Jan Kot
| Jan Kot | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | Jan Kot |
| Datum rođenja | 27. oktobar 1914. |
| Mesto rođenja | Varšava, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 23. decembar 2001. (87 god.) |
| Mesto smrti | Santa Monika, SAD |
| Književni rad | |
| Uticaji od | Tadeuš Želenjski-Boj, Ježi Stempovski, Vilijam Šekspir, Eshil, Euripid, Sofokle, Karl Marks, Mihail Bahtin, Alber Kami, Semjuel Beket, Žan Pol Sartr, Franc Kafka |
| Uticao na | Piter Bruk, Piter Hol, Arijana Mnuškin, Đorđo Streler, Andžej Vajda, Konrad Svinarski |
| Najvažnija dela | Šekspir naš savremenik, I dalje šekspir Jedenje Bogova |
Jan Kot (polj. Jan Kott; Varšava, 27. oktobar 1914 — Santa Monika, 23. decembar 2001) bio je poljski esejista, prevodilac, književni kritičar, pesnik, teatrolog i politički aktivista. Rođen je u sekularnoj jevrejskoj porodici, u kojoj je dobio široko humanističko obrazovanje. Iako je nakon Drugog svetskog rata podržavao komunizam u Poljskoj, Jan Kot je 1957. nakon snažnih represija istupio iz komunističke partije, da bi zatim emigrirao za Ameriku. Slavu je stekao zbirkama eseja: Šekspir naš savremenik (1961), Jedenje Bogova (1986) I dalje šekspir (1992). Ovi eseji izvršili su snažan uticaj na savremene interpretacije šekspirovih i starogrčkih komada, što je Jana Kota načinilo jednim od najuticajnih šekspirologa i teatrologa druge polovine dvadesetog veka.
Srpski prevod najpoznatijeg Kotovog dela Šekspir naš savremenik izašao je 1964. godine, u prevodu Petra Vujičića. To je bio jedan od prvih prevoda ove knjige na neki strani jezik. Veliki broj njegovih eseja je vremenom preveden na srpski jezik, što u vidu celokupnih zbirki, što u obliku pojedinačnih eseja u različitim zbornicima i časopisima.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Kot je rođen u Varšavi 1914. godine, u jevrejskoj porodici. Studirao je prava i romanistiku u Varšavi, Parizu i Lođu.[1] Tridesetih godina se priključio komunističkoj partiji i aktivno je učestvovao u odbrani Poljske od nacista. Nakon kapitualacije Poljske prelazi u Sovjetski Savez, gde se priključio partizanima. Po završetku Drugog svetskog rata prvenstveno je bio poznat kao glavni i odgovorni urednik časopisa Kuźnica, i kao jedan od vodećih teoretičara socijalističkog realizma.[2] Međutim, nakon razočarenja u komunističku revoluciju i usled sve veće represije, pobunio se protiv sovjetskog uticaja u Poljskoj. Izašao je iz komunističke partije 1957.[3]
Šekspir naš savremenik, zbirka eseja o Šekspirovim komadima, koja će ga proslaviti, izlašla je 1961. Izlazak knjige mu je omogućio da kao stipendista Fordove fondacije otputuje u SAD 1965.[4] Pošto je poljska vlast nakon tri godine odbila da mu produži pasoš, odlučio je da zatraži azil i državljanstvo SAD. U periodu od 1969. do 1983. predavao je na Stoni Bruk univerzitetu.[1] Kao pesnik, prevodilac i esejista, postao je jedna od najuticajnih figura poljske emigrantske škole u Americi. Umro je u Santa Monici usled srčanog udara 2001.
Stvaralaštvo
[uredi | uredi izvor]Iako je napisao nekoliko zbirki poezije i autobiografiju, Jan Kot je priznanje stekao svojim esejima o poljskoj, engleskoj, francuskoj, japanskoj, starogrčkoj književnosti i posebno esejima o drami. Na polju eseja smatrao je sebe učenikom Tadeuša Želenjskog-Boja i Ježija Stempovskog.[5] Zbirke eseja: Šekspir naš savremenik, Jedenje Bogova, I dalje Šekspir, izvršile su jedinstven uticaj na interpretaciju klasičnih dramskih tekstova, i to posebno na interpretaciju starogrčkih i Šekspirovih komada. Razloge Kotove popularnosti treba tražiti u tome što su njegovi eseji napisani lako razumljivim stilom i nisu opterećeni akademizmom, zatim eseji su napisani iz perspektive savremenog čoveka, koji na klasične komade gleda u okviru horizonta njemu savremenih događaja, i konačno u njima su klasične drame dovedene u vezu sa egzistencijastičkim strujama i dramskim ostvarenjima 60-tih.[6] Poseban odjek je imao među rediteljima povezanih sa eksperimentalnim i alternativnim teatrom. Između ostalih, uticao je na: Pitera Bruka i Pitera Hola u Engleskoj, Arijanu Mnuškin u Francuskoj, Đorđa Strelera u Italiji, Andžeja Vajda i Konrada Svinarskog u Poljskoj itd.[7]
Jan Kot je bio pod snažnim uticajem marksističkih teorija, egzistencijalističke filozofije, učenja o arhetipu i Bahtinove koncepcije hronotopa i karnevala. Analizirajući Šekspirove istorijske tragedije na iskustvu Staljinovih zločina, Kot je skovao termin veliki mehanizam. Pod ovim terminom podrazumeva se mehanizam istorije sveden na ciklično ponavljanje, u kojem svaki uspon na vlast počinje kao pravedna borba protiv tiranije, a neminovno se završava u novom krvoproliću. Unutrašnja nužnost tog mehanizma, oličenog najeksplicitnije u Ričardu III, jeste u tome da novi vladar, gotovo nesvesno, počinje da čini ista zlodela protiv kojih se pobunio, sve dok ne dođe novi osvetnik i ne izvrši zlodelo na njemu, i tako unedogled.[8]
Njegov pristup je često bio komparativan, te je Šekspirove komade sagledavao u odnosu na druge drame. Tako je kralja Lira dovodio u vezu sa teatrom apsurda Beketa i Joneska, ali i epskim teatrom Bertolda Brehta, dok je Hamleta poredio sa Eshilovom Orestijom.[7][9] Šekspirove komedije nije čitao u sentimentalnom ključu, već je u njima istraživao melanholičnu i pesimističnu stranu, otvarajući pitanja rodnih uloga, mračnih strana erosa i karnevalizacije.[7]
Jan Kot je prevodio na poljski i engleski dela Denija Didroa, Žan Pol Sartra, Molijera i Ežena Joneska.[10]
Odabrana dela
[uredi | uredi izvor]| Godina | Naslov na poljskom | Naslov u srpskom izdanju | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1961. | (polj. Szkice o Szekspirze | Šekspir naš savremenik | - | 1981. | (polj. Kamienny potok. Szkice) | Kameni potok: eseji |
| 1981. | (polj. Klatka szuka ptaka) | Kavez traži pticu, zapisi i ogledi | - | 1986. | (polj. Zjadanie bogów. Szkice o tragedii greckiej) | Jedenje bogova: studije o grčkim tragedijama |
| 1990. | (polj. Przyczynek do biografii) | Prilog biografiji | - | 1992. | (polj. Płeć Rozalindy. Interpretacje. Marlowe, Szekspir, Webster, Büchner, Gautier) | I dalje Šekspir |
| / | Eseji preuzeti iz različitih izdanja | Pozorište esencije i drugi eseji |
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b Pace, Eric (4. 1. 2002). „Jan Kott, 87, Critic and Shakespeare Scholar”. The New York Times. Pristupljeno 21. 3. 2014.
- ^ Grady 2014, str. 133.
- ^ Grady 2014, str. 129.
- ^ Jan Kott - The Road to Shakespeare | Article | Culture.pl
- ^ Rajčić 2008, str. 95.
- ^ Walton 2009, str. 1.
- ^ a b v Chevalier 2012, str. 452–
- ^ Tymieniecka 2009, str. 356–
- ^ Holland 2002, str. 153–
- ^ Stowarzyszenie Willa Decjusza (2011). „Jan Kott” (na jeziku: poljskom). Culture.pl. Arhivirano iz originala 06. 10. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2011.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Holland, Peter (2002). Shakespeare Survey: Volume 55, King Lear and Its Afterlife: An Annual Survey of Shakespeare Studies and Production. Cambridge University Press. str. 153—. ISBN 978-0-521-81587-1.
- Tymieniecka, Anna-Teresa (2009). Phenomenology and Existentialism in the Twentieth Century: Book II. Fruition – Cross-Pollination – Dissemination. Springer Science & Business Media. str. 356—. ISBN 978-90-481-2979-9.
- Chevalier, Tracy (2012). Encyclopedia of the Essay. Routledge. str. 452—. ISBN 978-1-135-31410-1.
- Walton, J. Michael (2009). Euripides Our Contemporary. A&C Black. str. 1—. ISBN 978-1-4081-1204-5.
- Grady, Hugh (2014). Empson, Wilson Knight, Barber, Kott: Great Shakespeareans:. A&C Black. str. 129—. ISBN 978-1-4725-7861-7.
- Rajčić, Biserka (2008). Antologija poljskog eseja. Skužbeni glasnik. ISBN 978-86-7549-934-3.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
