Простагландин
Простагландини су чланови групе липидних једињења који настају ензиматским путем масних киселина, и који имају важне функције у телу животиња. Сваки простагландин садржи 20 атома угљеника, чиме је обухваћен прстен са 5-угљеника.
Они су интермедијари који изазивају низ јаких физиолошких ефеката, као што је регулација контракције и релаксације глатког мишићног ткива.[1] Простагландини нису хормони, него су аутокрини или паракрини, локално дејствујући молекулски гласници. Они се разликују од хормона по томе што се они не производе на посебним локацијама него на многим местима у телу. Такође, њихове циљне ћелије су присутне у непосредној близини места њиховог излучивања (којих има много).
Простагландини, заједно са тхомбоксанима и простациклинима, формирају простаноидну класу масних киселина и деривата, која је подкласа еикосаноида.
Функција
[уреди | уреди извор]Познато је десет простагландинских рецептора на разним ћелијским типовима. Простагландини су лиганди ове потфамилије 7ТМ рецептора, Г-протеин-спрегнути рецептори. Ти рецептори се називају ДП1-2, ЕП1-4, ФП, ИП1-2, и ТП, нпр. ДП1-2 рецептори везују ПГД2).
Разноврсност рецептора указује на чињеницу да простагландини дејствују на низ ћелијских типова и да имају разноврсне ефекте, као што су:
- констрикција или дилатација ћелија васкуларних глатких мишића
- агрегација или дисагрегација тромбоцита
- сензибилизираји кичмене неуроне за бол
- умањују интраокуларни притисак
- регулишу посредовање упалих процеса
- регулишу кретање калцијума
- контролишу хормонску регулацију
- контролишу ћелијски раст
- дејствују на терморегулаторни центер хипоталамуса
- дејствују на ткиво бубрега
Простагландини су потентни али имају кратак полу-живот пре него што су инактивирани или излучени.
Типови
[уреди | уреди извор]Ово је упоређење разних типова простагландина, простагландин I2 (ПГИ2), простагландин Е2 (ПГЕ2), и простагландин Ф2α (ПГФ2α).
| Тип | Рецептор | Функција |
|---|---|---|
| ПГИ2 | ИП | |
| ПГЕ2 | ЕП1 |
|
| ЕП2 |
| |
| ЕП3 | ||
| Неспецификовано | ||
| ПГФ2α | ФП |
|
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Нелсон, Рандy Ф. (2005). Ан интродуцтион то бехавиорал ендоцринологy. Сундерланд, Масс: Синауер Ассоциатес. стр. 100. ISBN 0-87893-617-3.
- ^ а б Ранг, Х. П. (2003). Пхармацологy (5тх изд.). Единбургх: Цхурцхилл Ливингстоне. стр. 234. ISBN 0-443-07145-4.
- ^ Фабре ЈЕ, Нгуyен M, Атхиракул К, Цоггинс К, МцНеисх ЈД, Аустин С, Парисе ЛК, ФитзГералд ГА, Цоффман ТМ, Коллер БХ. Јоурнал оф Цлиницал инвестигатион, 2001, 107:603
- ^ Гросс С,Тиллy П, Хентсцх D, Вонесцх ЈЛ, Фабре ЈЕ. Јоурнал оф Еxпериментал Медицине, 2007, 204:311
Литература
[уреди | уреди извор]- Ранг, Х. П. (2003). Пхармацологy (5тх изд.). Единбургх: Цхурцхилл Ливингстоне. стр. 234. ISBN 0-443-07145-4.
- Нелсон, Рандy Ф. (2005). Ан интродуцтион то бехавиорал ендоцринологy. Сундерланд, Масс: Синауер Ассоциатес. стр. 100. ISBN 0-87893-617-3.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Простагландинс на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
