Теорема простих бројева
У теорији бројева, теорема простих бројева (енгл. prime number theorem, PNT) описује асимптотску дистрибуцију простих бројева међу позитивним целим бројевима. То формализује интуитивну идеју да прости бројеви постају мање заступљени како постају већи у складу са прецизно квантификованом стопом којом до тога долази. Теорему су независно доказали Жак Адамар и Шарл Жан де ла Вале-Пусен 1896. године, користећи идеје које је увео Бернхард Риман (нарочито Риманову зета функцију).
Прва таква расподела је π(Н) ~ Н/лог(Н), где је π(Н) функција расподеле простих бројева и лог(Н) је природни логаритам од Н. То значи да за довољно велико Н, вероватноћа да је случајни цели број који није већи од Н прост број врло близу 1 / лог(Н). Следствено томе, за случајни цели број са највише 2н цифара (за довољно велико н) постоји приближно упола мања вероватноћа да ће он бити прост број као случајни цели број са највише н цифара. На пример, међу позитивним целим бројевима од највише 1000 цифара, један од 2300 је прост број (лог(101000) ≈ 2302,6), док је међу позитивним целим бројевима са највише 2000 цифара, приближно један од 4600 прост број (лог(102000) ≈ 4605,2). Другим речима, просечни размак између узастопних простих бројева међу првих Н целих бројевима је око лог(Н).[1]
Исказ
[уреди | уреди извор]Нека је π(x) функција расподеле простих бројева која даје број простих бројева мањи или једнак са x, за сваки реални број x. На пример, π(10) = 4, јер постоје четири проста броја (2, 3, 5 и 7) мања или једнака од 10. Према теореми простих бројева тада је x / лог x добра апроксимација за π(x) (где лог значава природни логаритам), у смислу да је лимит количника две функције π(x) и x / лог x како се x повећава без ограничења једнак 1:
Ово је познато као асимптотски закон дистрибуције простих бројева. Користећи асимптотску нотацију овај резултат се може написати као
Ова нотација (и теорема) не говори о лимиту разлике две функције кад се x повећава без ограничења. Уместо тога, теорема наводи да x / лог x апроксимира π(x) у смислу да се релативна грешка ове апроксимације приближава 0, када се x повећава без ограничења.
Теорема простих бројева је еквивалентна тврђењу да н-ти прости број пн задовољава
асимптотска нотација поново указује на то да релативна грешка ове апроксимације приступа 0 кад се н повећава без ограничења. На пример, ×1017-ти прости број је 2512677386048191063, 8[2] и (×1017)лог( 2×1017) заокружује се на 2967418752291744388, са релативном грешком од око 6,4%. 7
Теорема простих бројева је исто тако еквивалентна са
где су ϑ и ψ прва и друга Чебишева функција, респективно.
Табела π(x), x / лог x, анд ли(x)
[уреди | уреди извор]У овој табели су упоређене вредности π(x) са две апроксимације x / лог x и ли(x). Задња колна, x / π(x), је просек размака између простих бројева испод x.
x π(x) π(x) − x/лог x π(x)/x / лог x ли(x) − π(x) x/π(x) 10 4 −0.3 0.921 2.2 2.5 102 25 3.3 1.151 5.1 4 103 168 23 1.161 10 5.952 104 229 1 143 1.132 17 8.137 105 592 9 906 1.104 38 10.425 106 498 78 116 6 1.084 130 12.740 107 579 664 158 44 1.071 339 15.047 108 761455 5 774 332 1.061 754 17.357 109 847534 50 592592 2 1.054 701 1 19.667 1010 052511 455 758029 20 1.048 104 3 21.975 1011 118054813 4 923159 169 1.043 588 11 24.283 1012 607912018 37 416705193 1 1.039 263 38 26.590 1013 065536839 346 992858452 11 1.034 971 108 28.896 1014 204941750802 3 838308636 102 1.033 890 314 31.202 1015 844570422669 29 604962452 891 1.031 052619 1 33.507 1016 238341033925 279 804289844393 7 1.029 214632 3 35.812 1017 623557157654233 2 883734693281 68 1.027 956589 7 38.116 1018 739954287740860 24 483070893536 612 1.025 949555 21 40.420 1019 057667276344607 234 481624169369960 5 1.024 877775 99 42.725 1020 220819602560918840 2 347193044659701 49 1.023 744644 222 45.028 1021 127269486018731928 21 579871578168707 446 1.022 394254 597 47.332 1022 467286689315906290 201 060704006019620994 4 1.021 932355208 1 49.636 1023 925320391606803968923 1 083513766578631309 37 1.020 250186216 7 51.939 1024 435599767349200867866 18 996354713708049069 339 1.019 146907278 17 54.243 1025 846309399143769411680 176 128516637843038351228 3 1.018 160980939 55 56.546 ОЕИС А006880 А057835 А057752
Вредност за π(1024) била је оригинално израчуната користећи Риманову хипотезу.[3] Од тада су безусловно верификоване.[4]
Аналог за несводљиве полиноме на коначном пољу
[уреди | уреди извор]Постоји аналогна теорема простих бројева која описује „расподелу” несажимљивих полинома преко коначног поља; њен облик је упадљиво сличан са класичном теоремом простих бројева.
Да би се то прецизно изразило, може се узети да је Ф = ГФ(q) коначно поље са q елемената, за неко фиксно q, и да је Нн број монијских несажимљивих полинома преко Ф чији је степен једнак н. То јест, разматрају се полиноми са коефицијентима одабраним из Ф, који се не могу записати као производи полинома нижег степена. У овом окружењу, ти полиноми играју улогу простих бројева, јер су сви други монијски полиноми изграђени од њихових производа. Онда се може доказати да је
Ако се уради супституција x = qн, онда је десна страна само
чиме се појашњава аналогија. Како постоји тачно qн монијских полинома степена н (укључујући оне који су сажимљиви), то се може преформулирати на следећи начин: ако је монијски полином степена н рандомно изабран, онда је вероватноћа да је он несажимљив око 1/н.
Могуће је доказати и аналогну верзију Риманове хипотезе, наиме да је
Докази ових тврдњи далеко су једноставнији него у класичном случају. То обухвата кратако комбинаторично разматрање,[5] сумирано на следећи начин: сваки елемент степена н проширења Ф је корен неког несажимљивог полинома чији степен д дели н; при пребројавану ових корена су успостављена два различита приступа
где сума обухвата све дилиоце д од н. Мебијусова инверзија онда даје
где је μ(к) Мебијусова функција. (Ова формула је била позната Гаусу.) Главни члан се јавља за д = н, и није тешко везати преостале чланове. Израз „Риманове хипотезе” зависи од чињенице да највећи својствени дилилац од н не може да буде већи од н/2.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Хоффман, Паул (1998). Тхе Ман Wхо Ловед Онлy Нумберс. Неw Yорк: Хyперион Боокс. стр. 227. ИСБН 978-0-7868-8406-3. МР 1666054.
- ^ „Приме Цуриос!: 8512677386048191063”. Приме Цуриос!. Университy оф Теннессее ат Мартин. 9. 10. 2011.
- ^ „Цондитионал Цалцулатион оф π(1024)”. Цхрис К. Цалдwелл. Архивирано из оригинала 25. 09. 2014. г. Приступљено 3. 8. 2010.
- ^ Платт, Давид (2015). „Цомпутинг π(x) аналyтицаллy”. Матхематицс оф Цомпутатион. 84 (293): 1521—1535. МР 3315519. арXив:1203.5712 . дои:10.1090/С0025-5718-2014-02884-6.
- ^ Цхеболу, Сунил; Минáч, Јáн (децембар 2011). „Цоунтинг Ирредуцибле Полyномиалс овер Фините Фиелдс Усинг тхе Инцлусион π Еxцлусион Принципле”. Матхематицс Магазине. 84 (5): 369—371. ЈСТОР 10.4169/матх.маг.84.5.369. арXив:1001.0409 . дои:10.4169/матх.маг.84.5.369.
Литература
[уреди | уреди извор]- Хардy, Г. Х.; Литтлеwоод, Ј. Е. (1916). „Цонтрибутионс то тхе Тхеорy оф тхе Риеманн Зета-Фунцтион анд тхе Тхеорy оф тхе Дистрибутион оф Примес” (ПДФ). Ацта Матхематица. 41: 119—196. дои:10.1007/БФ02422942.
- Гранвилле, Андреw (1995). „Харалд Црамéр анд тхе дистрибутион оф приме нумберс” (ПДФ). Сцандинавиан Ацтуариал Јоурнал. 1: 12—28. ЦитеСеерX 10.1.1.129.6847 . дои:10.1080/03461238.1995.10413946. Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 09. 2015. г. Приступљено 18. 02. 2020.
- Буррис, Станлеy Н. (2001). Нумбер тхеоретиц денситy анд логицал лимит лаwс. Матхематицал Сурвеyс анд Монограпхс. 86. Провиденце, РИ: Америцан Матхематицал Социетy. ИСБН 0-8218-2666-2. Збл 0995.11001.
- Кнопфмацхер, Јохн (1990) [1975]. Абстрацт Аналyтиц Нумбер Тхеорy (2нд изд.). Неw Yорк, НY: Довер Публисхинг. ИСБН 0-486-66344-2. Збл 0743.11002.
- Монтгомерy, Хугх L.; Ваугхан, Роберт C. (2007). Мултиплицативе нумбер тхеорy I. Цлассицал тхеорy. Цамбридге студиес ин адванцед матхематицс. 97. стр. 278. ИСБН 0-521-84903-9. Збл 1142.11001.
- Алина Цармен Цојоцару; M. Рам Муртy. Ан интродуцтион то сиеве метходс анд тхеир апплицатионс. Лондон Матхематицал Социетy Студент Теxтс. 66. Цамбридге Университy Пресс. стр. 35—38. ИСБН 0-521-61275-6.
- Ландау, Едмунд (1903). „Неуер Беwеис дес Примзахлсатзес унд Беwеис дес Примидеалсатзес”. Матхематисцхе Аннален. 56 (4): 645—670. дои:10.1007/БФ01444310.
- Дудек, Адриан W. (21. 8. 2014), „Он тхе Риеманн хyпотхесис анд тхе дифференце бетwеен примес”, Интернатионал Јоурнал оф Нумбер Тхеорy, 11 (3): 771—778, Бибцоде:2014арXив1402.6417Д, ИССН 1793-0421, арXив:1402.6417 , дои:10.1142/С1793042115500426
- Ингхам, А.Е. (1932), Тхе Дистрибутион оф Приме Нумберс, Цамбридге Трацтс ин Матхематицс анд Матхематицал Пхyсицс, 30, Цамбридге Университy Пресс. Репринтед 1990, ISBN 978-0-521-39789-6, МР1074573
- Мазур, Баррy; Стеин, Wиллиам (2015), Приме Нумберс анд тхе Риеманн Хyпотхесис
- Ницелy, Тхомас Р. (1999), „Неw маxимал приме гапс анд фирст оццурренцес”, Матхематицс оф Цомпутатион, 68 (227): 1311—1315, Бибцоде:1999МаЦом..68.1311Н, МР 1627813, дои:10.1090/С0025-5718-99-01065-0, Архивирано из оригинала 30. 12. 2014. г., Приступљено 18. 2. 2020.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Хазеwинкел Мицхиел, ур. (2001). „Дистрибутион оф приме нумберс”. Енцyцлопаедиа оф Матхематицс. Спрингер. ISBN 978-1556080104.
- Table of Primes by Anton Felkel.
- Short video visualizing the Prime Number Theorem.
- Prime formulas and Prime number theorem at MathWorld.
- „Приме нумбер тхеорем”. ПланетМатх.
- How Many Primes Are There?Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2012) and The Gaps between Primes by Chris Caldwell, University of Tennessee at Martin.
- Tables of prime-counting functions by Tomás Oliveira e Silva