Dinastija Đin (1115—1234)

Dinastija Jin (plavo) oko 1141. god.

Istorija Kine
ANTIKA
Neolit c. 8500 – c. 2070 p. n. e.
Dinastija Sja c. 2070 – c. 1600 p. n. e.
Dinastija Šang c. 1600 – c. 1046 p. n. e.
Dinastija Džou c. 1046 – 256 p. n. e.
Zapadni Džou
Istočni Džou
Proleće i Jesen
Zaraćene države
CARSTVO
Dinastija Ćin 221–206 p. n. e.
Dinastija Han 206 p. n. e. – 220 n. e.
Zapadni Han
Dinastija Sin
Istočni Han
Tri kraljevstva 220–280
Vej, Šu i Vu
Dinastija Đin 265–420
Zapadni Đin
Istočni Đin	Šesnaest kraljevstava
Južne i Sjeverne dinastije 420–589
Dinastija Suej 581–618
Dinastija Tang 618–907
(Druga Džou dinastija 690–705)
Pet dinastija i deset kraljevstava 907–960	Dinastija Ljao 907–1125
Dinastija Sung 960–1279
Severni Sung		Zapadni Sja
Južni Sung	Đin
Dinastija Juan 1271–1368
Dinastija Ming 1368–1644
Dinastija Ćing 1644–1911
SAVREMENO DOBA
Republika Kina 1912–1949
Narodna Republika Kina 1949–sadašnjost	Republika Kina (Tajvan) 1949–sadašnjost
Srodni članci Kineska istoriografija Hronologija kineske istorije Dinastija u kineskoj istoriji Jezička istorija Istorija umetnosti Privredna istorija Istorija obrazovanja Istorija nauke i tehnologije Pravna istorija Medijska istorija Vojna istorija Pomorska istorija

Dinastija Đin (kineski jezik: 金朝, pinjin: Jīn Cháo; džurdženski: Anchun Gurun; mandžurski: Aisin Gurun; kitanski jezik: Nik, Niku;; mongolski jezik: Altan Ulus), takođe poznata kao Džurdženska ili Džurdžijska dinastija je bila dinastija džurdženskih vladara iz klana Vanjan (完顏 Wányán) koja je u 12. i 13. veku vladala područjem današnje Mandžurije, Ruskog dalekog istoka i severne Kine. Njeni potomci su u 17. veku osnovali mandžurijsku dinastiju Ćing.

Istorija

Pagoda Čengling u Šengdingu, pokrajina Hebej, je izgrađena od 1161—89. god.

Dinastiju je 1115. god. osnovao džurdženski poglavica Vanjan Aguda (完顏阿骨打). U njegovo vreme su glavni neprijatelj Džurdža bili Kitani čija je Dinastija Ljao vladala severnom Kinom. Kako bi ih porazili, Džurdži su sklopili tzv. „Savez na moru” (海上之盟) s dinastijom Song koja je vladala južnom Kinom. Zahvaljujući njemu država Ljao je 1123. god. uništena. Međutim, samo dve godine kasnije Džurdži su se, osetivši slabost cara Ćin-cunga okrenuli protiv svojih saveznika, napali ih i početkom 1127. god. osvojili kinesku prestonicu Kajfeng zarobivši Ćin-cunga i skoro sve članove njegove porodice. Ostaci dinastije Song su se povukli na jug gde su sledećih par decenija pružali otpor sve dok se sporazumom u Šaoxingu (紹興和議) 1141. god. nije uspostavila reka Huaj He kao granica između dve države. Južni Song je morao plaćati i danak od 250.000 taela i 250.000 paketa svile svake godine (do 1164). Ukratko, sporazum je sveo Južni Song na polu-vazalnu državu dinastije Đin. Iako su se Džurdži masovno doselili u novoosvojena područja na jugu, njihova elita se relativno brzo sinizirala, uprkos pokušaja pojedinih vladara dinastije koji su promovisali džurdženski jezik i kulturu. Razdoblje dugog mira i prosperiteta je okončano početkom 13. veka kada su Džurdži došli u sukob sa Mongolima i njihovim vođom Džingis Kanom. Na kraju su Mongoli pod kanom Ogedejem, uz pomoć Južnog Songa, 1232. god. napali dinastiju Đin i zauzeli Kajfeng. Sledeće godine je poslednji car Ai-cung izvršio samoubistvo, okončavši tako dinastiju Đin.

Poreklo

Provizorni rodonačelnici naroda Đurčen je možda bio narod Mohe koji je živeo na teritoriji današnje severoistočne Kine i bio je deo kraljevstva Bahaj (698–926). Mohe su bili prvenstveno sedentarni narod koji se bavio lovom, uzgojem svinja i useva kao što su soja, pšenica, proso i pirinač. Konji su bili retki u regionu sve do perioda Tang, a stočarstvo nije bilo široko rasprostranjeno sve do 10. veka pod dominacijom Kidana. Narod Mohe je izvozio proizvode od irvasa, a pretpostavlja se i da su ih i jahali. Oni su praktikovali masovno ropstvo i koristili robove za pomoć u lovu i poljoprivrednim radovima. Tang su opisali Mohe kao žestok i nekultivisan narod koji je koristio otrovne strele.

Dve najmoćnije grupe Moha bile su Hejšui Mohe na severu, nazvani po reci Hejlong, i Sumo Mohe na jugu, nazvani po reci Songhua. Od Hejšui Moha nastali su Đurčeni u šumovitim planinskim oblastima istočne Mandžurije i ruskog Primorskog kraja. Federacija Vuguo („Pet nacija“) koja je postojala severoistočno od modernog Đilina takođe se smatra precima Đurčena. Ćurčeni se prvi put pominju u istorijskim zapisima u 10. veku kao nosioci danka na Ljao, kasnije Tang i Song dvorovima. Bavili su se lovom, ribolovom i držali domaće volove, dok su im primarni izvoz bili konji. Sredinom 11. veka nisu imali pismo, kalendar ili urede. Đurčeni su bili mali politički akteri u međunarodnom sistemu u to vreme. Do 10. veka, Đurčeni su postali vazali dinastije Ljao, ali su takođe poslali brojne pritoke i trgovačke misije u songovu prestonicu Kajfeng, što su Ljao bezuspešno pokušali da spreče. Neki Đurčeni su odali počast Gorjeu i stali na njegovu stranu tokom Kidan-Goreoskog rata. Oni su obema dvorovima odavali priznanje iz političke nužde i radi materijalne koristi.

U 11. veku bilo je široko rasprostranjeno nezadovoljstvo protiv vladavine Kidana među Đurčenima, jer je Ljao nasilno iznuđivao godišnji danak od plemena Đurčen. Iskoristivši želju Đurčena za nezavisnošću od Kitana, poglavar Vugunaj (1021–1074) iz klana Vanjen se uspeo na istaknuto mesto, dominirajući celom istočnom Mandžurijom od planine Čangbaj do plemena Vuguo. Prema tradiciji, Vugunaj je bio Hanpuov potomak u šestoj generaciji dok je njegov otac imao vojnu titulu sa ljaoskog dvora, iako titula nije dodeljivala niti imala nikakvu stvarnu moć. Kao što je opisano, Vugunaj je bio veliki ratnik, gurman, pijanac i ljubitelj žena. Njegov unuk Aguda je na kraju osnovao dinastiju Đin.

Spisak vladara dinastije Đin (1115—1234)

Kineski: 金朝 (Jīncháo)

Na vlasti od 1115. do 1234. godine.

Posthumno ime1	Hramovno ime	Lično ime2	Vladarsko ime	Period vladavine
Konvencija za navođenje: hramovno ime.
Car Vu-juen 武元皇帝 (Wǔyuán huángdì)	Tai-cu 太祖 (Tàizǔ)	Van-jen A-gu-da 完颜阿骨打 (Wányán Āgǔdǎ)	Šou-guo (收国) Tijen-fu (天辅)	1115-1116 1117-1123.
Car Ven-lije 文烈皇帝 (Wénliè huángdì)	Tai-cung 太宗 (Tàizōng)	Van-jen Vu-ći-mai 完颜吴乞买 (Wányán Wúqǐmǎi)	Tijen-hui (天会)	1123-1134.
Car Sjao-čeng 孝成皇帝 (Xiàochéng huángdì)	Sji-cung 熙宗 (Xīzōng)	Van-jen H’-la 完颜合剌 (Wányán Hélá)	Tijen-hui (天会) Tijen-đijen (天眷) Huang-tung (皇统)	1135-1138 1138-1141 1141-1149.
Kralj Hai-ling 海陵王 (Hǎilíngwáng)	nema	Van-jen Di-gu-nai 完颜迪古乃 (Wányán Dígǔnǎi)	Tijen-d’ (天德) Džen-juen (贞元) Dženg-lung (正隆)	1149-1153 1153-1156 1156-1161.
Car Žen-sjao 仁孝皇帝 (Rénxiào huángdì)	Š’-cung 世宗 (Shìzōng)	Van-jen Vu-lu 完颜乌禄 (Wányán Wūlù)	Da-ding (大定)	1161-1189.
Car Jing-sjao 英孝皇帝 (Yīngxiào huángdì)	Džang-cung 章宗 (Zhāngzōng)	Van-jen Ma-da-g’ 完颜麻达葛 (Wányán Mádágé)	Ming-čang (明昌) Čeng-an (承安) Tai-h’ (泰和)	1190-1196 1196-1200 1200-1208.
Kralj Vei-šao 卫绍王 (Wèishàowáng)	nema	Van-jen Sjing-šeng 完颜兴胜 (Wányán Xìngshèng)	Da-an (大安) Čung-ćing (崇庆) Dž’-ning (至宁)	1209-1212 1212-1213 1213.
Car Šeng-sjao 圣孝皇帝 (Shèngxiào huángdì)	Sjuen-cung 宣宗 (Xuānzōng)	Van-jen Vu-du-bu 完颜吾睹补 (Wányán Wúdǔbǔ)	Džen-jou (贞祐) Sjing-ding (兴定) Juen-guang (元光)	1213-1217 1217-1222 1222-1223.
Car Šun-đing 顺靖皇帝 (Shùnjìng huángdì)	Ai-cung 哀宗 (Āizōng)	Van-jen Ning-đija-su 完颜宁甲速 (Wányán Nìngjiǎsù)	Dženg-da (正大) Kai-sjing (开兴) Tijen-sjing (天兴)	1224-1232 1232 1232-1234.
Car Mo 末帝 (Mòdì)	nema	Van-jen Čeng-lin 完颜承麟 (Wányán Chénglín)	Šeng-čang (盛昌)	1234.
1. Vladari dinastije Đin imali su kompleksna posthumna imena. Radi preglednosti, u tabelama su data skraćena posthumna imena. Celovita posthumna imena nalaze se u spisku vladara na članku o ovoj dinastiji.
2. Vladarska kuća dinastije Đin nije pripadala nacionalnosti Han, nego džurčenskoj (kin. 女真, Nǚzhēn) odnosno mandžurskoj narodnosti. U tabeli su data njihova džurčenska lična imena. Kineska imena koja su koristili data su u članku o ovoj dinastiji.

Literatura

• Serdarević, Seid, ur. (2002). The Times Povijest svijeta. Zagreb: Hena.com. ISBN 978-953-6510-62-7. 
• Boltz, Judith (2008), „Da Jin Xuandu baozang 大金玄嘟寶藏”, Ur.: Pregadio, Fabrizio, The Encyclopedia of Taoism, London and New York: Routledge, str. 291—92, ISBN 978-0-7007-1200-7 .
• Chen, Yuan (2014). „Legitimation Discourse and the Theory of the Five Elements in Imperial China”. Journal of Song-Yuan Studies. 44: 325—364. S2CID 147099574. doi:10.1353/sys.2014.0000. 
• Franke, Herbert (1971), „Chin Dynastic History Project”, Sung Studies Newsletter, 3 (3): 36—37, JSTOR 23497078, [Pretplata neophodna (pomoć)] .
• Franke, Herbert (1994), „The Chin dynasty”, Ur.: Twitchett, Denis; John King Fairbank, The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368, Cambridge University Press, str. 215—320, ISBN 978-0-521-24331-5  (hardcover)
• Goossaert, Vincent (2008), „Song Defang 宋德方”, Ur.: Pregadio, Fabrizio, The Encyclopedia of Taoism, London and New York: Routledge, str. 915—16, ISBN 978-0-7007-1200-7 .
• Schneider, Julia (2011), „The Jin Revisited: New Assessment of Jurchen Emperors”, Journal of Song-Yuan Studies, 41 (41): 343—404, JSTOR 23496214, S2CID 162237648, doi:10.1353/sys.2011.0030, [Pretplata neophodna (pomoć)] 
• Tao, Jing-shen (1976), The Jurchen in Twelfth-Century China, University of Washington Press, ISBN 978-0-295-95514-8 
• Tillman, Hoyt Cleveland (1995), „Confucianism under the Chin and the Impact of Sung Confucian Tao-hsüeh”, Ur.: Hoyt Cleveland Tillman; Stephen H. West, China under Jurchen Rule: Essays on Chin Intellectual and Cultural History, Albany, NY: SUNY Press, str. 71—114, ISBN 978-0-7914-2274-8 
• Twitchett, Denis C.; Franke, Herbert; Fairbank, John King, ur. (1994), The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 710–1368, Volume 6 of The Cambridge History of China: 907–1368. Alien Regimes and Border States, Contributors Denis C. Twitchett, John King Fairbank (illustrated, reprint izd.), Cambridge University Press, ISBN 978-0521243315, Pristupljeno 10. 3. 2014 
• Yao, Tao-chung (1995), „Buddhism and Taoism under the Chin”, Ur.: Hoyt Cleveland Tillman; Stephen H. West, China under Jurchen Rule: Essays on Chin Intellectual and Cultural History, Albany, NY: SUNY Press, str. 145—80, ISBN 978-0-7914-2274-8 
• Zhao, Gang (2006), „Reinventing China: Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century” (PDF), Modern China, 32 (1): 3—30, JSTOR 20062627, S2CID 144587815, doi:10.1177/0097700405282349, Arhivirano iz originala 25. 3. 2014. g. 
• Cassel, Par Kristoffer (2011). Grounds of Judgment: Extraterritoriality and Imperial Power in Nineteenth-Century China and Japan. Oxford University Press. ISBN 978-0199792122. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dvořák, Rudolf (1895). Chinas religionen ... (na jeziku: nemački). 12; Volume 15 of Darstellungen aus dem Gebiete der nichtchristlichen Religionsgeschichte (illustrated izd.). Aschendorff (Druck und Verlag der Aschendorffschen Buchhandlung). ISBN 0199792054. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dunnell, Ruth W.; Elliott, Mark C.; Foret, Philippe; Millward, James A (2004). New Qing Imperial History: The Making of Inner Asian Empire at Qing Chengde. Routledge. ISBN 1134362226. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Elliott, Mark C. (2001). The Manchu Way: The Eight Banners and Ethnic Identity in Late Imperial China (illustrated, reprint izd.). Stanford University Press. ISBN 0804746842. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hauer, Erich (2007). Corff, Oliver, ur. Handwörterbuch der Mandschusprache (na jeziku: nemački). 12; Volume 15 of Darstellungen aus dem Gebiete der nichtchristlichen Religionsgeschichte (illustrated izd.). Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3447055284. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Esherick, Joseph (2006). „How the Qing Became China”. Empire to Nation: Historical Perspectives on the Making of the Modern World. Rowman & Littlefield. 
• Perdue, Peter C. (2009). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia (reprint izd.). Harvard University Press. ISBN 978-0674042025. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Wade, Geoff (maj 2009). „The Polity of Yelang and the Origin of the Name 'China'” (PDF). Sino-Platonic Papers. 188. Arhivirano (PDF) iz originala 17. 11. 2017. g. Pristupljeno 4. 10. 2011. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Wilkinson, Endymion (2012), Chinese History: A New Manual, Harvard University Asia Center for the Harvard-Yenching Institute 
• Wilkinson, Endymion (2015). Chinese History: A New Manual, 4th edition. Cambridge, MA: Harvard University Asia Center distributed by Harvard University Press. ISBN 9780674088467. 
• Wu, Shuhui (1995). Die Eroberung von Qinghai unter Berücksichtigung von Tibet und Khams 1717 - 1727: anhand der Throneingaben des Grossfeldherrn Nian Gengyao (na jeziku: nemački). 2 of Tunguso Sibirica (reprint izd.). Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 3447037563. Arhivirano iz originala 11. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Yule, Henry (2005) [1915]. Cordier, Henri, ur. Cathay and the Way Thither. ISBN 8120619668. 
• Zhao, Gang (2006). „Reinventing China Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century”. Modern China. Sage Publications. 32 (1): 3—30. JSTOR 20062627. S2CID 144587815. doi:10.1177/0097700405282349. 

Spoljašnje veze

• Jin-Song relations