Volfovicova doktrina
Volfovicova doktrina je nezvanični naziv dat početnoj verziji Smernica za planiranje odbrane za 1994–1999 (objavljene 18. februara 1992.) koje su objavili američki podsekretar odbrane za politiku Pol Volfovic i njegov zamenik Skuter Libi, obojica republikanci. Iako nisu bile namenjene za javno objavljivanje, The New York Times je nabavio kopiju 7. marta 1992. godine[1] i izazvao je javnu polemiku o spoljnoj i odbrambenoj politici SAD. Dokument je naširoko kritikovan kao imperijalistički, jer je u dokumentu izneta politika unilateralizma i preventivne vojne akcije za suzbijanje potencijalnih pretnji drugih nacija i sprečavanje diktatura da se uzdignu do statusa supersile.
Javno negodovanje je bilo tolikih razmera da je dokument na brzinu ponovo napisan pod bliskim nadzorom američkog sekretara odbrane Dika Čejnija i predsednika Združenog komiteta načelnika štabova Kolina Pauela pre nego što je zvanično objavljen 16. aprila 1992. godine. Mnoga od njegovih načela ponovo su se pojavila u Bušovoj doktrini[2] koju je senator Edvard M. Kenedi opisao kao „poziv na američki imperijalizam 21. veka koji nijedna druga nacija ne može ili ne treba da prihvati“.[3]
Volfovic je na kraju bio odgovoran za Smernice za planiranje odbrane, pošto su objavljene preko njegove kancelarije i odražavale su njegov ukupni pogled. Zadatak pripreme dokumenta pao je na Libija, koji je delegirao proces pisanja nove strategije Zalmaju Halilzadu, članu Libijevog osoblja i dugogodišnjem pomoćniku Volfovica. U početnoj fazi izrade dokumenta, Halilzad je tražio mišljenja širokog kruga insajdera i autsajdera Pentagona, uključujući Endrua Maršala, Ričarda Perla i mentora Volfovicovog univerziteta u Čikagu, nuklearnog stratega Alberta Volstetera.[4] Završavajući nacrt u martu 1992. godine, Halilzad je zatražio dozvolu od Libija da ga prosledi drugim zvaničnicima u Pentagonu. Libi je pristao, i u roku od tri dana, neimenovani „zvaničnik koji je verovao da ova debata o strategiji posle hladnog rata treba da se vodi u javnom domenu“ je prosledio Halilzadov nacrt Njujork tajmsu.[5]
Sadržaj doktrine
[uredi | uredi izvor]Status supersile
[uredi | uredi izvor]Doktrina objavljuje status SAD kao jedine preostale svetske supersile nakon raspada Sovjetskog Saveza na kraju Hladnog rata i proglašava zadržavanje tog statusa kao glavni cilj.[6]
Naš prvi cilj je da sprečimo ponovno pojavljivanje novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavlja pretnju na nivou koji je ranije predstavljao Sovjetski Savez. To je dominantna stavka koja leži u osnovi nove regionalne strategije odbrane i zahteva da nastojimo da sprečimo bilo koju neprijateljsku silu da dominira regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne moći.
Ovo je značajno prepravljeno u izdanju od 16. aprila.
Naš najosnovniji cilj je da odvratimo ili porazimo napad iz bilo kog izvora... Drugi cilj je jačanje i proširenje sistema odbrambenih aranžmana koji povezuje demokratske i slične nacije u zajedničkoj odbrani od agresije, izgrađuju navike saradnje, izbegavaju renacionalizaciju bezbednosnih politika i obezbeđivanje bezbednosti po nižim troškovima i sa manjim rizicima za sve. Naša sklonost ka kolektivnom odgovoru da bi se sprečile pretnje ili, ako je potrebno, da se suočimo sa njima je ključna karakteristika naše regionalne strategije odbrane. Treći cilj je da se spreči bilo kakva neprijateljska sila da dominira regionom koji je kritičan za naše interese, a takođe i da se ojačaju barijere protiv ponovnog pojavljivanja globalne pretnje interesima SAD i naših saveznika.
Primat SAD
[uredi | uredi izvor]Doktrina uspostavlja vodeću ulogu SAD u novom svetskom poretku.
SAD moraju da pokažu vođstvo neophodno za uspostavljanje i zaštitu novog poretka koji obećava da će ubediti potencijalne konkurente da ne moraju da teže većoj ulozi ili da zauzimaju agresivniji stav kako bi zaštitili svoje legitimne interese. U oblastima koje nisu odbrambene, moramo u dovoljnoj meri uzeti u obzir interese naprednih industrijskih nacija kako bismo ih obeshrabrili da osporavaju naše vođstvo ili pokušaju da sruše uspostavljeni politički i ekonomski poredak. Moramo zadržati mehanizam za odvraćanje potencijalnih konkurenata čak i od pomisli ka većoj regionalnoj ili globalnoj ulozi.
Ovo je u velikoj meri izmenjeno u izdanju od 16. aprila.
Jedan od primarnih zadataka sa kojima se danas suočavamo u oblikovanju budućnosti je prenošenje dugotrajnih saveza u novu eru i pretvaranje starih neprijateljstava u nove odnose saradnje. Ako mi i druge vodeće demokratije nastavimo da gradimo demokratsku bezbednosnu zajednicu, verovatno će se pojaviti mnogo bezbedniji svet. Ako postupamo odvojeno, mogli bi nastati mnogi drugi problemi.
Unilateralizam
[uredi | uredi izvor]Doktrina umanjuje vrednost međunarodnih koalicija.
Poput koalicije koja se suprotstavila iračkoj agresiji, trebalo bi očekivati da buduće koalicije budu ad-hoc okupljanja, koje često neće trajati duže od krize sa kojom se suočava, a u mnogim slučajevima nose samo opštu saglasnost oko ciljeva koje treba postići. Ipak, osećaj da svetski poredak na kraju podržavaju SAD biće važan faktor stabilizacije.
Ovo je ponovo napisano sa promenom naglaska u izdanju od 16. aprila.
Određene situacije kao što je kriza koja je dovela do Zalivskog rata verovatno će izazvati ad-hoc koalicije. Trebalo bi da planiramo da maksimiziramo vrednost takvih koalicija. Ovo može uključivati specijalizovane uloge za naše snage, kao i razvoj prakse saradnje sa drugima.
Preventivna intervencija
[uredi | uredi izvor]Doktrina je navela pravo SAD da interveniše kada i gde smatra da je potrebno.
Iako SAD ne mogu da postanu svetski policajac, preuzimanjem odgovornosti za ispravljanje svake nepravde, mi ćemo zadržati prevashodnu odgovornost za selektivno rešavanje onih nepravdi koje ugrožavaju ne samo naše interese, već i interese naših saveznika ili prijatelja, ili koje mogu ozbiljno da poremete međunarodne odnose .
Ovo je malo ublaženo u izdanju od 16. aprila.
Dok Sjedinjene Države ne mogu da postanu svetski policajac i da preuzmu odgovornost za rešavanje svakog međunarodnog bezbednosnog problema, ne možemo ni dozvoliti da naši kritični interesi zavise isključivo od međunarodnih mehanizama koje mogu blokirati zemlje čiji interesi mogu biti veoma različiti od naših. Tamo gde su interesi naših saveznika direktno pogođeni, moramo očekivati da oni preuzmu odgovarajući deo odgovornosti, a u nekim slučajevima i da igraju vodeću ulogu; ali održavamo sposobnosti za selektivno rešavanje onih bezbednosnih problema koji ugrožavaju naše interese.
Ruska pretnja
[uredi | uredi izvor]Doktrina je istakla moguću pretnju koju predstavlja oporavljena Rusija.
Mi nastavljamo da priznajemo da, kolektivno, konvencionalne snage država koje su ranije činile Sovjetski Savez zadržavaju najveći vojni potencijal u celoj Evroaziji; i ne odbacujemo rizike po stabilnost u Evropi od rasta nacionalizma u Rusiji ili napora da se u Rusiju ponovo uključe novo-nezavisne republike Ukrajina, Belorusija i eventualno druge... Moramo, međutim, imati na umu da demokratske promene u Rusiji nisu nepovratane, i da će, uprkos sadašnjim mukama, Rusija ostati najjača vojna sila u Evroaziji i jedina sila na svetu koja može da uništi Sjedinjene Države.
Ovo je uklonjeno iz saopštenja od 16. aprila u korist više diplomatskog pristupa.
SAD imaju značajan udeo u promovisanju demokratske konsolidacije i mirnih odnosa između Rusije, Ukrajine i drugih republika bivšeg Sovjetskog Saveza.
Bliski istok i jugozapadna Azija
[uredi | uredi izvor]Doktrina je razjasnila opšte ciljeve na Bliskom istoku i jugozapadnoj Aziji.
Na Bliskom istoku i jugozapadnoj Aziji, naš opšti cilj je da ostanemo dominantna spoljna sila u regionu i sačuvamo pristup SAD i Zapada nafti u regionu. Takođe nastojimo da sprečimo dalju agresiju u regionu, podstaknemo regionalnu stabilnost, zaštitimo američke državljane i imovinu i zaštitimo naš pristup međunarodnom vazdušnim i morskim putevima. Kao što pokazuje iračka invazija na Kuvajt, i dalje je suštinski važno sprečiti da hegemon ili skup snaga dominiraju regionom. Ovo se posebno odnosi na Arapsko poluostrvo. Stoga, moramo da nastavimo da igramo ulogu kroz pojačano odvraćanje i poboljšanu bezbednost saradnje.
Saopštenje od 16. aprila bilo je opreznije i ponovo je potvrdilo američku posvećenost Izraelu, kao i njegovim arapskim saveznicima.
Na Bliskom istoku i u Persijskom zalivu, nastojimo da podstaknemo regionalnu stabilnost, odvratimo agresiju protiv naših prijatelja i interesa u regionu, zaštitimo američke državljane i imovinu i zaštitimo naš pristup međunarodnom vazdušnom i pomorskom saobraćaju i nafti u regionu. Sjedinjene Države su posvećene bezbednosti Izraela i održavanju kvalitativne prednosti koja je ključna za bezbednost Izraela. Poverenje Izraela u njegovu bezbednost i američko-izraelska strateška saradnja doprinose stabilnosti čitavog regiona, što je još jednom pokazano tokom rata u Persijskom zalivu. Istovremeno, naša pomoć našim arapskim prijateljima da se odbrane od agresije takođe jača bezbednost u celom regionu, uključujući i Izrael.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Tyler 1992a.
- ^ Gaddis 2002, str. 52: "Preemption […] requires hegemony. Although Bush speaks, in his letter of transmittal, of creating 'a balance of power that favors human freedom' while forsaking 'unilateral advantage,' the body of the NSS makes it clear that 'our forces will be strong enough to dissuade potential adversaries from pursuing a military build-up in hopes of surpassing, or equaling, the power of the United States.' The West Point speech put it more bluntly: 'America has, and intends to keep, military strengths beyond challenge.' The president has at last approved, therefore, Paul Wolfowitz's controversial recommendation to this effect, made in a 1992 'Defense Planning Guidance' draft subsequently leaked to the press and then disavowed by the first Bush administration. It's no accident that Wolfowitz, as deputy secretary of defense, has been at the center of the new Bush administration's strategic planning."
- ^ Caputo Leiva 2007, str. 10.
- ^ Mann 2004, p. 210.
- ^ Mann 2004, p. 210
- ^ Tyler 1992b.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Bush, George W. (1. 6. 2002). „Remarks to the U.S. Military Academy”. cfr.org. Arhivirano iz originala 18. 10. 2016. g. Pristupljeno 12. 5. 2013.
- Gaddis, John Lewis (2002). „Grand Strategy of Transformation”. Foreign Policy (133): 50—57. JSTOR 3183557. doi:10.2307/3183557.
Gaddis's essay is reprinted in Paul Bolt, Damon V. Coletta and Collins G. Shackleford Jr., eds., (2005), American Defense Policy (8th ed.), Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. - Caputo Leiva, Orlando (2007). „The World Economy and the United States at the Beginning of the Twenty-first Century”. Latin American Perspectives. 34 (1): 9—15. JSTOR 27647989. S2CID 153407145. doi:10.1177/0094582x06296357.
- Tyler, Patrick E. (8. 3. 1992a). „U.S. Strategy Plan Calls For Insuring No Rivals Develop”. The New York Times. Pristupljeno 30. 10. 2013.
- Tyler, Patrick E. (8. 3. 1992b). „Excerpts From Pentagon's Plan: 'Prevent the Re-Emergence of a New Rival'”. The New York Times. Pristupljeno 29. 3. 2022.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Defense Policy Guidance 1992–1994
- The Making of the Cheney Regional Defense Strategy, 1991-1992 at National Security Archive
- Patrick Tyler. U.S. Strategy Plan Calls for Insuring No Rivals Develop: A One-Superpower World, New York Times, March 8, 1992.
- David Armstrong. Drafting a plan for global dominance, Harper's Magazine, October 2002.
- Interview with Barton Gellman on 1992 Defense Policy Guidance - PBS
- David Yost. Dissuasion and Allies, Strategic Insights, February 2005.
| Azija | .svg) | |
|---|---|---|
| Amerika | ||
| Afrika | ||
| Evropa | ||
| Okeanija | ||
| međunarodne organizacije |
| |
| političke doktrine | ||
| ostalo |
| |
1Sjedinjene Američke Države su uspostavile zvanične diplomatske odnose sa jednostrano proglašenom Republikom Kosovo. | ||
