Korisnik:Ivanac22

Don Kihot u srpskoj književnosti

Roman [Don Kihot] (šp. Don Quijote) autora Migela de Servantesa.(šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 — Madrid, 23. april 1616) pripada vrsti viteških romana, to je književna vrsta koja se  počela razvijati u feudalnom periodusa procvatom narodne književnosti. Roman je objavljen u Madridu, 1605. i 1615. godine, i važi još uvek za jednu od najčitanijih evropskih knjiga.

  Prvi pomen u srpskoj književnosti

Први пут у српској литератури роман Дон Кихот се спомиње у роману Живот и прикљученија. Доситеј Обрадовић је у Животу и прикљученијима скренуо пажњу на романе, и препоручио је српском читаоцу Робинсона, Дон Кихота, Телемаха, Памелу, Жил Бласа. Следећи помен Дон Кихота у српској књижевностио био је у роману Јована Стерије Поповића Роману без романа. Дон Кихот је послужио и као инспирација Јакову Игњатовићу, његов јунак у роману Вечити младожења је грађен по узору на Сервантесовог јунака. Исте приповедне оквире и белики утицај види се  у делима Стевана Сремца и Симе Матавуља.

Дон Кихот у српским преводима

Први превод Сервантесовог Дон Кихота је превод Ђорђа Поповића Даничара, што је уједно и најпознатији превод. Ђорђе Поповић Даничар био је  млади уредник часописа у Бечу и тамо је објавио превод шеснаесте главе првог дела Дон Кихота, наслов је гласио „Одломак из Дон Kихота“.

 Конституисање јунака, метафоре, описи и сви други чиниоци карактеризације јунака су верно преношени, па це Даничарев преводилачки рад цматра и више него успешан. Настојећи да неке исказе дословно пренесе, Даничар је тако поштовао Сервантеса.

Први Даничарев предговор роману штампан је 1895.године, под насловом „Сервантeсов живот и дела му“. Све битније чињенице и податке Даничарје преузео од  Луја Вијардоа ( фр.Louis Viardot) који је Сервантеса превео на француски. Предговор роману прештампан је поново 1938.године, али је додат као епилог.

Други превод Дон Кихота урадио је Душко Вртунски, напреднија и побољшана верзија Даничаревог превода објављена је 1988

А трећи превод везан је за прославу 400-годишњице Дон Кихота урадила га је хиспанистинја Александра Манчић.

Sva tri prevoda imaju različite  naslove -  Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče Aleksandre Mančić, Oštroumni plemić Don Kihot od Manče, u prevodu Duška Vrtunskog i  Veleumni plemić Don Kihot od Manče, u prevodu Đorđa Popovića.

Prvi ko je srpskim čitaocima uspeo da biografski približi Servantesa bio je Milan Marković, koji je hronološki uspeo da oslika verno Servantesov život i delo  Popovićev prevod pokreće široku recepciju Don Kihota, pa u XX veku on se preštampava desetinama puta, u Beogradu i drugim gradovima Jugoslavije.

Crnjanski će biti opčinjen Don Kihotom i Popovićevim prevodom. Intertekstualna veza njegovog romana Dnevnik o Čarnojeviću može se uspostaviti sa Don Kihotom, preko motiva zamagljene stvarnosti, tačnije preko ukidanja veza između stvarnosti i fikcije, jave i sna. Intertekstualne veze sa Don Kihotom sretaću se i kod Andrića i kod Selimovića i kod Kiša. Don Kihot tako postaje nezamenljiva tema, motiv i ideja u razvoju i prikazu junaka i književno-umetničkih dela.