Pređi na sadržaj

Antisemitizam u Turskoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dio serije o judaizmu
Judaizam
Davidova zvezda Deset zapovesti Menora
Pokreti
Filozofija
Svete knjige
Zakon
Sveti gradovi / mesta
Važne ličnosti
Religijske uloge
Kultura i obrazovanje
Verski predmeti
Molitve
Veći praznici
Druge religije
Srodne teme

Antisemitizam u Turskoj predstavlja netrpeljivost, mržnju ili predrasude prema Jevrejima, kao religijskoj grupi ili naciji u Republici Turskoj, kao i na promociju antisemitskih stavova i verovanja u toj zemlji.

Demografija[uredi | uredi izvor]

Jevreji žive na teritoriji Osmanskog carstva i moderne Turske više od 2.400 godina. U početku se stanovništvo sastojalo od romskih Jevreja grčke pripadnosti, ali su kasnije asimilirani u zajednicu sefardskih Jevreja koji su emigrirali u Osmansko carstvo u 15. veku iz Iberije nakon progona od strane španske inkvizicije.[1]

Iako su Jevreji 2009. činili samo nešto više od 0,03% turske populacije, Turska Republika ipak ima jednu od najvećih jevrejskih zajednica u muslimanskom svetu. Populacija turskih Jevreja je te godine brojala 23.000 pojedinaca. Većina Jevreja živi u Istanbulu. U Turskoj postoje 23 aktivne sinagoge, uključujući 16 samo u Istanbulu.[2] Istorijski gledano, jevrejska populacija Osmanskog carstva dostigla je svoj vrhunac krajem 19. veka, kada je Jevreja bilo oko 500.000 pojedinaca, od kojih je otprilike polovina živela na teritoriji savremene Republike Turske. Uprkos tome što su Jevreji danas samo mali deo stanovništva, antisemitska osećanja su prilično česta među savremenim Turcima. Javna kritika izraelske politike u Turskoj ima tradiciju da se pretvara u izraz opšteg antisemitskog raspoloženja.[3]

Od 2009. godine na ovom računu je registrovan pad jevrejske populacije. Do septembra 2010. jevrejska populacija je pala na 17.000 ljudi, uglavnom zbog emigracije u Izrael, što se objašnjava zabrinutošću za bezbednost koja proističe iz porasta antisemitskih osećanja nakon incidenata kao što su Libanski rat 2006., Rat u Gazi 2008–2009. Maj 2010. Napad flotile Gaze u kojem je ubijeno devet turskih državljana nakon što su napali komandose izraelske mornarice koji su se ukrcavali na brodove flotile da bi podržali pomorsku blokadu Gaze.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

U skladu sa islamskim pravom, Jevreji su u Osmanskom carstvu imali status zimi, što je značilo da su u principu bili podređeni muslimanima. Međutim, status garantovao je ličnu nepovredivost i slobodu veroispovesti. To, međutim, nije sprečilo antisemitizam u Osmanskoj Turskoj.

Prvi osmanski slučaj krvne klevete, odnosno tvrdnje da Jevreji otimaju i žrtvuju nejevreje u zlokobnim ritualima, zabeležen je za vreme vladavine sultana Mehmeda II u 15. veku. Kasnije, i uprkos masovnoj migraciji Jevreja iz Španije 1492, takve krvne klevete su se retko dešavale i obično su ih osuđivale osmanske vlasti. Neki jevrejski izvori pominju incidente krvne klevete tokom vladavine sultana Murata IV.[5] Sultan Mehmed II je izdao ferman, kraljevski ukaz, koji je bio prvi te vrste u Osmanskom carstvu i naložio da sve slučajeve u vezi sa krvnom klevetom razmatra Divan, najviši savet Carstva.

Na slici je predstavljen Jevrejin u Osmanskom carstvu, 1779.

Uopšte, seobu Jevreja iz Zapadne Evrope u Otomansko carstvo vlasti su ljubazno dočekale. Godine 1553., sultan Sulejman Veličanstveni je prihvatio mišljenje svog ličnog lekara i savetnika, Mosesa Hamona, ponovo potvrdio naredbe Mehmeda, koje zabranjuju lokalnim sudovima da sude u slučajevima koji se odnose na navodno jevrejsko ritualno ubistvo. Takođe je uspešno suprotstavio nameru pape Pavla IV da premesti Jevreje iz Ankone u ruke inkvizicije.[6]

Međutim, kasnije se odnos vlasti prema Jevrejima pogoršao. Godine 1579. Sultan Murat III je navodno čuo da jevrejske žene nose svilenu odeću ukrašenu dragim kamenjem i naredio je uništenje svih Jevreja u Carstvu. Iako je dekret ukinut, zahvaljujući Šlomu Aškenaziju, savetniku velikog vezira, naređena je posebna odeća za Jevreje. Konkretno, ženama je bilo zabranjeno da nose svilu, a muškarcima je propisan poseban oblik šešira.

Poznato je više slučajeva krvne klevete u 19. veku na teritoriji Osmanskog carstva: Alep (1810), Bejrut (1824), Antiohija (1826), Hama (1829), Tripoli (1834), Jerusalim (1838), Rodos i Damask (1840), Marmora (1843), Smirna (1864). Najpoznatije od njih bile su afere na Rodosu i Damasku 1840. godine, koje su imale velike međunarodne reperkusije.

Emanuel Karasu, advokat i član istaknute sefardske jevrejske porodice Karaso iz osmanskog Soluna, Grčka

Krvna kleveta na Rodosu dogodila se u februaru 1840. godine, kada je grčka pravoslavna zajednica, uz aktivno učešće konzula nekoliko evropskih država, optužila Jevreje za otmicu i ubistvo hrišćanskog dečaka u ritualne svrhe. Osmanski guverner Rodosa je podržao optužbu. Nekoliko Jevreja je uhapšeno, od kojih su neki dali samooptužujuća priznanja pod mučenjem, a ceo Jevrejski kvart je bio blokiran dvanaest dana. U julu 1840. jevrejska zajednica Rodosa je formalno oslobođena optužbi.[7]

Iste godine dogodila se afera u Damasku u kojoj su Jevreji optuženi za ritualno ubistvo oca Tome, franjevačkog fratra sa ostrva Sardinije i njegovog grčkog sluge Ibrahima Amara. Četiri člana jevrejske zajednice umrla su pod mučenjem, a to je izazvalo međunarodnu negodovanje. Britanski političar Mozes Montefjore intervenisao je da ispita preostale zatvorene Jevreje i ubedio je sultana Abdulmedžida I da izda dekret 6. novembra 1840. godine, proglašavajući da su optužbe za krvnu klevetu kleveta protiv Jevreja i da su zabranjene širom Osmanskog carstva.[8] Uredba je glasila: „Ne možemo dozvoliti da jevrejski narod... bude uznemiren i mučen zbog optužbi koje nemaju ni najmanje osnove u istini...“

Godine 1866, sa ponovnim pokretanjem slučajeva krvne klevete, sultan Abdul Aziz je izdao ferman, po kome su Jevreji proglašeni pod njegovom zaštitom. Pravoslavno sveštenstvo je nakon toga ograničilo takve optužbe, ali još jedan poznati slučaj krvne klevete dogodio se 1875. godine u Alepu, ali je navodna žrtva ubistva – jermenski dečak – ubrzo pronađen živ i zdrav. U drugoj polovini 19. veka Osmansko carstvo je započelo reforme Tanzimata u cilju usklađivanja prava među svojim podanicima bez obzira na etničko poreklo i veru. Ove transformacije su pozitivno uticale na Jevreje, koji su konačno stekli jednaka prava. Početkom 20. veka jevrejska populacija u Carstvu dostigla je 400–500.000 ljudi. Godine 1887. bilo je pet jevrejskih članova u osmanskom parlamentu. Međutim, stvarnu jednakost pred zakonom Jevreji su postigli tek mnogo kasnije.

Sa pojavom cionizma krajem 19. veka, odnos osmanskih vlasti prema Jevrejima počeo je da gubi svoju tradicionalnu toleranciju, označavajući tako prve znake modernog turskog antisemitizma. Bilo je i sukoba sa lokalnim muslimanima, posebno na području današnjeg Izraela. Krajem 19. veka, arapsko stanovništvo protestovalo je protiv sve većeg prisustva Jevreja u Palestini, što je rezultiralo zabranom svake prodaje zemlje strancima 1892. godine. Jevrejima je bilo zabranjeno da se naseljavaju u Palestini ili žive u Jerusalimu, bez obzira da li su bili podanici Carstva ili stranci. Neprijateljstvo prema Jevrejima je raslo sa povećanjem broja Jevreja u regionu, a došlo je do velikog pogroma u Jafi u martu 1908. godine, u kojem je učestvovalo arapsko stanovništvo i rezultiralo je teškim povredama 13 ljudi, od kojih je nekoliko umrlo kasnije. Lokalna vlast je smenjena.[9]

Tokom Prvog svetskog rata Jevreje je proganjalo Osmansko carstvo, pošto su Osmanlije optuživale Jevreje da su britanski i ruski špijuni, što je u velikoj meri uticalo na zajednicu Alija i Jišuva. Nakon toga, Osmanlije su izdale deportaciju Tel Aviva i Jafe, u kojoj su hiljade Jevreja proterane ili umrle.[10] Tokom grčko-turskog rata 1919–1922, jevrejske zajednice u Zapadnoj Anadoliji i Istočnoj Trakiji bile su proganjane od strane Grka, a u Čorlu je došlo do pogroma.

Godine 1923. godine, kada je proglašeno stvaranje Turske Republike, tada je na njenoj teritoriji živelo 200.000 Jevreja, uključujući 100.000 samo u Istanbulu. Jevreji su dobili građansku jednakost, međutim kasniji pogromi i progoni izazvali su masovnu jevrejsku emigraciju, koja je smanjila jevrejsku zajednicu za 10 puta. Godine 1920. protivnici režima Mustafe Kemala (Ataturka) pokrenuli su antisemitsku kampanju, tvrdeći, pored klasične antisemitske retorike, da su Jevreji podržavali grčke interese u Turskom ratu za nezavisnost i da su nezakonito prisvajali napuštenu imovinu. Kampanja nije naišla na široku podršku i potpuno je prestala stabilizacijom režima Mustafe Kemala. U istom periodu vlada je primorala jevrejsku zajednicu da napusti kulturnu autonomiju dodeljenu etničkim manjinama, čime je prekršio Lozanski mir 1923, iako je to bila opšta politika režima Mustafe Kemala, koja je, između ostalih, pogađala i Jermene i Kurde.

Ibrahim Jigiz, mislilac i antisemitski autor
Behič Erkin, jedan od diplomata koji je pomagao Jevrejima u Holokaustu

Dana 2. jula 1934. pronacistička grupa na čelu sa Cevatom Rifatom Atilhanom organizovala je pogrome nad Jevrejima u Trakiji. Vlasti su odlučno zaustavile antijevrejske nemire, proglasile vanredno stanje u Istočnoj Trakiji i privele pljačkaše pravdi. Istovremeno, neki izvori pominju da je došlo do nasilnog iseljenja Jevreja iz Istočne Trakije, na osnovu Zakona o preseljavanju“. Prema ovom zakonu, ministar unutrašnjih poslova imao je pravo da preseli nacionalne manjine u druge zemlje ili u drugim delovima zemlje u zavisnosti od stepena njihove „prilagođenosti turskoj kulturi“. Konkretno, Jevreje su proterale turske vlasti iz grada Jedrena. Godine 1935. turska vojska je kupila 40.000 primeraka Atilhansove knjige - antisemitsku knjigu „Suzi Liberman, jevrejski špijun“ i podelio ih među oficirima. [11]

U periodu 1939–1942 Turska je ponovo počela širenje antisemitske propagande koja je imala podršku nacističke Nemačke, u koju turska vlada nije intervenisala. U julu 1942. vlast u Turskoj preuzeli su desničarski političari. Dana 11. novembra 1942. godine turski parlament je ratifikovao zakon o porezu na imovinu. Porezna stopa za Jevreje i hrišćane bila je 5 puta veća nego za muslimane. Zbog toga je oko 1.500 Jevreja poslato u radne logore zbog neplaćanja poreza. Zakon je ukinut 15. marta 1944. godine. Uprkos tome, Turska je primila značajan broj jevrejskih izbeglica tokom uspona fašizma u Evropi 1930-ih i Drugog svetskog rata. Bilo je slučajeva da turske diplomate u Evropi pomažu Jevrejima da pobegnu od Holokausta.

Od 1948. do 1955. oko 37.000 turskih Jevreja emigriralo je u Izrael. Jedan od razloga za emigraciju je bio pritisak vlasti da se koristi turski jezik, čak i kod kuće. Godine 1950. Cevat Rifat Atilhan i drugi desni turski političari su u velikoj meri širili antisemitsku propagandu putem medija, od kojih su neke vlasti zaplenile. Napadi na Jevreje i antisemitski incidenti zabeleženi su 1955, 1964. i 1967. Vlasti su preduzele korake da zaštite jevrejsko stanovništvo.

Tokom 1970-ih – 1980-ih antisemitska osećanja u Turskoj su porasla. Antijevrejske teze postojale su u programima pojedinih političkih partija. Nakon osude turske vlade sukoba između Izraela i Gaze 2008–2009, koji je zaoštrio odnose između dve zemlje, izveštaj izraelskog ministarstva spoljnih poslova iz 2009. kaže da Erdogan „indirektno podstiče i podstiče“ antisemitizam.[12]

Moderna Turska[uredi | uredi izvor]

Istaknuti antisemitski govornici 1930-ih i 1940-ih su Burhan Asaf Belge, Cevat Rifat Atilhan, Nihal Aciz, Sadri Ertem i Muhitin Bergen. Glavni ideološki izvori antisemitizma u Turskoj su islamizam, levičarski anticionizam i nacionalistički desni ekstremizam. Turski intelektualci su uvek bili propalestinski i anti-izraelski u svom stavu, dok debata o bliskoistočnom sukobu među laicima u Turskoj često postaje antisemitska. Nefes tvrdi da antisemitske struje nisu mejnstrim u turskoj politici, dok se turski Jevreji smatraju autsajderima u turskom društvu. Drugim rečima, tursko jevrejstvo se ne doživljava kao lokalna pretnja, već dolazi u obzir tokom relevantnih međunarodnih sukoba kao sumnjiva zajednica.

Turski specijalista za međuetničke i međureligijske odnose, Rifat Bali i drugi stručnjaci navode da turski islamisti prikazuju Jevreje koji su prešli na islam kao grupu upitne lojalnosti. Islamisti, međutim, nazivaju grupe kao što su liberali, sekularisti i socijalisti „šabetaji“, kada žele da im pripišu nelojalnost.[13][14] Na primer, Veliki istočni islamski front napadača, radikalna islamistička teroristička organizacija osnovana 1984. godine, zalaže se za izbacivanje bilo kakvog jevrejskog i hrišćanskog prisustva u turskom političkom životu.[15]

Prema istraživačima sa Univerziteta u Tel Avivu, Islamistička Partija blagostanja bila je glavni izvor antisemitizma u Turskoj do 1997. Prema istraživačima, lideri, uključujući bivšeg premijera Nedžmetina Erbakana, izneli su antisemitske tvrdnje u kritici države Izrael. U februaru 1997. članak u partijskim novinama ispunjen takvom retorikom doveo je do protesta ispred turske ambasade u Vašingtonu. U članku je navedeno: „... zmija je stvorena da izrazi svoj otrov, kao što je Jevrejin stvoren da pravi nevolje."[16]

U Turskoj su 1997. godine na vlast došle sekularne stranke i uticaj Stranke blagostanja je od tada značajno opao.

Međutim, 2003. godine, kada je Redžep Tajip Erdogan, lider Islamističke Partije pravde i razvoja, postao premijer Turske, to je označilo početak islamizacije turskog društva. Erdogan je takođe trebalo da postane poznat po oštroj antiizraelskoj retorici. Nakon izraelske operacije u Pojasu Gaze i imenovanjem novog turskog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua 2009. godine, antiizraelska osećanja su jasno postala izražena u turskoj spoljnoj politici. Nekoliko izvora tvrdi da su sukob posle incidenta sa Flotilom Gaze 31. maja 2010. namerno podstaknuli turski političari kako bi zaoštrili odnose sa Izraelom zarad unutrašnje i spoljne politike.[17]

Prema novinskim izveštajima iz decembra 2012. godine, turska Nacionalna obaveštajna organizacija počela je da istražuje pojedince koji su možda dvojni državljani Izraela i Turske u vezi sa „incidentom flotile“ Mavi Marmara iz 2010. godine. Izveštaj je 31. maja 2015. otkrio da skoro 40% turske populacije vidi Izrael kao pretnju, što je najveći procenat ikada zabeležen, što ukazuje na sve veći porast antisemitizma u Turskoj, kao rezultat široko rasprostranjenog prikaza turske vlade o jevrejskim ljudima.[18]

Levičarska turska strana ima tendenciju da posmatra Izrael kao instrument američkog imperijalizma na Bliskom istoku. Izraelsko-palestinski sukob se tako tumači kao sukob između grupe „potlačene imperijalizmom“ i zastupnika Sjedinjenih Država. Ova tradicija postoji od 1970-ih godina, kada su se Turci krajnje levice pridružili Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji i dobili vojnu obuku preko te organizacije, a neki su učestvovali u borbi protiv izraelskih snaga. Tursko-jevrejski naučnik, Rifat Bali, ocenjujući tursku levicu, kaže da je za njih cionizam – agresivna ideologija koja promoviše antisemitizam. U specijalnom broju levičarskog časopisa Birikim 2004. godine, tvrdi se da su antisemitizam i cionizam – dve strane jedne medalje, „Jevrejsku savest je zarobio Izrael“ i da treba uložiti sve napore za uništenje Izraela u njegovoj sadašnji oblik.[19]

Krajem marta 2005. pažnja zapadnih medija prema Turskoj je skrenuta na činjenicu da je Majn Kampf Adolfa Hitlera bio na 4. mestu turskih najprodavanijih lista za prva dva meseca 2005. Njegova niska cena (4,5 američkih dolara ) učinila je pristupačnom i hitom po prodaji pa je prodato od 50 do 100 hiljada primeraka knjige. Tom prilikom je turski sociolog i politikolog Dogu Ergil izjavio da „nacizam, zakopan u Evropi, vaskrsava u Turskoj.“ [20]Kolumnista liberalno orijentisanog nacionalnog lista Hürriyet, Hadi Uluengin, pisao je u februaru 2009. o „novom nacionalističkom“ antisemitizmu među sekularistima. Ove grupe su žestoko kritikovale vladin plan da jednoj izraelskoj kompaniji da u dugoročni zakup deo turske zemlje na granici sa Sirijom u zamenu za skupu operaciju deminiranja tog dela. Argumente opozicije o neprihvatljivosti ulaganja „jevrejskih finansija“ tadašnji premijer Erdogan je prokomentarisao kao „fašističke“ i kao „fobiju prema manjinama i strancima“.

U junu 2010, tokom jedne od antiizraelskih demonstracija, demonstranti su koristili nacističke simbole i slogane koji su veličali Adolfa Hitlera.[21]

Antisemitistička propaganda[uredi | uredi izvor]

Pre izraelske operacije Liveno olovo u Gazi u zimu 2008–2009, većina antisemitskih manifestacija u Turskoj bila je u štampanim medijima i knjigama. Istraživači sa Univerziteta u Tel Avivu su primetili da mnogi mladi i obrazovani Turci pod uticajem ove propagande formiraju negativan stav prema Jevrejima i Izraelu, iako se sa njima nikada nisu susreli.[22]

Neki izvori kažu da se mnoga antisemitska osećanja objavljuju u islamističkim publikacijama kao što su Vakit i Millî Gazete, kao i u Ortadoğu i Yeniçağ. Na primer, poznatog turskog pisca Orhana Pamuka, koji je procesuiran zbog javnog priznanja genocida nad Jermenima u Turskoj, list Yeniçağ ga je nazvao „ljubiteljem Jevreja”, „najboljim prijateljem Jevreja” i „slugom Jevreja." Ovi časopisi su tvrdili da su poznati kurdski lideri Mustafa Barzani i Jalal Talabani po rođenju Jevreji i da nameravaju da stvore „Veliki Izrael“ pod maskom kurdske države. Časopis Vakit je pisao da su Mosad i Izrael odgovorni za postavljanje mina u jugoistočnoj Turskoj, odnosno ubijanje turskih vojnika. Vakit i Millî Gazete objavili su članke koji su hvalili Hitlera i negirali holokaust.[23]

Vakit je napisao da glavni rabin Turske mora da napusti zemlju jer nije osudio izraelsku operaciju "Liveno olovo". Publikacije u medijima Izrael porede sa nacističkom Nemačkom, a operaciju u Gazi sa holokaustom, mediji stavljaju jednaku oznaku između reči „Jevrej“ i „terorista“. Kolumnista Millî Gazete je izrazio želju da nikada ne vidi Jevreje na ulicama turskih gradova. U Turskoj se objavljuju i slobodno distribuiraju antisemitske knjige, kao što su Protokoli Sionskih mudraca, Međunarodno jevrejstvo Henrija Forda i mnogi drugi, uključujući turske autore, koji u svojim knjigama tvrde da Jevreji i Izrael žele da preuzmu vlast širom sveta. svet.

Godine 1974, kao predsednik Omladinske grupe Bejoglu Islamističke partije MSP, Erdogan je napisao, režirao i odigrao glavnu ulogu u predstavi pod nazivom „Mason-komunist-Jevrej" , koji je masoneriju, komunizam i judaizam predstavljao kao zlo.[24]

Godine 2006. u Turskoj je prikazan film Dolina vukova: Irak. Mnogi kritičari su ga smatrali antiameričkim i antisemitskim. Poslednja optužba se zasniva na činjenici da film ima scenu u kojoj jevrejski lekar, zaposlen u američkoj vojsci, prodaje tela zatvorenika pritvorskog centra Abu Graib.[25] Izraelsko nezadovoljstvo je bila scena u kojoj su agenti Mosada, u izvođenju turskih glumaca, kidnapovali tursku decu i uzeli turskog ambasadora i njegovu porodicu kao taoce. Zamenik ministra spoljnih poslova Izraela Dani Ajalon je u razgovoru sa turskim ambasadorom izneo mišljenje da „scena, slična onoj prikazanoj u seriji, čini život Jevreja u Turskoj nesigurnim“. Na tom sastanku, Ajalon je prkosno prekršio nekoliko pravila diplomatskog bontona, što je na kraju dovelo do diplomatskog skandala. Sam Oguz Čelikol je osudio nastavak pomenute turske TV serije.[26]

Snimak turske TV emisije Ayrılık ("Rastanak") priča priču o ljubavi u vezi sa operacijom Liveno olovo u pozadini. Snimak je podstakao izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova u oktobru 2009. da pozove ambasadora Turske u Izraelu D. Ozena da da objašnjenja. Izraženo je nezadovoljstvo zbog scene u kojoj glumci koji prikazuju izraelske vojnike koji pucaju u palestinske "vojnike" i ubijaju palestinsku devojku, kao i niz drugih scena. Zvaničnici izraelskog ministarstva spoljnih poslova su naveli da „scena, nema čak ni daleku vezu sa stvarnošću i prikazuje izraelsku vojsku kao ubice nevine dece“. [27]

Napadi na Jevreje se čuju i na turskoj televiziji. Predstavnici jevrejske zajednice u Turskoj su početkom 2009. godine izrazili zabrinutost zbog antisemitskih izjava koje su iznete u nizu televizijskih programa. Godine 2015, informativni kanal povezan sa Erdoganom emitovao je dvosatni dokumentarac pod nazivom „The Mastermind“ (termin koji je sam Erdogan uveo u javnost nekoliko meseci ranije), koji je snažno sugerisao da je „um Jevreja“ taj „vlada svetom, pali, uništava, gladuje, vodi ratove, organizuje revolucije i državne udare i uspostavlja države u državama.“[28]

Na transparentima na konferenciji za novinare Udruženja za kulturu antiizraelske federacije Osman Gazi u Eskišehiru je pisalo: „Psi dozvoljeni, Jevrejima i Jermenima ulaz je zabranjen“. U Istanbulu su postavljeni leci sa pozivom „da ne kupuju u jevrejskim radnjama i ne služe Jevreje“. Na nekim bilbordima u Istanbulu stajali su tekstovi: „Ne možeš biti Mojsijev sin“ i „Ne u tvojoj knjizi“, sa citatima iz Tore koji osuđuju ubistvo i sa slikama krvave dečije obuće. U Izmiru i Istanbulu neke sinagoge su oskrnavljene uvredljivim i pretećim grafitima. Deljeni su spiskovi sa imenima poznatih jevrejskih lekara sa pozivom da se oni ubiju u znak odmazde za operaciju u Gazi. Sastavljeni su i distribuirani spiskovi sa imenima jevrejskih kompanija, lokalnih i međunarodnih za bojkot. U junu 2010. nekoliko turskih radnji postavilo je natpise sa natpisom „Ne prihvatamo pse i Izraelce“.[4]

Nasilje nad Jevrejima[uredi | uredi izvor]

Krajem 20. do početka 21. veka u Turskoj su bila tri anti-jevrejska teroristička napada. U sva tri slučaja, militanti su napali glavnu sinagogu u Istanbulu, sinagogu Neve Šalom. Dana 6. septembra 1986. terorista iz palestinske organizacije Abu Nidal pucao je iz mitraljeza na posetioce istanbulske sinagoge Neve Šalom tokom subotnje molitve. Ubijena su 23 Jevreja, a 6 je ranjeno.

Dana 15. novembra 2003. bombaši samoubice koji su koristili automobile eksplodirali su u blizini dve sinagoge u Istanbulu u kojoj je 25 ljudi ubijeno, a 300 ranjeno. Islamisti su svoje postupke pravdali izjavom da u sinagogama rade "izraelski agenti". Odgovornost za napade preuzeli su Al-Kaida i turska islamistička organizacija, Veliki istočni islamski front napadača. Za ove napade turski sudovi su osudili 48 ljudi koji su bili povezani sa Al-Kaidom.[29]

Dana 21. avgusta 2003, Džozef Jahja, 35-godišnji zubar iz Istanbula, pronađen je mrtav u svojoj klinici. Ubica je uhapšen u martu 2004. godine i priznao je da je ubio Jahju iz antisemitskih pobuda.

Dana 6. januara 2009. turski navijači prekinuli su košarkašku utakmicu na Evropskom kupu između izraelskog FK Bnei Hašaron i turskog Turk Telekoma. Navijači su uzvikivali uvredljive slogane i pokušavali da gađaju izraelske sportiste predmetima pri ruci. Policija je odbranila Izraelce od napada.

Takođe u januaru 2009. prijavljen je napad na jevrejske vojnike u turskoj vojsci. Napadača je odmah kaznio komandant vojne baze. U istom periodu jedan broj jevrejskih studenata pretrpeo je verbalno zlostavljanje i fizičke napade.

U junu 2010. islamisti su zapretili nasiljem turskim Jevrejima u vezi sa tursko-izraelskim sukobom oko „Flotile slobode“ u Gazi. [30]

Suprotstavljanje nasilju[uredi | uredi izvor]

Direktne antisemitske akcije u Turskoj goni vlada. Godine 2009, vlasnik prodavnice, koji je na njenim vratima okačio transparent sa natpisom "Ulaz za Jevreje i Jermene zabranjen!" je osuđen na pet meseci zatvora. Međutim, u izveštaju Svetskog jevrejskog kongresa se navodi da tokom operacije u Gazi turski pravosudni sistem nije sprovodio antisemitske akcije učesnika i nije se mešao u antisemitsko podsticanje.

U oktobru 2004. socijalistički turski časopis Birikim objavio je izjavu pod naslovom "Nema tolerancije za antisemitizam!" Potpisalo ga je 113 poznatih turskih muslimanskih i nemuslimanskih intelektualaca.[31]

Posebno neprijateljski stav prema Izraelu i Jevrejima zabeležen je tokom izraelske vojne operacije Liveno olovo, turska policija je morala da preduzme mere da zaštiti jevrejske institucije u Turskoj. Mnogi liberalni novinari u listovima Hürriyet, Milliyet i Vatan objavili su izjave, napominjući da kritika izraelske politike ne bi trebalo da ide u neprijateljstvo prema Jevrejima. Zaštita jevrejskih institucija u Turskoj pojačana je u junu 2010. nakon incidenta sa „Flotilom slobode“. Ministar unutrašnjih poslova Besir Atalai rekao je da vlasti neće dozvoliti da turski Jevreji trpe zbog antiizraelskih govora.

Osvrćući se na kritike Izraela u vezi sa operacijom u Gazi, premijer Erdogan je istovremeno rekao da je „antisemitizam zločin protiv čovečnosti“. Dana 27. januara 2010. na Međunarodni dan sećanja na holokaust, tursko ministarstvo spoljnih poslova je objavilo da će Turska nastaviti svoju politiku usmerenu protiv antisemitizma, rasizma, ksenofobije i diskriminacije.[32]

Društvo[uredi | uredi izvor]

Prema istraživanjima javnog mnjenja istraživačkog centra Pew, tursko društvo ima visok nivo ksenofobije. 86% Turaka ima negativan stav o Jevrejima, 11% nije odgovorilo/neutralno, a 2% je reklo da ima pozitivan stav o Jevrejima.

Dana 20. maja 2021. jevrejska zajednica u Turskoj je pokazala podršku turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu i osudila SAD nazivajući Tursku „antisemitskom zemljom“.

Recenzent levo-liberalnog turskog dnevnika Radikal, Murat Arman, 2005. je napisao da ga situacija u Turskoj podseća na 1930. u Nemačkoj, gde su mediji često govorili o dominaciji Jevreja u ekonomiji, pretpostavci o njihovim tajnim aktivnostima usmerenim protiv Nemačke i štetnog uticaja na nemačko društvo. On smatra da je to izuzetno opasan trend, te da ovako masovna agitacija protiv nemuslimana u Turskoj nije zabeležena dugi niz godina.

U januaru 2010, izraelski list Haaretz objavio je izveštaj koji je pripremio Međunarodni centar za političke studije pri Ministarstvu spoljnih poslova Izraela, u kojem se tvrdi da su antiizraelske izjave turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana doprinele rastu antisemitizma u turskom društvu.[33]

Turski Jevreji su zabrinuti zbog antisemitskih osećanja u Turskoj, na primer, neke radnje su postavile tablice sa natpisom „Jevrejima nije dozvoljen pristup“. Sličnu zabrinutost izazivaju i američke jevrejske organizacije. Neki stručnjaci smatraju da se rast antisemitizma u Turskoj ne dešava ali se većina slaže da postoji niz opasnosti, a posebno pojava antisemitskih plakata i pokušaja vođenja antisemitske propagande i u turskim školama.

Profesor Beri Rubin veruje da je otvoreno zagovaranje antisemitizma u Turskoj „daleko superiornije od svega što se dešava u Evropi“.

Nakon upada Izraela na „Flotilu slobode“ kod obala Gaze, 31. maja 2010. godine, koji je rezultirao smrću 9 turskih državljana, turski premijer Erdogan je rekao da „Izrael mora da stavi tačku na spekulacije o semitizmu oko svet“, a islamistički demonstranti na antiizraelskim skupovima koristili su antisemitske slogane, uključujući frazu „Smrt Jevrejima“.[34]

Poglavar jevrejske zajednice u Turskoj Silvio Ovadija rekao je da se "svaka antiizraelska izjava lako može pretvoriti u osudu Jevreja uopšte." Kad god izbije rat na Bliskom istoku, antisemitizam raste u celom svetu. On veruje da mnogi ljudi nisu u stanju da razlikuju Izraelce i Jevreje i da kritiku izraelske politike prenesu na turske građane jevrejskog porekla. Rifat Bali, veruje da bi svaki pokušaj da se odupre rastu antisemitskih osećanja doveo do pogoršanja situacije, turski Jevreji moraju ili da odu, ili da budu spremni da žive u masovnom antisemitskom okruženju.[19]

U julu 2014. imam Mehmet Sait Ijaz održao je propoved u Dijarbakiru koju je emitovala televizija. Tokom propovedi, Ijaz je izjavio da "naći ćete da su Jevreji najneprijateljskiji prema vernicima. Najbesniji i najdivlji neprijatelji islama na ovoj Zemlji su Jevreji. Ko je ovo rekao? Alah je učinio" i da "ovi Jevreji plene sve dogovore na Zemlji i ubili 17 svojih sopstvenih proroka… I ovde izjavljujem: Svi Jevreji koji su se naoružavali da ubijaju muslimane moraju biti ubijeni, a Izrael mora biti izbrisan sa mape! To će biti učinjeno uz pomoć Alaha. Ne boj se. Ovo su dobre vesti. Ovo je jevanđelje... Muslimani će napasti Izrael i Jevreje. Jevreji će pobeći i sakriti se. Kada se Jevrej sakrije iza [drveća i] kamenja, [drveće i] kamenje će reći: 'O Alahov slugo, iza tebe je Jevrej. Dođi po njega.' Poslanik Čuma Ičten, koji je naknadno objavio Ijazov govor na svojoj Fejsbuk stranici, opisao je Jazove reči kao „veličanstvene“.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Glava evreйskoй obщinы Turcii: «Mы ne prosim terpimosti i tolerantnosti, mы hotim bыtь polnopravnыmi graždanami Turcii»”. 1news.az (na jeziku: ruski). 
  2. ^ „Turkey Virtual Jewish History Tour”. www.jewishvirtuallibrary.org. 
  3. ^ „Antisemitism in the Turkish Media (Part III): Targeting Turkey's Jewish Citizens”. MEMRI (na jeziku: engleski). 
  4. ^ a b „No Dogs and Israelis”. web.archive.org. 24. 6. 2010. Arhivirano iz originala 24. 06. 2010. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  5. ^ „EVREЙSKIE OBЩINЫ STAMBULA”. www.lechaim.ru. 
  6. ^ „Ottoman Sultans and Their Jewish Subjects”. www.sephardicstudies.org. 
  7. ^ Frankel, Jonathan (1997). The Damascus affair : "ritual murder," politics, and the Jews in 1840. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48396-4. 
  8. ^ „ЭEЭ”. Эlektronnaя evreйskaя эnciklopediя ORT (na jeziku: ruski). 
  9. ^ „1908 god v evreйskoй istorii”. alvishnev8391.narod.ru. 
  10. ^ Alroey, Gur (6. 9. 2016). „The Expulsion of the Jews from Tel Aviv-Jaffa to the Lower Galilee, 1917-1918”. Orient XXI (na jeziku: engleski). 
  11. ^ Bali, Rıfat N. (2013). Antisemitism and conspiracy theories in Turkey (1st izd.). Osmanbey, Istanbul. str. 103. ISBN 9786054326730. 
  12. ^ „Israel Accuses Turkish PM of Inciting anti-Semitism”. Haaretz (na jeziku: engleski). 
  13. ^ „Antisemitism and Racism - The Stephen Roth Institute for the Study of Contemporary”. web.archive.org. 11. 1. 2012. Arhivirano iz originala 11. 01. 2012. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  14. ^ „Jewish Political Studies Review - The Dönmes”. web.archive.org. 19. 9. 2011. Arhivirano iz originala 19. 09. 2011. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  15. ^ RAZLIVAEV, ANTON ALEKSEEVIČ. RADIKALЬNЫE ISLAMISTЫ TURCII. str. 219. 
  16. ^ „Stephen Roth Institute: Antisemitism And Racism”. web.archive.org. 11. 1. 2012. Arhivirano iz originala 19. 11. 2012. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  17. ^ „Cursorinfo: glavnыe novosti Izrailя i mira”. Cursorinfo: glavnыe novosti Izrailя i mira (na jeziku: ruski). 
  18. ^ Winer, Stuart. „Turks think Israel is their biggest threat, poll finds”. www.timesofisrael.com. 
  19. ^ a b „Present-Day Anti-Semitism in Turkey”. Jerusalem Center for Public Affairs. 
  20. ^ „Vozroždenie nacizma v Turcii -”. IA REGNUM (na jeziku: ruski). 
  21. ^ Mouradian, Dr Khatchig (7. 6. 2010). „Mouradian: ‘Missing Hitler’s Spirit’: The Problematic Post-Flotilla Discourse in Turkey”. The Armenian Weekly. 
  22. ^ „Antisemitism and Racism - The Stephen Roth Institute for the Study of Contemporary”. web.archive.org. 16. 11. 2011. Arhivirano iz originala 16. 11. 2011. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  23. ^ „Content Search | Simon Wiesenthal Center”. web.archive.org. 11. 1. 2012. Arhivirano iz originala 11. 01. 2012. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  24. ^ „Antisemitism in the Turkish Media (Part III): Targeting Turkey's Jewish Citizens”. MEMRI (na jeziku: engleski). 
  25. ^ „Israel-Turkey tensions high over TV series - CNN.com”. www.cnn.com (na jeziku: engleski). 
  26. ^ „Turciя possorilasь s Izrailem iz-za seriala: izrailьskie diplomatы eщe i unizili ee posla”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 12. 1. 2010. 
  27. ^ „Tureckiй serial «Aйrыlыk» (Rasstavanie) – novый эtap v krizise otnošeniй meždu Ankaroй i Ierusalimom”. www1.rfi.fr. Arhivirano iz originala 03. 11. 2018. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  28. ^ „Unraveling the AKP's 'Mastermind' conspiracy theory - Al-Monitor: Independent, trusted coverage of the Middle East”. www.al-monitor.com (na jeziku: engleski). 
  29. ^ „Al Qaeda associates jailed for Istanbul bombings. 17/02/2007. ABC News Online”. web.archive.org. 13. 1. 2009. Arhivirano iz originala 13. 01. 2009. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  30. ^ „Tutuklu İHH militanı nedeniyle Türk Yahudilerine açık tehdit on Yahoo! Vidéo”. web.archive.org. 8. 6. 2010. Arhivirano iz originala 08. 06. 2010. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  31. ^ „Antisemitism in the Turkish Media (Part II) - Turkish Intellectuals Against Antisemitism”. MEMRI (na jeziku: engleski). 
  32. ^ „Turkish News - Latest News from Turkey”. Hürriyet Daily News (na jeziku: engleski). 
  33. ^ „Izrailь obvinil Эrdogana v antisemitizme - gazeta | Izrailь | Trend”. web.archive.org. 28. 7. 2011. Arhivirano iz originala 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  34. ^ „ZMAN.com : Grečeskie mirotvorcы: «CAHAL atakoval nas pri pomoщi эlektričestva»”. web.archive.org. 6. 6. 2010. Arhivirano iz originala 06. 06. 2010. g. Pristupljeno 21. 04. 2023. 
  35. ^ Berman, Lazar. „Jews are focus of most hate speech in Turkey, media study finds”. www.timesofisrael.com. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антисемитизам_у_Турској&oldid=27689437”