Андроник IV Палеолог
| Андроник Палеолог | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. април 1348. |
| Место рођења | Цариград, Византијско царство |
| Датум смрти | 28. јун 1385. (37 год.) |
| Место смрти | Селимврија, Византијско царство |
| Породица | |
| Супружник | Кераца-Марија |
| Потомство | Јован VII Палеолог |
| Родитељи | Јован V Палеолог Јелена Кантакузин |
| Династија | Палеолози |
| Византијски цар | |
| Претходник | Јован V Палеолог |
| Наследник | Јован V Палеолог |
Андроник IV Палеолог (грч. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος; Цариград, 2. април 1348 — Селимврија, 28. јун 1385. ) је био византијски цар (1376—1379) и најстарији син цара Јована V (1341—1376; 1390—1391) и царице Јелене Кантакузин. Већ од средине 14. века је сматран неком врстом савладара и наследника, али је већ 1373. године покушао да збаци оца у тренутку када је он мировним уговором постао вазал османског султана Мурата I (1362—1389). Том приликом се он ослонио на Муратовог сина Сауџи Челебију који се такође побунио против оца, али су обе побуне пропале. Султан Мурат I је свог сина ослепео што је захтевао и од цара Јована V, али је он делимично поштедео Андроника ослепевши га само на једно око. Само три године касније он бежи из затвора уз помоћ Ђеновљана и после једномесечне опсаде преузима контролу и власт над Цариградом. Ђеновљанима је њихову услугу платио предајом острва Тенедоса, док је милост Османлија покушао да задобије предајом Галипоља. Међутим његов отац и брат бивају ослобођени из затвора уз помоћ Млечана, да би већ 1379. године уз помоћ Османлија збацили цара Андроника IV и преузели власт. Иако му је то био други покушај да преузме власт, Андроник IV није био убијен нити утамничен већ је на управу добио поседе око Селимврије, недалеко од Цариграда. Он ни ту није мировао и покушао је да прошири свој посед на рачун свог оца покушавши да заузме једну тврђаву на пола пута између Селимврије и Цариграда, али га је цар Јован V у тешкој бици савладао. Сам цар Јован V је у њој био тешко рањен, а Андроник IV је ускоро после тога преминуо 1385. године на свом поседу у Селимврији. Женио се два пута и имао је неколико деце, од којих је најпознатији његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390, намесник 1399—1403).
Живот
[уреди | уреди извор]Рођен 11. априла 1348. године, Андроник IV Палеолог је био најстарији син цара Јована V Палеолога и његове супруге царице Јелене Кантакузин.[1] Године 1352. већ је учествовао у власти са својим оцем као цар - савладар,[2] а када је цар Јован V отишао у Италију 1369. године, да потврди своју потчињеност папи, цар Јован V је оставио цара Андроника IV у Цариграду као намесника, док је његов млађи син Манојло II Палеолог послат да управља Солуном.[3]
Током свог боравка у Италији, цар Јован V је покушао да се обрачуна са Републиком Венецијом; ово укључује не само Јованове сопствене зајмове, већ и зајам од 30.000 дуката (и повезане камате) који је његова мајка, царица Ана, узела током византијског грађанског рата 1341–1347. године, уз византијске крунске драгуље као залог. Цар Јован V је лично отишао у Венецију, али су му недостајала средства да отплати зајмове, или чак да обезбеди брод за своје путовање кући. Као резултат тога, предложио је да се Млечанима уступи острво Тенедос, стратешки лоцирано на улазу у Дарданеле, у замену за даља средства и шест ратних бродова. Млечани су прихватили, али када су вести стигле до Константинопоља, цар - савладар Андроник IV, вероватно подстакнут од стране Ђеновљана, трговачких ривала Венеције, одбио је да испоштује очев договор. Ово је оставило цара Јована V на цедилу у Венецији, практично као заробљеног дужника Републике; када је предложио да се прикупе средства за његово ослобађање продајом драгоцених предмета из цркава, цар Андроник IV је поново одбио, тврдећи да је то безбожно. На крају, тек је интервенција Манојла, који је лично отишао из Солуна у Венецију, обезбедила Јованово ослобађање. Тек у октобру 1371. године, цар се вратио у Цариград.[4]
Цар - савладар Андроник IV се побунио када је османски султан Мурат I приморао цара Јована V на вазални положај 1373. године. Дана 6. маја, цар Андроник IV је побегао из Константинопоља и ушао у савез са Муратовим сином Савџи бегом, који се побунио против свог оца. Обе побуне су пропале и цар - савладар Андроник IV је 30. маја затворен и ослепљен, али само на једно око. Његов брат Манојло II га је заменио као наследника.[5][6]
Владавина
[уреди | уреди извор]У јулу 1376. године, Ђеновљани су помогли Андронику IV да побегне из затвора, одакле је отишао право код султана Мурата I, и пристао да врати Галипољ у замену за његову подршку. Галипољ су поново заузели Византинци десет година раније, уз помоћ Амадеа VI, грофа од Савоје; овај стратешки важан мостобран знатно је побољшао султанову способност да нападне Европу.[7] Султан Мурат I је прописно обезбедио мешовите снаге коњице и пешадије и са њима је Андроник IV могао да преузме контролу над Константинопољем. Овде је успео да ухвати и затвори и цара Јована V и његовог сина цара - савладара Манојла II.
Међутим, направио је грешку што је превисоко фаворизовао Ђеновљане тиме што им је доделио Тенедос. Тамошњи гувернер је одбио да га преда и предао је острво Венецији. Исте године, 18. октобра 1377. године, крунисан је за цара, а такође је крунисао свог младог сина Јована VII за цара - савладара.[8] Међутим, 1379. године, Јован V и Манојло II су побегли код султана Мурата I и уз помоћ Млечана збацили цара Андроника IV касније током године. Млечани су вратили цара Јована V на престо, и цара - савладара Манојла II. Андроник IV је побегао у Галату, остајући тамо до маја 1381. године, када је поново постао цар - савладар и престолонаследник упркос својој ранијој издаји. Цару Андронику IV су такође додељени прилази Цариграду са градом Селимврија (Силиври) као његовим личним доменом.[9]
Године 1385. поново се побунио, али је убрзо умро, 25. или 28. јуна, у Селимврији.[10] Сахрањен је у манастиру Христа Пантократора у Цариграду.[11]
Порекло и породица
[уреди | уреди извор]Андроник IV је био најстарији син цара Јована V Палеолога и царице Јелене Кантакузин која је била ћерка цара Јована VI Кантакузина (1341—1354) и царице Ирине Асен. Они су поред њега имали још четворо деце.
| Име | Живео | Титула | Владао |
|---|---|---|---|
| Манојло (II) | 1350 — 1425. | византијски цар | Византијом (1391—1425) |
| Михајло | —--> | деспот | |
| Теодор (I) | (око 1355—1407) | морејски деспот | Морејом (1382—1407) |
| Ирина | —--> |
Био је ожењен Керацом, ћерком бугарског цара Јована Александра (1331—1371), а потом и Саром (Теодором). Са њима је имао неколико деце од којих је најзначајнији:
| Име | Живео | Титула | Владао |
|---|---|---|---|
| Јован (VII) | (око 1370—1408) | византијски цар | Византијом (као савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403) |
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 16. Андроник II Палеолог | ||||||||||||||||
| 8. Михајло IX Палеолог | ||||||||||||||||
| 17. Ана Угарска | ||||||||||||||||
| 4. Андроник III Палеолог | ||||||||||||||||
| 18. Лав II Јерменски | ||||||||||||||||
| 9. Рита од Јерменије | ||||||||||||||||
| 19. Keran of Armenia | ||||||||||||||||
| 2. Јован V Палеолог | ||||||||||||||||
| 20. Thomas II, Count of Piedmont | ||||||||||||||||
| 10. Амедео V од Савоје | ||||||||||||||||
| 21. Beatrice di Fieschi | ||||||||||||||||
| 5. Ана Савојска | ||||||||||||||||
| 22. Јован I, војвода Брабанта | ||||||||||||||||
| 11. Марија од Брабанта | ||||||||||||||||
| 23. Маргарета од Фландрије, војвоткиња Брабанта | ||||||||||||||||
| 1. Андроник IV Палеолог | ||||||||||||||||
| 12. Михајло Кантакузин | ||||||||||||||||
| 6. Јован VI Кантакузин | ||||||||||||||||
| 13. Теодора Палеолог Анђел | ||||||||||||||||
| 3. Јелена Кантакузин | ||||||||||||||||
| 28. Јован Асен III | ||||||||||||||||
| 14. Андроник Асен | ||||||||||||||||
| 29. Ирина Палеолог | ||||||||||||||||
| 7. Ирина Асен | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός].
- ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός].
- ^ Nicol 1993, стр. 270
- ^ Nicol 1993, стр. 271–273
- ^ ODB, "Andronikos IV Palaiologos" (A. M. Talbot), pp. 95–96.
- ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός].
- ^ Norwich 1995, стр. 338
- ^ Norwich 1995, стр. 338
- ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός].
- ^ Andronikos IV Palaiologos" (A. M. Talbot), pp. 95–96.
- ^ PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός].
Литература
[уреди | уреди извор]- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26190-6.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43991-6.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Секундарна литература
[уреди | уреди извор]- Harris, Jonathan. (2010). The End of Byzantium. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11786-8.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Necipoğlu, Nevra (2009). Byzantium between the Ottomans and the Latins: Politics and Society in the Late Empire. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-40388-8.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521439916. Непознати параметар
|orig-date=игнорисан (помоћ) - Norwich, J.J. (1995). Byzantium: The Decline and Fall. London: Viking. ISBN 978-0-670-82377-2.
- Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Walther, Rainer (2001). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit. Verlag d. Österr. Akad. d. Wiss. ISBN 3-7001-3003-1.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
