Pređi na sadržaj

Berke-kan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berke-kan
Lični podaci
Datum rođenja1209.
Mesto rođenjaBurhan Haldun,
Datum smrti1266.
Mesto smrtiTbilisi,
Porodica
RoditeljiDžuči
DinastijaDinastija Boridžigin
Kralj Zlatne Horde
Period1257. - 1266.
PrethodnikUlagči-kan
NaslednikMungletemur

Berke-kan, poznat je i pod imenima Barka-kan [1] [2], Berka-kan [3] i Berek-kan [2] je bio gospodar Zapada [4] (zapadnih Tatara [1], koji su živeli na Volgi [5]), tj. kan Zlatne horde od 1257. godine sve do svoje smrti 1266. godine [2].

Uživao je ugled jednog od najslobodoumnijih i najcivilizovanijih tatarskih vladara [1].

Bio je treći sin Džučija, najstarijeg sina Džingis-kana.

Prebivalište

[uredi | uredi izvor]

Berke-kan je živeo u gradovima Bolgaru [1] na Volgi [2] i Saraju [1] na Athubi, ipak, stolovao je u ovom drugom gradu [2].

Berkeove teritorije

[uredi | uredi izvor]

Berke-kan je kao kan Zlatne horde vladao:

Odnosi sa Rusijom

[uredi | uredi izvor]

Provincija Rusija je tada bila veoma prostrana oblast [6]. Njeni stanovnici su hrišćani pravoslavci.

Zemlja plaća danak Berkeu, sa čijim posedima dolazi u dodir na istočnim granicama. Unutar granica Rusije, u ogromnim količinama sakupljalo se krzno hermelina, arkolina, samura, kuna, lisica i drugih životinja iz tog roda, kao i mnogo voska. Imalo je nekoliko rudnika, iz kojih su se dobijale velike količine srebra.

Rusija je neobično hladna oblast, koja se prostire čak do Severnog okeana, gde se u ogromnom broju hvata severni i sivi soko, i odatle odnosi u druge delove sveta [7].

Način upravljanja Rusijom

[uredi | uredi izvor]

Berke udara namet na osvojene ruske zemlje i postavlja tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo, koje je preostalo posle Tatarske najezde. Tatarski činovnici su prebrojavali stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica bila oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je.

Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu [8], u Saraj [9] i traže od Berkea [8], do 1260. godine od velikog kana u Aziji, pošto je Zlatna Horda te godine postala sasvim samostalna [9], jarlik (povelju)[8] na kneževinu [9] koji im daje kneževsku vlast [8] [9].

Opljačkano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom [8]. Berke je bio jedan od tatarskih kanova koji su držali čak i svoje vlasti u Rusiji i tada su Rusi grozno patili prvih pod tatarskim jarmom. Nasilja kanskih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivača, izazivala su bune, koje su svirepo ugušivane [9]. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza [8].

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela [9].

Ruske zemlje

[uredi | uredi izvor]

Za vreme njegove vladavine Rusijom je vladala velika kneževina Vladimir je bila podeljena na:

Tada su se pojavile i nove kneževine:

Odnosi s Ruskim vladarima

[uredi | uredi izvor]

Veliki knez Aleksandar Nevski i njegovi naslednici

[uredi | uredi izvor]
Aleksandar Nevski, veliki knez Vladimira i Berkeov vazal

Tako Aleksandar Nevski postavši veliki knez oblasti Vladimira, održava u miru, čak i silom, stanovništvo pobunjeno protivu Tatara [8].

Najveću slavu dobio je svojom izvanredno veštom politikom prema Tatarima. Dobro shvativši da Rusi toga vremena ne mogu izdržati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja što manje pate. Naročito je teška bila godina 1257, kada su iz Horde došle u Rusiju gomile tatarskih činovnika, vojnih šefova različnog položaja, kao i čitave čete popisivača stanovništva. Svuda je došlo do otvorenih buna i okršaja sa Tatarima i do ubistava pojedinih tatarskih zvaničnika. Ali najviše su se odupirali popisu i plaćanju danka Novgoroci. Veliki knez Aleksandar uspeo je ipak da zaštiti Rusiju od većih beda.

Zato, kada je 1363. godine na povratku iz Horde umro na Volgi, jauk se razleže širom cele ruske zemlje [9].

Veliki kneževi posle Aleksandra Nevskog, koji su se izmenjivali uz različite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu igrali neku naročitu ulogu i ni po čemu se nisu istakli.

Kralj Danilo Galički

[uredi | uredi izvor]

Kada je prošlo doba prve klonulosti, kralj Danilo Galički pomišlja da zbaci tatarski jaram, te traži saveznike na Zapadu i počinje da podiže utvrđenja; ali Tatari naslućuju njegove namere i zahtevaju da poruši utvrđenja, te on mora da se odrekne svojih planova [8]. Danilo je sklopio savez s papom u nadi da će organizovati krstaški rat u kojem bi Evropa, na papski poziv, priteći u pomoć Danilu, ali do toga nije došlo; zato je Danilo pred kraj svoje vladavine i prekinuo veze sa papom. Inače, njegova država je nekoliko puta nastradala od Tatara, a i on sam morao je da ide na poklonjenje Berke-kanu. Iako odlično dočekan u Hordi, on je ipak teško osećao svoj položaj Berkeovog vazala, kao što se vidi iz zabeleške letopisca o njegovoj poseti kod Berkea:

Veliko je zlo počast od Tatara! [9]

Odnosi sa Bugarskom

[uredi | uredi izvor]

Za vreme Berkea vode se međusobice u Bugarskoj usled kojih su izgubljene njihove teritorije u Trakiji i Makedoniji. Bugarska je brzo izgubila onu političku ulogu koju je dotada igrala na Balkanskom poluostrvu. Berke je to iskoristio i napadao ju je. Nasilja i samovlašće feudalnih bojara dovršavali su propadanje zemlje. Veći deo zemlje pripadao je bojarima, višem sveštenstvu i manastirima [10].

Za to vreme u Bugarskoj je vladao car Konstantin I Asen Tih [11].

Pljačka Poljske

[uredi | uredi izvor]

Berke je pustošio Poljsku, osobito južnu, palio njihova sela i gradove, odvodio njihovu stoku i uzimao mase zarobljenika da ih proda u ropstvo [12].

Poseta braće Polo

[uredi | uredi izvor]

Godine 1260. mletački trgovci braća Polo [13], Nikolo i Mateo, otac i stric Marka Pola, iskrcali su se u luci Soldaja [1] (današnji: Sudak [13] [2]), odakle su konjima dugo putovali dok nisu stigli u dvor moćnog Berke-kana [1] u Saraju [13], na donjoj [9] Volgi [13] tj. na reci Athuba [2] [9], istočnoj pritoci Volge [2].

Berke-kan je, zaista, iskazao veliko zadovoljstvo dolaskom ovih putnika i primio ih uz nesvakidašnje počasti. Uzvraćajući na tu ljubaznost, pošto su pred njega izneli dragulje koje su poneli sa sobom i pošto su opazili da ga njihova lepota opčinjava, oni su mu ih poklonili uzvrativši na njegov topao prijem. Darežljivo ponašanje dva brata ga je uveliko zadivilo; i budući da nije želeo da ih njih dvojica nadmaše u izdašnosti, on ne samo da je naredio da im se isplati dvostruka vrednost dragulja, nego im je, povrh toga, priuštio i nekoliko skupocenih darova [1].

Potom braća ostaju u Saraju godinu dana da trguju [13].

Rat s Hulagu-kanom

[uredi | uredi izvor]
Hulagu-kan i njegova vojska

Godine 1261. [13] [1] [4] sukobio se sa svojim rođakom [13] Hulagu-kanom [5] [13], gospodarem Istoka [4] (istočnih Tatara [14]), tj. gospodara Persije i Korasana [15].

Izbijanje rata

[uredi | uredi izvor]

Rat je izbio zbog provincije koja se graničila s obe teritorije, koju su obojica zahtevala, pri čemu su bili isuviše gordi da je prepuste onom drugom [16]. Naizmenično su izazivali jedan drugog, obojica izjavljivajući da polaze da je zauzmu i da bi baš voleli da vide ko će ih u tome sprečiti [17].

Priprema za konačnu bitku

[uredi | uredi izvor]

Kad su stvari došle do te tačke, obojica su pod barjak pozvala svoje pristalice, upinjujući se do te mere da su, i jedan i drugi, šest meseci potrošili na okupljanje punih 300.000 konjanika, veoma dobro opremljenih svim što je neophodno za rat.

Tada je Hulagu-kan sa vojskom izbio u prostranu ravnicu između Gvozdenih vrata i Kaspijskog mora, i tu je sačekao da vidi kojim će putem poći Berke, a ovo mesto se nalazilo na granici dve teritorije.

Kad je Berke završio sve pripreme i doznao da je Hulagu krenuo, i u pravi čas stigao do iste one ravnice u kojoj ga je njegov neprijatelj čekao, ulogorivši se na petnaestak kilometara od njega.

Berkeov logor bio je raskošno ukrašen kao i Hulagu-kanov, ali njegova vojska bila je brojnija, jer je brojila punih tri 300.000 konjanika [17].

Konačna bitka

[uredi | uredi izvor]
Bitka na Tereku, konačna bitka između Berke-kana i Hulagu-kana. Rukopis sa početka XIV veka.

Kad je svanuo dan velike bitke [18], Berke je rasporedio svoju vojsku u 35 divizona, i kad je sve bilo urađeno kako valja naredio je svojim ljudima pokret, što su ovi i učinili obrevši se na oko kilometar od protivnika. Potom su nakratko zastali, a onda ponovo krenuli napred na međusobnu razdaljinu od oko dva dometa strele.

Pošto su dve vojske, nakratko, stajale licem u lice najzad su se oglasili nakari, posle čega su obe vojske, jedna na drugu, ispalile takvu kišu strela da nebo jedva da se videlo, usled čega je bilo mnogo pobijenih i ljudi i konja.

Boj se nastavio do mraka, kad je Berke počeo da odstupa i beži, a Hulagu-kanovi ljudi da ga žestoko gone, sekući i ubijajući bez milosti. Pošto su gonili njegove ljude nedaleko odatle, Hulagu ih je opozvao, pa su se vratili u šatore, odložili oružje i previli rane.

Sledećeg jutra, Hulagu je naredio da se mrtvi sahrane, i neprijatelji i sopstveni ljudi, a gubici su na obe strane bili tako veliki da je nemoguće bilo predočiti ih. Pošto je ovo urađeno, Hulagu se vratio u svoju zemlju sa svim svojim ljudima koji su preživeli boj [19].

Braća Polo tokom rata

[uredi | uredi izvor]
Nikolo i Mateo Polo u Buhari

Za to vreme braću Polo je ovaj rat sprečio da se vrate u domovinu, koje su se uželeli [20]. U dugoj i bespoštednoj borbi, koja se zametnula između Berkeove i Hulaguove vojske Hulagu je odneo pobedu, usled čega, budući da drumovi više nisu bili bezbedni za putnike, braća nisu ni pokušala da se vrate istim putem kojim su i došla; i, kao jedini izgledan način da se domognu Carigrada, preporučeno im je da nastave prema istoku, izvesnim pustim pravcem, obodom Berkeovih teritorija [14], da bi izbegli ratna dejstva [13]. I tako su se probili do grada Ukeka [14], koji se nalazio na istočnoj obali Volge, na sredokraći između Bolgara i Saraja [5]. Odlazeći odatle, i napredujući još na istok [14], prešli su reku Sejhan [5], i dospeli do pustinje, koja se prostirala od ove reke pa sve do grada Buhare [14]. Našavši se u okruženju braća se tri godine zadržavaju u Buhari, a onda zajedno sa izaslanikom Hulagu-kana su se uputili u Kinu, velikom kanu Kublaj-kanu [13].

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Umro je 1266. godine [2], a nasledio ga je Mungletemur [4].

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 46.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 400.
  3. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390–393.
  4. ^ a b v g d đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390.
  5. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 401.
  6. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 388.
  7. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 389.
  8. ^ a b v g d đ e ž z Miljukov 1939.
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j Jelačić 1929.
  10. ^ Udaljcov 1950, str. 352.
  11. ^ Ćorović 1941.
  12. ^ Udaljcov 1950, str. 339.
  13. ^ a b v g d đ e ž z i Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 27.
  14. ^ a b v g d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 47.
  15. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 400–401.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390–391.
  17. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 391.
  18. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 392.
  19. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 393.
  20. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 46–47.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.
  • Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 
  • Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, 1941. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берке-кан&oldid=27772687”