АХА само су за пацијенте са основним срчаним стањима која су повезана са највећим ризиком од нежељеног исхода од инфективног ендокардитиса.[65]

Кардијална стања високог ризика

[уреди | уреди извор]

Антибиотска профилакса је индицирана за сљедећа ризична срчана стања:

  • Протетски срчани залистак.[66]
  • Историја инфективног ендокардитиса.[67]
  • Конгенитална срчана болест (ЦХД) (осим наведених стања, антибиотска профилакса се више не препоручује за било који други облик ЦХД):[68]
    • непоправљена цијанотична ЦХД, укључујући палијативне шантове и канале;
    • потпуно поправљену урођену срчану ману протетским материјалом или уређајем, било да је постављена операцијом или интервенцијом катетера, током првих 6 месеци након захвата; и
    • поправљена ЦХД с резидуалним дефектима на месту или у близини места протетског фластера или протетског уређаја (који инхибира ендотелизацију)
  • Примаоци трансплантације срца са болешћу срчаних залистака.[65]

Режими антибиотске профилаксе у медицинским процедурама

[уреди | уреди извор]

Како је мајчешћи узроци ендокардитиса током зубних, оралних, респираторних или езофагеалне процедура С. вириданс (алфа-хемолитички стрептококи). Антибиотски режими за профилаксу ендокардитиса усмерени су на С вириданс, а препоручени стандардни профилактички режим је једна доза оралног амоксицилина. Амоксицилин, ампицилин и пеницилин V су подједнако ефикасни ин витро против алфа-хемолитичких стрептокока; међутим, амоксицилин је пожељнији због супериорне гастроинтестиналне апсорпције која обезбеђује више и трајније нивое антибиотика у серуму.[69]

Све дозе приказане у наставку дају се једнократно као појединачна доза 30-60 минута пре медицинске процедуре (захвата).[69]

Стандардна општа профилакса:

Амоксицилин

  • Доза за одрасле: 2 г ПО
  • Педијатријска доза: 50 мг/кг ПО; да не прелази 2 г/дози

Немогућност узимања оралних лекова

Ампицилин

  • Доза за одрасле: 2 г IV/ИМ
  • Педијатријска доза: 50 мг/кг IV/ИМ; да не прелази 2 г/дози

Алергичан на пеницилин

Клиндамицин

  • Доза за одрасле: 600 мг ПО
  • Педијатријска доза: 20 мг/кг ПО; не прелази 600 мг/дози

Алергичан на пеницилин:

Цефалексин или други орални цефалоспорин прве или друге генерације

  • Доза за одрасле: 2 г ПО
  • Педијатријска доза: 50 мг/кг ПО; да не прелази 2 г/дози
  • Цефалексине или друге оралне цефалоспорине прве или друге генерације у еквивалентној дози (не користити код пацијената с анамнезом преосјетљивости на пеницилин непосредног типа, као што је уртикарија, ангиоедем, анафилакса )

Азитромицин или кларитромицин

  • Доза за одрасле: 500 мг ПО
  • Педијатријска доза: 15 мг/кг ПО; да не прелази 500 мг/дози

Алергичан на пеницилин и не може узимати оралне лекове:

Клиндамицин

  • Доза за одрасле: 600 мг IV
  • Педијатријска доза: 20 мг/кг IV; не прелази 600 мг/дози

Цефазолин или цефтриаксон

  • Доза за одрасле: 1 г IV/ИМ
  • Педијатријска доза: 50 мг/кг IV/ИМ; не прелази 1 г по дози
  • Не користити цефалоспорине код пацијената с анамнезом преосјетљивости на пеницилин непосредног типа, као што је уртикарија, ангиоедем, анафилакса.

Вакцине за спречавање уобичајених бактеријских узрока ИЕ

[уреди | уреди извор]

Најбољи начин лечења ИЕ је превенција. Иако се већина досадашњих напора на превенцији ванредне инфекције усредоточила на контролу инфекција и зубну профилаксу, значајни ресурси су такођер уложени у развој вакцина усмерених на уобичајене бактеријске узроке ИЕ.[70]

Успех је недекватан и ниједно од ових средстава тренутно није комерцијално доступно. Без обзира на то, будуће стратегије превенције неких узрока ИЕ вјеројатно ће укључивати ​​вакцине. Иако су кандидати за цјепива за патогене као што су ВГС 196 и C. албицанс, процењени на животињским моделима.[71] Студије спроведене на људима вакцинама усмереним на узроке ИЕ првенствено су ограничене на П. аеругиноса, стрептокок Групе Б и С. ауреус .[70][72]

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Упркос бројним факторима ризика, у већини случајева агресивним лечењем антибиотицима већина болесника са инфективним ендокардистисом преживи. Међутим прогноза код нелеченог инфективног ендокардитиса увек је смртоносна.[73]

Када се примењује адекватна и правовремена терапија, ризик од смрти зависи од следећих фактора:[74]

  • старост оболеле особе,
  • трајање инфекције,
  • присуство заменског срчаног вентила,
  • врста инфективног микроорганизма,
  • степен оштећења на срчаним залистацима.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д „Инфецтиве Ендоцардитис – Цардиовасцулар Дисордерс”. Мерцк Мануалс Профессионал Едитион (на језику: енглески). септембар 2017. Приступљено 11. 12. 2017. 
  2. ^ Њугуна, Бенсон; Гарднер, Адриан; Карwа, Ракхи; Делахаyе, Франçоис (2017). „Инфецтиве Ендоцардитис ин Лоw- анд Миддле-Инцоме Цоунтриес”. Цардиологy Цлиницс. 35 (1): 153—163. ПМИД 27886786. дои:10.1016/ј.ццл.2016.08.011. хдл:1805/14046. 
  3. ^ а б Амбросиони, Ј.; Хернандез-Менесес, M.; Тéллез, А.; Перицàс, Ј.; Фалцес, C.; Толосана, ЈМ; Видал, Б.; Алмела, M.; Qуинтана, Е.; Ллопис, Ј.; Морено, А.; Миро, Јосé M.; Хоспитал Цлиниц Инфецтиве Ендоцардитис Инвестигаторс (2017). „Тхе Цхангинг Епидемиологy оф Инфецтиве Ендоцардитис ин тхе Тwентy-Фирст Центурy”. Цуррент Инфецтиоус Дисеасе Репортс. 19 (5): 21. ПМИД 28401448. С2ЦИД 24935834. дои:10.1007/с11908-017-0574-9. 
  4. ^ а б в г д „Инфецтиве Ендоцардитис - Цардиовасцулар Дисордерс”. Мерцк Мануалс Профессионал Едитион (на језику: енглески). Приступљено 27. 1. 2021. 
  5. ^ Ослер W. (1885). „Тхе Гулстониан Лецтурес, он Малигнант Ендоцардитис”. Бритисх медицал јоурнал. 1: 577—579. 
  6. ^ Мовахед, M. Р.; Саито Y, Ахмади-Касхани M, Ебрахими Р (2007). „Митрал аннулус цалцифицатион ис ассоциатед wитх валвулар анд цардиац струцтурал абнормалитиес”. Цардиовасц Ултрасоунд. 5: 14. 
  7. ^ Дурацк, D. Т.; Беесон ПБ. (1977). „Протецтиве Роле оф Цомплемент ин Еxпериментал Есцхерицхиа-Цоли Ендоцардитис”. Инфецтион анд иммунитy. 16: 213—217. .
  8. ^ Мурдоцх ДР; et al. (2009). „Цлиницал пресентатион, етиологy, анд оутцоме оф инфецтиве ендоцардитис ин тхе 21ст центурy: тхе Интернатионал Цоллаборатион он Ендоцардитис-Проспецтиве Цохорт Студy”. Арцхивес оф интернал медицине. 169: 463—473. . Тхис проспецтиве цохорт студy оф 2781 адултс wитх дефините ендоцардитис демонстратед тхат ИЕ хад схифтед фром а субацуте дисеасе оф yоунгер пеопле wитх рхеуматиц валвулар абнормалитиес, то оне ин wхицх тхе пресентатион ис море ацуте анд ис цхарацтеризед бy а хигх рате оф С. ауреус инфецтион ин патиентс wитх превиоус хеалтх царе еxпосуре. [ПМЦ фрее артицле] [ПубМед] [Гоогле Сцхолар]
  9. ^ Цонтрепоис А. (1996). „Тоwардс а хисторy оф инфецтиве ендоцардитис”. Медицал хисторy. 40: 25—54. 
  10. ^ Тхаyер W (1926). „Студиес он бацтериал (инфецтиве) ендоцардитис”. Јохнс Хопкинс Хосп Реп. 22: 1. 
  11. ^ Дувал X; et al. (2012). „Temporal trends in infective endocarditis in the context of prophylaxis guideline modifications: three successive population-based surveys”. Journal of the American College of Cardiology. 59: 1968—1976. 
  12. ^ Pericás, JM; Zboromyrska, Y.; Cervera, C.; Castañeda, X.; Almela, M.; Garcia-De-La-Maria, C.; Mestres, C.; Falces, C.; Quintana, E.; Ninot, S.; Llopis, J.; Marco, F.; Moreno, A.; Miró, JM (2015). „Enterococcal endocarditis revisited”. Future Microbiology. 10 (7): 1215—1240. PMID 26118390. doi:10.2217/fmb.15.46. 
  13. ^ Lockhart PB. (2000). „The risk for endocarditis in dental practice”. Periodontol 2000. 23: 127—135. 
  14. ^ Rabinovich S, Evans J, Smith IM, January LE. A Long-Term View of Bacterial Endocarditis. „337 Cases 1924 to 1963”. Annals of internal medicine. 63: 185—198. 1965. 
  15. ^ Forner L, Larsen T, Kilian M, Holmstrup P. (2006). „Incidence of bacteremia after chewing, tooth brushing and scaling in individuals with periodontal inflammation”. J Clin Periodontol. 33: 401—407. .
  16. ^ Benito N; et al. (2009). „Хеалтх царе-ассоциатед нативе валве ендоцардитис: импортанце оф нон-носоцомиал ацqуиситион”. Анналс оф интернал медицине. 150: 586—594. 
  17. ^ Бин Абдулхак, Ареф А.; Баддоур, Ларрy M.; Ерwин, Патрициа Ј.; Хоен, Бруно; Цху, Вивиан Х.; Менсах, Георге А.; Тлеyјех, Имад M. (2014-03-01). „Глобал анд Регионал Бурден оф Инфецтиве Ендоцардитис, 1990–2010: А Сyстематиц Ревиеw оф тхе Литературе”. Глобал Хеарт. 9 (1): 131. ИССН 2211-8179. дои:10.1016/ј.гхеарт.2014.01.002. 
  18. ^ Федерспиел, Јероме Ј. (2012-02-27). „Јр Инцреасинг УС ратес оф ендоцардитис wитх Стапхyлоцоццус ауреус: 1999–2008”. Арцхивес оф Интернал Медицине. 172 (4): 363. ИССН 0003-9926. дои:10.1001/арцхинтернмед.2011.1027. 
  19. ^ Мyлонакис Е, Цалдерwоод СБ (2001). „Инфецтиве ендоцардитис ин адултс”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 345: 1318—1330. дои:10.1056/НЕЈМра010082. 
  20. ^ Wатт Г; et al. (2015). „Проспецтиве цомпарисон оф инфецтиве ендоцардитис ин Кхон Каен, Тхаиланд анд Реннес, Франце”. Тхе Америцан јоурнал оф тропицал медицине анд хyгиене. 92: 871—874. 
  21. ^ Греенспон АЈ; et al. (2011). „16-year trends in the infection burden for pacemakers and implantable cardioverter-defibrillators in the United States 1993 to 2008”. Journal of the American College of Cardiology. 58: 1001—1006. 
  22. ^ „Endocarditis - Causes”. nhs.uk (на језику: енглески). 2017-10-23. Приступљено 2024-02-05. 
  23. ^ GRIFFIN, FRANK M. (1972-01-01). „Aortic Insufficiency in Bacterial Endocarditis”. Annals of Internal Medicine. 76 (1): 23. ISSN 0003-4819. doi:10.7326/0003-4819-76-1-23. 
  24. ^ Heiro M, Nikoskelainen J, Engblom E, Kotilainen E, Marttila R, Kotilainen P (2000). „Neurologic manifestations of infective endocarditis: a 17-year experience in a teaching hospital in Finland”. Archives of Internal Medicine. 160: 2781—2787. doi:10.1001/archinte.160.18.2781. 
  25. ^ FOWLER, VANCE G.; SCHELD, W. MICHAEL; BAYER, ARNOLD S. (2010), Endocarditis and Intravascular Infections, Elsevier, стр. 1067—1112, Приступљено 2024-02-05 
  26. ^ Kaye D. (1985). „Changing pattern of infective endocarditis”. The American Journal of Medicine. 78: 157—162. 
  27. ^ „Infective Endocarditis - Cardiovascular Disorders”. MSD Manual Professional Edition (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-05. 
  28. ^ Thiene, G.; Basso C. (2006). „Pathology and pathogenesis of infective endocarditis in native heart valves”. Cardiovasc Pathol. 15: 256—263. .
  29. ^ а б Horstkotte, D (2004). „Guidelines on Prevention, Diagnosis and Treatment of Infective Endocarditis Executive Summary The Task Force on Infective Endocarditis of the European Society of Cardiology”. European Heart Journal. 25 (3): 267—276. ISSN 0195-668X. doi:10.1016/j.ehj.2003.11.008. 
  30. ^ Fowler VG, Jr; et al. (2005). „Стапхyлоцоццус ауреус ендоцардитис: а цонсеqуенце оф медицал прогресс”. Јама. 293: 3012—3021. . Тхис проспецтиве цохорт студy оф 1779 патиентс wитх дефините ендоцардитис демонстратес тхат С. ауреус ис тхе леадинг цаусе оф ендоцардитис ин манy регионс оф тхе wорлд. [ПубМед] [Гоогле Сцхолар]
  31. ^ Морпетх С; et al. (2007). „Нон-ХАЦЕК грам-негативе бациллус ендоцардитис”. Анналс оф интернал медицине. 147: 829—835. 
  32. ^ Ниенабер ЈЈ; et al. (2011). „Метхициллин-сусцептибле Стапхyлоцоццус ауреус ендоцардитис исолатес аре ассоциатед wитх цлонал цомплеx 30 генотyпе анд а дистинцт репертоире оф ентеротоxинс анд адхесинс”. Тхе Јоурнал оф инфецтиоус дисеасес. 204: 704—713. 
  33. ^ Баддлеy ЈW; et al. (2008). „Цандида инфецтиве ендоцардитис”. Еур Ј Цлин Мицробиол Инфецт Дис. 27: 519—529. 
  34. ^ Гросс ЛФЦК (1936). „Нонбацтериал тхромботиц ендоцардитис: цлассифицатион анд генерал десцриптион”. Арцхивес оф интернал медицине. 58: 21. 
  35. ^ Симмон КЕ; et al. (2008). „Phylogenetic analysis of viridans group streptococci causing endocarditis”. Journal of clinical microbiology. 46: 3087—3090. 
  36. ^ „Endocarditis - Symptoms”. nhs.uk (на језику: енглески). 2017-10-23. Приступљено 2024-02-05. 
  37. ^ Clemens JD, Horwitz RI, Jaffe CC, Feinstein AR, Stanton BF. (1982). „A controlled evaluation of the risk of bacterial endocarditis in persons with mitral-valve prolapse”. The New England journal of medicine. 307: 776—781. 
  38. ^ Moreillon, P.; Que YA. (2004). „Infective endocarditis”. Lancet. 363: 139—149. 
  39. ^ Habib G. (2006). „Management of infective endocarditis”. Heart. 92: 124—130. .
  40. ^ Fournier, Pierre‐Edouard; Thuny, Franck; Richet, Hervé; Lepidi, Hubert; Casalta, Jean‐Paul; Arzouni, Jean‐Pierre; Maurin, Max; Célard, Marie; Mainardi, Jean‐Luc (2010-07-15). „Comprehensive Diagnostic Strategy for Blood Culture–Negative Endocarditis: A Prospective Study of 819 New Cases”. Clinical Infectious Diseases. 51 (2): 131—140. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/653675. 
  41. ^ McGowan, D. A.; Gillett R. (1980). „Scanning electron microscopic observations of the surface of the initial lesion in experimental streptococcal endocarditis in the rabbit”. British journal of experimental pathology. 61: 164—171. 
  42. ^ Velicki, Lazar. „Infektivni endokarditis”. Operacija srca | Bajpas | Zalistak | Aorta - DR VELICKI (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  43. ^ „Endocarditis - Diagnosis”. nhs.uk (на језику: енглески). 2018-10-03. Приступљено 2024-02-05. 
  44. ^ Bayer AS, Bolger AF, Taubert KA, Wilson W, Steckelberg J, Karchmer AW, Levison M, Chambers HF, Dajani AS, Gewitz MH, Newberger JW, Gerber MA, Shulman ST, Pallash T, Gage TW, Ferrieri P (1998). „Diagnosis and management of infective endocarditis and its complications”. Circulation. 98: 2936—2948. .
  45. ^ Chirillo F, Pedrocco A, De Leo A, Bruni A, Totis O, Meneghetti P, Stritoni P. (2005). „Impact of harmonic imaging on transthoracic echocardiographic identification of infective endocarditis and its complications”. Heart. 91: 329—333. .
  46. ^ Hill EE, Herijgers P, Claus P, Vanderschueren S, Peetermans WE, Herregods MC. (2007). „Abscess in infective endocarditis: the value of transesophageal echocardiography and outcome: a 5-year study”. American Heart Journal. 154: 923—928. 
  47. ^ Sachdev, M.; Peterson, G. E.; Jollis JG. (2002). „Imaging techniques for diagnosis of infective endocarditis”. Infectious Disease Clinics of North America. 16: 319—337. , ix
  48. ^ Vieira ML, Grinberg M, Pomerantzeff PM, Andrade JL, Mansur AJ. (2004). „Repeated echocardiographic examinations of patients with suspected infective endocarditis”. Heart. 90: 1020—1024. 
  49. ^ Greaves K, Mou D, Patel A, Celermajer DS. (2003). „Clinical criteria and the appropriate use of transthoracic echocardiography for the exclusion of infective endocarditis”. Heart. 89: 273—275. 
  50. ^ Petti CA Jr., Fowler VG Jr. (2003). „Staphylococcus aureus bacteremia and endocarditis”. Cardiol Clin. 21: 219—233. , vii.
  51. ^ Bonow RO, Carabello BA, Chatterjee K, de Leon AC Jr, Faxon DP, Freed MD, Gaasch WH, Lytle BW, Nishimura RA, O’Gara PT, O’Rourke RA, Otto CM, Shah PM, Shanewise JS. 2008 focused update incorporated into the ACC/ AHA 2006 guidelines for the management of patients with valvular heart disease: a report of the American College of Cardiology/American Heart Association Task Force on Practice Guidelines (Writing Committee to revise the 1998 guidelines for the management of patients with valvular heart disease). „Endorsed by the Society of Cardiovascular Anesthesiologists, Society for Cardiovascular Angiography and Interventions, and Society of Thoracic Surgeons”. Journal of the American College of Cardiology. 52: e1—e142. 2008. .
  52. ^ Evangelista A, Gonzalez-Alujas MT. „Echocardiography in infective endocarditis”. Heart. 90: 614—617. 2004. .
  53. ^ Durack DT, Beeson PB, Petersdorf RG. Experimental bacterial endocarditis. 3. „Production and progress of the disease in rabbits”. British journal of experimental pathology. 54: 142—151. 1973. 
  54. ^ Radovanović Z. Epidemiološki rečnik, Medicinski fakultet, Beograd, 2001
  55. ^ US National Library of Medicine. Safety and efficacy of pagibaximab injection in very low birth weight neonates for prevention of staphylococcal sepsis. ClinicalTrials.gov [online] 2011 Oct 20; < https://clinicaltrials.gov/ct2/show/NCT00646399>.
  56. ^ „ClinicalTrials.gov”. clinicaltrials.gov. Приступљено 2024-02-05. 
  57. ^ Moulds, R. F.; Jeyasingham MS. (2008). „Antibiotic prophylaxis against infective endocarditis: time to rethink”. Medical Journal of Australia. 189: 301—302. 
  58. ^ „ANTIMICROBIAL AGENTS AND CHEMOTHERAPY”. Antimicrobial Agents and Chemotherapy. 51 (1): 1—22. 2007. ISSN 0066-4804. doi:10.1128/aac.01367-06. 
  59. ^ Richardson JV, Karp RB, Kirklin JW, Dismukes WE (1978). „Treatment of infective endocarditis: a 10-year comparative analysis”. Circulation. 58: 589—597. .
  60. ^ Eishi K, Kawazoe K, Kuriyama Y, Kitoh Y, Kawashima Y, Omae T (1995). „Surgical management of infective endocarditis associated with cerebral complications: multi-center retrospective study in Japan”. Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery. 110: 1745—1755. .
  61. ^ Horstkotte D, Follath F, Gutschik E, Lengyel M, Oto A, Pavie A, Soler-Soler J, Thiene G, von Graevenitz A, Priori SG, Garcia MA, Blanc JJ, Budaj A, Cowie M, Dean V, Deckers J, Fernandez Burgos E, Lekakis J, Lindahl B, Mazzotta G, Morais J, Oto A, Smiseth OA, Lekakis J, Vahanian A, Delahaye F, Parkhomenko A, Filipatos G, Aldershvile J, Vardas P. „Guidelines on prevention, diagnosis and treatment of infective endocarditis executive summary; the task force on infective endocarditis of the European society of cardiology”. European Heart Journal. 25: 267—276. 2004. .
  62. ^ Wilson W, Taubert KA, Gewitz M, Lockhart PB, Baddour LM, Levison M, Bolger A, Cabell CH, Takahashi M, Baltimore RS, Newburger JW, Strom BL, Tani LY, Gerber M, Bonow RO, Pallasch T, Shulman ST, Rowley AH, Burns JC, Ferrieri P, Gardner T, Goff D, Durack DT. (2007). „Prevention of infective endocarditis: guidelines from the American Heart Association: a guideline from the American Heart Association Rheumatic Fever, Endocarditis, and Kawasaki Disease Committee, Council on Cardiovascular Disease in the Young, and the Council on Clinical Cardiology, Council on Cardiovascular Surgery and Anesthesia, and the Quality of Care and Outcomes Research Interdisciplinary Working Group”. Circulation. 116: 1736—1754. .
  63. ^ „Antibiotic Prophylactic Regimens for Endocarditis: Guidelines, Dental Procedures, Respiratory Tract, Infected Skin, Skin Structures, or Musculoskeletal Tissue Procedures”. 2019-11-10. 
  64. ^ „Endocarditis - Prevention”. nhs.uk (на језику: енглески). 2018-10-03. Приступљено 2024-02-05. 
  65. ^ а б Cheitlin, Melvin (2007-10-18). „Faculty Opinions recommendation of Prevention of infective endocarditis: guidelines from the American Heart Association: a guideline from the American Heart Association Rheumatic Fever, Endocarditis, and Kawasaki Disease Committee, Council on Cardiovascular Disease in the Young, and the Council on Clinical Cardiology, Council on Cardiovascular Surgery and Anesthesia, and the Quality of Care and Outcomes Research Interdisciplinary Working Group.”. Faculty Opinions – Post-Publication Peer Review of the Biomedical Literature. Приступљено 2024-02-05. 
  66. ^ Katan, Ognjen; Michelena, Hector I.; Avierinos, Jean-Francois; Mahoney, Douglas W.; DeSimone, Daniel C.; Baddour, Larry M.; Suri, Rakesh M.; Enriquez-Sarano, Maurice (2016). „Incidence and Predictors of Infective Endocarditis in Mitral Valve Prolapse”. Mayo Clinic Proceedings. 91 (3): 336—342. ISSN 0025-6196. doi:10.1016/j.mayocp.2015.12.006. 
  67. ^ Thornhill MH, Lockhart PB, Prendergast B, Chambers JB, Shanson D. (2015-06-12). „NICE and antibiotic prophylaxis to prevent endocarditis”. Br Dent J. 218 (11): 619—21. 
  68. ^ Nishimura, Rick A.; Otto, Catherine M.; Bonow, Robert O.; Carabello, Blase A.; Erwin, John P.; Guyton, Robert A.; O’Gara, Patrick T.; Ruiz, Carlos E.; Skubas, Nikolaos J. (2014-06-10). „2014 AHA/ACC Guideline for the Management of Patients With Valvular Heart Disease: Executive Summary”. Circulation. 129 (23): 2440—2492. ISSN 0009-7322. doi:10.1161/cir.0000000000000029. 
  69. ^ а б „Antibiotic Prophylactic Regimens for Endocarditis: Guidelines, Dental Procedures, Respiratory Tract, Infected Skin, Skin Structures, or Musculoskeletal Tissue Procedures”. 2019-11-10. 
  70. ^ а б Fowler VG, Jr, Proctor RA. Where does a Staphylococcus aureus vaccine stand? Clinical microbiology and infection: the official publication of the European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases. 20  (5):  66–75. [PMC free article] [PubMed] [Google Scholar]
  71. ^ Kitten T, Munro CL, Wang A, Macrina FL (јануар 2002). „Vaccination with FimA from Streptococcus parasanguis protects rats from endocarditis caused by other viridans streptococci.”. Infection and Immunity. 70 (1): 422—5. .
  72. ^ Spellberg, B. J.; Ibrahim AS, Avanesian V, Fu Y, Myers C, Phan QT, Filler SG, Yeaman MR, Edwards JE Jr (2006-07-15). „Efficacy of the anti-Candida rAls3p-N or rAls1p-N vaccines against disseminated and mucosal candidiasis”. The Journal of Infectious Diseases. 194 (2): 256—60. .
  73. ^ DeJonge M; et al. (2007). „Цлиницал триал оф сафетy анд еффицацy оф ИНХ-А21 фор тхе превентион оф носоцомиал стапхyлоцоццал блоодстреам инфецтион ин прематуре инфантс”. Ј Педиатр. 151: 260—265. . 265 е261.
  74. ^ Делле Картх Г, Коренy M, Биндер Т, Кнапп С, Заунер C, Валентин А, Хоннингер Р, Хеинз Г, Сиострзонек П (2002). „Цомплицатед инфецтиве ендоцардитис нецесситатинг ИЦУ адмиссион: цлиницал цоурсе анд прогносис”. Цритицал Царе. 6: 149—154. дои:10.1186/цц14741. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Infektivni_endokarditis&oldid=28521289”