Andronik IV Paleolog

Za druga značenja, pogledajte stranicu Andronik Paleolog.

Andronik Paleolog
Lični podaci
Datum rođenja	(1348-04-02)2. april 1348.
Mesto rođenja	Carigrad, Vizantijsko carstvo
Datum smrti	28. jun 1385.(1385-06-28) (37 god.)
Mesto smrti	Selimvrija, Vizantijsko carstvo
Porodica
Supružnik	Keraca-Marija
Potomstvo	Jovan VII Paleolog
Roditelji	Jovan V Paleolog Jelena Kantakuzin
Dinastija	Paleolozi
Vizantijski car
Prethodnik	Jovan V Paleolog
Naslednik	Jovan V Paleolog

Andronik IV Paleolog (grč. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος; Carigrad, 2. april 1348 — Selimvrija, 28. jun 1385. ) je bio vizantijski car (1376—1379) i najstariji sin cara Jovana V (1341—1376; 1390—1391) i carice Jelene Kantakuzin. Već od sredine 14. veka je smatran nekom vrstom savladara i naslednika, ali je već 1373. godine pokušao da zbaci oca u trenutku kada je on mirovnim ugovorom postao vazal osmanskog sultana Murata I (1362—1389). Tom prilikom se on oslonio na Muratovog sina Saudži Čelebiju koji se takođe pobunio protiv oca, ali su obe pobune propale. Sultan Murat I je svog sina oslepeo što je zahtevao i od cara Jovana V, ali je on delimično poštedeo Andronika oslepevši ga samo na jedno oko. Samo tri godine kasnije on beži iz zatvora uz pomoć Đenovljana i posle jednomesečne opsade preuzima kontrolu i vlast nad Carigradom. Đenovljanima je njihovu uslugu platio predajom ostrva Tenedosa, dok je milost Osmanlija pokušao da zadobije predajom Galipolja. Međutim njegov otac i brat bivaju oslobođeni iz zatvora uz pomoć Mlečana, da bi već 1379. godine uz pomoć Osmanlija zbacili cara Andronika IV i preuzeli vlast. Iako mu je to bio drugi pokušaj da preuzme vlast, Andronik IV nije bio ubijen niti utamničen već je na upravu dobio posede oko Selimvrije, nedaleko od Carigrada. On ni tu nije mirovao i pokušao je da proširi svoj posed na račun svog oca pokušavši da zauzme jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Carigrada, ali ga je car Jovan V u teškoj bici savladao. Sam car Jovan V je u njoj bio teško ranjen, a Andronik IV je uskoro posle toga preminuo 1385. godine na svom posedu u Selimvriji. Ženio se dva puta i imao je nekoliko dece, od kojih je najpoznatiji njegov sin Jovan (VII) (savladar 1376—1379, car 1390, namesnik 1399—1403).

Život

Rođen 11. aprila 1348. godine, Andronik IV Paleolog je bio najstariji sin cara Jovana V Paleologa i njegove supruge carice Jelene Kantakuzin. Godine 1352. već je učestvovao u vlasti sa svojim ocem kao car - savladar, a kada je car Jovan V otišao u Italiju 1369. godine, da potvrdi svoju potčinjenost papi, car Jovan V je ostavio cara Andronika IV u Carigradu kao namesnika, dok je njegov mlađi sin Manojlo II Paleolog poslat da upravlja Solunom.

Tokom svog boravka u Italiji, car Jovan V je pokušao da se obračuna sa Republikom Venecijom; ovo uključuje ne samo Jovanove sopstvene zajmove, već i zajam od 30.000 dukata (i povezane kamate) koji je njegova majka, carica Ana, uzela tokom vizantijskog građanskog rata 1341–1347. godine, uz vizantijske krunske dragulje kao zalog. Car Jovan V je lično otišao u Veneciju, ali su mu nedostajala sredstva da otplati zajmove, ili čak da obezbedi brod za svoje putovanje kući. Kao rezultat toga, predložio je da se Mlečanima ustupi ostrvo Tenedos, strateški locirano na ulazu u Dardanele, u zamenu za dalja sredstva i šest ratnih brodova. Mlečani su prihvatili, ali kada su vesti stigle do Konstantinopolja, car - savladar Andronik IV, verovatno podstaknut od strane Đenovljana, trgovačkih rivala Venecije, odbio je da ispoštuje očev dogovor. Ovo je ostavilo cara Jovana V na cedilu u Veneciji, praktično kao zarobljenog dužnika Republike; kada je predložio da se prikupe sredstva za njegovo oslobađanje prodajom dragocenih predmeta iz crkava, car Andronik IV je ponovo odbio, tvrdeći da je to bezbožno. Na kraju, tek je intervencija Manojla, koji je lično otišao iz Soluna u Veneciju, obezbedila Jovanovo oslobađanje. Tek u oktobru 1371. godine, car se vratio u Carigrad.

Car - savladar Andronik IV se pobunio kada je osmanski sultan Murat I primorao cara Jovana V na vazalni položaj 1373. godine. Dana 6. maja, car Andronik IV je pobegao iz Konstantinopolja i ušao u savez sa Muratovim sinom Savdži begom, koji se pobunio protiv svog oca. Obe pobune su propale i car - savladar Andronik IV je 30. maja zatvoren i oslepljen, ali samo na jedno oko. Njegov brat Manojlo II ga je zamenio kao naslednika.

Vladavina

U julu 1376. godine, Đenovljani su pomogli Androniku IV da pobegne iz zatvora, odakle je otišao pravo kod sultana Murata I, i pristao da vrati Galipolj u zamenu za njegovu podršku. Galipolj su ponovo zauzeli Vizantinci deset godina ranije, uz pomoć Amadea VI, grofa od Savoje; ovaj strateški važan mostobran znatno je poboljšao sultanovu sposobnost da napadne Evropu. Sultan Murat I je propisno obezbedio mešovite snage konjice i pešadije i sa njima je Andronik IV mogao da preuzme kontrolu nad Konstantinopoljem. Ovde je uspeo da uhvati i zatvori i cara Jovana V i njegovog sina cara - savladara Manojla II.

Međutim, napravio je grešku što je previsoko favorizovao Đenovljane time što im je dodelio Tenedos. Tamošnji guverner je odbio da ga preda i predao je ostrvo Veneciji. Iste godine, 18. oktobra 1377. godine, krunisan je za cara, a takođe je krunisao svog mladog sina Jovana VII za cara - savladara. Međutim, 1379. godine, Jovan V i Manojlo II su pobegli kod sultana Murata I i uz pomoć Mlečana zbacili cara Andronika IV kasnije tokom godine. Mlečani su vratili cara Jovana V na presto, i cara - savladara Manojla II. Andronik IV je pobegao u Galatu, ostajući tamo do maja 1381. godine, kada je ponovo postao car - savladar i prestolonaslednik uprkos svojoj ranijoj izdaji. Caru Androniku IV su takođe dodeljeni prilazi Carigradu sa gradom Selimvrija (Silivri) kao njegovim ličnim domenom.

Godine 1385. ponovo se pobunio, ali je ubrzo umro, 25. ili 28. juna, u Selimvriji. Sahranjen je u manastiru Hrista Pantokratora u Carigradu.

Poreklo i porodica

Andronik IV je bio najstariji sin cara Jovana V Paleologa i carice Jelene Kantakuzin koja je bila ćerka cara Jovana VI Kantakuzina (1341—1354) i carice Irine Asen. Oni su pored njega imali još četvoro dece.

Ime	Živeo	Titula	Vladao
Manojlo (II)	1350 — 1425.	vizantijski car	Vizantijom (1391—1425)
Mihajlo	—-->	despot
Teodor (I)	(oko 1355—1407)	morejski despot	Morejom (1382—1407)
Irina	—-->

Bio je oženjen Keracom, ćerkom bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331—1371), a potom i Sarom (Teodorom). Sa njima je imao nekoliko dece od kojih je najznačajniji:

Ime	Živeo	Titula	Vladao
Jovan (VII)	(oko 1370—1408)	vizantijski car	Vizantijom (kao savladar 1376—1379, car 1390, regent 1399—1403)

Porodično stablo

16. Andronik II Paleolog

8. Mihajlo IX Paleolog

17. Ana Ugarska

4. Andronik III Paleolog

18. Lav II Jermenski

9. Rita od Jermenije

19. Keran of Armenia

2. Jovan V Paleolog

20. Thomas II, Count of Piedmont

10. Amedeo V od Savoje

21. Beatrice di Fieschi

5. Ana Savojska

22. Jovan I, vojvoda Brabanta

11. Marija od Brabanta

23. Margareta od Flandrije, vojvotkinja Brabanta

1. Andronik IV Paleolog

12. Mihajlo Kantakuzin

6. Jovan VI Kantakuzin

13. Teodora Paleolog Anđel

3. Jelena Kantakuzin

28. Jovan Asen III

14. Andronik Asen

29. Irina Paleolog

7. Irina Asen

Literatura

• Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. prošireno izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26190-6. 
• Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43991-6. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Harris, Jonathan. (2010). The End of Byzantium. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11786-8. 
• Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
• Necipoğlu, Nevra (2009). Byzantium between the Ottomans and the Latins: Politics and Society in the Late Empire. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-40388-8. 
• Norwich, J.J. (1995). Byzantium: The Decline and Fall. London: Viking. ISBN 978-0-670-82377-2. 
• Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Walther, Rainer (2001). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit. Verlag d. Österr. Akad. d. Wiss. ISBN 3-7001-3003-1.