Korisnik:Intermedichbo/pesak

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d503ddb3c55c http://www.skriningsrbija.rs/srl/dokumenta/nacionalni-programi/ http://biolozi.bio.bg.ac.rs/attachments/article/2827/Maligna%20celija%202016.pdf http://www.mfub.bg.ac.rs/dotAsset/117718.pdf https://repozitorij.mef.unizg.hr/islandora/object/mef%3A183/datastream/PDF/view http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d503ddb3c55c http://www.medf.kg.ac.rs/studije/postdiplomske/doktorska/oglasna_tabla/disertacije/Igor%20Jovanovic.pdf http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/reg/viewAct/30a495ed-2682-44ed-84a1-965a1941f4ec https://www.researchgate.net/publication/317323873_Nastanak_prvih_zdravstvenih_kompleksa_i_zgrada_u_Beogradu_u_XIX_i_pocetkom_XX_veka

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2009/0042-84500907587N.pdf

file:///C:/Users/Milorad%20Dimic/Downloads/Jelena%20Simic%20TEZA%20FINN.pdf Jelena T. Jovanović Simić MUZEALIZACIJA ISTORIJE MEDICINE U SRBIJI DOKTORSKA DISERTACIJA

http://veterina.info/forum-140/204-veterina-vesti/1313-veterinarska-medicina-u-balkanskim-i-prvom-svetskom-ratu

== Šablon:

Početni prikaz

Da biste podesili početni prikaz šablona, potrebno je koristiti parametar |state=:

• |state=collapsed: {{Intermedichbo|state=collapsed}} da bi se šablon prikazao zatvoren, tj. da svi delovi osim linije naslova budu sakriveni
• |state=expanded: {{Intermedichbo|state=expanded}} da bi se šablon prikazao otvoren, tj. da kompletan šablon bude prikazan
• |state=autocollapse: {{Intermedichbo|state=autocollapse}}
• da bi se šablon prikazao zatvoren ako postoji {{navbar}}, {{sidebar}} ili neka druga tabela na stranici sa atributom collapsible
• da bi se šablon prikazao otvoren ako nema drugih sklopljivih elemenata na stranici

Ako parametar |state= nije određen, početni prikaz šablona onda kontroliše parametar |default=. Za ovaj šablon, isti trenutno ima vrednost autocollapse.

==

Početni prikaz

Da biste podesili početni prikaz šablona, potrebno je koristiti parametar |state=:

• |state=collapsed: {{Intermedichbo|state=collapsed}} da bi se šablon prikazao zatvoren, tj. da svi delovi osim linije naslova budu sakriveni
• |state=expanded: {{Intermedichbo|state=expanded}} da bi se šablon prikazao otvoren, tj. da kompletan šablon bude prikazan
• |state=autocollapse: {{Intermedichbo|state=autocollapse}}
• da bi se šablon prikazao zatvoren ako postoji {{navbar}}, {{sidebar}} ili neka druga tabela na stranici sa atributom collapsible
• da bi se šablon prikazao otvoren ako nema drugih sklopljivih elemenata na stranici

Ako parametar |state= nije određen, početni prikaz šablona onda kontroliše parametar |default=. Za ovaj šablon, isti trenutno ima vrednost autocollapse.

Doroti Hansen Andersen

Doroti Hansen Andersen
Lični podaci
Datum rođenja	(1901-05-15)15. maj 1901.
Mesto rođenja	(Ešvil, SAD
Datum smrti	3. mart 1963.(1963-03-03) (61 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Prebivalište	SAD
Naučni rad
Polje	Pedijatrija, Patologija
Institucija	Univerzitet Kolumbija u Njujorku
Poznat po	Cistična fibroza
Nagrade	E. Mead Johnson Award (1939)

Doroti Hansen Andersen (Ešvil, 15. maj 1901 — 3. mart 1963.) bila je američki pedijatar i patolog, koji je 1938. otkriio cističnu fibrozu i time postal prvi lekar koji ovu bolest opisao u Sjedinjenim Američkim Državama.

Život i karijera

Rođena je 15. maja 1901. godine u Ešvilu, Severna Karolina, od oca Hansa Pitera Andersen, doseljenik u Sjedinjene Američke Države sa danskog ostrva Bornholm u Baltičkom moru i majka, Meri Luis Mason, pripadnice starosedelačke porodice poreklom iz Nove Engleske. Nakon smrti oca 1914. godine, sa samo 13 godina, iz adolescentskog perioda života vrlo je brzo sazrela u odraslu osobu, i preuzela punu odgovornost da neguje svoju majku invalida — sa posebnim potrebama. I nakon preseljenja u Sent Džonsberi, u Vermontu, Doroti je redovno posećivala majku sve do njene smrti 1920. godine.

Po završetku Bachelor of Arts ount Holyoke College 1922. godine, upisala je studije na Medicinskom fakultetu Džon Hopkins, na kome je diplomirala 1926. godine. Hiruršku praksu obavila je u Strong Memorial Hospital u Ročesteru. Uprkos njenim impresivnim spsobnostima i znanju, bolnica je zadržala svoju politiku kojom je zabranjivala rad ženama u operativnim i patološkim odeljenjima, pa je Andersenova bila prisiljena da traži zaposlenje u drugoj medicinskoj ustanovi u SAD.

Godine 1929. godine izabrana je za asistenta na Koledžu lekara i hirurga na univerzitetu Kolumbija u Njujork. Na njemu je započela svoja prva istraživanja; o ulozi žlezda sa unutrašnjim lučenjem na ženski reproduktivni ciklusu.

Doktorirala je na medicinskim naukama 1935. godine, i iste godine postavljena je za šefa patologije u bolnici Babies Hospital at the Columbia-Presbyterian Medical Center.

Godine 1958. postala je šef patologije u Babies Hospital at the Columbia-Presbyterian Medical Center i redovnog profesora patologije na Kolumbijskom univerzitetskom koledžu lekara i hirurga.

U privatnom životu bila je dosta povučena, ali velikodušna i odana prijateljima i kolegama. Nažalost, kao strastan pušač razbolela se i preminula 1963. godine od raka na plućima, u 62 godine u Njujorku, Sjedinjene Američke Države. Posmrtno joj je dodeljena ugledna službena medalja Presbiterijskog medicinskog centra Kolumbija.

Delo

Njena prva velika studijska istraživanja sprovla je u laboratoriji Florens Rena Sabin (1871-1953), koja je smatrana jednim od vodećih naučnica u Sjedinjenim Državama. Prve dve Andersenina rada, bila su iz oblasti anatomskih specifičnosti organa reproduktivnog sistema. Radovi su objavljna kao prilog u časopisu Contributions to Embryology.

Zanima se urođene malformacija srca, i istraživala je srcane bolesti kod novorođenačadi rođenih s srčanim defektom. Sredinom 1940-ih, hirurzi koji su se bavili pionirskim operacijama na otvorenom srcu dece tražili su od Andersenove pomoć u radu zbog njenog velikog znanja u oblasti pedijatrijske kardiologije i njene bogate kolekcije uzoraka. Koristeći svoje bogato iskustvo i znanje vremenom je razvila program obuke za kardiohirurge u nekoliko bolnica u SAD.

Adenom ŠZ

Adenomi štitne žlezde su benigni tumori, obično u obliku čvora koji slučajno otkrije sam bolesnik ili lekar. Karakteriše ih benigni tok s kliničkom slikom eutireoze te znatno ređe hipertireoze. Adenomi štitnjače su 3 do 4 puta češći kod žena nego kod muškaraca.

Adenomi štitnjače su malene formacije, izuzetno veće od 3 do 4 cm u prečniku, a retko se istovremeno nađu dva ili više adenoma. Ne rastu invazivno, ne prodiru u limfne i krvne sudove i ne metastaziraju.

Razlikujemo 3 glavne grupe adenoma:

folikularni (embrionalni, fetalni, mikrofolikularni, makrofolikularni); papilarni; adenom građen od Hurthelovih stanica. Mnogi smatraju da su papilarni adenom i i adenom Hurthelovih stanica karcinomi niskog stepena maligniteta.

Adenomi štitnjače rastu sporo i dugo, ne prave upadljive simptome, a adenom manji od 1 cm obično se ne može ni palpirati (napipati). Obično je bezbolan, čvrste elastične konzistencije, glatke površine, nije fiksiran prema koži niti prema podlozi, pokretan je kod gutanja, a limfni čvorovi nisu povećani. Vrlo retko pojava nagle boli i oslobađanje hormona štitne žlezde u cirkulaciju usled hemoragije mogu imponirati kao subakutni tiroiditis. Proces se obično spontano smiri, no unutar tumora može da zaostane cistična šupljina ili fibroza čvora.

Adenomi štitne žlezde su uglavnom eutirotični, a klinička slika autonomnog toksičnog adenomna varira od simptoma vegetativne distonije i psihoneuroze do slike hipertireoze. Posebna pažnja mora se obratiti poremećajima ritma ili Dekompenzacija srca, čiji se pravi uzrok ne zna ako se previdi toksični adenom.

Prognoza benignih tumora štitne žlezde je dobra, a smetnje koje stvaraju mogu se uspešno odkloniti.

Mirni netoksični čvorovi mogu se lečiti supresivnim terapijom hormonima štitnjače, ali retko potpuno nestanu. Dok je kod suspektnog citološkog nalaza indikovan hirurški zahvat.

Benigne cistične formacije treba isprazniti, a autonomne toksične ADENOMI treba lečiti hirurško enukleacija ili sa 131 I.

Efekti hemijskih dezinfekcionih sredstava

Ko je kriv?<ref name="Дурковић-Јакшић" />

Tokom jula 1941. postavilo se u javnosti pitanje odgovornosti za stradanje biblioteke i dragocenosti iz njenih fondova. Istragu je preko novina predvodio Milan Jovanović Stoimirović, koji je smatrao da upravnik Ilić nije učinio sve što je bilo u njegovoj moći da se dragocenosti spasu, optužujući ga za javašluk i nebrigu.

Upravnik Dragoslav Ilić se preko štampe branio od napada, svaljujući krivicu na Ministarstvo prosvete i na predratnu vlast uopšte, koju je optuživao da nije imala sluha za probleme sa kojima se Narodna biblioteka suočavala tokom dugog niza godina.

Na osnovu uzete izjave i saslušani svih svedoka, komisija (određena da ispita ovaj događaj) oslobodila je Dragoslava Ilića odgovornosti i krivicu svalila na odgovorne više državne vlasti do 6. aprila 1941. godine, koje se, pored svega zauzimanja uprava i prijatelja Narodne biblioteke posle Ujedinjenja, nisu postarale da jedna takva važna ustanova dobije modernu zgradu sa betoniranim trezorima, u kojima je jedino moguće očuvati dragocene rukopise i knjige.

PLEMENITE ČINjENICE ŽIVOTA

LEGAT MIHAJLA PUPINA U NARODNOM MUZEJU U BEOGRADU Od osnivanja, 1844. godine, do danas letopis našeg najstarijeg i najznačajnijeg narodnog muzeja beleži krupnim slovima imena svojih dobrotvora i legatora. U dugačkom nizu imena plemenitih darodavaca posebno mesto ima Mihajlo Pupin Idvorski. Pažnja koju je Pupin između dva rata pokazao prema Narodnom muzeju u Beogradu istovremeno je potvrda istinske ljubavi našeg velikog naučnika prema tradiciji, moralnim i duhovnim vrednostima naroda iz kojeg je ponikao. Narodni muzej je kroz dugu istoriju postojanja delio sudbinu svog naroda, te ga nije zaobišla ni zla kob Prvog svetskog rata.

Tokom granatiranja Beograda 1914. godine od strane austrougarskih trupa zgrada u kojoj je tada bio smešten Narodni muzej sa postavkom i eksponatima bila je među prvima na udaru. Devastacija Narodnog muzeja imala je za posledicu nenadoknadiv gubitak kako arheoloških i numizmatičkih predmeta tako i jednog broja umetničkih dela koja su netragom nestala u velikom ratnom metežu i o kojima se ni danas, nažalost, ništa ne zna.Po završetku Prvog svetskog rata započela je obnova Narodnog muzeja, a jedan od najsnažnijih impulsa toj obnovi dao je upravo Mihajlo Pupin. Po njegovoj izričitoj želji, već 1923. godine osniva se Fond Mihajla Pupina pri Narodnom muzeju, sa osnivačkim ulogom od 750.000 tadašnjih dinara. Fond, kasnije nazvan Legat Mihajla Pupina, osnovan je da bi se vršila istraživanja i publikovale monografije o srpskim starinama, te da bi se povremeno otkupljivala dela srpskih umetnika za zbirke Narodnog muzeja. Ovaj fond će 1932. godine prerasti u Zadužbinu Mihaila Pupina pri Narodnom Istorisko-umetničkom Muzeju u Beogradu. Kao što je Pupin istakao u pismu koje je iste, 1932. godine uputio ministru prosvete Kraljevine Jugoslavije, svrha Zadužbine bila bi izdavanje publikacija srpskih starina, kao i „kupovina dela srpskih umetnika za Narodni muzej“. Osnivački kapital Pupinove zadužbine uvećan je na milion tadašnjih dinara i uložen kod Državne hipotekarne banke u Beogradu (u čijoj zgradi se danas i nalazi Narodni muzej). Imovinom Zadužbine upravljao je odbor sastavljen od tri člana: direktora Narodnog muzeja, najstarijeg kustosa Muzeja i predsednika udruženja „Privrednik“ iz Beograda. Nakon smrti Mihajla Pupina upravljanje Zadužbinom je preuzela Srpska kraljevska akademija, i do Drugog svetskog rata svrha i cilj Zadužbine ostali su nepromenjeni.Podsećanja radi, Pupinovo rodoljubivo dobročinstvo seže unazad sve do 1889. godine i velike međunarodne izložbe u Parizu, na kojoj je učestvovala i Kraljevina Srbija. Pupin je sa te izložbe otkupio dva remek-dela srpskog slikarstva XIX veka, slike Uroša Predića „Hercegovački begunci“ i „Siroče“. Nije slučajno što je naš veliki naučnik otkupio upravo ova umetnička dela. Možda je kraći članak anonimnog autora u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ iz 1890. o slici „Hercegovački begunci“, u kome se između ostalog kaže da tu sliku namerava da otkupi jedan američki muzej, dodatno podstakao Pupina da preduzme odlučan korak i sačuva oba remek-dela za svoj narod. Inače, Pupin je sa Predićem drugovao još iz školskih dana provedenih u tzv. nemačkoj školi u Crepaji, kao pripremnoj školi za Pančevačku gimnaziju. Njihovo poznanstvo s vremenom će prerasti u iskreno i trajno prijateljstvo i upravo zahvaljujući njihovom uzajamnom poverenju neka od vrhunskih dela srpskog slikarstva XIX veka, poput portreta Konstantina Danila, danas se nalaze uu Narodnom muzeju u Beogradu.

Svestan ogromnih gubitaka koje je Narodni muzej pretrpeo tokom Prvog svetskog rata, Pupin 1923. godine, kada osniva Fond, odlučuje i da Muzeju trajno pokloni dela Uroša Predića i Paje Jovanovića koja je čuvao u svom vlasništvu do kraja rata. Skoro u isto vreme tadašnji upravnik Narodnog muzeja dr Vladimir R. Petković apeluje kod nadležnih u Ministarstvu prosvete da preduzmu sve mere kako bi se povratili oteti ili izgubljeni muzejski predmeti, podsećajući pritom na obim razaranja kojima je Muzej bio izložen: „...nijedna kulturna ustanova naša nije imala tako nesrećnu sudbinu kako Narodni Muzej. Jedva je deseti deo objekata iz njegovih zbiraka ostao posle svetskog rata“. Pupinovo donatorstvo je u javnosti ispraćeno rečima pohvale i priznanja, dok je sam Pupin smatrao da mu za taj vrlo poverljiv čin ne trebaju nikakva javna priznanja, odlikovanja i tome slično, jer je to „izraz čiste ljubavi prema ovoj skromnoj ustanovi koja je za vreme rata toliko postradala“. Za deceniju postojanja Fonda i Zadužbine Mihajla Pupina pod okriljem Narodnog muzeja ostvareni su vidni rezultati u onome što je Pupin naveo kao cilj u osnivačkom dokumentu. Objavljene su monografije srpskih srednjovekovnih manastira - Markov manastir, Kalenić, Manasija (Resava), Studenica, štampana je dvotomna monografija o sprskom srednjovekovnom živopisu na francuskom jeziku „La peinture Serbe du Moyene âge”, sistematski su vođena arheološka iskopavanja na teritoriji Južne i Stare Srbije i s vremena na vreme su otkupljivana umetnička dela za zbirke Narodnog muzeja. Kapitalno monografsko delo „Manastir Dečani“ Đurđa Boškovića, štampano neposredno pred Drugi svetski rat, poslednji je izdanak plodotvorne Pupinovezadužbine.

Umetnička dela koja su za Narodni muzej otkupljivana Pupinovi sredstvima najvećim delom su dospela u Muzej tokom dvadesetih godina, a neka i u prvoj polovini tridesetih godina prošlog veka. U knjigama inventara umetničkih predmeta zabeležena su dela koja su, bilo kao poklon ili otkup sredstvima Pupinove fondacije ili zadužbine, postala deo zbirke Narodnog muzeja. To su sledeća dela:Uroš Predić, Siroče (1888), Uroš Predić, Hercegovački begunci (1889), Paja Jovanović, Portret Mihajla Pupina (1903), Paja Jovanović, Portret Varvare Pupin (1903), Konstantin Danil, Portret gospođe Vajling (1835-1840), Konstantin Danil, Portret g-đe Teteši (1835-1840), Vlaho Bukovac, Ruđer Bošković (1919), Nikola Aleksić, Portret žene sa belom kapom (1851), Novak Radonić, Portret Dimitrija Saračevića (1857), Novak Radonić, Portret Perside Saračević (1857), Pavle Simić, Portret prote Jovana (Inokentija) Pavlovića (1853) i Georgije Bakalović, Portret Jevrema Obrenovića (1835).

Sredstvima Pupinove zadužbine ili fondacije nabavljen je Autoportret Stevana Aleksića iz 1919. godine, portreti članova trgovačke porodice Jovičević iz Donjeg Milanovca – Jovana, supruge Ljubice i ćerke Mileve, kao i beogradskog trgovca Miše Živanovića, koje je sredinom XIX veka naslikao poznati portretista Uroš Knežević. Stav Mihajla Pupina prema Narodnom muzeju govori o uzvišenom, rodoljubivnom odnosu ovog velikana prema narodu iz kojeg je ponikao i njegovoj kulturnoj i umetničkoj baštini. Za Narodni muzej Pupinov legat ima višestruki značaj, jer on predstavlja izvanredan primer dobročinstva zahvaljujući kome je u izuzetno teškim vremenima obnove postradalog muzeja vraćena nada u humanost, rodoljublje i brigu za budućnost. Zato Narodni muzej sa pažnjom i posebnom moralnom obavezom prema svom plemenitom darodavcu predstavlja umetnička dela ovog legata koja govore o ličnosti znamenitog naučnika, čijom zaslugom su ona danas tu gde jesu. Veličinu Mihajla Pupina pokazuju ne samo umetnička dela njegovog legata nego i njegove reči upućene direktoru Narodnog muzeja povodom prijema legata: „Molim Vas da budete uvereni da što god ja činim sad i što ću može biti docnije učiniti za Narodni muzej, izraz je moje čiste ljubavi prema ovoj skromnoj ustanovi koja je za vreme rata toliko stradala.“

https://www.sanu.ac.rs/SrpskiNaucnici/Knjiga14.pdf

Komponente

Osnovni model anatomske ontologije (FMA) sastoji se od četiri međusobno povezanih komponenti:

1. Anatomiska nomenklatura (U),

• klasifikuje anatomskih lica na osnovu karakteristika koje oni dele (rod) i koje se mogu razlikovati od jednog drugog (differentia)

-designated u prethodnim publikacijama kao anatomije ontologije ili Ao;

2. Anatomski Strukturno Apstrakcija (ASA),

• navodi skraćeno delove celina i prostorne odnose koji postoje između entiteta zastupljenih u anatomiji (At)

3. Anatomski Transformacija Apstrakcija (SRNA),

• pdređuje morfološketransformacijnj entiteta predstavljene u anatomiji (At) tokom prenatalnog razvoja i postnatalnog životnog ciklusa;

4. Metaknovledge (MK),

• određuje principe, pravila i definicije prema kojima su klase i odnosi predstavljeni u ostale tri komponente FMA

Tako, bazični model za anatomsku ontologije mogu biti apstraktno predstavljeni obrascem:: FMA = (U, ASA, SATA, MK)

Modulacija je proces neuralne aktivnost koja kontrolišeproces transmisije bolnih impulsa. Ona obuhvata uticaje endogenih regulatornih supstanci u smislu facilitacije ili inhibicije prenosa bolnih signala, koji se odvijaju na svim nivoima nociceptivnog puta - od periferije do krajnjih moždanih centara (Fields, 1987).

Osnovne postavke

Na periferiji, modulatori bola poreklom su iz oštećenih ćelija ili iz samih aferentnih vlakana. Među najbolje ispitanim modulatorima su prostaglandini, leukotrijeni, bradikinin i supstanca P, koji imaju sposobnost da direktno ili indirektno snize prag osetljivosti nociceptora, odnosno dovedu do njihove senzitizacije (Fields, 1987). Jedan od najznaèajnijih modulatornih uticaja u transmisiji bolnih stimulusa ostvaruje se na nivou kičmene moždine. Neuroni lamine II kičmene moždine (substantia gelatinosa, SG) suprimiraju transmisiju u prvoj sinapsi bolnog puta, između primarnih aferentnih vlakana i neurona spinotalamièkog trakta.

U ¾elatinoznoj masi sustièu se facilitirajuæi i inhibitorni uticaji sa periferije (nociceptivna i ne-nociceptivna vlakna) i vi¹ih centara (nishodni putevi), a konaèan uticaj ovih informacija na sinaptièku transmisiju zavisiæe od preovlaðujuæe komponente (”teorija kapije”). Za sada je poznato da inhibitornu ulogu u zadnjim rogovima kièmene mo¾dine imaju opioidergièki, GABA-ergièki i holinergièki interneuroni (Millan, 1999). Modulatorna uloga vi¹ih nervnih centara takoðe se ostvaruje na nivou kièmene mo¾dine, posredstvom descendentnih inhibitornih puteva. Ovi putevi polaze iz periakveduktalne sive mase (PAG) mezencefalona, koja prima informacije iz hipotalamusa, talamusa i korteksa i predstavlja relejnu stanicu preko koje vi¹i centri kontroli¹u nociceptivnu ”kapiju” u dorzalnim rogovima. Veæi deo vlakana PAG pru¾a se do medularnog jedra nucleus raphe magnus (NRM), a manji deo se direktno projektuje na neurone kièmene mo¾dine. U meduli je NRM povezano sa nucleus reticularis paragigantocellularis (NRPG), na koje se direktno projektuje deo ascendentnih neurona spinotalamièkog trakta, formirajuæi negativnu povratnu spregu. Jedra NRM i NRPG su izuzetno bogata serotoninom i enkefalinom, a u manjoj meri sadr¾e i noradrenalin (NA) i dopamin (DA) (Millan, 1999). Ovi transmiteri aktiviraju neurone ¾elatinozne mase posredstvom kojih vr¹e tonièki inhibitorni uticaj na neurone spinotalamièkog trakta (Rang i sar, 2003). Jo¹ jedan va¾an nishodni inhibitorni put polazi iz locus coeruleus-a (LC), koji posredstvom NA takoðe dovodi do inhibicije nociceptivne transmisije na nivou kièmene mo¾dine. U novije vreme pokazano je da descendentni neuroni ne vr¹e samo inhibiciju prenosa bolnih signala u kièmenoj mo¾dini. Postoje dokazi da se ekscitatorne aminokiseline, azotni oksid (NO) i holecistokinin (CCK) oslobaðaju na zavr¹ecima vlakana koja olak¹avaju transmisiju bolnog signala u zadnjim rogovima. Mnogi kontradiktorni nalazi o ulozi NA, serotonina i DA u modulaciji bola, mogu se objasniti suprotnim dejstvom (inhibitornim i facilitirajuæim) na nivou razlièitih podtipova odgovarajuæih receptora (Millan, 1999).

Opioidni sistem je najverovatnije centralna karika endogenog sistema za modulaciju bola. U svim strukturama u centralnom nervnom sistemu ukljuèenim u modulaciju bola (PAG, NRM, SG, NRPG i LC) nalaze se brojni opioidergièki neuroni i/ili opioidni receptori (Millan, 1999). Posredstvom ovog sistema deluju agonisti opioidnih receptora: morfin, njegovi derivati i sintetski opoioidni analgetici, koji i dalje zauzimaju centralno mesto u terapiji jakih bolova

-_________________

Oko 17 časova 30. septembra 1941. godine nekoliko hiljada Šapčana prispelo je u kasarnski krug, u novoformirani, najveći i najozloglašeniji logor u Šapcu. Tokom boravka u Jarku (Krvavi marš u Jarak), bili su grupisani u nekoliko kolona od po više stotina muškaraca. Prispećem u ovaj novi logor dobili su raspored kasarnske zgrade i soba u kojima će biti smešteni. Deo seljaka iz Mačve i Pocerine popunio je preostali prostor u logorskim objektima (kasarne, štale i šupe). Preostali su bili prinuđeni da obitavaju pod vedrim nebom. Čitave jeseni logor je punjen, a stizali su i seljaci iz Jadra, Posavotamnave i Rađevine. Teritorija sa koje je pokupljen narod za logor, ostala je skoro prazna.

---

http://punjenipaprikas.com/misterija-izgubljene-kolonije http://www.viser.edu.rs/download/uploads/2735.pdf http://www.balkanika-crd.org/images/Tourist%20guide%20-%20serbian.pdf

Pokrajinski park Midlend
Lokacija Pokrajinskiog parka Midlend u Alberti
Mjesto	Dramheler, Alberta, Kanada
Najbliži grad	Kalgari (130 km)
Koordinate	51° 28′ 41″ N 112° 46′ 20″ W
Površina	6.3 km²
Osnovano	5. jun 1979.
Upravljačko tijelo	Parkovi Kanade

Pokrajinski park dinosaurusa
Park dinosaurusa u srcu „rđave zemlje“
Lokacija Pokrajinskiog parka Midlend u Alberti
Mjesto	Alberta, Kanada
Najbliži grad	Bruks (Alberta) (48 km)
Površina	7.329 km2 (2.830 sq mi)
Osnovano	27. juna 1955.
Upravljačko tijelo	Parkovi Kanade

http://users.teol.net/~manga/Presentation%202%20opsta%20parazitologija.ppt

Bogorodičina crkva u Montrealu, Crkva Notr-Dam u Montrealu (fr. La Église catholique Notre-Dame de Montréal) posvećena Presvetoj Bogorodici nastala je na osnovama jezuitske kapele, nakon dolaska na prostor Vil Mari (prve evropske naseobine u Montrealu, danas jedne od opština Montreala), sveštenika iz reda Sulpicijanaca, koji su 1657. započeli izgradnju prve, veće župne crkve, između 1672. i 1683. godine. Crkva se nalazila na prostoru nešto severnije i u osi sadašnje Bogorodičine crkve, u starom gradskom jezgru Montrela, pored stare župne crkve. Građena je u baroknom stilu, po nacrtima arhitekte iz reda Sulpicijanaca, Fransoa Dolijea od Kasona. U narednim vekovima, zbog sve većih potreba vernika, nastala je nova sadašnja crkva, koja je svečano otvorena 1829. godine. Crkva je doživela mnoge faze izgradnje, u kojima je dograđivana i bogato ukrašavana. Prvobitna crkva je jednim delom srušena 1830. a drugim delom (zvonik) 1843. godine, nakon okončanja izgradnje dva zvonika na novoj crkvi.

Bogorodičina crkva u Montrealu, Crkva Notr-Dam u Montrealu (fr. La Basilique Notre-Dame de Montréal) druga po veličini u ovom gradu, jedan je od najvrednijih objekata verskog nasleđa iz Srednjeg veka u pokrajini Kvebek, Kanada. Crkva je posvećena Presvetoj Bogorodici a nastala je na osnovama jezuitske kapele, nakon dolaska na prostor Vil Mari (prve evropske naseobine u Montrealu, danas jedne od opština Montreala), sveštenika iz reda Sulpicijanaca, koji su 1657. započeli izgradnju prve, veće župne crkve, između 1672. i 1683. godine. Crkva se nalazila na prostoru nešto severnije i u osi sadašnje Bogorodičine crkve, u starom gradskom jezgru Montrela, pored stare župne crkve. Građena je u baroknom stilu, po nacrtima arhitekte iz reda Sulpicijanaca, Fransoa Dolijea od Kasona. U narednim vekovima, zbog sve većih potreba vernika, nastala je nova sadašnja crkva, koja je svečano otvorena 1829. godine. Crkva je doživela mnoge faze izgradnje, u kojima je dograđivana i bogato ukrašavana. Prvobitna crkva je jednim delom srušena 1830. a drugim delom (zvonik) 1843. godine, nakon okončanja izgradnje dva zvonika na novoj crkvi.

Ključni arhitektonski i slikarski elementi koji daju vrednost ovoj Rimokatoličke crkvi uključuju:

• Monumentalnost zgrade - koja se postignuta velikim razmerama, tradicionalnim projektom i ravnom fasadom sa dve masivne kule bliznakinje;
• Tipično tradicionalni - klasičnim stil gradnje, koji uključuje simetričnost fasade, sa niskim kosim krovom, i opštim pravolinijskim pristupom;
• Jednostavna unutrašnja organizacija crkve - koja se sastoji od naosa i galerija;
• Imopozantnost fasada - koja se sastoji od trostrukih lučnih portika koji prevazuju slepe arkade kvadratnih kula bliznalinja;
• Primena neogotičkih detalja na fasadi - koji uključuju niše sa skulpturama, osmougaone kolonete na završnih uglovima kule i lučnim prozorima sa oslikanim vitražima.

- Njegova početka 19. veka konstrukcija tehnologija, uključujući, njegov kompleks drveni krovne konstrukcije sistem, njegova slikao letva-i-malter svod plafon, a njegovi Montreal krečnjaka zidovi; - Njegovo visoko uređen, Gothic Revival unutrašnjost dizajnirao Victor Bourgeau, uključujući, na Polichromatic naosa, na rozete, gotskom trakama, slikane naosa osvetljava tri osmougaonim nadsvetla, a rebrasti svod plafon, i mahagoni horske tezgi; - Gothic Revival dekoracija produced bi francuskog vajara Henri Bouriche, uključujući i statua i reljefa u glavnom oltaru i masovnim reredos duž istočne strane hora; - Propovedaonica vajara Louis-Philippe Hebert; - Za vaulting, zidovi, portali i tonirana stakla koje proizvode Ozias Leduc; - Su vievscapes između crkve i Place d'Armes.

Spirometrija

Plućne funkcije
TLC	Ukupni kapacitet pluća: zapremina vazduha u plućima pri maksimalnom udahu (TLC = VC + RV).
TV	Disajni volumen: zapremina vazduha koja se izdahne u toku jednog disajnog pokreta pri mirnom disanju.
RV	Rezidualni volumen: zapremina vazduha koja ostaje u plućima posle maksimalnog izdisaja
ERV	Ekspiratorni rezervni volumen: maksimalna zapremina vazduha koja se može izdahnuti iz pluća posle mirnog ekspirijuma.
IRV	Inspiratorni rezervni volumen: maksimalna količina koja može da se udahne posle mirnog inspirijuma
IC	Inspiratorni kapacitet: zapremina vazduha koju čini zbir IRV i TV
IVC	Inspiratorni rezervni kapicetet: maksimalna zapremina udahnutog vazduha nakon maksimalnog inspirijuma.
VC	Vitalni kapacitet: zapremina vazduha (u L ili ml) koja se može izdahnuti iz pluća posle najdubljeg udisaja.
VT	Tidal volumen: zapremina vazduha koja ulazi ili izlazi iz pluća tokom mirnog disanja (označava se sa TV ili VT)
FRC	Funkcionalni rezidualni kapacitet: zapremina vazduha koja ostaje u plućima na kraju ekspirijuma.
RV/TLC%	Rezidualni volumen izražen u procenatima TLC
VA	Alveolarni volumen vazduha
VL	Stvarna zapremina pluća, uključujući i zapreminu vazduha u disajnim putevima.
FVC	Forsirani vitalni kapacitet: brzi forsirani ekspirijum posle maksimalnog inspirjuma
FEVt	Forsirani ekspiratorni kapacitet (vreme): generički termin koji ukazuje na zapreminu vazduha koja se izdiše pod prinudnim uslovima u prvim T sekundama.
FEV1	Forsirani ekspiracijski volumen u sekundi: Volumen vazduha koji je izdahne iz pluća na kraju prve sekunde forsiranog izdisaja (ekspirijuma)
FEFx	Forsirani srednji ekspirujumski protok: meri se iz srednjeg dele spirometrijske krive forsiranog eksoirijuma
FEFmax	Maksimalni trenutni protok vazduha ostvaren tokom FVC manevara
FIF	Forsirani inspiratorni protok:
PEF	Maksimalni ekspirijumski protok: izmeren protok vazduha nakon najveće prisilne ekspiracije
MVV	Maksimalni kapacitet ventilacije: zapremina vazduha koji u određenom periodu tokom ponovljenog maksimalnog napora

Prema raspoloživim istorijskim podacima i materijalnim dokazima, prikupljenim nakon arheoloških istraživa iz 2001. godine, prva Bogorodičina crkva izgrađena je u centralnom delu ulice Notr Dam, preko puta današnje crkve, velikim zalaganjem katoličke zajednice u Montrealu. Izgradnja prve župne crkve trajala je duži vremenski period i prošla je kroz više transformacija, počevši od 1672. do 1683. godine. U svom izvornom obliku, crkva je bila jednobrodna građevina sa dve kapele na bočnim stranama. U tom istorijskom periodu, bila je prvi i jedini vjerski objekat u današnjem Montrealu. Uprkos relativno niskom ranga, ova župna crkva služila je kao katedrala rastućeg grada više od jednog veka.

Godine 1720.godine, zadatak da osmisli pročelje crkve dobio je fr. Chaussegros de Léry, tako da je najveći deo prednje fasade crkve, sa zvonarom, izgrađen između 1723. i 1725. godine. Sledili su novi radovi na crkvi; 1734. proširen je sa obe strane naos crkva, a 1739. sa severe i južne strane naosa dograđen je transept. Ovim ekstenzijama, crkve je postala istovatna sa drugim crkvama sa transeptom (koji u crkvenom graditeljstvu predstavlja poprečni brod položen uspravno na uzdužne brodove tako da razdvaja svetilište od ostatka crkve i daje osnovi oblik latinskog krsta). Kako ovi dodaci nisu bili dovoljni, na početku 19. veka, mnogi vernici u toku crkveni obreda boravili su na trgu ispred crkve i na ulici, i zato su oko crkve bili izgrađeni ikonostasi. Na kraju svog postojanja u 1830. godine crkva je imala 220 klupa i 74 stolice.

Nakon 1800-e, stara crkva postala je suviše mala da primi sve veći broj vernika, pa je župski savet odlučio da se izgradi, veću građevinu, današnju Bogorodičnu crkvu u ilici Notr Dam. Za dizajnera nove crkve, crkveni savet Montreala angažovao je arhitektu iz Njujorka Džejsma O'Donela - protestanta irskog porekla. O'Donel se u svom projektu opredelio za neogotski stil dosta primenjivan za izgradnju sakralnih objekta u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama u 19. veku. Glavni građevinski radovi izvedeni su između 1824. i 1829. godine.

O'Donel nije doživeo da vidi konačan izgled svog dela. Umro je u Montrealu pre završetka crkve 1830. godine. Kako je neposredno pred smrt, prešao u katoličanstvo, u znak priznanja sahranjen je u jednoj od kripti nove crkve, koja je obeležena prigodnom nadgrobnom pločom.

Kada su na novoj crkvi završene kule bliznakinje, čiju gradnju je sproveo arhitekta Žan Ostel, zapadna kula koja je završena tokom 1841. - nazvana je „istrajnost” (La Persévérance) i u nju je okačeno veliko zvono teško 11 tona. Zvono je dobilo naziv „Žan-Batist”. Istočna kula, koja je završena tokom 1843. - nazvana je „umerenost” (La Tempérance), i njoj je okačena kolekcija od 10 zvona za za sviranje melodije. Nakon što je 1872 , katedrala u građevinskom smislu konačno završena, ona je narednih pedesetak godina bila najveći verskih objekata u Severnoj Americi.

Za razliku od grašenjvinskih radova uređenje unutrašnjosti crkve trajalo je punih četrdeset godina od 1829. do 1879. zbog izuzetne monumentalnosti katedrala koja je značajno komplikovala posao duborezaca, klesara, vajara i slikara.

Kapela Sakr ker

Zbog izgradnje kapele, koja po prvobitnom projektu nije bila planirana, radovi na crkvi su nastavljeni i posle 1879. i trajali su deset godina, tako da su u leto 1889. godine konačno završeni svi radovi.

Kapela je izgrađena i freskodekorisana u stilu neogotike sa brojnim skulptoralne motivima. Nazvana je Gospa od Sakr kera (fr. Baptisée Notre-Dame du Sacré-Cœur) и била је намењена за пријем мањег броја верника током верских церемонија, као што су склапања брака, крштења и сахране. Свечано је освећена 8. децембра 1891. године.

Године 1978, капела је знатно оштећена у намерно подметнутом пожару. Након тога, унутрашњост капеле је обновљена, али са значајним променама у ентеријеру и фрескодекорацији.

kaže da je to čovek, onda je odgovor da je to ljudsko biće, rođeno od žene, bez obzira na različite karakteristike koje pojedinog čoveka mogu da odlikuju. Bez zna-čaja je za pravo na život, da li je čovek mlad ili star, zdrav ili bolestan, sposoban ili ne-moćan. U krivičnom pravu svi ljudi imaju jednako pravo na život bez obzira na rasu, nacionalnost, etničku pripadnost, veru, društveni položaj, poreklo, pol, uzrast i druge karakteristike. Zaštita prava na život postoji nezavisno od stanja u kome se čovek nalazi, da li je zdrav ili bolestan, na samrti i bez šansi da preživi situaciju u kojoj se na-lazi. Zaštita prava na život čoveka ostvaruje se u punoj meri od momenta njegovog rađanja pa do momenta nastupanja njegove smrti. Biološka smrt je prava smrt. Nju karakteriše potpuni, trajan i nepovratan prestanak vitalnih funkcija organizma, naročito rada mozga, srca i pluća. U slučaju biološke smrti izvesne biološke funkcije u pojedinim tkivima i organima mogu se odvijati još izvesno vreme (reakcija pojedinih mišića na mehaničke ili električne nadražaje), ali je potpuno uspostavljanje osnovnih životnih funkcija nemoguće pa se može smatrati da je život prestao. Ubistvo iz samilosti, na molbu ili uz pristanak ubijenog-eutanazija, u savremenim uslovima sve više čini predmet interesovanja javnosti i ima pristalica (naročito u krugovima lekara koji su često u prilici da im takve molbe budu upućene kada posmatraju teške patnje neizlečivih bolesnika, ali i u redovima pravnika koji to posmatraju sa gledišta prava na život i u vezi sa tim i prava na smrt, otvara velike dileme koje oko eutanazije postoje. Krivično pravo nije prihvatilo eutanaziju kao osnov isključenja postojanja krivičnog dela. U pojedinim zemljama postoje tendencije da se eutanazija prihvati i da se predvidi sistem uslova pod kojima bi eutanazija bila dozvoljena. Dileme o tome se kreću od shvatanja eutanazije da pravo na život uključuje i pravo na smrt, humanost motiva iz kojih se to čini, neizlečivo stanje bolesti, teške patnje i ozbiljan ili izričit zahtev bolesnog lica. Pri ovim svim dilemama razlikuju se pitanja aktivne eutanazije (usmrćivanje odgovarajućom aktivnom radnjom) ili pasivne eutanazije (prekidanjem daljeg lečenja). Od problema eutanazije treba razlikovati problem isključivanja aparata za reanimaciju i održavanje pojedinih životnih funkcija kod bolesnika za koje se utvrdi da više nemaju izgleda da se povrate u stvarni život. Ovakvi bolesnici ponekad po više godina ostaju uključeni na aparate pomoću kojih se veštački održavaju neke njihove životne funkcije, pri čemu to počinje da gubi svoj pravi smisao, jer su iščezli izgledi njihovog izlečenja. U takvim slučajevima postavlja se pitanje ko i kada može da odluči o isključe-nju aparata, o čemu se mora imati u vidu i potreba korišćenja tih aparata za druge slučajeve sa boljim perspektivama za izlečenje. Rešenje se opet svodi na to kako utvrditi da li je nečiji život zaista prestao i da li ima makar najmanjih šansi za povraćaj u pravi život. To zahteva i precizno određenje granice između života i smrti, jer dokle god postoji život, ma kakav on bio, postoji pravo na život i ono se mora poštovati. Izloženi elementi koji karakterišu život čoveka kao objekat krivično-pravne zaštite određuju istovremeno i okvire te zaštite. Međutim, njen puni smisao sa gledišta prava na život dobija se tek u sklopu krivično-pravne zaštite i svih drugih ljudskih prava koja određuju sadržaj i kvalitet života čoveka. Pravo na život mora istovremeno značiti i pravo na život dostojan čoveka. Ostvarenje tog cilja u zaštitnoj funkciji mora da teži i savremeno krivično pravo i da se u tom pravcu razvija.

Рударски центри у Дарданији настали су у периоду Римског царства крајем првог века, када је и започео процес насељавања области Дарданије, односно јужне области горњомезијске Дарданије (данас Косова и Метохије), и почела експлоатацијом рудних ревира, који су били основни разлог романизацијe ових крајева. Рударсво и металургија за Римско царство су били од велике важности, пре свега за стабилност новчаног система, за који је било потребно постојање среброносних рудника, због чега је рударска активност у провинцијама царства била од посебног значаја.

Предуслови

Дарданија је назив античке регије на централном Балкану, коју су насељавали Дарданци. Пре римског освајања, Дарданија је била независна краљевина. Након пада под римску власт, подручје Дарданије је укључено у провинцију Мезију, да би Римљани касније формирали посебну провинцију Дарданију. Поделом Римског царства, ова провинција ће наставити да постоји у оквиру Византије, све до словенског насељавања на Балкан у 6-7. веку.

Провинција Мезија формирана је 15. године после Христа, да би већ 86. године Домицијан извршио реформу ради лакше одбране северне границе и Мезију поделио на две провинције – Горњу и Доњу Мезију, приликом чега је територија Дарданије (Косова и Метохије) припала Горњој Мезији. На северу, граница провинције Горњe Mезије обухватала је подручје од ушћа Саве у Дунав па низводно до ушћа Цибрице, на југу је обухватала област данашњег Косова и Метохије и северну Македонију, док западна граница није сасвим прецизно утврђена, и највероватније је ишла источно од Дрине. По новним реформама крајем 3. века, у време Диоклецијана, источни делови провинције Горње Мезије припали су новооснованој провицији Дациа Респенси (лат. Dacia Repensis), dok su južni delovi (sa današnjim Kosovom i Metohijom) pripali Dardaniji.

Prvi rudarski centri u zapadnoj Dardaniji nastali su nadomak Sočanice i nedaleko od Gračanice, iako u rimskim itinerarima nisu zabeleženi. Pored njih su bile smeštene manje vojne jedinice, čiji je primarni zadatak bio da održavaju red i štite rudnički region. Stalnim porastom broja stanovnika, koji su carskim dekretima naseljavani uglavnom iz helenofonih oblasti na maloazijskoj obali, navedeni centri postali su romanizovana naselja i ubrzo su dobili municipalni status. Naselje kraj Gračanice, kako pokazuju pisani spomenici, steklo je rang municipijuma u vreme Trajana i dobilo je naziv Ulpijana (Ulpiana). Tokom druge polovine 2. veka isti status zadobilo je i sočaničko naselje, pod imenom Municipijum Dardanorum (Municipium DD / Municipium Dardanorum). Formiranjem novih municipijuma, rudnički reviri i dalje ostali pod neposrednom kontrolom carskih upravnika, okruženi teritorijom koja je bila dodeljena municipalnim vlastima. Tako su npr. velike zemljišne posede na teritoriji Dardanije (današnjeg Kosova) držali članovi senatske porodice Furija.

Antičko rudarstvo i metalurgija

Kako tradicija u eksploatisanju rudnika u delu Rimskog carstva na prostoru samo Italije nije bila duga, Rimljani su odlučili da forsiraju rudarsku aktvinost u novoosnovanim provincijama. U ovim rudnicima ekspoatisalu velika količina kvalitetne rude koja je carstvu donosila velike prihode. Značajnu ulogu u tome imali su i balkansko-podunavski rudnici Panonije, Dalmacije, Norika i Gornje Mezije, koji su pripadali jednom carinskom okrugu, lat. porotirum Illyrici, čineći tako jedinstvenu celinu.

Po broju najviše su se izdvajali mezijski rudnici, jer je Mezija, prema brojnim izvorima, važila za provinciju rudarstva, kao što je u tom istorijskom raudoblju Afrika smatrana provincijom žita.

U administrativnom pogledu rudnici Gornje Mezije su bili podeljeni u dve zone:

Prva zona rudnika

Ovu zonu rudnika činili su dardanske rudnici na jugu Gornje Mezije. Rudnici Dardanije su bili podeljeni na najmanje pet rudničkih regiona, sa centrima: lat. Municipium Dardanorum, Ulpiana, Lamodum, Remesiana и Timacum Minus. To je oblast koja obuhvata ibarske, janjevske, kumanovske, remesijanske i ravanske rud- nike, u kojima se najviše eksploatisalo srebro sa olovom i zlatonosno srebro, ali su topljene i rude gvožđa, bakra i žive. Uprava celokupnih dardanskih rudnika nalazila se u Ulpijani, dok se jedno od najznačajnijih naselja ibarskog regiona, sa svim karakteristikama metalurškog i urbanističkog rudarskog centra, nalazilo kod Sočanice, poznato kao Municipijum Dardanorum (lat. Municipium Dardanorum).

Druga zona rudnika

Ovu zonu rudnika činila su tri rudničke oblasti na severu, nazvani jednim imenom lat. ripa Danuvii. Materijalni ostaci rudarske aktivnostu u severnim regionima Gornje Mezije nisu bili srazmerni značaju i ulozi koju je, sudeći prema pisanim izvorima, imala južna oblast gornjomezijske provincije. == Извори == {{reflist}}

Spoljašnje veze

---

Učestalost prolapsa dvolistnih zalistka (PDZ) identifikovan ehokardiografijom na globalnom nivou, identična je onom u Sjedinjenim Američkim Državama i iѕnosi 3-4% u opštoj populaciji. Na obdukcijama PDZ se otkriva u 7% autopsija.

Mortalitet / Morbiditet

U principu, prolaps dvolistnog zalistka (PDZ) je u početnoj fazi benigni poremećaj, tako da je kod većine slučajeva, prognoza odlična. Međutim, PDZ kod većine izolovanih slučajeva mitralne regurgitacije može biti uzrokovana, u 90% slučajeva rupturom tendinoznih hordi, u 40% srčanim udarom (kod mlađih bolesnika), i u 10-15% slučajeva kod bolesnika sa endokarditisom. [14]

Mitralna regurgitacija jedan je od najznačajniji faktor rizika za nastanak komplikacije (na primer, iznenadne smrt, moždanog udara, endokarditisa, pretkomorske i komorske aritmija. [15, 16]). Bolesnici čiji ehokardiogram pokazuje abnormalnu anatomiju zalistaka, kao i osobe stariji od 45 godina, pod povećanim su rizikom za razvoj mitralne regurgitacije.

Oni sa strukturnim poremećajima (npr, zgusnut, deformisani, ili redundantni mitralne valvule letaka) su češće pate komplikacije (npr, progresivna G., endokarditis, iznenadna smrt), iako longitudinalna studija od 285 stanovnika u Olmsted Counti, MN, ukazuje na to da progresija MR javlja u skoro 40% slučajeva MVP, bez obzira na uzrast, pol, letak zadebljanja, ili prilikom razred godine. [17]

Leve komore (NN) prepravke, sa povišenim LV endsistolnog indeksa obima, tako i LV endsistolnog dimenziji, javlja čak i sa izolovanim krajem sistolnim MR žamor sličan onom koji vidi sa Pan-sistolni MR šum. [18]

Pacijenti koji su stariji, nemaju socijalne podrške, imaju veću nervozu, i ne uspevaju da redovno vežbate su u riziku za više simptoma.

Kardiovaskularni mortalitet se predviđa najviše umereno do ozbiljnog MR i izbacivanje frakcija manja od 50%, a manje od leve pretkomore veličini većoj od 40 mm, bičevie letak, atrijalne fibrilacije, i starosti starijih od 50 godina. [19, 20 ]

Slučajevi MVP sa žamor, a ne samo izolovan klik imaju opštu stopu smrtnosti koja je povećana za 15-20%.

komplikacije

Za sledeće komplikacija, u apsolutnom riziku (tj, godišnji svetlost) i kvota odnosi (OR), u poređenju sa pacijentima prolaps mitralnog zaliska (MVP) na opštu populaciju, su sledeći:

Iznenadna srčana smrt - 0.06% godišnje učestalost kod pacijenata sa MVP i teškom MR; OR 50-100 sa hemodinamski značajnim MR i depresivni funkcija leve komore Ruptura chordae tendineae (najčešća ozbiljna komplikacija MVP) Progressive G. - 0.06% godišnje učestalost zahteva operaciju; životni rizik od operacije je 1,5% za žene i 4-6% za muškarce; OR 30-40; povećan rizik kod muškaraca, starijih od 75 godina, povišen telesne težine, i visok krvni pritisak. Stroke - 0.02% godišnje učestalost u odnosu na manje od 0,02% u jednostavnu MVP; OR 4-6 Infektivni endokarditis - 0.02% godišnje incidencija; OR 3-8; 1 u 1400 pacijenata godišnje sa MVP i murmur; rizika u muškaraca starijih od 45 godina Atrijalna fibrilacija može biti uporni u 15% ili paroksizmalnom u 13% kada MR je dovoljno teška da zahteva zamene mitralne valvule (MVR) operaciju. Ove cene su niže nego vidi sa mitralne stenoze zahteva mitralne regurgitacije. [21] Atrijalna i komorske aritmije su češći kod pacijenata sa prolaps mitralne valvule i umerenog do ozbiljnog MR. [15, 16] Pojedinci sa idiopathic iznenadnog gubitka sluha senzorineuralna (ISSNHL) imaju veću učestalost MVP, mitralne letak zadebljanja, i MR, što ukazuje da je MVP mogu biti uključeni u etiologiju ovog iznenadnog gubitka sluha. [7] Trka Prevalencija je sličan među različitim etničkim grupama. [22]

seks Odnos žena i muškaraca je približno 3: 1.

Muškarci imaju veći rizik od žena endokarditisom, zadnje prolaps, letak zadebljanja, teške regurgitacijom, a češće da se podvrgne operaciji mitralne valvule. [23]

starost Starost početka je 10-16 godina. Prolaps mitralne valvule (MVP) je retka prije nego što se adolescenti nagli rast. To se obično otkrije u mlade odrasle dobi.

Iako MVP smatra urođen, ehokardiografski nalaz obično nema u novorođenčadi.

Izvori

{{reflist}}

National Parks and National Park Reserves

Legenda

•   Svetska baština ili deo svetske baštine
• Nacionalni parkovi - rezervati označeni su (Rezervat) nakon imena parka.

Naziv	Fotografija	Lokacija	Oblast	Onovan
Aulavik		Severozapadne teritorije	12.200 km2 (4.710 sq mi)	1992
Auyuittuq		Nunavut	19.089 km2 (7.370 sq mi)	2001
Banf		Alberta	6.641 km2 (2.564 sq mi)	1885
Bruce Peninsula		Ontario	154 km2 (59 sq mi)	1987
Cape Breton Highlands		Nova Škotska	949 km2 (366 sq mi)	1936
Elk Island		Alberta	194 km2 (75 sq mi)	1913
Forillon		Kvebek	244 km2 (94 sq mi)	1970
Fundy		Nju Brunsvik	206 km2 (80 sq mi)	1948
Georgian Bay Islands		Ontario	14 km2 (5 sq mi)	1929
Glacier		Britanska Kolumbija	1.349 km2 (521 sq mi)	1886
Grasslands		[[Saskačevan]]	907 km2 (350 sq mi)	1981
Gros Morne		Njufaundlend i Labrador	1.805 km2 (697 sq mi)	1973
Gulf Islands (Rezervat)		Britanska Kolumbija	36 km2 (14 sq mi)	2003
Gwaii Haanas (Rezervat)		[[Britanska Kolumbija]]	1.495 km2 (577 sq mi)	1988
Ivvavik		Jukon	10.168 km2 (3.926 sq mi)	1984
Džasper		Alberta	10.878 km2 (4.200 sq mi)	1907
Kejimkujik		Nova Škotska	404 km2 (156 sq mi)	1968
Kluane (Park i rezervat)		Jukon	22.013 km2 (8.499 sq mi)	1976 (Reserve) 1993 (Park)
Kutni		Britanska Kolumbija	1.406 km2 (543 sq mi)	1920
Kouchibouguac		Novi Braunsvik	239 km2 (92 sq mi)	1969
La Mauricie		Kvebec	536 km2 (207 sq mi)	1970
Mingan Archipelago (Rezervat)		Kvebec	151 km2 (58 sq mi)	1984
Mount Revelstoke		[[Britanska Kolumbija]]	260 km2 (100 sq mi)	1914
Naats'ihch'oh (Rezervat)		Severozapadne teritorije	4.850 km2 (1.873 sq mi)	2014
Nahanni (Reserve)		Severozapadne teritorije	30.000 km2 (11.583 sq mi)	1976
Pacific Rim (Rezervat)		Britanska Kolumbija	511 km2 (197 sq mi)	1970
Point Pelee		Ontario	15 km2 (6 sq mi)	1918
Princ Albert		Saskačevan	3.874 km2 (1.496 sq mi)	1927
Ostrvo Princ Edvard		Ostrvo Princ Edvard	22 km2 (8 sq mi)	1937
Pukaskwa		Ontario	1.878 km2 (725 sq mi)	1978
Qausuittuq		Nunavut	11.000 km2 (4.247 sq mi)	2015
Quttinirpaaq		Nunavut	37.775 km2 (14.585 sq mi)	2001
Rajding mauntin		Manitoba	2.973 km2 (1.148 sq mi)	1933
Sable Island (Rezervat)		Nova Škotska	34 km2 (13 sq mi)	2013
Sirmilik		Nunavut	22.200 km2 (8.571 sq mi)	2001
Tera Nova		Njufaundlend i Labrador	400 km2 (154 sq mi)	1957
Thousand Islands		Ontario	24 km2 (9 sq mi)	1904
Torngat Mountains		Njufaundlend i Labrador	9.700 km2 (3.745 sq mi)	2008
Tuktut Nogait		Severozapadne teritorije	16.340 km2 (6.309 sq mi)	1996
Ukkusiksalik		Nunavut	20.885 km2 (8.064 sq mi)	2003
Vuntut		Jukon	4.345 km2 (1.678 sq mi)	1995
Wapusk		Manitoba	11.475 km2 (4.431 sq mi)	1996
Waterton Lakes		Alberta	505 km2 (195 sq mi)	1895
Wood Buffalo		Alberta Severozapadne teritorije	44.807 km2 (17.300 sq mi)	1922
Joho		Britanska Kolumbija	1.313 km2 (507 sq mi)	1886

Proces osnivanja rezervata biosfere u Kanadi započeo je 1978. godine, formiranjem prvog rezervata u Mont Saint-Hilaire u Kvebeku. Najnoviji rezervat, od 16, koliko je do sada osnovano u Kandi, formiran je u Bras D’Or Lake u Novoj Škotskoj 2011. godine. Nacionalni akcioni plan za rezervata biosfere u Kanadi predvideo je imenovanje 15 upravnika ekozona u okviru UNESKO-a koji trebaju da budu odgovorni za odabrir novih rezervata biosfere u Kanadi.

Rezervata biosfere u Kanadi su veoma raznovrsni kako po veličini, tako i po obliku, ekološkim i ljudskim karakteristikama. U početku rezervati u Kanadi bili su usmereni na proučavanje ekološke procesa, da bi im u kasnijem periodu bila dodata i funkcija izučavanje socijalnih faktora kao jedne od komponenti u za realizaciju ekološkim ciljevima. Na ovaj način u razmatranja faktora koji su od ključnog značaja za očuvanje ekosistema i održivog razvoja, uključeni su različiti akteri i društvene grupe u određenom regionu. Postulati ekoloških i socijalnih istraživanja nisu međusobno ekskluzivni; oni koegzistiraju i stalno se dopunjuju jedni sa drugima. (Schultz et al. 2010).

Na osnovu navedenih postulata glavne funkcije rezervata biosfere u Kanadi su:

• Doprinos očuvanju ekosistema i kulturnog nasleđa;
• Podsticanje ekonomske i socijalne održivosti sela i egzistencije lokalnog stanovništva;
• Pružanje pomoći lokalnim i regionalnim nosiocima za obrazovanje, obuku, istraživanje, monitoring, umrežavanje i partnerstvo, angažovanih za očuvanja ekosistema i regionalni održivi razvoj.

Naziv	Slika	Opis
Mus		Mus je jedan od simbol kanadskih šuma, koga ima u veleikom broju u NPRM. Mus najčešće može biti primećen tokom jeseni i u zimskim mesecima, duž autoputa 10, a posebno u oblasti jezera Moon. Njihova populacija u parku procjenjuje sa na 3.000 životinja.
Vuk	||Populacija vukova u parku procenjuje na broj od 70 do 100 životinja. Mada se većina ljudi boji vukova, ova stvorenja se plaše čoveka i najčešće ga izbegavaju. Najvše ih ima duž autoputa 19 i na području jezera Edi.
Ris		Ris je dobro prilagođen intenzivnim zimamama u NPRM. On ima velika, okrugla stopala i može da širi svoje prste u mekom snegu. Najviše ih ima duž autoputa 19, gde im je dosupna omiljena hrana - zec koga ima u izobilju.
Jelen		Jelen je prisutana širom NPRM a najviše na prostoru espen parklanda i u mešovitim listopadnim šumama, gde se najčešće i može uočiti ove životinje u parku. Populacija jelana u NPRM je trenutno stabilan, i procenjuje se na 1.800 životinja.
5.	Kuna ribolovac		Ova vrsta iz porodice severnoamaričkih kuna ponovo se pojavaila u NPRM pre nešto više od 20 godina. Najčešće se može videti kako prelazi preko puteva i staza.
6.	Američka kuna		Ova vrsta iz porodice amaričkih kuna ponovo se pojavila u NPRM pre nešto više od 20 godina. Veličine je mačke. Najčešće se može videti kako prelazi preko puteva i staza.
7.	Vidra		Vidra, koja je pre osnivanja NPRM prethodno istrebljena, poslednjih desetinu godina ponovo se vratio u ovu oblast. Može se videti duž rečica i potoka u RMNP - mada se nikad ne zna gde će se pojaviti!
Primer	Primer	Primer
Primer	Primer	Primer
Primer	Primer	Primer

Kada je sredinom 1944. godine logor preuzet od strane Odeljenja za rad broj logoraša je smanjen na oko 200. Brojno stanje u logoru se i narednih meseci stalno smanjivalo kako su ratni zarobljenici premeštani na druge projekte i kao se potreba za ogrevnim drvetom smanjivala. Kadaje proizvodnja ogrevnog drveta prestala 31. mart 1945. godine, preostali zarobljenici su tokom leta pozajmljeni lokalnim poljoprivrednicima za radove u preriji. Logor je zatvoren 1. septembra 1945. godine, i ubrzo srušen, ostavljajući malo tragova iza sebe.

Za vreme Drugog svetskog rata širom Kanade izgrađeno je 40 zarobljeničkih logora, u kojima je internirano 37.000 ratnih zarobljenika. Većina zatvorenika bili su bivši pripadnici Afrikog korpusa Nemačke nacističke vojske, koji su zarobljeni u bitkama kao što je Druga bitka kod El Alamejna u Severnoj Africi. Nakon zarobljavanja kanadske vlasti su logoraše označavali bojama; crnom surove naciste-zločince, belom one koji su odbacili nacizam i sivom one između ove dve grupe.

Odluka da se u okviru projekta zarobljeničkih logora u Kanadi osnuje i logor za do 450 logoraša u Nacionalnom parku Rajding Mauntin doneta je zbog ranijeg iskustva o nedostatku ogrevnog drveta u Kanadi u zimu 1942. i 1943. godine i nastojanja da se stanovnici Kanade oslobode za ratne napore. Ovom odlukom nemački ratni zarobljenici zaposleni su na seči ogrevnog dreveta, koga je u Nacionalnom parku Rajding Mauntin bilo u izobilju, i time su obezbedili dovoljne zalihe ogrevnog drveta za zimu 1943/44.

Kako su zarobljenici poslati u ovaj logor bili oni iz grupe sa niskim rizikom, on je bio jedini logor za zarobljenike u Severnoj Americi koji nije bio opasan ogradom ili bodljikavom žicom, tako da su otsustvo izolacije i dobri uslovi života, kod logoraša bekstvo činili neizvodljivim. Logor su čuvali članovi Garde veterana iz Kanade.

Logoraši su za svoj rad na seči drveća plaćani 50 centi dnevno; a za zarađenu platu bilo im je dozvoljeno da naručuju robu iz Itonovog kataloga.

Zatvorenici su vrlo brzo iskoristili svoju relativnu slobodu da istraže okolinu i u tim istraživanjima sprijateljili su se sa lokalnim stanovništvom. Mnogi od lokalnih stanovnika bili su ukrajinskog porekla, i najverovatnije su pokazivali simpatije prema nemačkim zatvorenicima, jer su se nadali da će Nemačka vojska zbaciti vlast Sovjeta u Ukrajini, i rado ih primali u svoju zajednicu. U takvim uslovima, zatvorenici su se opijali po naseljima, udvarali lokalnim ženama, a prisustvovali su i organizovanim plesovima. Zatvorenici su smeli da imamju ljubimce u logoru, među kojima je bio i jedan maloletni crni medved.

Internirci su plaćeni 50 centi dnevno da seku drveće; a bilo im je dozvoljeno da za svoju platu naručuju robu iz Itonovog kataloga.[4] [5]

Nakon završetka rata i stvaranja velikih zaliha ogrevnog drveta, logor je zatvoren okobra 1945. Preostali zarobljenici su prebačeni na druge radne projekte širom kanade, dok su zgrade i inventar prodati i potom uklonjeni iz parka. [2]

U 2010. i 2011. godine, kandidat za doktora sa Univerziteta u Stanfordu i studenti sa Univerziteta u Brendonu započeli su arheološki projekat na mestu nekadašnjeg logora. [7] [8]

Kanadi jer su ratni zarobljenici bili smatrati niskim rizikom.

Predlog da se u istočnoj Manitobi osnuje nacionalni park prirode prvi put je pokrenut 1919. godine. tada je za park predložena druga lokacija, područje u blizini reke Vajtšel. Međutim predlog je pao u zaborav sve do 1927., kada je jedan član Parlamenta za Springfild, primio pismeno uveravanje od službe Nacionalnih parkova Kanade da u istočnoj Manitobi treba osnovati Nacionalni park prirode. Kako nisu svi predlagači bili za to da se park osnuje na području reke Vajtšel, preovladala je predlog službi iz ruralnih opštinama da se nacionalni park osnuje u oblasti šuma Rajding Mauntina, sa obrazloženjem da je ova oblast dostupnije u sistemu autoputeva, da je bliža gradovima Parklanda i da i ima jedan od najvećih krda bizona u Kanadi.

Posle višemesečnog većanja i odluke Vlade Manitoba da ova pokrajima može imati sa samo jedan nacionalni park, procena je izvršena u oba područja i odlučeno je da je Rajding Mauntin ima prednost u odnosu na području Vajtšel. Predlog komisije da se iz parka izuzme 180 km² u oblasi jezera Kri lejk, na predlog opština koje su odbile ovu i preporuku i zahtevale da celo područje oko Rajding Mauntina postane nacionalni park, uz obrazloženje da je ovo područje „ostrvu divljine okruženo morem poljoprivrednog zemljišta”. Tako je 1929. godine Rajding Mauntin izdvojen kao nacionalni park i 26. jula 1933., Nacionalni park Rajding Mauntin je svečano otvoren.

Zbog nešto veće nadmorske visine i severno kontinentalne lokacije parka, klima se odlikuje velikim oscilacijama, karakterističnim za kontinentalnu klimu kanadskih prerija. Leta su topla zbog preovlađujuće vazdušne mase sa juga i jugozapada. Zime se odlikuju hladnim frontovima koji se sele sa severa i severozapada. Na prostoru Manitoba odrona, na turbulenciju vazdušnih masa utiče mnoštvo jezera i drugih močvarinh terena, koje doprinosi povećanju konvektivnih oblaka i pljuskova u letnjim mesecima.

Prosečno trajanje vegetacije (od prosečnog datuma setve do prosečnog datuma prvog mraza) je 72 dana. Značajno je izražena varijabilnost u trajanju vegetacionog perioda koji se u 21. veku u parku menja se iz godine u godinu.

Jezera i potoci, obično se zalede početkom novembra, a stalni sneg može pasti čak i ranije. Zima je prilično ujednačeno hladno. Proleće koje počinje u aprilu značajno kasni u odnosu na ravničarski deo oblasti Parklanda. Letnja sezona je od sredine juna do kraja avgusta. Jesenji meseci su možda najprijatniji deo godine, sa umerenim temperaturama, i prirodom oslobođenom od štetočina.

Srednja godišnja količina padavina je 47,6 cm. Leto koje obično kratko traje, karakteriše se relativno čestim olujnim padavinama, u junu, julu i avgustu. Najviše snega javlja u decembru i martu, a zima ima tendencju dužeg trajanja. Izuzetno hladni dani se obično javljaju u januaru ili februaru, sa prosečnom temperaturom od - 13.8 do - 27.3 °C. Najtopliji dani su u julu, kada je prosečna temperatura oko 17,3 °C, a povremeno u pojedinim područjima i do 32,3 °C. Srednje dnevne maksimalne i minimalne temperature u jul su 8,3 i 23,9 °C. Bez obzira na jako tople letnje dane, noći su uvek prijatne.

U parku kao i na prostoru Južne Manitobe i jugoistočnog Saskačevana duvaju pretežno dva vetra, severozapadni i jugoistočni. Međuti ovo vetrovi su manje snage od onih u ruralnim područjima oko parka. Ovo je posledica većih frikcionih uticaja, na strujanje vazduha, talasastog terena i šumskog pokrivača. U principu, park ima značajnu varijaciju u srednjoj brzine vetra iz meseca u mesec i iz jednog pravca u drugi. U decembru, januaru i februaru brzina vetra je najmanja. U ovim mesecima, međutim, povremeni jak vetar može ograničiti putovanje bilo koje vrste kroz park jer može biti veoma opasan.

Nacionalni park „Rajding maunti“, reljef i vegetacija.

Kombinacija biljnih zajednica sa prepoznatljivim oblicima odrona zemljišta, u parku Rajding mauntin, čini ova kanadska staništa jedinstvenim u svetu.

http://www.winnipegfreepress.com/city-beautiful/City-Beautiful---Part-3-Our-Renaissance-275639481.html

Ja sam Tara i idem u prvi razred škole koja se zove: Barker school vc, Dauphin. Moj brat Novo ide u deveti razred škole koja se zove: Dauphin Regional Comprehensive Secondery School.

Živim u ulici koja se zove: Barker street. Živim

Nedostatak sna
Manji podočnjaci, uz nagoveštaj otoka ispod donjih kapaka, ukazuje na neostatak sna.
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnost	Neurologija
eMedicine	topic list
MeSH	D012892

Izvori

hjtrrenjlj

Istorijat

http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br%203/cdanilo.htm

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d5045b8f2237 Povrede penisa http://ciselo.jimdo.com/2015/12/30/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B0/ Novine u istraživanjima - http://www.mfub.bg.ac.rs/dotAsset/68142.pdf

Treba dovršiti

• Epidemični pegavac
• Epidemija pegavca u Srbiji 1914-1915
• Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ
• Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji do raspada SFRJ
• Tirelov kraljevski muzej paleontologije
• Ostrovička kotlina
• Bratislav Bašić
• Ultrasonografija

Prvi deo

Koštana srž
Šematizovan prikaz ćelija u koštanoj srži
Detalji
Identifikatori
Latinski	Medulla ossium
Anatomska terminologija

Atonični napadi su iznenadni padovi, bez gubitka svesti izavani bez jasno određenim nadražaja, koji se javljaju naglo i bez upozorenja, a završavaju brzim povratkom na početnu poziciju.

Izraz atonični napad je naknadno uveden u medicinsku terminologiju, kako bi se pod ovim pojmom označio širok spektar iznenadnih padova sa ili bez prisutnih poznatih poremećaja koji povećavaju rizik od padova, sa ili bez provokativnog specifičnog stimulans, sa ili bez gubitka svesti i sa ili bez značajnih osnovnih abnormalnosti.

Promene koje izazivaju atonični napad, mogu biti poreklom iz raznih lokalica, ali najčešće su to strukture u niži delovi moždanog stabla ili kičmene moždine.

Atonični napadi uglavnom ukazuju na prolazno oštećenje bilateralnih centralnih struktura nervnog sistema koje se odgovorne za održavanjem posturalnog mišićni tonus i ravnoteže.

Tumarkinovi padovi vestibularnog porekla (ili Tumarkinove krize) su padovi bez jasne povezanosti sa autonomnim ili neurološkim simptoma kod pacijenata sa teškom bolešću vestibularnog sistema, obično kod Menijerove bolesti (u fazi kada napadi vertiga (vrtoglavice) mogu biti zamenjeni stalnim poteškođama vida i ravnoteže, uključujući poteškoće sa hodanjem po mraku, i povremene padove zbog gubitka ravnoteže.

Drugi deo

Torzija semene vrpce je neonatalni ili ekstragenitalni tip uvrtanja semene vrpce u kojoj se testis rotira oko svoje uzdužne ose van svojih ovojnica. Normalno testisi su vezani za strane skrotuma, što sprečava njihovo uvrtanje, međutim kod nekih osoba (pretežno kod adolescenata), te veze nisu prisutne što omogućava testisima da se uvrću.

Uvrtanje semene vrpce ili funikulusa spermatikusa, koji dovodi nerve i krvne sudove do testisa, po uzdužnoj osi izaziva potpun prekid vaskularizacije testisa, što rezultuje ishemijskom nekrozom, odnosno gangrenom testisa, ukoliko se ne interveniše u prvih čest časova posle nastanka torzije.

Spontana sanacija premećaja je nemoguća.