Корисник:Ivanac22

Дон Кихот у српској књижевности

Роман [Дон Кихот] (шп. Don Quijote) аутора Мигела де Сервантеса.(шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547 — Мадрид, 23. април 1616) припада врсти витешких романа, то је књижевна врста која се  почела развијати у феудалном периодуса процватом народне књижевности. Роман је објављен у Мадриду, 1605. и 1615. године, и важи још увек за једну од најчитанијих европских књига.

  Први помен у српској књижевности

Први пут у српској литератури роман Дон Кихот се спомиње у роману Живот и прикљученија. Доситеј Обрадовић је у Животу и прикљученијима скренуо пажњу на романе, и препоручио је српском читаоцу Робинсона, Дон Кихота, Телемаха, Памелу, Жил Бласа. Следећи помен Дон Кихота у српској књижевностио био је у роману Јована Стерије Поповића Роману без романа. Дон Кихот је послужио и као инспирација Јакову Игњатовићу, његов јунак у роману Вечити младожења је грађен по узору на Сервантесовог јунака. Исте приповедне оквире и белики утицај види се  у делима Стевана Сремца и Симе Матавуља.

Дон Кихот у српским преводима

Први превод Сервантесовог Дон Кихота је превод Ђорђа Поповића Даничара, што је уједно и најпознатији превод. Ђорђе Поповић Даничар био је  млади уредник часописа у Бечу и тамо је објавио превод шеснаесте главе првог дела Дон Кихота, наслов је гласио „Одломак из Дон Kихота“.

 Конституисање јунака, метафоре, описи и сви други чиниоци карактеризације јунака су верно преношени, па це Даничарев преводилачки рад цматра и више него успешан. Настојећи да неке исказе дословно пренесе, Даничар је тако поштовао Сервантеса.

Први Даничарев предговор роману штампан је 1895.године, под насловом „Сервантeсов живот и дела му“. Све битније чињенице и податке Даничарје преузео од  Луја Вијардоа ( фр.Louis Viardot) који је Сервантеса превео на француски. Предговор роману прештампан је поново 1938.године, али је додат као епилог.

Други превод Дон Кихота урадио је Душко Вртунски, напреднија и побољшана верзија Даничаревог превода објављена је 1988

А трећи превод везан је за прославу 400-годишњице Дон Кихота урадила га је хиспанистинја Александра Манчић.

Сва три превода имају различите  наслове -  Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче Александре Манчић, Оштроумни племић Дон Кихот од Манче, у преводу Душка Вртунског и  Велеумни племић Дон Кихот од Манче, у преводу Ђорђа Поповића.

Први ко је српским читаоцима успео да биографски приближи Сервантеса био је Милан Марковић, који је хронолошки успео да ослика верно Сервантесов живот и дело  Поповићев превод покреће широку рецепцију Дон Kихота, па у XX веку он се прештампава десетинама пута, у Београду и другим градовима Југославије.

Црњански ће бити опчињен Дон Кихотом и Поповићевим преводом. Интертекстуална веза његовог романа Дневник о Чарнојевићу може се успоставити са Дон Кихотом, преко мотива замагљене стварности, тачније преко укидања веза између стварности и фикције, јаве и сна. Интертекстуалне везе са Дон Кихотом сретаћу се и код Андрића и код Селимовића и код Киша. Дон Кихот тако постаје незаменљива тема, мотив и идеја у развоју и приказу јунака и књижевно-уметничких дела.