Pređi na sadržaj

Druga pandemija kuge

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lekar kuge u tupičnom kostimu (17. stoleće)

Druga pandemija kuge bila je velika serija epidemija kuge koja je započela Crnom smrću, koja je stigla u srednjovekovnu Evropu 1346. i ubila je do polovine stanovništva Evroazije u naredne četiri godine. Usledila je prvu pandemiju kuge koja je počela u 6. veku Justinijanovom kugom i završila se u 8. veku. Iako je kuga izumrla na većini mesta, postala je endemska i redovno se ponavljala. Krajem 17. veka desio se niz velikih epidemija, a bolest se ponegde ponavljala sve do kasnog 18. ili početkom 19. veka.[1][2] Nakon toga, novi soj bakterije doveo je do treće pandemije kuge, koja je počela u Aziji sredinom 19. veka.[3][4]

Kugu izaziva bakterija Jersinija pestis, koja postoji u parazitskim buvama nekoliko vrsta u divljini kao i u pacovima koji obitavaju u naseljima. U izbijanju može da ubije sve svoje neposredne domaćine i tako izumre, ali može ostati aktivan u drugim domaćinima koje ne ubije, izazivajući tako novu epidemiju godinama ili decenijama kasnije.

Pregled

[uredi | uredi izvor]
Velika londonska kuga 1665.

Zabeležena su tri velika izbijanja kuge. Justinijanova kuga u 6. i 7. veku je prvi poznati napad koji je zabeležen i označava prvi čvrsto zabeležen obrazac kuge. Prema istorijskim opisima, čak 40% stanovništva Carigrada je umrlo od kuge. Moderne procene sugerišu da je polovina evropskog stanovništva umrla od ove prve pandemije kuge, pre nego što je nestala 700-ih godina.[5] Posle 750. godine kuga se ponovo pojavila u Evropi, sve do Crne smrti u 14. veku.[6]

Poreklo druge pandemije je sporno; nastala je ili u centralnoj Aziji ili na Krimu,[7][8] [9] [10][11][12] i pojavila se na Krimu do 1347. godine. Smatra se da je možda smanjila broj svetske populacije sa procenjenih 450 miliona na 350–375 miliona do 1400. godine.[13] Dokazi za Yersinia pestis pronađeni su u zubima ranih žrtava kuge u planinama Tjen Šan, sada severni Kirgistan, što ukazuje na verovatno poreklo te iteracije kuge.[14]

Kuga je ponovila izbijala u intervalima sa različitom virulencijom i mortalitetom sve do ranog 19. veka. U Engleskoj, na primer, kuga se vratila između 1360. i 1363. godine, ubivši 20% stanovnika Londona, a zatim ponovo 1369. godine, kada je umrlo 10-15% populacije.[15]

U 16. veku kuga je pogodila San Kristobal de La Laguna na Kanarskim ostrvima između 1582. i 1583.[16]

U 17. veku došlo je do niza evropskih epidemija „velike kuge“: Velike kuge u Sevilji između 1647. i 1652. godine, Velike kuge u Londonu između 1665. i 1666.[17] i Velike kuge u Beču 1679. godine. Velika kuga severne Kine nastala je u Šansiju 1633. godine i stigla u Peking 1641. godine, doprinoseći propasti dinastije Ming 1644. godine.[traži se izvor]

U 18. veku bila je velika kuga u Marseju, koja se dogodila između 1720. i 1722. godine;[18] Velika kuga iz 1738, koja se dogodila u istočnoj Evropi između 1738. i 1740. godine; i Kuga u Rusiji 1770–1772, koja se dogodila u centralnoj Rusiji i posebno pogodila Moskvu. Međutim, činilo se da je kuga u svom virulentnom obliku postepeno nestala iz Evrope, iako se zadržala u Egiptu i na Bliskom istoku.[traži se izvor]

Do ranog 19. veka, opasnost od kuge se smanjila ali je brzo počelo širenjem druge smrtonosne zarazne bolesti, u eri prve pandemije kolere, koja je počela 1817. godine, što je bila prva od nekoliko pandemija kolere koje su zahvatile Aziju i Evropu tokom 19. i 20. veka.[19]

Treća pandemija kuge pogodila je Kinu 1890-ih i opustošila je Indiju. Iako je uglavnom sadržana na Istoku, postala je endemska i u zapadnim Sjedinjenim Državama, gde se i dalje javljaju sporadične epidemije kuge.[20]

Crna smrt

[uredi | uredi izvor]
Širenje crne smrti u Evropi 1346-1353

Arapski istoričari Ibn Al-Vardi i Almakrizi veruju da je crna smrt nastala u Mongoliji, a kineski zapisi pokazuju ogromnu epidemiju u Mongoliji početkom 1330-ih.[21]

Poslednjih godina pojavilo se više istraživanja koja pokazuju da je Crna smrt najverovatnije nastala na severozapadnim obalama Kaspijskog mora,[22] a možda čak nije ni dospela do Indije i Kine, jer istraživanja o Delhijskom sultanatu i dinastiji Juan nisu pokazala da dokazi o bilo kakvoj ozbiljnoj epidemiji u Indiji iz 14. veka i bez konkretnih dokaza o kugi u Kini iz 14. veka.[23]

Postojale su velike epidemije u Kini 1331. i između 1351. i 1354. u provincijama Hebei, Šansi i drugim, za koje se smatra da su ubile između 50% i 90% lokalnog stanovništva, sa brojevima koji se kreću u desetine miliona. Međutim, trenutno nema dokaza da ih je izazvala kuga, iako postoje indikacije za drugi niz epidemija.[24] Evropa je u početku bila zaštićena prekidom u Putu svile .[traži se izvor]

Navodno se kuga prvi put pojavila u Evropu preko đenovskih trgovaca iz njihovog lučkog grada Kafe na Krimu 1347. godine. Tokom dugotrajne opsade grada, između 1345. i 1346. godine, vojska mongolske Zlatne Horde Jani Bega, čije su uglavnom tatarske trupe patile od bolesti, katapultirale su zaražene leševe preko gradskih zidina Kafe da bi zarazila stanovnike,[25] iako je verovatnije da su zaraženi pacovi širili epidemiju na stanovnike.[26][27] Kako je bolest uzela maha, đenovljanski trgovci su pobegli preko Crnog mora u Carigrad, gde je bolest prvi put stigla u Evropu u leto 1347.[28] Tamošnja epidemija ubila je 13-godišnjeg sina vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzena, koji je napisao opis bolesti po uzoru na Tukididov izveštaj o atinskoj kugi iz 5. veka pre nove ere, ali je primetio širenje crne smrti. brodovima, između pomorskih gradova.[28] Nićifor Grigora je takođe u pisanoj formi opisao Demetriju Kidonu sve veći broj mrtvih, beskorisnost lekova protiv toga i paniku građana.[28]

Erupcija Crne smrti u 14. veku imala je drastičan efekat na stanovništvo Evrope, nepovratno promenivši njene društvene strukture, i rezultirala je raširenim progonom manjina kao što su Jevreji, stranci, prosjaci i gubavci. Neizvesnost svakodnevnog preživljavanja je viđena kao stvaranje opšteg raspoloženja morbiditeta, koji utiče na ljude da „žive za trenutak“, kao što je ilustrovao Đovani Bokačo u Dekameronu (1353).[29] Pesnik Frančesko Petrarka je primetio neuporedivu i neverovatnu ekstremnost efekata bolesti, napisao je da će „srećno potomstvo, koje neće doživeti tako strašnu nevolju... gledati na naše svedočenje kao na bajku“.[30][31]

Ponavljanja pandemije

[uredi | uredi izvor]

Druga pandemija proširila se širom Evroazije i Sredozemnog basena. Kuga je više puta ponovo izbajala u Evropu i Sredozemni basen tokom 16. do 17. veka.[32] Kuga je poharala veliki deo islamskog sveta.[33] Kuga je bila prisutna na najmanje jednoj lokaciji u islamskom svetu praktično svake godine između 1500. i 1850.[34] Prema Žan-Noelu Birabenu, kuga je bila prisutna negde u Evropi svake godine između 1346. i 1671.[35] Prema Elen Šiferl, između 1400. i 1600. godine zabeležena je epidemija kuge u najmanje jednom delu Evrope svake godine osim 1445.[36][37]

Vizantijsko carstvo i Osmansko carstvo

[uredi | uredi izvor]

U Vizantijskom carstvu 1347. godine izbijanje Crne smrti u Carigradu trajalo je godinu dana, ali se kuga ponovila deset puta pre 1400.[38] Kuga je više puta ponovo uneta u grad zbog njegovog strateškog položaja između Sredozemnog i Crnog mora, i između Evrope i Azije, kao i zbog njegovog položaja kao prestonice carstva.[38]

Carigrad je zadržao svoj imperijalni status u centru Otomanskog carstva nakon pada Konstantinopolja od Mehmeda Osvajača 1453.[39] Približno 1–2% gradskog stanovništva umiralo je godišnje od kuge.[39] Osmanski istoričari Mustafa Ali i Hora Sadetin zabeležili su posebno teške epizode između 1491. i 1503. godine, pri čemu su od 1491. do 1493. godine bile najteže.[39] Kuga se vratila 1511. do 1514. i posle 1520. bila je endemska u gradu do 1529.[39] Kuga je ponovo bila endemska u Carigradu između 1533. i 1549., 1552. i 1567. i tokom većeg dela preostalog 16. veka.[39]

U 17. veku epidemije kuge u Carigradu zabeležene su u sledećim godinama: 1603, 1611 do 1613, 1647 do 1649, 1653 do 1656, 1659 do 1688, 1671 do 1680, od 169 do 169.[traži se izvor]

U 18. veku su bile zabeležene 64 godine u kojima je kuga izbila u prestonici i još 30 godina kuge koje su nastupile u prvoj polovini 19. veka.[40] Od ovih kasnijih 94 epidemije kuge u Konstantinopolju između 1700. i 1850. godine, šest od njih — koje su se dogodile 1705, 1726, 1751, 1778, 1812. i 1836. godine — procenjuje se da su ubile više od 5% stanovništva, dok su epidemije 83 ubio 1% ili manje.[40]

Kuga je više puta pogodila gradove severne Afrike. Između 1620. i 1621. Alžir je izgubio 30.000–50.000 ljudi od posledica kuge, a epidemije su se vraćale 1654. na 1657., 1665., 1691. i 1740. do 1742.[41]

Kuga je ostala značajan faktor u osmanskom društvu sve do druge četvrtine 19. veka. Između 1701. i 1750. godine, u Carigradu je zabeleženo 37 velikih i manjih epidemija, dok se još 31 dogodila između 1751. i 1800.[42] Velika kuga 1738. pogodila je osmansku teritoriju na Balkanu, koja je trajala do 1740. godine.[traži se izvor]

Bagdad je ozbiljno stradao od posledica kuge. Pandemija je desetkovala populacija na jednu trećinu ranijeg broja populacije spram broja iz 1781.[43]

Jedna od poslednjih epidemija koja je pogodila Balkan tokom druge pandemije kuge bila je Karageina kuga, između 1813. i 1814.[44]

Švajcarski istraživač Johan Ludvig Burkhard bio je svedok epidemije kuge koja je poharala Hidžaz i Egipat između 1812. i 1816. godine. On je napisao: „Za pet ili šest dana nakon mog dolaska [u Janbu ] smrtnost se povećala; četrdeset ili pedeset osoba je umrlo u jednom danu, što je, u populaciji od pet ili šest hiljada, bila užasna smrtnost.[45]

Sveto rimsko carstvo

[uredi | uredi izvor]
Spomenik žrtvama kuge u Beču podignut je posle velike epidemije kuge 1679.

Iako su redovna izbijanja bolesti bila uobičajena decenijama pre 1618, Tridesetogodišnji rat (1618–1648) je uveliko ubrzao širenje bolesti. Na osnovu lokalnih evidencija, vojne akcije su činile manje od 3% smrtnih slučajeva civila; glavni uzroci su bili glad (12%) i bubonska kuga (64%).[46] Savremeni konsenzus je da je stanovništvo Svetog rimskog carstva opalo sa 18–20 miliona u 1600. na 11–13 miliona u 1650. godini, kao i da nije povratilo predratni nivo sve do 1750.[47]

Velika bečka kuga pogodila je Beč, dinastičko sedište Svetog rimskog carstva, 1679. godine[48] i ubila oko 76.000 ljudi. Leopold I, car Svetog rimskog carstva pobegao je iz grada nakon izbijanja kuga, ali je obećao da će podići marijanski stub u znak zahvalnosti ako se kuga završi.

Italijansko poluostrvo

[uredi | uredi izvor]

Do 1357. kuga se ponovo pojavila u Veneciji, a od 1361. do 1363. ostatak Italije je doživeo prvi povratak pandemije.[49] Piza, Pistoja i Firenca u Toskani bile su posebno pogođene; druga pošast (lat. pesta secunda) ubila je petinu stanovništva.[49] U trećoj pošasti (lat. pesta tertia) od 1369. do 1371. umrlo je 10–15%.[49]

Preživeli su bili svesni da crna smrt 1347–1351 nije bila jedinstven događaj i da je život sada „daleko strašniji i nesigurniji nego ranije“.[50] Italijansko poluostrvo je bilo pogođeno izbijanjem kuge u 68% godina između 1348. i 1600.[50] Bilo je 22 izbijanja kuge u Veneciji između 1361. i 1528.[51] Petrarka se u pismu Đovaniju Bokaču septembra 1363. žalio da je dolazak Crne smrti u Italiju 1348. oplakivan kao katastrofa bez presedana.[52][50]

U jubilarnoj 1400. godini, koju je najavio papa Bonifacije IX, jednu od najtežih pojava kuge pogoršali su brojni hodočasnici koji su krenuli u i iz Rima; u samom gradu dnevno je umrlo 600–800.[53] Prema evidenciji grobara u Firenci, umrlo je najmanje 10.406 ljudi; ukupan broj umrlih je procenjen na duplo veći broj od strane hroničara Đovanija Morelija iz 15. veka.[53] Te godine je ubijena polovina stanovništva Pistoje i njenog zaleđa.[53]

Još jedna epidemija dogodila se u Padovi 1405. godine i odnela 18.000 života.[54] U epidemiji kuge 1449-52, samo 1451. umrlo je 30.000 građana Milana.[54]

Posebno smrtonosna kuga pogodila je Italiju između 1478. i 1482.[55] Na teritoriji Republike Venecije u osmogodišnjem trajanju epidemije umrlo je 300.000 ljudi.[55] Luka Landuči je 1478. napisao da su građani Firence „bili u teškoj situaciji. Živeli su u strahu i niko nije imao srca da radi. Jadna stvorenja nisu mogla da nabave svilu ili vunu... tako da su svi staleži patili“.[55] Pored kuge, Firenca je patila i od ekskomunikacije koja je dovela do rata sa Papskom državom a pandemija je dovela i do političkih sukoba nakon Pacijeve zavere.[55]

Godine 1479. u Rimu je izbila kuga; Ubijen je Bartolomeo Platina, šef Vatikanske biblioteke, a papa Sikst IV je pobegao iz grada i bio je odsutan više od godinu dana.[56] Umro je i Federiko da Montefeltro, vojvoda od Urbina.[56]

Nakon pljačke Rima 1527. od strane Karla V, cara Svetog rimskog carstva, kuga je izbila i u Rimu i u Firenci. Kuga se pojavila u Rimu i ubila 30.000 Firentinaca — četvrtinu stanovnika grada.[57] Opis kuge u Firenci 1527. godine, Lorenca di Filipa Strocija, detaljno beleži ovu kugu; prepisao ga je Nikolo Makijaveli sa napomenama Strocija.[57]

Dalje epidemije kuge pratile su opsadu Firence 1529. godine; tamo su verski objekti postali bolnice i izgrađeno je 600 privremenih objekata za smeštaj zaraženih van gradskih zidina.[58]

Nakon 1530. godine politički sukobi su se smirili, a ratovi u Italiji su postali ređi. Kasnije su izbijanja kuge postajala sve ređa, pogađajući samo pojedine gradove ili regione,[59] ali su pandemije i posledice bile posebno teška.[59] U 43 godine između 1533. i 1575. bilo je 18 epidemija kuge.[59] Posebno štetna italijanska kuga 1575–1578. kretala se i na sever i na jug poluostrva; broj poginulih je bio posebno visok.[59] Po zvaničnom računanju, Milan je 1576. izgubio 17.329 od kuge, dok je Breša zabeležila 17.396 ubijenih u gradu koji nije prelazio 46.000 ukupnih stanovnika.[59] U međuvremenu, Venecija je videla između četvrtine i trećine svog stanovništva umrlo od kuge u epidemiji 1576-77 sa 50.000 smrtnih slučajeva.[60][59]

U prvoj polovini 17. veka kuga je odnela oko 1,7 miliona žrtava u Italiji, ili oko 14% stanovništva.[61]

Velika Milanska kuga (1629–1631) bila je verovatno najpogubnija u stoleću: grad Milano je izgubio polovinu svog stanovništva od oko 100.000, dok je Venecija bila jednako pogođena kao u njenoj teškoj epidemiji 1553–56.[62]

Kuga 1656–1657 bila je poslednja velika katastrofalna kuga u Italiji, a napuljska kuga je bila najteža.[63] Godine 1656. kuga je ubila oko polovine od 300.000 stanovnika Napulja.[64]

Mesina je doživela poslednju epidemiju u Italiji, 1742–1744. [65] Poslednja zabeležena incidencija kuge u Italiji bila je 1815-16, kada je izbila kuga u Noji, gradu blizu Barija.[65]

Severna Evropa

[uredi | uredi izvor]

Preko 60% stanovništva Norveške je umrlo od 1348. do 1350.[66] Poslednja epidemija kuge poharala je Oslo 1654.[67]

U Rusiji se bolest pojavljivala negde svakih pet ili šest godina od 1350. do 1490.[68] Godine 1654. ruska kuga je ubila oko 700.000 stanovnika.[69][70]

U periodu 1709–13., usledila je epidemija kuge posle Velikog severnog rata (1700–1721), rata između Švedske i Ruskog carstva i njenih saveznika.[71] Kuga je ubila oko 100.000 u Švedskoj [72] i 300.000 u Pruskoj.[73] Kuga je ubila dve trećine stanovnika Helsinkija[74] i odnela trećinu stanovništva Stokholma.[75] Ovo je bila poslednja kuga u Skandinaviji, ali je ruska kuga 1770–1772 ubila do 100.000 ljudi u Moskvi.[76]

Istočna Evropa

[uredi | uredi izvor]

Evropski talas kuge iz 1560-ih prvi put je pogodio Litvaniju i ruski Pskov 1564-1565, ali nije napredovao dalje na istok sve do 1566, kada je opustošio moskovske zemlje koje su već patile od Livonskog rata i Opričnine. Nakon nekoliko godina bez pandemije u sledili su još dva jača talsa u periodu 1569-1570 i 1571-1572, koji je, u kombinaciji sa istovremenim glađu, možda ubio između trećine i četvrtine ruskog stanovništva.[77]

Velika kuga iz 1738. je bila pandemija kuge koja je trajala 1738–40. i zahvatila područja u modernim nacijama Rumunije, Mađarske, Ukrajine, Srbije, Hrvatske i Austrije.[78] Ruska epidemija kuge 1770-1772 ubila je čak 100.000 ljudi samo u Moskvi, a hiljade je umrlo u okolnim selima.[79]

Francuska

[uredi | uredi izvor]
Velika kuga u Marseju 1720. godine ubila je 100.000 ljudi u gradu i okolnoj provinciji.

Godine 1466. u Parizu je od kuge umrlo možda 40.000 ljudi.[80] Tokom 16. i 17. veka, kuga je u proseku bila aktivna u Parizu skoro jednom u tri godine.[81] Prema istoričaru Džefriju Parkeru, „samo Francuska je izgubila skoro milion ljudi zbog kuge u epidemiji 1628–1631.[82] Poslednja velika epidemija u zapadnoj Evropi dogodila se 1720. godine u Marseju.[83]

Britanija

[uredi | uredi izvor]

Epidemije kuge poharale su London tokom londonske kuge 1563. godine, 1593, 1603, 1625, 1636. i 1665. godine,[84] smanjujući njegovu populaciju za 10 do 30% tokom tih godina.[85] Velika londonska kuga 1665–66 bila je poslednja velika epidemija pandemije, sa poslednjim smrtnim ishodom od kuge u londonskom Sitiju ograđenom zidinama zabeleženim četrnaest godina kasnije, 1679.[traži se izvor]

Nizozemska

[uredi | uredi izvor]

Preko 10% stanovništva Amsterdama umrlo je 1623–25. i Amstedram je ponovo bio pogođen pandemijom 1635–36, 1655. i 1664.[86]

Iberija

[uredi | uredi izvor]

Više od 1,25 miliona smrtnih slučajeva bilo je posledica kuge u Španiji u 17. veku.[87] Kuga iz 1649. verovatno je prepolovila stanovništvo Sevilje.[73]

Malta

[uredi | uredi izvor]

Maltu su pogađale brojne epidemija kuge između sredine 14. i početka 19. veka. Najteža epidemija bila je epidemija 1675–1676, koja je ubila oko 11.300 ljudi,[88] a zatim je usledila epidemija 1813–1814 i 1592–1593, u kojoj je umrlo oko 4.500, odnosno 3.000 ljudi.[89][90]

Tenerife

[uredi | uredi izvor]

Epidemija kuge na Tenerifu 1582. (takođe epidemija kuge u San Kristobal de La Laguni 1582.) bila je izbijanje bubonske kuge koja se dogodila između 1582. i 1583. na ostrvu Tenerife u Španiji. Trenutno se veruje da je tokom epidemije bilo između 5.000 i 9.000 smrtnih slučajeva na ostrvu sa manje od 20.000 stanovnika u to vreme (otprilike 25-45% stanovništva ostrva).[91]

Velike epidemije

[uredi | uredi izvor]
Savremena gravura Marseja tokom velike kuge 1720.
Savremena gravura Napulja tokom napuljske kuge 1656.
Godina Mesto Broj umrlih Article/citation
1347–51 Evropa, Azija, Bliski Istok 75,000,000–200,000,000 [92]
1360–63 Engleska 700–800,000
1464–66 Pariz 40,000
1471 Engleska 300–400,000 [93]
1479–80 Engleska 400–500,000 [93]
1563–64 Engleska 20,136+
1576–77 Venecija 50,000 [94]
1582–83 Tenerife 5,000–9,000 [95]
1592–93 Engleska 19,900+
1596–99 Kastilja 500,000 [73]
1603–11 London 43,000 [96]
1620–21 Alžir 30–50,000 [41]
1628–31 Francuska 1,000,000 [82]
1629–31 Italija 1,000,000 [97]
1633–44 Kinga (dinastija Ming) 200,000+ [98][99]
1647–52 Južna Španija 500,000
1654–55 Rusija 700,000 [100][101]
1656–58 Kraljevina Napulj 1,250,000 [102]
1665–66 London 70–100,000
1675–76 Malta 11,300
1679–80 Austrija 76,000
1681 Prag 83,000
1689–90 Bagdad 150,000 [43]
1704–10 Poljska 75,000
1709–13 Baltik 300–400,000
1720s Marselj 100,000
1738–40 Mađarska i Hrvatska 50,000
1770s Moskva 75,000
1772–1773 Persijsko carstvo 2,000,000 [103]
1791 Egipat 300,000 [104]
1812–19 Osmansko carstvo 300,000[105]
1813–14 Malta 4,500
1813–14 Rumunija 60,000[106]
1829–35 Bagdad 12,000 [107]

Nestanak

[uredi | uredi izvor]

Epidemije iz 18. i 19. veka, iako teške, označile su povlačenje pandemije iz većeg dela Evrope (18. vek), severne Afrike i Bliskog istoka (19. vek).[108] Pandemija je progresivno nestajala širom Evrope. Jedan dokumentovani slučaj bio je u Londonu iz 17. veka, gde prvi pravi demograf, Džon Graunt, nije uspeo za samo pet godina da vidi poslednju zabeleženu smrt od kuge, koja se dogodila 1679, 14 godina nakon Velike kuge u Londonu. Razlozi zbog kojih je kuga potpuno nestala nisu dobro shvaćeni.[109]

Eplbi[110] razmatra šest mogućih objašnjenja za prestanak pandemija kuge:

  1. Ljudi su razvili imunitet.
  2. Poboljšanja u ishrani učinila su ljude otpornijim.
  3. Poboljšanja uslova stanovanja, urbanih sanitarnih uslova i lične čistoće smanjila su broj pacova i pacovskih buva.
  4. Dominantne vrste pacova su se promenile. (Smeđi pacov je stigao u London tek 1727.)
  5. Metode karantina su poboljšane u 17. veku.
  6. Neki pacovi su razvili imunitet, pa ih buve nikada nisu prepuštale ljudima; nerezistentni pacovi su eliminisani i to je prekinulo ciklus.

Sinder sugeriše[111] da je zamena crnog pacova (Rattus rattus), koji je uspevao među ljudima i često držan kao kućni ljubimac, agresivnijim i plodnijim norveškim ili smeđim pacovima (Rattus norvegicus) bila glavni faktor. Smeđi pacov, koji je stigao kao invazivna vrsta sa istoka, izbegava kontakt sa ljudima. Kako je smeđi pacov nasilno isterivao crnog pacova u više zemalja, postajao je dominantna vrsta u toj ekološkoj niši, kontakt između pacova i čoveka je opadao, kao i mogućnosti da kuga pređe sa pacovskih buva na ljude. Jedno od glavnih razgraničenja za žarišta u trećoj pandemiji kuge bila su mesta gde crni pacov tek treba da bude zamenjen, kao što je Bombaj (sada Mumbaj) u Indiji.[traži se izvor] Pretpostavlja se da su evolutivni procesi možda favorizovali manje virulentne sojeve patogena Yersinia pestis.[112]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Spyrou, Maria A.; Keller, Marcel; Tukhbatova, Rezeda I.; Scheib, Christiana L.; Nelson, Elizabeth A.; Andrades Valtueña, Aida; Neumann, Gunnar U.; Walker, Don; Alterauge, Amelie (2019-10-02). „Phylogeography of the second plague pandemic revealed through analysis of historical Yersinia pestis genomes”. Nature Communications (na jeziku: engleski). 10 (1): 4470. Bibcode:2019NatCo..10.4470S. ISSN 2041-1723. PMC 6775055 Slobodan pristup. PMID 31578321. doi:10.1038/s41467-019-12154-0 Slobodan pristup. 
  2. ^ Guellil, Meriam; Kersten, Oliver; Namouchi, Amine; Luciani, Stefania; Marota, Isolina; Arcini, Caroline A.; Iregren, Elisabeth; Lindemann, Robert A.; Warfvinge, Gunnar (2020-11-10). „A genomic and historical synthesis of plague in 18th century Eurasia”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 117 (45): 28328—28335. Bibcode:2020PNAS..11728328G. ISSN 0027-8424. PMC 7668095 Slobodan pristup. PMID 33106412. doi:10.1073/pnas.2009677117 Slobodan pristup. 
  3. ^ „The History of Plague – Part 1. The Three Great Pandemics”. jmvh.org. Pristupljeno 2021-01-15. 
  4. ^ Bramanti, Barbara; Dean, Katharine R.; Walløe, Lars; Chr. Stenseth, Nils (2019-04-24). „The Third Plague Pandemic in Europe”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 286 (1901). ISSN 0962-8452. PMC 6501942 Slobodan pristup. PMID 30991930. doi:10.1098/rspb.2018.2429. 
  5. ^ „Plague, Plague Information, Black Death Facts, News, Photos”, National Geographic, Arhivirano iz originala 28. 11. 2007. g., Pristupljeno 3. 11. 2008 
  6. ^ Hays 2005, str. 23.
  7. ^ Hollingsworth, Julia (24. 11. 2019). „Black Death in China: A history of plagues, from ancient times to now”. CNN. Arhivirano iz originala 6. 3. 2020. g. Pristupljeno 24. 3. 2020. 
  8. ^ Benedictow 2004, str. 50-51.
  9. ^ Sussman, George D. (2011). „Was the Black Death in India and China?”. Bulletin of the History of Medicine. 85 (3): 319—355. JSTOR 44452010. PMID 22080795. doi:10.1353/bhm.2011.0054. 
  10. ^ Bramanti et al. 2016, str. 1–26.
  11. ^ „Black Death | Causes, Facts, and Consequences”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 9. 7. 2019. g. Pristupljeno 2020-03-01. 
  12. ^ Wade, Nicholas. „Black Death's Origins Traced to China”. query.nytimes.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-03-01. 
  13. ^ Historical Estimates of World Population, Census.gov, Pristupljeno 27. 12. 2012 
  14. ^ Spyrou, Maria A.; Musralina, Lyazzat; Gnecchi Ruscone, Guido A.; Kocher, Arthur; Borbone, Pier-Giorgio; Khartanovich, Valeri I.; Buzhilova, Alexandra; Djansugurova, Leyla; Bos, Kirsten I. (2022-06-15). „The source of the Black Death in fourteenth-century central Eurasia”. Nature (na jeziku: engleski). 606 (7915): 718—724. Bibcode:2022Natur.606..718S. ISSN 1476-4687. PMC 9217749 Slobodan pristup. PMID 35705810. doi:10.1038/s41586-022-04800-3. 
  15. ^  Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ Las epidemias de la Historia: la peste en La Laguna (1582–1583)
  17. ^ A list of National epidemics of plague in England 1348–1665, Urbanrim.org.uk, Pristupljeno 3. 11. 2008 
  18. ^ Plague History Provence, – by Provence Beyond, Beyond.fr, Pristupljeno 3. 11. 2008 
  19. ^ "Cholera's seven pandemics". CBC News. 2 December 2008.
  20. ^ Wade 2010.
  21. ^ Sean Martin (2001). „Chapter One”. Black Death. Harpenden, UK: Pocket Essentials. str. 14. 
  22. ^ Benedictow 2004, str. 50–51.
  23. ^ Sussman, George D. (2011). „Was the Black Death in India and China?”. Bulletin of the History of Medicine. 85 (3): 319—355. JSTOR 44452010. PMID 22080795. doi:10.1353/bhm.2011.0054. 
  24. ^ McNeill 1998.
  25. ^ Wheelis 2002.
  26. ^ Barras & Greub 2014.
  27. ^ Byrne, Joseph Patrick (2012). „Caffa (Kaffa, Fyodosia), Ukraine”. Encyclopedia of the Black Death (na jeziku: engleski). Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 65. ISBN 978-1-59884-253-1. 
  28. ^ a b v Byrne, Joseph Patrick (2012). „Constantinople/Istanbul”. Encyclopedia of the Black Death. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 87. ISBN 978-1-59884-254-8. OCLC 769344478. 
  29. ^ „Boccaccio: The Decameron, 'Introduction'”. Fordham.edu. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  30. ^ Petrarch, Epistolae familiares IV.12.208
  31. ^ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  32. ^ Porter 2009, str. 25.
  33. ^ The Islamic World to 1600: The Mongol Invasions (The Black Death), Ucalgary.ca, Arhivirano iz originala 31. 1. 2009. g., Pristupljeno 10. 12. 2011 
  34. ^ Byrne 2008, str. 519.
  35. ^ Hays 1998, str. 58.
  36. ^ Schiferl, Ellen (1983). „Iconography of plague saints in fifteenth-century Italian painting”. Fifteenth Century Studies. 6: 205—225. 
  37. ^ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  38. ^ a b Byrne, Joseph Patrick (2012). „Constantinople/Istanbul”. Encyclopedia of the Black Death. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 87. ISBN 978-1-59884-254-8. OCLC 769344478. 
  39. ^ a b v g d Byrne, Joseph Patrick (2012). „Constantinople/Istanbul”. Encyclopedia of the Black Death. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 87. ISBN 978-1-59884-254-8. OCLC 769344478. 
  40. ^ a b Byrne, Joseph Patrick (2012). „Constantinople/Istanbul”. Encyclopedia of the Black Death. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 87. ISBN 978-1-59884-254-8. OCLC 769344478. 
  41. ^ a b Davis 2003, str. 18.
  42. ^ Université de Strasbourg. Institut de turcologie, Université de Strasbourg. Institut d'études turques, Association pour le développement des études turques. (1998), Turcica, Éditions Klincksieck, str. 198 
  43. ^ a b Issawi 1988, str. 99.
  44. ^  Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  45. ^ Travels in Arabia; comprehending an account of those territories in Hedjaz which the Mohammedans regard as sacred by Burckhardt, John Lewis, 1784-1817 (1829). pp. 247–252.
  46. ^ Outram, Quentin (2001). „The Socio-Economic Relations of Warfare and the Military Mortality Crises of the Thirty Years' War” (PDF). Medical History. 45 (2): 160—161. PMC 1044352 Slobodan pristup. PMID 11373858. doi:10.1017/S0025727300067703. 
  47. ^ Parker, Geoffrey (2008). „Crisis and Catastrophe: The global crisis of the seventeenth century reconsidered”. American Historical Review. 113 (4): 1058. doi:10.1086/ahr.113.4.1053 Slobodan pristup. 
  48. ^  Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  49. ^ a b v White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  50. ^ a b v White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  51. ^ Brian Pullan (2006), Crisis And Change in the Venetian Economy in the Sixteenth And Seventeenth Centuries, Taylor & Francis Group, str. 151, ISBN 978-0-415-37700-3 
  52. ^ Petrarch, Seniles III.1.79–80
  53. ^ a b v White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  54. ^ a b White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  55. ^ a b v g White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  56. ^ a b White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  57. ^ a b White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  58. ^ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  59. ^ a b v g d đ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  60. ^ Mary Lindemann (1999), Medicine and Society in Early Modern Europe, Cambridge University Press, str. 41, ISBN 978-0-521-42354-0 
  61. ^ Karl Julius Beloch, Bevölkerungsgeschichte Italiens, volume 3, pp. 359–360.
  62. ^ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  63. ^ White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  64. ^ Naples in the 1600s, Faculty.ed.umuc.edu, Arhivirano iz originala 10. 10. 2008. g., Pristupljeno 3. 11. 2008 
  65. ^ a b White, Arthur (2014). „The Four Horsemen”. Plague and Pleasure: The Renaissance World of Pius II (na jeziku: engleski). Washington D.C.: Catholic University of America Press. str. 21—48. ISBN 978-0-8132-2681-1. 
  66. ^ Harald Aastorp (2004-08-01), Svartedauden enda verre enn antatt, Forskning.no, Arhivirano iz originala 31. 03. 2008. g., Pristupljeno 3. 1. 2009 
  67. ^ Øivind Larsen, DNMS.NO : Michael: 2005 : 03/2005 : Book review: Black Death and hard facts, Dnms.no, Pristupljeno 3. 11. 2008 
  68. ^ Byrne 2004, str. 62.
  69. ^ Collins S. (1671) The Present State of Russia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. maj 2018). Edited by Marshall T. Poe, 2008
  70. ^ Medovikov P. E. (1854) Istoričeskoe značenie carstvovaniя Alekseя Mihaйloviča
  71. ^ Kathy McDonough, Empire of Poland, Depts.washington.edu, Arhivirano iz originala 11. 10. 2008. g., Pristupljeno 3. 11. 2008 
  72. ^ Alexander 1980, str. 21.
  73. ^ a b v Bray 2004, str. 72.
  74. ^ Ruttopuisto – Plague Park, Tabblo.com, Arhivirano iz originala 11. 4. 2008. g., Pristupljeno 3. 11. 2008 
  75. ^ Tony Griffiths (2009), Stockholm: A Cultural History, Oxford University Press, str. 9, ISBN 978-0-19-538638-7 
  76. ^ Melikishvili, Alexander (2006). „Genesis of the anti-plague system: the Tsarist period” (PDF). Critical Reviews in Microbiology. 36 (1): 19—31. CiteSeerX 10.1.1.204.1976 Slobodan pristup. PMID 16610335. doi:10.1080/10408410500496763. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 11. 2009. g. Pristupljeno 22. 3. 2020. 
  77. ^ V.v, Penskoй; O.n, Poluhin; S.n, Borisov; R.a, Dmitrakov (2021). „VSADNIK NA BLEDNOM KONE: ČUMA IVANA GROZNOGO”. Problemы socialьnoй gigienы, zdravoohraneniя i istorii medicinы. 29 (1): 173—179. ISSN 0869-866X. 
  78. ^  Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  79. ^ Glatter, Kathryn A.; Finkelman, Paul (februar 2021). „History of the Plague: An Ancient Pandemic for the Age of COVID-19”. The American Journal of Medicine. 134 (2): 176—181. PMC 7513766 Slobodan pristup. PMID 32979306. doi:10.1016/j.amjmed.2020.08.019 Slobodan pristup. 
  80. ^ Shadwell, Hennessy & Payne 1911.
  81. ^ Harding 2002, str. 25.
  82. ^ a b Parker 2001, str. 7.
  83. ^ Harald Aastorp (2004-08-01), Svartedauden enda verre enn antatt, Forskning.no, Arhivirano iz originala 31. 03. 2008. g., Pristupljeno 3. 1. 2009 
  84. ^ Harding 2002, str. 24.
  85. ^ "Plague in London: spatial and temporal aspects of mortality", J. A. I. Champion, Epidemic Disease in London, Centre for Metropolitan History Working Papers Series, No. 1 (1993).
  86. ^ Geography, climate, population, economy, society Arhivirano 2010-02-03 na sajtu Wayback Machine. J.P.Sommerville.
  87. ^ The Seventeenth-Century Decline, S.G. Payne, A History of Spain and Portugal
  88. ^ Bartolomeo Dal Pozzo (1715). Historia della sacre religione militare di S. Giovanni gerosolimitano della di Malta. Albrizzi. str. 455. 
  89. ^ Brogini, Anne (2005). „Chapitre XI. l'Irrésistible ascension du commerce”. Malta, border of Christianity (1530-1670). Bibliothèque des Écoles françaises d'Athènes et de Rome (na jeziku: engleski). Publications of the French School of Rome. str. 565—615. ISBN 9782728307425. 
  90. ^ Attard, Eddie (9. 6. 2013). „Role of the Police in the plague of 1813”. Times of Malta. Arhivirano iz originala 12. 3. 2020. g. 
  91. ^ „Plague. The fourth horseman – Historic epidemics and their impact in Tenerife” (PDF) (na jeziku: španski). str. 28. Pristupljeno 15. 5. 2020. 
  92. ^ „The Bright Side of the Black Death”. American Scientist (na jeziku: engleski). 2017-02-06. Pristupljeno 2021-01-16. 
  93. ^ a b Gottfried 1983, str. 131.
  94. ^ Bray 2004, str. 71.
  95. ^ „Plague. The fourth horseman – Historic epidemics and their impact in Tenerife” (PDF) (na jeziku: španski). str. 28. Pristupljeno 15. 5. 2020. 
  96. ^ Graunt 1759.
  97. ^ Hays 2005, str. 103.
  98. ^ Brook, Timothy (septembar 1999). The Confusions of Pleasure: Commerce and Culture in Ming China (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-22154-3. 
  99. ^ Ch'iu, Chung-lin. „The Epidemics in Ming Beijing and the Responses from the Empire's Public Health System”. 
  100. ^ Collins S. (1671) The Present State of Russia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. maj 2018). Edited by Marshall T. Poe, 2008
  101. ^ Medovikov P. E. (1854) Istoričeskoe značenie carstvovaniя Alekseя Mihaйloviča
  102. ^ Scasciamacchia, Silvia; Serrecchia, Luigina; Giangrossi, Luigi; Garofolo, Giuliano; Balestrucci, Antonio; Sammartino, Gilberto; Fasanella, Antonio (2012). „Plague Epidemic in the Kingdom of Naples, 1656–1658”. Emerging Infectious Diseases (na jeziku: engleski). 18 (1): 186—188. PMC 3310102 Slobodan pristup. PMID 22260781. doi:10.3201/eid1801.110597. 
  103. ^ Hashemi Shahraki, A.; Carniel, E.; Mostafavi, E. (2016). „Plague in Iran: its history and current status”. Epidemiology and Health. 38: e2016033. PMC 5037359 Slobodan pristup. PMID 27457063. doi:10.4178/epih.e2016033. 
  104. ^ Mikhail 2014, str. 43.
  105. ^ Chase-Levenson, Alex (2020). The Yellow Flag: Quarantine and the British Mediterranean World, 1780–1860 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 31. ISBN 978-1-108-48554-8. Pristupljeno 15. 3. 2020. 
  106. ^ Ştefan Ionescu, Bucureștii în vremea fanarioţilor (Bucharest in the time of the Phanariotes), Editura Dacia, Cluj, 1974, pp. 287–293.
  107. ^ https://www.e-epih.org/upload/pdf/epih-e2016033-AOP.pdf Šablon:Bare URL PDF
  108. ^ Hays 2005, str. 46.
  109. ^ Spyrou, Maria A.; Tukhbatova, Rezeda I.; Feldman, Michal; Drath, Joanna; Kacki, Sacha; De Heredia, Julia Beltrán; Arnold, Susanne; Sitdikov, Airat G.; Castex, Dominique (8. 6. 2016). „Historical Y. pestis Genomes Reveal the European Black Death as the Source of Ancient and Modern Plague Pandemics”. Cell Host & Microbe. 19 (6): 874—881. PMID 27281573. doi:10.1016/j.chom.2016.05.012 Slobodan pristup. 
  110. ^ Appleby 1980.
  111. ^ Snowden, Frank M. (2019). Epidemics and Society: From the Black Death to the Present. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 79—80. ISBN 978-0-300-19221-6. 
  112. ^ Lenski, Richard E. (11. 8. 1988). „Evolution of Plague Virulence” (PDF). Nature. Springer Nature. 334 (6182): 473—474. Bibcode:1988Natur.334..473L. ISSN 0028-0836. PMID 3405295. doi:10.1038/334473a0. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Druga pandemija kuge na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друга_пандемија_куге&oldid=27900270”