Википедија:Transkripcija sa italijanskog jezika

Transkripcija imena iz italijanskog u srpski jezik većinom je jednostavna i ujednačena. Fonetski sistem italijanskog jezika sličan je srpskom, a postoji i razumna tradicija nastala u dodiru ovih dvaju jezika. Doduše, pojedine probleme zadaju istorijski dvojno prenošene prednjonepčane afrikate, kao i neki drugi glasovi.

Osobenosti

Što se tiče osobenosti, svakako su najistaknuje italijanske prednjonepčane afrikate, zatim zubne afrikate, a na kraju i posebno neslogotvorno i (odnosno j). Povodom prvih, jasno je da su one po izgovoru između srpskih ć, đ sa jedne, a č, dž sa druge strane. Tradicijom je stvoreno, a Pravopisom kodifikovano dvojno (iliti kombinovano) transkripciono rešenje (č, đ), koje se ogleda u primerima tipa Da Vinči, Pučini, odnosno Mikelanđelo, Đenova. Dakle, kao i u rumunskim imenima, zvučna afrikata prenosiće se mekom, a bezvučna tvrdom afrikatom.

Međutim, u praksi ima i težnji da se bezvučni parnjak č zamenjuje srpskim ć, verovatno zato što akustički utisak govornike koji u svom (srpskom) jeziku imaju izrazito tvrdi par nasuprot mekom navodi da ovaj glas poistovete sa svojim mekim. Stariji primer ovakve težnje jeste Ćano (političar grof Galeaco Ćano; Galeazzo Ciano), a noviji pozdrav ćao (ciao) u razgovornom jeziku. Za druge slučajeve realno je zadržati postojeću kombinovanu zamenu.

Za italijanske piskave (zubne) afrikate, bezvučno [t̪s̪] i zvučno [d̪z̪], predviđena je jedna zamena c (uz pojedine izuzetke sa z). Mada se imena kao što su Katancaro (Catanzaro), Doniceti (Donizetti), Manconi (Manzoni), Cili (Zilli) izgovaraju sa zvučnom afrikatom, ipak je realno podržati normiranu objedinjenu zamenu (saglasno sa apelativima tipa mecosopran), te ne pribegavati oblicima tipa Katandzaro, Donidzeti, Mandzoni, Dzili.

Najsloženije je pitanje prenosa italijanskog neslogotvornog i. Osvrćući se na običaj, može se kao pravilo uzeti da se predvokalsko i u prvom slogu prenosi kao j (Pjetro, Pjombino, Bjondo, Fjorentino, Jezolo), a u unutrašnjem slogu kao i (Šipione, Fabijano). Preciznije, ovo pravilo se odnosi na predvokalsko pi, bi, fi, chi i ghi. Od ovog pravila izuzima se ukorenjeno Pijemont, kao i slučajevi u kojima postoji prefiks, tipa Bijenale u Veneciji.

Opis sistema

Većina glasova prenosi se onako kako je zapisana. Izuzetak od prenosa „glas za glas” jesu sledeće grafeme:

• C (van E ili I) — trans. k (ital. Capri, Petrarca — Kapri, Petrarka)
• C, CC (ispred E ili I) — trans. č (ital. Beatrice, Vespucci — Beatriče, Vespuči)
• CI, CCI (predvokalsko) — trans. č (ital. Luciano, Bocaccio — Lučano, Bokačo)
• CH, CCH (ispred E ili I) — trans. k (ital. Michele, Chicco — Mikele, Kiko)
• CH (kao -ICH) — trans. č (ital. Stuparich, Kezich — Stuparič, Kecič)
• G (van E ili I) — trans. g (ital. Verga, Guglielmo — Verga, Guljelmo)
• G, GG (ispred E ili I) — trans. đ (ital. Angelo, Maggini — Anđelo, Mađini)
• GI, GGI (predvokalsko) — trans. đ (ital. Giacomo, Giordano — Đakomo, Đordano)
• GH — trans. g (ital. Gherardo, Borghese — Gerardo, Borgeze)
• GL (ispred I) — trans. lj (ital. Camogli, Figline — Kamolji, Filjine)
• GLI (predvokalsko) — trans. lj (ital. Cagliari, Gigliola — Kaljari, Điljola)
• GN — trans. nj (ital. Bologna, Mascagni — Bolonja, Maskanji)
• GU (ispred A, E, I) — trans. gv (ital. Guarnieri, Guerazzi — Gvarnijeri, Gveraci)
• H (samostalno) — trans. ∅ (ital. Horazio, Thiesi — Oracio, Tjezi)
• I (intervolasko) — trans. j (ital. Pistoia, Flaiano — Pistoja, Flajano)
• I (prvi slog) — trans. j (ital. Iannacci, Pietro — Janači, Pjetro)
• I (ostalo) — trans. i (ital. Fabiano, Maffei — Fabijano, Mafei)
• QU (ispred A, E, I) — trans. kv (ital. Quasimodo, Acqui — Kvazimodo, Akvi)
• S (međusamoglasničko) — trans. z (ital. Casella, Cesare — Kazela, Čezare)
• S (ispred zvučnog suglasnika ili sonanta) — trans. z (ital. Sbarbaro, Ghislanzoni — Zbarbaro, Gizlanconi)
• SC (ispred E ili I) — trans. š (ital. Rascel, Gramsci — Rašel, Gramši)
• SCI (predvokalsko) — trans. š (ital. Sciascia, Prosciutti — Šaša, Prošuti)
• S, SS (ostalo) — trans. s (ital. Sforza, Versilia, Grosso — Sforca, Versilija, Groso)
• X — trans. ks (ital. Bixio, Craxi — Biksio, Kraksi)
• Z, ZZ — trans. c (ital. Zavattini, Abruzzi — Cavatini, Abruci)

Udvojeni suglasnici u srpskoj transkripciji se prenose kao jedan (bez dupliranja). Ponekad treba paziti na izvorni izgovor i poreklo imena. Tako naziv Ignis (latinska reč za vatru) neće biti Injis, već Ignis. Takođe ni Glicerina (grčka reč za slatko) neće biti Ljičerina, već Gličerina. Latinsko ime Lucia u italijanskom jeziku je preobličeno kao Lučija, a ne Luča. Komuna Acquasanta (dvosložno ime) neće biti Akvazanta, već Akvasanta. Izuzetno se zvučno z prenosi kao z u prezimenu Zefireli (Zeffirelli), analogno apelativu zefir.

Treba paziti i na izuzetke, nastale u ranijoj praksi, što prati opštu pravopisnu napomenu da pravila ne treba primenjivati strogo retroaktivno. Tako će se, recimo, u srpskim tekstovima pisati o Rimu, mada bi naziv skovan prema pravilima bio Roma. Još neki ustaljeni (ukorenjeni) nazivi jesu i Napulj (Napoli), Trst (Trijeste), Sicilija (Sičilija), Sardinija (Sardenja), Vezuv (Vezuvio), Korzika (Korsika), Firenca (Firence), Galilej (Galilei), Kristifor Kolumbo (Kristoforo Kolombo), te njih i mnoge druge ne treba menjati.

Alternativa

U nastavku su data alternativna pravila transkripcije imena iz italijanskog u srpski jezik. Jednaka su gorenavedenim preporukama, ali predstavljena na drugi način (konkretnim razlikovnim slogovima).

h — ne čita se, pa se i ne prenosi ca, co, cu — ka, ko, ku ci, ce — či, če chi, che — ki, ke cia, cio, ciu, cie — ča, čo, ču, če chia, chiu, chie, chio: unutar reči kao kija, kiju, kije i kio u prvom slogu kao kja, kju, kje i kjo gi, ge — đi, đe ghi, ghe — gi, ge gia, gio, giu, gie — đa, đo, đu, đe ghia, ghiu, ghie, ghio: unutar reči kao gija, giju, gije i gio u prvom slogu kao gja, gju, gje i gjo gn — nj gl — lj glia, glio, gliu, glie — lja, ljo, lju, lje gua, gui, gue — gva, gvi, gve

s — zavisi od pozicije: na početku reči obično kao s između samoglasnika kao z ispred b, d, g, l, m, n, r i v kao z ss — s sci, sce — ši, še schi, sche — ski, ske scia, scio, sciu, scie — ša, šo, šu, še schia, schie, schiu, schio: unutar reči kao skija, skiju, skije i skio u prvom slogu kao skja, skju, skje i skjo z — c qua, qui, que — kva, kvi, kve cq — k (obično uz gornje) ia, ie, iu, io: unutar reči kao ija, ije, iju i io u prvom slogu kao ja, je, ju i jo

Literatura

• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010). „Transkripcija: italijanski”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 195-198. ISBN 978-86-7946-079-0. 
• „Kapućino i Paćino, protiv kapučina i Pačina”. Politika. Pristupljeno 2. 8. 2014.