Pređi na sadržaj

Бразил (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Brazil
Jugoslovenski poster
Izvorni naslovBrazil
RežijaTeri Gilijam
ScenarioTeri Gilijam
Tom Stopard
Čarls Makiun
ProducentArnon Milčan
Glavne ulogeDžonatan Prajs
Robert de Niro
Ketrin Helmond
Ijan Holm
Bob Hoskins
Majkl Pejlin
Ijan Ričardson
Piter Von
Kim Grajst
MuzikaMajkl Kamen
Direktor
fotografije		Rodžer Prat
MontažaDžulijan Dojl
Producentska
kuća		Embassy International Pictures[1]
Brazil Productions[2][3][4]
StudioUniversal Pictures (Severna Amerika)
20th Century Fox (ostatak sveta)[2]
Godina1985.
Trajanje143 minuta[5]
Zemlja UK
 SAD[1][6]
Jezikengleski
francuski
nemački
Budžet15 miliona dolara[7]
Zarada9,9 miliona dolara (SAD)[8]
IMDb veza

Brazil (engl. Brazil) je distopijska crna komedija iz 1985. godine,[9][10] režisera Terija Gilijama, koji je i napisao scenario zajedno sa Tomom Stopardom i Čarlsom Makiunom. Glavne uloge u filmu tumače Džonatan Prajs, Robert de Niro, Ketrin Helmond, Ijan Holm, Bob Hoskins, Majkl Pejlin, Ijan Ričardson, Piter Von i Kim Grajst.

Film prati Sema Lourija, birokratu nižeg ranga koji pokušava da pronađe ženu koja se pojavljuje u njegovim snovima dok radi na zamornom poslu i živi u malom stanu, a smešten je u distopijski svet u kome se ljudi oslanjaju na loše održavane (i prilično ćudljive) mašine. Brazil je satira tehnokratije, birokratije, hiper-nadzora, korporatizma i državnog kapitalizma, pri čemu podseća na roman Hiljadu devetsto osamdeset četvrta Džordža Orvela[11][12][13] i nazivan je kafkijanskim[14] i apsurdističkim.[13]

Britanski nacionalni bioskop (1997) Sare Strit opisuje film kao „fantaziju/satiru o birokratskom društvu”, a Grubi vodič kroz naučnofantastične filmove (2005) Džona Skalzija opisuje ga kao „distopijsku satiru”. Džek Metjuz, filmski kritičar i autor Bitke za Brazil (1987), opisao je film kao „satiru birokratskog, uglavnom nefunkcionalnog industrijskog sveta koji je izluđivao Gilijama celog života”.[15] Uprkos naslovu, film nije o zemlji Brazil niti se tamo odigrava; nazvan je po tematskoj pesmi Arija Baroza „Aquarela do Brasil”, koja je britanskoj publici poznata jednostavno kao „Brazil”, u izvođenju Džefa Maldora.[16]

Iako je ostvario uspeh u Evropi, film je bio neuspešan u svom prvobitnom izdanju u Severnoj Americi. Od tada je postao kultni film. Britanski filmski institut je 1999. proglasio Brazil za 54. najbolji britanski film svih vremena. Godine 2017, anketa od 150 glumaca, reditelja, scenarista, producenata i kritičara za časopis Time Out pokazala je da je ovo 24. najbolji britanski film ikada.[17]

Radnja

[uredi | uredi izvor]

U distopijskoj, zagađenoj, hiperkonzumerističkoj, preterano birokratskoj totalitarnoj budućnosti negde u 20. veku, Sem Louri je službenik nižeg ranga koji često sanja sebe kao krilatog ratnika koji spasava devojku u nevolji. Jednog dana, neposredno pre Božića, muva se zaglavila u teleprinteru, koji pogrešno štampa kopiju naloga za hapšenje koji je dobijala. Ovo dovodi do hapšenja i smrti tokom ispitivanja obućara Arčibalda Batla umesto odmetnutog grejnog inženjera i osumnjičenog teroriste Arčibalda Tatla.

Sem otkriva grešku kada sazna da je za hapšenje odgovoran pogrešan bankovni račun. Posećuje Batlovu udovicu da joj vrati novac, gde ugleda njenu komšinicu sa sprata Džil Lejton, vozačicu kamiona, i zaprepašćen je kada otkrije da Džil podseća na ženu iz njegovih snova. Sem mahnito pokušava da priđe Džil, ali ona nestaje pre nego što on uspe da je pronađe. Džil je pokušavala da pomogne gospođi Batl da utvrdi šta se dogodilo njenom mužu, ali njene napore je ometala birokratija. Bez njenog znanja, ona se sada smatra Tatlovom terorističkom saučesnicom zbog pokušaja da prijavi nezakonito hapšenje Batla.

U međuvremenu, Sem prijavljuje kvar na klima-uređaju svog stana. Centralna služba se pokazuje kao nekooperativna, ali tada mu u pomoć neočekivano priskače Tatl, koji je nekada radio za Centralnu službu, ali ju je napustio zbog svoje nesklonosti prema dosadnoj i konstantnoj papirologiji. Tatl popravlja Semov klima-uređaj, ali kada dva radnika Centralne službe, Spur i Dauzer, stignu, Sem mora da ih otera da bi Tatl pobegao. Radnici se kasnije vraćaju da sruše Semove kanale i zaplene njegov stan pod izgovorom da popravljaju sistem.

Sem otkriva da su zapisi o Džil poverljivi i da je jedini način da im se pristupi unapređenje u pronalazača informacija. Prethodno je odbio unapređenje koje je podstakla njegova visokorangirana majka Ajda, koja je opsednuta plastičnom hirurgijom za podmlađivanje estetskog hirurga dr Džafa. Sem povlači svoje odbijanje razgovarajući sa zamenikom ministra, gospodinom Helpmanom, na zabavi koju je organizovala Ajda. Nakon što dobije Džilinu dokumentaciju, Sem je pronalazi pre nego što bude uhapšena. Sem nespretno priznaje ljubav Džil, a oni izazivaju haos dok beže od vladinih agenata. Zaustavljaju se u tržnom centru i uplašeni su terorističkim napadom (deo kampanje koja se odvija po gradu), a onda dolaze vladini agenti i odvode Sema. On se budi dok je nakratko zadržan u policijskom pritvoru.

Na poslu, Sema grdi njegov novi šef, gospodin Voren, zbog nedostatka produktivnosti. Sem se vraća kući i otkriva da su dva radnika Centralne službe oduzela njegov stan. Tatl se tada pojavljuje u tajnosti i pomaže Semu da se osveti Spuru i Dauzeru tako što će njihova zaštitna odela napuniti sadržinom kanalizacije. Džil pronalazi Sema ispred njegovog stana i njih dvoje se sklanjaju u Ajdin prazan dom. Sem falsifikuje vladinu evidenciju kako bi ukazao na njenu smrt, omogućavajući joj da pobegne od potere. Njih dvoje provode noć zajedno, ali ujutru ih vlada uhapsi pod pretnjom oružjem. Semu je rečeno da je Džil ubijena dok se opirala hapšenju. Optužen za izdaju zbog zloupotrebe svog novog položaja, Sem je zadržan u stolici u velikoj, praznoj cilindričnoj sobi, da bi ga mučio njegov stari prijatelj Džek Lint.

Dok se Džek sprema da počne mučenje, Tatl i drugi članovi otpora upadaju u Ministarstvo, pucajući u Džeka, spasavajući Sema i dižući u vazduh zgradu Ministarstva. Sem i Tatl beže zajedno, ali Tatl nestaje ispod gomile papira iz uništene zgrade. Sem nailazi na sahranu Ajdine prijateljice, koja je umrla nakon neuspešne estetske operacije. Sem otkriva da njegova majka sada liči na Džil, i da je previše zauzeta pričajući sa mladićima da bi brinula o nevolji svog sina. Vladini agenti ometaju sahranu, a Sem pada u otvoreni kovčeg. Kroz crnu prazninu sleće na ulicu iz svojih snova i pokušava da pobegne policiji i čudovištima penjući se na gomilu savitljivih kanala. Otvarajući vrata, prolazi kroz njih i iznenađen se nalazi u kamionu koji vozi Džil. Njih dvoje zajedno napuštaju grad. Međutim, ovaj „srećan završetak” je zabluda: otkriva se da je Sem još uvek vezan za stolicu za mučenje. Shvativši da je Sem pao u nepopravljivo ludilo, Džek i gospodin Helpman ga proglašavaju izgubljenim slučajem i napuštaju sobu. Sem ostaje u stolici, smeši se i pevuši sebi u bradu pesmu „Aquarela do Brasil”.

Uloge

[uredi | uredi izvor]

Glavne uloge

[uredi | uredi izvor]
  • Džonatan Prajs kao Sem Louri. Prajs je ovu ulogu opisao kao vrhunac svoje karijere, zajedno sa onom Litona Strečija u Karingtonu.[18] Tom Kruz je takođe razmatran za ulogu.[19]
  • Kim Grajst kao Džil Lejton. Gilijamov prvi izbor za ulogu bila je Elen Barkin; razmatrane su i Džejmi Li Kertis, Rebeka De Mornej, Rej Don Čong, Džoana Pakula, Rozana Arket, Keli Makgilis i Madona.[20] Gilijam je navodno bio nezadovoljan Grejstinim nastupom, pa je kao rezultat toga odlučio da iseče ili montira neke od njenih scena.[20]
  • Robert de Niro kao Arčibald „Hari” Tatl. De Niro je i dalje želeo ulogu u filmu nakon što mu je uskraćena uloga Džeka Linta, pa mu je Gilijam ponudio manju ulogu Tatla.[21]
  • Ketrin Helmond kao Ajda Louri. Prema Helmondovoj, Gilijam ju je nazvao i rekao: „Imam ulogu za tebe i želim da dođeš i uradiš je, ali nećeš izgledati baš lepo u njoj.” Šminku je nanela Gilijamova supruga Megi. Tokom produkcije, Helmondova je provodila deset sati dnevno sa maskom zalepljenom na lice; snimanje njenih scena je moralo da bude odloženo zbog žuljeva koje je to izazvalo.[22]
  • Ijan Holm kao gospodin Kurcman, Semov šef
  • Bob Hoskins kao Spur, inženjer za grejanje zaposlen u vladi, koji prezire Harija Tatla
  • Majkl Pejlin kao Džek Lint. Robert de Niro je pročitao scenario i izrazio interesovanje za ovu ulogu, ali je Gilijam već obećao ulogu Pejlinu, prijatelju i redovnom saradniku. Pejlin je opisao lik kao „nekog ko je bio sve ono što lik Džonatana Prajsa nije: on je stabilan, ima porodicu, staložen je, ležeran, vredan, šarmantan, društven – i potpuno beskrupulozan. To je bio način za koji smo osećali da možemo da izvučemo zlo u Džeku Lintu.”[23]
  • Ijan Ričardson kao gospodin Voren, Semov novi šef u pronalaženju informacija
  • Piter Von kao Judžin Helpman, zamenik ministra informisanja

Sporedne uloge

[uredi | uredi izvor]

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Scenario

[uredi | uredi izvor]

Gilijam je razvio priču i napisao prvi nacrt scenarija sa Čarlsom Alversonom, koji je bio plaćen za svoj rad, ali je na kraju ostao nepotpisan u krajnjem filmu. Skoro 20 godina Gilijam je poricao da je Alverson dao bilo kakav materijalni doprinos scenariju. Međutim, kada je prvi nacrt objavljen i kada su originalni dokumenti izašli iz Alversonovih dosijea, Gilijam je nevoljno promenio svoju priču. Tada je bilo prekasno za potpis na filmu ili za uvrštavanje na neuspelu nominaciju za Oskara za Alversona; on je rekao da mu ne bi smetala nominacija za Oskara, iako nije mnogo razmišljao o scenariju ili gotovom filmu.[24] Gilijam, Makiun i Stopard su sarađivali na daljim nacrtima. Brazil je razvijen pod naslovima Ministarstvo i 1984 ½ ; potonji se nije odnosio samo na Orvelov roman Hiljadu devetsto osamdeset četvrta, već i na 8½ u režiji Federika Felinija; Gilijam je često navodio Felinija kao jedan od odlučujućih uticaja na njegov vizuelni stil.[25] Tokom produkcije filma korišćeni su i drugi radni naslovi, uključujući Ministarstvo mučenja, Kako sam naučio da živim sa sistemom—do sada,[26] i Znači zato je buržoazija užasna,[27] pre nego što je izabran Brazil, u vezi sa nazivom pesme „Aquarela do Brasil”.

U intervjuu sa Salmanom Rušdijem, Gilijam je izjavio:

Brazil je došao upravo iz tog vremena, od približavanja 1984. To se naziralo. U stvari, originalni naziv filma bio je 1984 ½ . Felini je bio jedan od mojih velikih bogova i bila je 1984, pa sam odlučio da ih spojim. Nažalost, taj gad Majkl Radford je napravio film Hiljadu devetsto osamdeset četvrta, tako da sam bio oduvan.[28]

Gilijam je ponekad ovaj film pominjao kao drugi u svojoj „Trilogiji mašte”, koja počinje sa Vremenskim banditima (1981), a završava se sa Avanturama barona Minhauzena (1988).[15] Svi govore o „ludosti našeg nespretno uređenog društva i želji da se od njega pobegne na bilo koji način”.[15] Sva tri filma se fokusiraju na ove borbe i pokušaje da im se pobegne kroz maštu — Vremenski banditi, očima deteta, Brazil, očima čoveka u tridesetim godinama, i Minhauzen, očima starijeg čoveka. Gilijam je 2013. takođe Brazil nazvao prvim delom distopijske satirične trilogije koju formira sa Dvanaest majmuna (1995) i Nultom teoremom (2013)[29] (iako je kasnije negirao da je ovo rekao[30]).

Gilijam je izjavio da je Brazil bio inspirisan Hiljadu devetsto osamdeset četvrtom Džordža Orvela — za koju je priznao da nikada nije pročitao[21] — ali da je napisan iz savremene perspektive, a ne gledajući u budućnost kao što je Orvel učinio. Po Gilijamovim rečima, njegov film je bio „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta za 1984.” Kritičari i analitičari su ukazali na mnoge sličnosti i razlike između ova dva dela,[13] na primer, za razliku od Vinstona Smita, duh Sema Lourija nije kapitulirao dok je potonuo u potpunu katatoniju.[11][31] Kraj filma ima snažnu sličnost sa kratkom pričom „Pojava na mostu Aul Krik” Embrouza Birsa.[32] Tragikomični ton i filozofija filma imaju mnogo sličnosti sa apsurdističkom dramom, žanrom za koji je koscenarista Brazila Tom Stopard nadaleko poznat.[13]

Scenografija

[uredi | uredi izvor]
Logo Ministarstva informisanja

Majkl Atkinson iz The Village Voice-a je napisao: „Gilijam je shvatio da svi futuristički filmovi na kraju čudno evociraju naivnu prošlost u kojoj su nastali, i pretvorio je princip u koherentnu komičnu estetiku.”[33] U drugoj verziji scenarija, Gilijam i Alverson su ovako opisali radnju filma: „Nije ni budućnost ni prošlost, a ipak po malo od svakog. Nije ni istok ni zapad, ali može biti Beograd ili Skantorp tokom kišovitog dana u februaru. Ili Sisero, Ilinois, viđen kroz dno pivske flaše.”[34] U dokumentarnom filmu Rađenje Brazila iz 1988, Gilijam je rekao da je uvek objašnjavao da se film dešava „svuda u 20. veku, šta god to značilo, na granici Los Anđelesa/Belfasta, šta god to značilo”.[35] Pneumatske cevi su česta pojava tokom celog filma.[36]

Rezultat je anahronistička tehnologija, „pogled na to kako su 1980-e mogle izgledati iz perspektive filmskog stvaraoca iz 1940-ih”[37] koju su kolege filmski stvaraoci Žan-Pjer Žene i Mark Karo nazvali „retro-futurizmom”.[33] To je mešavina stilova i scenografija izvedenih iz filmova Frica Langa (posebno Metropolis i M) ili noar filmova sa Hamfrijem Bogartom u glavnoj ulozi: „S druge strane, Semova stvarnost ima noar osećaj iz 1940-ih. Neke sekvence su snimljene da podsećaju na slike Hamfrija Bogarta u lovu, a jedan lik (Harvi Lajm) može biti nazvan kao omaž Hariju Lajmu iz Trećeg čoveka.”[37] Određeni broj recenzenata je takođe video izrazit uticaj nemačkog ekspresionizma, kao osnovnog, košmarnijeg, prethodnika filma noar iz 1940-ih, uopšteno u tome kako je Gilijam koristio osvetljenje i scenografiju.[38] Kratka sekvenca pred kraj, u kojoj borci otpora beže od vladinih vojnika na stepenicama Ministarstva, odaje počast sekvenci Odeskih stepenica u filmu Oklopnjača Potemkin (1925) Sergeja Ajzenštajna.[21] Postoje jake reference na prekomplikovanu humorističku mašineriju britanskog ilustratora V. Hita Robinsona, objavljenu između 1915. i 1942. godine.[39] Groteskni setovi su zasnovani na slikama Georga Grosa iz Berlina 1920-ih.[40]

Dizajn osvetljenja i scenografije je u kombinaciji sa Gilijamovom čuvenom opsesijom za veoma široka sočiva i nagnute uglove kamere; imajući neuobičajeno široku širinu za publiku naviknutu na mejnstrim holivudske produkcije, Gilijam je napravio širokougaone snimke filma sa 14 mm, 11 mm i 9,8 mm sočivima, pri čemu je poslednji bio nedavna tehnološka inovacija u to vreme kao jedan od prva sočiva te kratke žižne daljine koja nisu bila „riblje oko”.[41] U stvari, tokom godina, objektiv od 14 mm postao je neformalno poznat kao „Gilijam” među filmskim stvaraocima zbog toga što ga je reditelj često koristio počev od Brazila.[42]

Mnoge spoljašnje scene filma snimane su u stambenom kompleksu „Les Espaces d'Abraxas” u Noazi le Granu u blizini Pariza, koji je dizajnirala kompanija Ricardo Bofill Taller de Arquitectura.[43][44]

Numeracija obrasca 27B/6, bez koje majstori Odeljenja za centralnu službu ne mogu da obavljaju nikakav posao, aluzija je na stan Džordža Orvela na Kenonberi skveru 27B u Londonu (uz šest poluetaža stepenica), gde je živeo dok je pisao delove Hiljadu devetsto osamdeset četvrte.[45][46]

Muzika

[uredi | uredi izvor]

Džef Maldor je izveo verziju najpoznatije pesme Arija Baroza iz 1939. „Aquarela do Brasil” („Akvarel Brazila”, koja se često naziva jednostavno „Brazil”). Pesma je muzička oda brazilskoj domovini. Džef Maldor koristi pesmu kao lajtmotiv u filmu, iako se koristi i druga pozadinska muzika. Aranžman i orkestracija Barozoove pesme za Brazil Majkla Kamena učinili su je fleksibilnijom za ukuse s kraja 20. veka do te mere da je kompozitori filmskih trejlera često koriste u kontekstima koji nemaju mnogo veze sa Brazilom, a više sa Gilijamovom distopijskom vizijom.[47] Kamen, koji je napisao muziku za film, prvobitno je snimio pesmu „Brazil” sa Kejt Buš. Ovaj snimak nije bio uključen u krajnji film ili originalnu muziku; međutim, naknadno je objavljen nakon ponovnog presovanja zvučnog zapisa. Gilijam se priseća da je crpeo inspiraciju za korišćenje pesme na sledeći način:[48]

Ovo mesto je bilo metalurški grad, gde je sve bilo prekriveno sivom metalnom prašinom... Čak je i plaža bila potpuno prekrivena prašinom, bilo je stvarno sumračno. Sunce je zalazilo i bilo je veoma lepo. Kontrast je bio izuzetan. Imao sam sliku čoveka koji sedi tamo na ovoj užasnoj plaži sa prenosivim radiom, podešen na one čudne eskapističke latino pesme poput Brazila. Muzika ga je nekako odvukla i učinila da mu svet deluje manje plavo.

Silvija Albertaci, u svom članku „Lokacija Brazila Salmana Rušdija. Imaginarne domovine fantastične književnosti”, još više naglašava važnost koju je zvučna podloga imala na zaplet i značenje filma. Ona sugeriše „... na početno pitanje 'gde je Gilijamov Brazil?', može se odgovoriti, sasvim bukvalno, 'U pesmi'; baš kao što je u pesmi da postoji onaj svet gde „svi padaju u dečijim igrama”.[49]

Objavljivanje

[uredi | uredi izvor]

Film je producirala kompanija Arnona Milčana Embassy International Pictures. Gilijamov originalni rez filma traje 142 minuta i završava se mračnom notom. Ovu verziju je 20th Century Fox objavio u Evropi i na međunarodnom nivou bez problema; međutim, distribucijom u SAD upravljao je Universal Pictures, čiji su rukovodioci smatrali da je kraj loš.[28] Predsednik kompanije Sid Šejnberg insistirao je na dramatičnoj remontu filma kako bi se dobio srećan kraj, i predložio je da se testiraju obe verzije kako bi se videlo koja će dobiti bolji rezultat.[50] U jednom trenutku na filmu su radila dva montažerska tima, jedan bez Gilijamovog znanja.[51] Kao i kod naučnofantastičnog filma Istrebljivač (1982), koji je objavljen tri godine ranije, studio je kreirao verziju Brazila sa završetkom koji je pogodniji za bioskopsku publiku.

Posle dužeg odlaganja bez ikakvih znakova da će film biti izdat, Gilijam je objavio oglas na celoj strani u časopisu Variety pozivajući Šejnberga da objavi Brazil u nameravanoj verziji. Šejnberg je javno govorio o svom sporu sa Gilijamom u intervjuima i objavio sopstvenu reklamu u Daily Variety-u nudeći prodaju filma.[52] Gilijam je vodio privatne projekcije Brazila (bez odobrenja studija) za filmske škole i lokalne kritičare. Iste večeri kada je u Njujorku premijerno prikazan film Moja Afrika, Brazil je dobio nagrade Udruženja filmskih kritičara Los Anđelesa za najbolji film, najbolji scenario i najbolju režiju.[53] Ovo je navelo Universal da konačno pristane na objavljivanje modifikovane 132-minutne verzije koju je nadgledao Gilijam, 1985. godine.[15][54]

Prijem

[uredi | uredi izvor]

Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 98% na osnovu 47 recenzija sa prosečnom ocenom 8,7/10. Kritički konsenzus sajta glasi „Brazil, vizionarska orvelovska fantazija Terija Gilijama, je smela mračna komedija, ispunjena čudnim, maštovitim vizuelnim prikazima”.[55] Na sajtu Metacritic ima ocenu 84 od 100 na osnovu 18 recenzija, što ukazuje na „univerzalno priznanje”.[56]

Kritičar Los Angeles Times-a Kenet Turan opisao je film kao „najmoćniji komad satiričnog političkog filma od Doktora Strejndžlava”.[15] Dženet Maslin iz novina The New York Times bila je veoma pozitivna prema filmu po izlasku, rekavši da je „Brazil Terija Gilijama, kao živahna, duhovito posmatrana vizija izuzetno sumorne budućnosti, odličan primer moći komedije da podvuče ozbiljne ideje, čak i svečane”.[57]

Rodžer Ibert je bio manje entuzijastičan u Chicago Sun-Times-u, dajući filmu dve od četiri zvezdice i tvrdeći da ga je „teško pratiti”. Smatrao je da filmu nedostaje samopouzdanje shvatanja uloga njegovih likova u priči „preplavljenoj razrađenim specijalnim efektima, senzacionalnim setovima, apokaliptičnim scenama razaranja i opštem nedostatku discipline”. Ibert je pozitivno pisao o određenim scenama, posebno o onoj u kojoj se „Sam useli u polovinu kancelarije i nađe se uvučen u potezanje svog stola sa čovekom sa druge strane zida. Podsetio sam se na Čaplinov film, Moderna vremena, i podsetio, takođe, da su u Čaplinu ekonomija i jednostavnost bile vrline, a ne neprijatelj.”[58]

Kolin Grinlend je recenzirao Brazil za časopis Imagine i izjavio da je to „odvažna, preterana vizija, mračno smešna i mračno istinita”.[59]

Nagrade

[uredi | uredi izvor]

Godine 2004. Total Film je proglasio Brazil za 20. najbolji britanski film svih vremena. Godine 2005. filmski recenzenti časopisa Time Ričard Korlis i Ričard Šikel uvrstili su Brazil na listu 100 najboljih filmova svih vremena. Godine 2006. Channel 4 je izglasao Brazil za jedan od „50 filmova koje treba videti pre nego što umrete”, neposredno pre emitovanja na kanalu Film4. Film se takođe nalazi na 83. mestu na listi 500 najboljih filmova svih vremena časopisa Empire.[60]

Wired je rangirao Brazil na 20. mesto liste najboljih naučnofantastičnih filmova.[61] Entertainment Weekly je naveo Brazil kao šesti najbolji naučnofantastični medij objavljen od 1982. godine.[62] Ovaj časopis je takođe rangirao film na 13. mesto svoje liste 50 najboljih kultnih filmova.[63]

Film je bio nominovan za dva Oskara, za najbolji originalni scenario i najbolju scenografiju (Norman Garvud i Megi Grej).[64]

Prema Gilijamu u intervjuu sa Klajvom Džejmsom u njegovom onlajn programu Pričanje u biblioteci, Brazil je – na njegovo iznenađenje – navodno omiljeni film krajnje desnice u Americi.[65]

Kućni mediji

[uredi | uredi izvor]

Brazil je četiri puta izdao The Criterion Collection, kao boks sa pet LaserDisc diskova 1996, DVD boks set sa tri diska 1999. i 2006, DVD sa jednim diskom 2006. i Blu-ray set sa dva diska 2012. godine, a svi su imali sledeće specijalne dodatke: 142-minutni rez filma (koji Gilijam naziva „peti i poslednji rez”), Šejnbergovu 94-minutnu verziju za sindiciranu televiziju i razne galerije i kratke filmove.

Blu-ray 132-minutna američka verzija filma objavljena je u SAD 12. jula 2011. od strane kompanije Universal Pictures. Ona sadrži samo tu verziju filma i nema specijalnih dodataka.[66]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Film

[uredi | uredi izvor]

Drugi filmovi koji su crpeli inspiraciju iz kinematografije, umetničkog dizajna i celokupne atmosfere Brazila uključuju filmove Delikatesi (1991) i Grad izgubljene dece (1995) Žan-Pjera Ženea i Marka Karoa,[67] Braća Super Mario (1993) Rokija Mortona i Anabel Džankel, Veliki skok (1994) braće Koen, i Mračni grad (1998) Aleksa Projasa.[68][69][70]

Scenografija i stil osvetljenja filma Betmen (1989) Tima Bertona poređeni su sa Brazilom.[71] Berton i scenograf Anton Ferst proučavali su Brazil pred snimanje Betmena.[72]

Završetak filma Nila Maršala Užas iz dubine (2005) bio je u velikoj meri inspirisan Brazilom, kao što je Maršal objasnio u jednom intervjuu:

Originalni završetak Brazila bio je ogromna inspiracija za originalni završetak Užasa iz dubine – ideja da neko spolja može poludeti, ali iznutra da iznutra nađe sreću.[73]

Film Ratovi zvezda: Poslednji džedaji (2017) je takođe bio u velikoj meri inspirisan Brazilom, kako u scenografiji, tako i u svojim temama. Planeta Kanto Bajt je estetski slična Brazilu. Oba filma takođe dele nekoliko tema, pokazujući ambivalentnost bogatih u suočavanju sa svetom koji se raspada i društvom koje nije svesno sukoba koji ih okružuje.[74] Direktna referenca na film se može čuti kada su Fin i Rouz uhapšeni zbog prekršaja 27B/6 u vezi sa parkiranjem, što podseća na formular 27B/6 bez kojeg majstori Odeljenja za javne radove ne mogu da obavljaju posao.[75] Još jedna referenca se može čuti u muzici filma, jer tema Kanto Bajta koju je komponovao Džon Vilijams ukratko daje uzorke pesme „Aquarela do Brasil”, što ga čini jednim od retkih slučajeva kada je muzika Ratova zvezda uključila pesmu izvan tog filmskog univerzuma.[76]

Televizija

[uredi | uredi izvor]

Scenografija Uprave za vremenske varijacije prikazane u Disney+ seriji Loki inspirisana je „zabavnom naučno-fantastičnom birokratijom” i elementima distopije Ministarstva informisanja iz Brazila.[77]

Tehnologija

[uredi | uredi izvor]

Visokotehnološka estetika Brazila inspirisala je scenografiju stana Maksa Koena u filmu Pi.[78] Brazil je takođe poslužio kao inspiracija za film Iznenadni udarac (2011),[79] i prepoznat je kao inspiracija za pisce i umetnike stimpank ​​subkulture.[80][81][82]

Distopijska premisa video igre We Happy Few iz 2018. u velikoj meri je inspirisana Brazilom.[83][84]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b McAuley, Paul (2004). Brazil. Palgrave Macmillan. ISBN 1844577953. Arhivirano iz originala 12. 07. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2022. 
  2. ^ a b Pym, John (1985). „Brazil”. Monthly Film Bulletin. British Film Institute. 52 (612): 107—108. „'dist— 20th Century Fox. p.c.— Brazil Productions” .
  3. ^ Hunter, I.Q. (2002). British Science Fiction Cinema. Routledge. str. 182. ISBN 1134702779. „'pc production company (distributors not given)” .
  4. ^ Hunter, I.Q. (2002). British Science Fiction Cinema. Routledge. str. 206. ISBN 1134702779. „'pc Brazil Productions” .
  5. ^ „Brazil”. British Board of Film Classification. Pristupljeno 20. 1. 2015. 
  6. ^ „Brazil (1985)”. London: British Film Institute. Arhivirano iz originala 11. 7. 2012. g. Pristupljeno 21. 8. 2015. 
  7. ^ „BFI Screenonline: Brazil (1985)”. Screenonline. Pristupljeno 20. 1. 2015. 
  8. ^ „Brazil (1985)”. Box Office Mojo. Pristupljeno 20. 1. 2015. 
  9. ^ Anders, Charlie Jane (19. 10. 2015). „50 Brilliant Science Fiction Movies That Everyone Should See At Least Once”. The Guardian. Arhivirano iz originala 28. 10. 2015. g. Pristupljeno 29. 10. 2015. 
  10. ^ „Dystopia and Science Fiction: Blade Runner, Brazil and Beyond”. Santa Barbara: University of California Press. Arhivirano iz originala 09. 11. 2020. g. Pristupljeno 29. 10. 2015. 
  11. ^ a b Rogers, Richard A. (1990). „1984 to Brazil: From the Pessimism of Reality to the Hope of Dreams” (PDF). Text and Performance Quarterly. Abingdon, England: Taylor & Francis. 10 (1): 34—46. doi:10.1080/10462939009365953. 
  12. ^ Bartz, Rob. Dystopia: A Look at Utopian Societies in Literature (Teza). Fargo, North Dakota: North Dakota State University. Arhivirano iz originala (DOC) 13. 7. 2012. g. Pristupljeno 22. 1. 2012. 
  13. ^ a b v g Podgorski, Daniel (7. 1. 2016). „1984 with a Sense of Humor: The Surreal, Wonderful, and Haunting Humor of Terry Gilliam's Absurdist Masterpiece, Brazil”. The Gemsbok. Pristupljeno 30. 7. 2019. 
  14. ^ Puddicombe, Stephen (4. 7. 2017). „Brazil: five films that may have influenced Terry Gilliam's dystopian masterpiece”. British Film Institute. Pristupljeno 30. 7. 2019. 
  15. ^ a b v g d Matthews, Jack (1996). „Dreaming Brazil”. Brazil (Medijske beleške). Gilliam, Terry (director). Criterion Collection. 
  16. ^ Kinnear, Simon (8. 3. 2014). „Re-Viewed: Terry Gilliam's Prescient Sci-Fi Brazil”. Digital Spy. London, England: Bauer Media Group. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  17. ^ Calhoun, Dave; Huddleston, Tom; Jenkins, David; Adams, Derek; Andrew, Geoff; Davies, Adam Lee; Fairclough, Paul; Hammond, Wally (17. 2. 2017). „The 100 best British films”. Time Out. London: Time Out Group Ltd. Pristupljeno 24. 10. 2017. 
  18. ^ Paddock, Terri (17. 5. 2004). „20 Questions With ... Jonathan Pryce”. Whatsonstage.com. Arhivirano iz originala 17. 4. 2014. g. Pristupljeno 19. 8. 2012. 
  19. ^ Kinnear, Simon (8. 3. 2014). „Re-Viewed: Terry Gilliam's prescient sci-fi Brazil”. Digital Spy. London, England: Bauer Media Group. Arhivirano iz originala 10. 03. 2014. g. Pristupljeno 11. 3. 2014. 
  20. ^ a b „Brazil – The Facts”. sciflicks.com. Pristupljeno 19. 8. 2012. 
  21. ^ a b v Gilliam, Terry (Director) (1985). „Audio commentary”. Brazil. The Criterion Collection. 
  22. ^ „Katherine Helmond”. Television Academy Foundation. The Interviews. 8. 12. 2010. Pristupljeno 19. 8. 2012. 
  23. ^ Morgan, David. „Michel Palin on BRAZIL”. Wideanglecloseup.com. Pristupljeno 19. 8. 2012. 
  24. ^ McCabe, Bob, ur. (2001). Brazil (The Evolution of the 54th Best British Film Ever Made). London, England: Orion Books Ltd. ISBN 0-7528-3792-3. 
  25. ^ Taylor, Rumsey (decembar 2003). „Terry Gilliam”. Senses of Cinema. Pristupljeno 22. 1. 2014. 
  26. ^ Dirks, Tim. „Brazil (1985)”. AMC Filmsite.org. 
  27. ^ Morris, Wesley (30. 4. 1999). „Brazil: Paranoia with a dash of Python”. San Francisco Examiner. San Francisco, California: Black Press Group. 
  28. ^ a b „Salman Rushdie talks with Terry Gilliam”. The Believer. Las Vegas, Nevada: University of Nevada, Las Vegas. 1 (1). mart 2003. Pristupljeno 23. 6. 2018. 
  29. ^ Pulver, Andrew (2. 9. 2013). „Terry Gilliam blames internet for the breakdown in 'real relationships'”. The Guardian. London, England. Pristupljeno 7. 9. 2013. „Calling it the third part of a trilogy formed by earlier dystopian satires Brazil and 12 Monkeys, Gilliam says ...” 
  30. ^ Suskind, Alex (17. 9. 2014). „Interview: Terry Gilliam On 'The Zero Theorem,' Avoiding Facebook, 'Don Quixote' And His Upcoming Autobiography”. IndieWire. Los Angeles, California: Penske Media Corporation. Pristupljeno 16. 10. 2017. „Pa, smešno je, ova trilogija nikada nije bila nešto što sam ja ikada rekao, ali se toliko često ponavlja da je očigledno istina (smeh). Ne znam ko je počeo, ali kada je počelo, nikad nije prestalo...” 
  31. ^ Redmond, Sean (2004). Liquid metal: the science fiction film reader. Wallflower Press. str. 66—69. ISBN 1-903364-87-6. 
  32. ^ „When the Dead Dream: Films Inspired by 'An Occurrence at Owl Creek Bridge'”. Cineleet. Arhivirano iz originala 7. 2. 2017. g. Pristupljeno 14. 4. 2017. 
  33. ^ a b Atkinson, Michael (1. 9. 1998). „Bravo New Worlds”. The Village Voice. New York City: Voice Media Group. Arhivirano iz originala 13. 06. 2013. g. Pristupljeno 18. 10. 2022. 
  34. ^ Morgan, David (2012). „The Evolution of Brazil”. Criterion.com. The Criterion Collection. 
  35. ^ „Terry Gilliam and THE BIRTH OF BRAZIL (BBC, 1988)”. YouTube. Arhivirano iz originala 2019-02-20. g. Pristupljeno 2. 5. 2018. 
  36. ^ Matthew B. Gilmore (2020-01-05). „Pneumatic tubes: technological innovation and politics in Shepherd-era Washington DC”. The InTowner. Arhivirano iz originala 27. 09. 2020. g. Pristupljeno 18. 10. 2022. 
  37. ^ a b Berardinelli, James. „Brazil”. reelviews.net. 
  38. ^ Kuttner, C. Jerry (proleće 1994). „Beyond the Golden Age: Film Noir Since the '50s”. Bright Lights Film Journal. Oakland, California: Studio Hyperset, Inc. (12). 
  39. ^ Blair, Andrew (13. 12. 2011). „Looking back at Terry Gilliam's Brazil”. Den of Geek. New York City: Dennis Publishing. Pristupljeno 2. 7. 2018. 
  40. ^ „BRAZIL Commentary - the Criterion Channel”. Arhivirano iz originala 24. 10. 2020. g. Pristupljeno 31. 10. 2020. 
  41. ^ Sheehan, Henry (jesen 2006). „Welcome to Brazil”. DGA Quarterly: Craft Journal of the Directors Guild of America. II (3). Pristupljeno 31. 10. 2009. 
  42. ^ Stubbs, Phil. „Terry Gilliam talks Tideland”. dreams. 
  43. ^ James Taylor-Foster (1. 10. 2015). „A Utopian Dream Stood Still: Ricardo Bofill's Postmodern Parisian Housing Estate of Noisy-le-Grand”. ArchDaily. 
  44. ^ Garnier, Maïm (novembar 2017). „Abraxas Spaces, Time's Doors”. Sansible. 
  45. ^ Orwell, George; Orwell, Sonia; Angus, Ian (2000). The Collected Essays, Journalism, & Letters, George Orwell: As I please, 1943–1945. 3. David R. Godine. str. 400. „27b Canonbury Square, Islington, London N1, 18 August 1945 [as return address in correspondence]” 
  46. ^ Jura, Jackie (14. 7. 2003). „Canonbury Photos”. Orwell Today. Pristupljeno 24. 10. 2011. 
  47. ^ Goldschmitt, Kariann. „From Disney to Gilliam and beyond: orchestrating 'Brazil' for a U.S. audience”. New College of Florida. S2CID 31598986. 
  48. ^ Vugman, Fernando Simão (1995). „From master narratives to simulacra: analysis of Orwell's 1984 and Terry Gilliam's Brazil”. repositorio.ufsc.br. Universidade Federal de Santa Catarina. Pristupljeno 16. 2. 2018. 
  49. ^ Albertazzi, Silvia (16. 12. 2014). „Salman Rushdie's "The location of Brazil": the imaginary homelands of fantastic literature”. Acta Neophilologica. 47 (1–2): 25—30. ISSN 2350-417X. doi:10.4312/an.47.1-2.25-30 Slobodan pristup. 
  50. ^ Mathews, Jack (1987). The Battle of Brazil. ISBN 0-517-56538-2. .
  51. ^ Haley, Guy (2014). Sci-Fi Chronicles: A Visual History of the Galaxy's Greatest Science Fiction. London: Aurum Press. str. 402. ISBN 978-1781313596. 
  52. ^ Carmentay, Rudolph (1989—1990). „Terry Gilliam's Brazil: A Film Director's Quest for Artistic Integrity in a Moral Rights Vacuum”. Columbia-VLA Journal of Law & the Arts (vol .14): 91. Pristupljeno 16. 2. 2018. 
  53. ^ „Terry Gilliam's battle to release Brazil in US”. BBC. 1. 12. 2011. 
  54. ^ Matthews, Jack (1987). The Battle of Brazil. ISBN 0-517-56538-2. 
  55. ^ „Brazil (1985)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Arhivirano iz originala 13. 7. 2022. g. Pristupljeno 13. 7. 2022. 
  56. ^ „Brazil Reviews”. metacritic.com. CBS Interactive. Arhivirano iz originala 27. 7. 2020. g. Pristupljeno 23. 8. 2020. 
  57. ^ Maslin, Janet (18. 12. 1985). „The Screen: 'Brazil', From Terry Gilliam”. The New York Times. Pristupljeno 27. 11. 2010. 
  58. ^ Ebert, Roger (17. 1. 1986). „Brazil”. Chicago Sun-Times. 
  59. ^ Greenland, Colin (maj 1985). „Fantasy Media”. Imagine (review). TSR Hobbies (UK), Ltd. (26): 47. 
  60. ^ „The 500 Greatest Movies of All Time”. Empire. Bauer Media Group. Arhivirano iz originala 14. 8. 2011. g. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  61. ^ „The Wired Sci-Fi Top 20”. Wired. sv. 10 br. 6. jun 2002. 
  62. ^ Wolk, Josh (7. 5. 2007). „The Sci-Fi 25: The Genre's Best Since 1982”. Entertainment Weekly. Arhivirano iz originala 8. 5. 2007. g. Pristupljeno 21. 6. 2007. 
  63. ^ „The Top 50 Cult Films”. Entertainment Weekly. 23. 5. 2003. 
  64. ^ „Brazil (1985)”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2014. Arhivirano iz originala 1. 3. 2014. g. Pristupljeno 1. 1. 2009. 
  65. ^ „clivejames.com”. Talking in the Library Series 3 - Terry Gilliam. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  66. ^ „Brazil Blu-ray Announced”. Blu-ray.com. Pristupljeno 22. 9. 2012. 
  67. ^ Ximena Gallardo C.; C. Jason Smith (2006). Alien Woman: The Making of Lt. Ellen Ripley. Continuum International Publishing Group. str. 158. ISBN 978-0-8264-1910-1. 
  68. ^ Bergan, Ronald (2000). The Coen BrothersNeophodna slobodna registracija. New York City: Thunder's Mouth Press. str. 148–162. ISBN 1-56025-254-5. 
  69. ^ Hicks, Adrienne. „DARK CITY (1998): Critical Review and Bibliography”. Arhivirano iz originala 2015-03-19. g. 
  70. ^ Dunne, Susan (23. 2. 2006). „Welcome To Dystopia At Trinity's Cinestudio”. Hartford Courant. Arhivirano iz originala 02. 04. 2012. g. Pristupljeno 18. 10. 2022. 
  71. ^ Kehr, Dave (23. 6. 1989). „Effects Make Batman A Stylized, Dark Adventure”. Chicago Tribune. Arhivirano iz originala 17. 09. 2011. g. Pristupljeno 2011-02-06. 
  72. ^ Jones, Alan (novembar 1989). „Batman in Production”. Cinefantastique. 
  73. ^ Anders, Charlie Jane. „Neil Marshall Explains What He Learned From The Films Of Terry Gilliam”. io9. Arhivirano iz originala 18. 02. 2018. g. Pristupljeno 2018-02-18. 
  74. ^ Young, Bryan (17. 1. 2019). „Star Wars: The Last Jedi and Brazil Compared”. Slashfilm.com. Pristupljeno 13. 1. 2022. 
  75. ^ „Did You Catch the Brazil Reference in Star Wars: The Last Jedi?”. Vulture.com. Arhivirano iz originala 29. 01. 2022. g. Pristupljeno 13. 1. 2022. 
  76. ^ Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine: „John Williams - Canto Bight (From "Star Wars: The Last Jedi"/Audio Only)”. YouTube. 
  77. ^ „"Marvel Studios: Assembled" The Making of Loki (TV Episode 2021)”. IMDb (na jeziku: engleski). 21. 7. 2021. Pristupljeno 2021-07-21. 
  78. ^ Adams, Sam (23. 7. 1998). „Pi Brain”. Philadelphia City Paper. 
  79. ^ Boucher, Geoff. „'Sucker Punch': Zack Snyder says 'big, crazy fairy tale' influenced by 'Brazil'”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala 2011-01-17. g. 
  80. ^ La Ferla, Ruth (8. 5. 2008). „Steampunk Moves Between 2 Worlds”. The New York Times. 
  81. ^ Bebergal, Peter (26. 8. 2007). „The age of steampunk Nostalgia meets the future, joined carefully with brass screws”. Boston Globe. 
  82. ^ Braiker, Brian (30. 10. 2007). „Steampunks Twist on Tech”. Newsweek. 
  83. ^ Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine: Hatfield, Daemon. We Happy Few Gameplay Showcase - IGN Live: E3 2016. IGN. Pristupljeno 29. 6. 2016 — preko YouTube. 
  84. ^ Davis, Ben (24. 4. 2016). „We Happy Few is a roller coaster of creepy vibes and eccentric humor”. Destructoid. Arhivirano iz originala 27. 07. 2016. g. Pristupljeno 29. 6. 2016. 

Dalje čitanje

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Vikicitat ima citate vezane za članak Brazil.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бразил_(филм)&oldid=28464433”