Лепидолит
| Лепидолит | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Категорија | Филосиликат |
| Формула | К(Ли,Ал) 3(Ал,Си,Рб) 4О 10(Ф,ОХ) 2 |
| Струнц класификација | 9.ЕЦ.20 |
| Кристалне системе | Моноклина |
| Кристална класа | Призмати;на (2/м) (исти Х-M симбол) |
| Спаце гроуп | C2/м, Цм |
| Унит целл | а = 5,209(2) Å, б = 9,011(5) Å, ц = 10,149(5) Å; β = 100:77(4)°; З = 2 |
| Идентификација | |
| Боја | Ружичаста, светлољубичаста, љубичаста, ружичасто-црвена, љубичасто-сива, жућкаста, бела, безбојне друге боје су могуће али су ретке. |
| Кристални хабитус | Табеларни до призматични псеудохексагонални кристали, љускави агрегати и масивни |
| Ближњење | Ретко, композицијска раван {001} |
| Цепљивост | {001} перфектна |
| Прелом | Неравномеран |
| Тврдоћа по Мосу | 2,5–3 |
| Сјајност | Стакласта до бисерне |
| Огреб | Бео |
| Провидност | Транспарентан до провидног |
| Специфична тежина | 2,8–2,9 |
| Оптичке особине | Биаксијално (−) |
| Индекс преламања | нα=1,525–1,548, нβ=1,551–1,58, нγ=1,554–1,586 |
| Двојно преламање | 0,0290 – 0,0380 |
| Плеохроизам | X = скоро безбојан; Y = З = ружичаст, бледо љубичастог |
| 2В угао | 0° – 58° мерено |
| Референце | [1][2] |
Лепидолит је јоргованско-сиви или ружичасти члан групе минералних лискуна са хемијском формулом К(Ли,Ал)
3(Ал,Си,Рб)
4О
10(Ф,ОХ)
2.[1][2] То је најзаступљенији минерал који садржи литијум[3] и секундарни је извор овог метала. Лепидолит је главни извор алкалног метала рубидијума.
Лепидолит се налази са другим минералима који садрже литијум, као што је сподумен, у пегматитним телима. Такође је пронађен у високотемпературним кварцним жилама, грејзенима и граниту.
Опис
[уреди | уреди извор]Лепидолит је филосиликатни минерал[4] и члан серије полилитионит-трилитионита.[5] Лепидолит је део троделне серије која се састоји од полилитионита, лепидолита и трилитионита. Сва три минерала деле слична својства. Они имају различите односе литијума и алуминијума у својим хемијским формулама. Однос Ли:Ал варира од 2:1 у полилитиониту до 1,5:1,5 у трилитиониту.[6][7]
Лепидолит се природно налази у различитим бојама, углавном розе, љубичасте и црвене, али и сивих, а понекад је жут или безбојан. Пошто је лепидолит лискун који садржи литијум, често се погрешно претпоставља да је литијум оно што узрокује ружичасте нијансе које су карактеристичне за овај минерал. За боју је одговоран манган, који мада је присутан у траговима, производи ружичасту, љубичасту и црвену боју.[8][9]
Структура и састав
[уреди | уреди извор]Лепидолит припада групи триоктаедарских лискуна,[7] са структуром која личи на биотит. Ова структура се понекад описује као ТОТ-ц. Кристал се састоји од наслаганих ТОТ слојева који су међусобно слабо повезани јонима калијума (ц). Сваки ТОТ слој се састоји од две спољне Т (тетраедарске) плоче у којима се сви јони силицијума или алуминијума везују са четири атома кисеоника, који се заузврат везују за други алуминијум и силицијум да би формирали плочасту структуру. Унутрашњи О (октаедарски) лист садржи јоне гвожђа или магнезијума, сваки везан за шест јона кисеоника, флуорида или хидроксида. У биотиту, силицијум заузима три од свака четири тетраедална места у кристалу, а алуминијум заузима преостала тетраедарска места, док магнезијум или гвожђе испуњавају сва доступна октаедарска места.[10]
Лепидолит дели ову структуру, али алуминијум и литијум замењују магнезијум и гвожђе на октаедарским местима. Ако скоро једнаке количине алуминијума и литијума заузимају октаедарска места, добијени минерал је трилитионит, КЛи
1.5Ал
1.5(АлСи
3)О
10(Ф,ОХ)
2. Ако литијум заузима два од три октаедарска места, а алуминијум преостало место октаедара, онда се баланс наелектрисања може сачувати само ако силицијум заузима све тетраедарске локације. Резултат је полилитионит, КЛи
2АлСи
4О
10(Ф,ОХ)
2. Лепидолит има средњу композицију између ових крајњих чланова.[7]
Јони флуора могу заменити део хидроксида у структури, док натријум, рубидијум или цезијум могу заменити у малим количинама калијум.[11]
Заступљеност
[уреди | уреди извор]Лепидолит је повезан са другим минералима који садрже литијум као што је сподумен у пегматитним телима. То је главни извор алкалног метала рубидијума.[12] Године 1861, Роберт Бунзен и Густав Кирхоф су екстраховали 150 кг (330 лб) лепидолита да би добили неколико грама соли рубидијума за анализу, и стога су открили нови елемент рубидијум.[13][14]
Јавља се у гранитним пегматитима, у неким високотемпературним кварцним жилама, грејзенима и гранитима. Повезани минерали укључују кварц, фелдспат, сподумен, амблигонит, турмалин, колумбит, каситерит, топаз и берил.[1]
Значајне појаве укључују Бразил; Уралске планине, Русија; Калифорнија, Сједињене Државе; рудник Танко, језеро Берник, Манитоба, Канада; и Мадагаскар.[1]
-
Жути лепидолит из Итинге, Минас Жерајс, Бразил. Величина: 6,1 x 4,9 x 3,1 цм -
„Књиге” лавендерског лепидолита из хималајских рудника, округа Меса Гранде, округа Сан Дијего, Калифорнија, САД. Величина: 4,8 x 3,9 x 3,5 цм -
Лепидолит, Виргем да Лапа, Минас Жерајс, Бразил (величина 2.4 x 2.1 x 0.7 цм)
Референце
[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Антхонy, Јохн W.; Бидеауx, Рицхард А.; Бладх, Кеннетх W.; Ницхолс, Монте C. (2005). „Лепидолите” (ПДФ). Хандбоок оф Минералогy. Минерал Дата Публисхинг. Приступљено 14. 3. 2022.
- ^ а б Бартхелмy, Давид (2014). „Лепидолите Минерал Дата”. Wебминерал.цом. Приступљено 19. 3. 2022.
- ^ Деер, W.А.; Хоwие, Р.А.; Зуссман, Ј. (1966). Ан Интродуцтион то тхе Роцк Форминг Минералс. Лондон: Лонгман. стр. 218. ИСБН 0-582-44210-9.
- ^ Хурлбут, Цорнелиус С.; Клеин, Цорнелис (1985), Мануал оф Минералогy, Wилеy, (20тх ед.) ISBN 0-471-80580-7
- ^ Lepidolite on Mindat.org
- ^ Polylithionite-Trilithionite Series, Mindat.org
- ^ а б в Rieder, M.; Cavazzini, G.; D’yakonov, Yu. S.; Frank-Kamenetskii, V. A.; Gottardi, G.; Guggenheim, S.; Koval’, P. V.; Müller, G.; Neiva, A. M. R.; Radoslovich, E. W.; Robert, J.-L.; Sassi, F. P.; Takeda, H.; Weiss, Z.; Wones, D. R. (април 1999). „Nomenclature of the micas”. Mineralogical Magazine. 63 (2): 267—279. Bibcode:1999MinM...63..267R. S2CID 62814673. doi:10.1180/minmag.1999.063.2.13.
- ^ King, Hobart M. „Lepidolite: A pink to purple mica, a source of lithium, an ornamental stone, a gem material”. geology.com. Приступљено 19. 3. 2022.
- ^ London, David (4. 3. 2017). „Reading Pegmatites: Part 3—What Lithium Minerals Say”. Rocks & Minerals. 92 (2): 144—157. Bibcode:2017RoMin..92..144L. S2CID 132383641. doi:10.1080/00357529.2017.1252636.
- ^ Klein, Cornelis; Hurlbut, Cornelius S. Jr. (1993). Manual of mineralogy : (after James D. Dana) (21st изд.). New York: Wiley. стр. 498–507. ISBN 047157452X.
- ^ Klein & Hurlbut 1993, стр. 519.
- ^ Wise, M. A. (1995). „Trace element chemistry of lithium-rich micas from rare-element granitic pegmatites”. Mineralogy and Petrology. 55 (13): 203—215. Bibcode:1995MinPe..55..203W. S2CID 140585007. doi:10.1007/BF01162588.
- ^ G. Kirchhoff, R. Bunsen (1861). „Chemische Analyse durch Spectralbeobachtungen” (PDF). Annalen der Physik und Chemie. 189 (7): 337—381. Bibcode:1861AnP...189..337K. doi:10.1002/andp.18611890702.
- ^ Weeks, Mary Elvira (1932). „The discovery of the elements. XIII. Some spectroscopic discoveries”. Journal of Chemical Education. 9 (8): 1413—1434. Bibcode:1932JChEd...9.1413W. doi:10.1021/ed009p1413.
